моја пјесма

МОЈА ПЈЕСМА

Ако нађеш моју пјесму
немој да се чудиш што је таква
и да у њој нема хвалоспјева
него пуно ријечи које ништа не значе

То је зато што ја нисам пјесник
ја сам само човјек који биљежи
све што се дешава и ухо чује 
ум забиљежи да би ви читали и гунђали

Немојте ни читати моју пјесму
одмах рецети све искрено
кудите је и будите само реални 
нећу вам ништа замјерити

Можда ћу након вашег мишљења
написати бољу пјесму
а ви опет немојте читати моју пјесму
јер сте ме већ прочитали и све знате

Савко Пећић Песа
Ano domino 2018.

ГОРАНСКО СРЦЕ

Акција горана 1976. , Нерко Хаџић

АКЦИЈАШКО ДРВО

Једнога дана доћиће неко без милости да те посијече

Са мало или никако љубави коју сам ја имао према теби

када сам те заосадио и своју младост за сјећање уградио

вјерујући у вјечно трајање и треперење са крошње лишћа

Они неће знати колико је љубави суза зноја просуто

на длану исписана историја и пољубаца сакривено

који у годовима под кором дрвета и сада влаже топлином

за љепоту црва овоземљког који још живи опстаје и траје

Неће знати да не знају и кад знају да знају опет не знају

колико је стабло моћно и огромно коријен пустило и нарасло

у срцима младости и сјећања која се никада не могу избрисати

из наших временских димензија ширећи гране живота

Вратиће се зима и престаће дрво да расте

зној зној ће да табане облије и ватром загрије

у прољећа да све врати док још нисмо осјећајаима

све заборавили ради чега смо те посадили

Савко Пећић Песа

НОЋ И ВИНО

Сједим у хладовини испод лозе

Зраци сунца су још оштри и прже

Бобице грожђа попримају плаву боју

Сазријева љето у златну јесен

Један листић паде ми на кољено

Лагано без повјетарца клизи

Мирише на добро вино и опија

испраћајући још један спаран дан

Од цврчака ноћ је била немирна

Очи сууморне од кидања сна

Лајавац је негдје далеко завијао

Као да се све само увлачило у сан

Паучина виси на малом окну прозора

сваки инскет који се залети зауставља

Листић још са кољена није спао

Као да хоће ту да остане и причу ваја

Дуга је ноћ била

Вријеме је споро пролазило

У глави кошмар се разбјеснио

Дан је освануо опор и кисео

Савко Пећић Песа

МОЈА ЉУБАВНА ЛИРИКА

БИЋУ

Бићу ја ту негдје

уз крајичак твојих обрва

на  уснама

прах од полена

Бићу на твом тријему

да те гледам

онако свјежу

у  ружу процвалу

Бићу увијек ту негдје

само се сјети

кад будеш имала времена

да сам био ту поред тебе

Бићу мрља на твом оку

прах на уснама прћастим

вињава сјена

сјећања

Савко Пећић Песа

СЕОБЕ НАШЕ БЕЗ ПОВРАТКА

ИДЕМO  ТАМО

Куда ћеш роде

У Аустрију на високе и хладне Алпе

А тај ''ајвон'' остави мени

Дао би ти да знаш радо

Остави ме роде

Журим морам стићи што прије

Куда ћеш роде

У Њемачку ако се може

Па што ми не прода ту лимузину тако фину

Е би радо извини роде

али одох с лимизином до Минхена право

Куда ћеш роде

Одох до Чешке ако треба и пјешке

Па што ће ти моторка питам

Ма пусти ме роде у сјечу шуме хитам

Куда ћеш роде

Нигдје роде само до кафића

Гдје има доста пића

И кладионица мала

Играм на ситно

Колико добијем није битно

Савко Пећић Песа

ПЕРУНА МИ....

БЈЕЖИМ ОД ПЕРУНА

Бјежим на врх бријега

под опсадом сунчаног неба муње сијевају

стопала крвава земљу додирују

звижди ваздух кроз кости као кроз шуму

свјетлост је трома и непрекидна

нема магле пада мрак

С лавежом керуша оде трком

под грм склања се од грома и кише

вјетар са снијегом вришти и брише

све оловке и ријечи у књигу уписане

на папиру гуштери палацају

зној пробија нема суза

Врела вода између бајера тече

весело у роју комарци праве вече

утјеху потражих у ужареној маси

крв што се груша више кроз вене не тече

нема душе прође узлауд лијепо вече

трчи човјек низ брдо камен се котрља

Признаћу једно не бјежим од себе

него од ужарене масе и нечије умоболести

и мозгова који кључају и пуцају петарде око мене

дрхти земља бријег се клима подивљала нечија воља

бјежим у осјећају и душом рањив од овог неспокоја

листам прошлост бојим се за будућност

Све ће се срушити плашим се великог Перуна

Савко Пећић Песа

без заборава

ИН МИРОВО  СЈЕЋАЊЕ

У блату Појежанском

на путу за Дањишта

стопала свијетле жутом бојом

као да је нешта увело и нестало

У канџама јастријеб носи пиле

које тужно пијуче изнад Уставе

граја се чује од кућа Душанића

до Просијека све је узнемирено  

Однесе и  не врати се више

нестаде граје и повика

над Савуриштем мук настао

стопала као да вену и казују

Нестао је свједок времена

постојаност у души камена

брада задрхтала и узнемирена

руком болесном у вјечност

је себе записала

Савко Пећић Песа

БИЋУ

БИЋУ

Бићу ја ту негдје

уз крајичак твојих обрва

на  уснама

прах од полена

Бићу на твом тријему

да те гледам

онако свјежу

у  ружу процвалу

Бићу увијек ту негдје

само се сјети

кад будеш имала времена

да сам био ту поред тебе

Бићу мрља на твом оку

прах на уснама прћастим

вињава сјена

сјећања

Савко Пећић Песа 

ЕВО ВИЛА НА РЈЕЧИЦИ ВОЧИ

ЧИТАМ

(Неди и Боби )

