Приказивање постова са ознаком Poezija. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Poezija. Прикажи све постове

четвртак, 08. јун 2017.

ВЈЕТРОВИТИ ХОР

Данас се на ливади
Окупио вјетровити хор.
Пристигли су сви вјетрови,
предводио их господин Вихор.

Сви су пјевали сложно,
фијукали у трави,
и повјетарац, и сјеверац,
и југо, друг наш стари.

Само се кнегиња олуја
најежила и сва сијева,
јер, веле јој, не може у хор,
зато што не зна да пјева.

И тако је владала пјесма и хука,
Док повјетарац чарлија,
музиком их пратила једна сјеница,
што се у гранама снила.

Евита Бојковац, 
шести разред О.Ш. „19. април“ Дервента 
/ Посвећено СКК “ВИХОР“ ДЕРВЕНТА /

среда, 10. мај 2017.

СЈЕНЕ ВИДОВДАНА

На камену камен
кад изговариш ријечи у њега улазе
а не знаш како и гдје одлазе

Ноге на камену очврсну
табани чворнати и храпави
кад ходаш камену пркосе

Ту испод камена зер стоји
отровнице змије се одмарају
и чекају вријеме које долази

Спокојно спавају кости предака
тајновито мраморима и биљезима
из давнина нашу причу глагољају

Уз камен увијек божур расте и цвјета
штити и стражари да траје и опстаје
да живот на камену уклесан не престаје

Из тврдог камена извором вода ври и тече
хладна да зуби од ње трну а душу разгаљује
дјевојке и младићи на камену коло играју

О Виду се виде видовданске сјене
на тврдом камену тугују и одмарају
и вијековима новом рађању радују


Савко Пећић Песа

петак, 05. мај 2017.

ЂУРЂЕВДАН


Недељка Неда Ђукић Боројевић
Када зима љету се предаје,
и мљечика јаглацу удаје. 
Ђурђевњака убиру се гране,
прије сунца, у цик зоре ране.
Уплетени вјенчићи од биља,
од китица босиљка и смиља.
На проланку и зеленом гају,
здравац, грабеж, радује се мају.
И доласку славе над славама,
са капима росе у травама.
Крстовима од љескова прућа,
окићене њиве око кућа.
Сан уснила трнова ружица,
да умије, зарумени лица.
За чељади здравље и новаку,
одјек звона, на цркви барјаку.
По брдима пуштена и стада,
са плетивом чобаница млада.
Ослушкује фрулу ђе се чује,
преко брда чобан поручује.
"Исплела си приглавака чудо,
моје срце завоље те лудо.
До године моја ћеш се звати,
и славити и уз мене цвати.
А до друге родићеш ми сина,
засијати у сјају цекина.
Свилом ћу ти омотати скуте,
увезати косе разасуте.
Изорати бразду око куће,
зајазити воде све текуће.
Окупану травама из воде,
руменити капљом из јагоде.
Здравља, среће и рода и тора,
дариваће Ђурђевданска зора." 



О Ђурђевдану
Ја знам да ти знаш писати драга моја Недо, али ово ме је толико одушевило, да сам за час утонуо у стварни и бајковити дјечији сан славе Ђурђевдана. У то наше дјечије вријеме је ношена штафета, па не знаш чему си се као дијете више радовао, да понесеш штафету и претрчиш своју дионицу поносно и успјешно додаш у руке другом дјетету, или страх да не паднеш,па куд брука пред другарима и укор од учитељице.
А кад стигнеш кући из далека се из шупе пуши дим, на све стране мирише печеница - кршњаче на ражњу и колачи који су из рерне тек извађени шире ванилију.
Е , тад брат одмах узме нож и реже корицу са печенице за мене и моју сестру близанкињу Бебу а погачу натопи капљевином. Гладна дјеца би и турпију појела. По башчи цвијеће свих врста, милодух неодољиво мирише,а црвене менђушице се на низу њишу, као пијетлова кријеста.
И трешње су често о Ђурђевдану стизале и доносиле радост прољећа и слчаве Ђурђевдана.
По орању и сијању, по њивама и баштама би освануле младице лијеске, које су старија браћа ломили и доносили да усаде, као знак за добру и берићетну љетину. И док је црквено звоно Појежанско позивало на јутарњу Ђурђевданску молитву и уранак, ми смо дјеца већ по пшеници трчакрали боси и купали се росом која је разгаљивала млада тијела.
На Ђурђевдан