Читам своје бајковите приче непрочитане

у којој су успомене и сјећања забиљежена

читам и не вјерујем себи да је тако било близу 

оно тамо давно што се не заборавља никада

Живјело се тешко радило пуно и свашта

у школи поред табле морали смо стајити строго

учити рачун и прва слова пјесмицу наизуст знати 

све кад научим схватим да нисам књигу прочитала

Шумске јагоде и цвијеће брала мајци носила

бујадиљком колибу градила и у њој спавала

овце на испашу тјерала и опет се играла и веселила

увијек здрава и чила била нисам никад радост крила

Читам и не вјерум себи да је све тако прошло

и све се завило у сјећања која боле али се и воле

читам а опет не вјерујем да сам све прочитала

можда је једна прича на кућном прагу остала

Сасвко Пећић Песа

МОЈА ЖИВОТНА

ЖЕЂ

Љепота из тебе извире

као вода с извора

која лагано тече низ образ

и задржава се на уснама.

Опијен божијом љепотом,

жеђ ме обузела у жељи

да попијем воду с усана

и угасим своју себичност.

Замолићу само једном

и никад више да попијем

твоје усне и убијем

своју себичност.

Савко Пећић Песа

СТОЈАН ПЕЋИЋ

СЈЕЋАЊЕ !
1937 - 2011.

вила са два вилењака

ВИЛЕЊАК

Трчим за собом
да стигнем дан
да улетим у ноћ
кроз огледало се зора смије
на драперији жуљевитих руку
стоје уморне сјене
У сну тражио сам мост
преко ријеке да пријеђем
виле ми на пут стале
на рамену вилењака заспале
са собом ме повеле
Дан нисам стигао
ноћ сам дочекао
преко моста сам прешао
виле нисам видео
очима не могу вјеровати
да сам вилењак био


Савко Пећић Песа

МАЈКА ПРАВОСЛАВНА

Јеси ли се насједила на гаришту куће своје,

- Ох, та кућа биједна!

Тражећ оком и рукама колиевчицу малог Јове,

Иконицу Светог Ђурђа и ђерђефић твоје Руже?

Све је сада дим и пепел, све прогута чађа тавна,

Ти, сломљена крепка грана, најбиеднија међ женама,

Мајко православна!

Јеси ли се находала ногама што једва носе,

- Ох, те ноге болне!

Јеси ли се уморила тражећ Руму, краву своју,

Краву своју, хранитељку старе баке и дјечице?

Да л' је вуци растргоше, ил' је сакри шума травна?

Не мучи се! За кога би сада били сир и млиеко,

Мајко православна.

Јеси ли се наплакала над судбином друга свога,

- О друже љубљени!

Издајом га уловише, као пса измлатише,

Мучили га, везали га, бацали га у тамнице.

И он, кога срце вукло дјела вршит тешка и славна,

Као хром се богаљ врати, да ти умре на рукама,

Жено православна.

Јеси ли се накукала изнад оне страшне јаме,

- О јамо проклета!

Гдје с гркљаном пререзаним дјеца твоја сада леже

Покрај баке, и гдје мајку своју зову, за њом плачу;

И боје се, јер је рупа пуна људи, влажна, тавна.

Шутиш. Печат шутње јад је на уста ти ударио,

Мајко православна.

Блиедиш, тањиш и кочиш се, но бол немој гушит своју,

Бол ти предубоку!

Пусти нека тужба твоја одјекује широм земље,

И нек траје вјековима. Нека чују у што сада

Промјетну се сјета твоја, твоја туга стара, давна.

Шутиш. Блиедиш. И ореол мучеништва већ те круни,

Мајко православна.

Владимир Назор

(Јануара 1943. године у попаљеном

српском селу код Вргинмоста)

ПОСВЕТА

ДРАГАН КУЛУНЏИЈА
СЛОБОДАНУ БИЛИЋУ

Припремио:Савко Пећић Песа

ЛЕЈИЋ СЛОБОДАН Календеровци

БУДИТИ СЕ МОРАМ

Слободан Лејић 

Коб ми судбе често
кроз живот пркоси,
памтим јуче данас
ал' шта сутра носи;
будити се морам
из ружнога сна,
и пазити строго
корака до дна.

Забораву дати
тужне успомене,
питати будућност:
-Да л' још чека мене;
будити се морам
за времена сва,
схватити да немам
ја живота два.

Фотоси : Савко Пећић Песа

ВЈЕТРОВИТИ ХОР

Данас се на ливади

Окупио вјетровити хор.

Пристигли су сви вјетрови,

предводио их господин Вихор.

Сви су пјевали сложно,

фијукали у трави,

и повјетарац, и сјеверац,

и југо, друг наш стари.

Само се кнегиња олуја

најежила и сва сијева,

јер, веле јој, не може у хор,

зато што не зна да пјева.

И тако је владала пјесма и хука,

Док повјетарац чарлија,

музиком их пратила једна сјеница,

што се у гранама снила.

Евита Бојковац, 

шести разред О.Ш. „19. април“ Дервента 

/ Посвећено СКК “ВИХОР“ ДЕРВЕНТА /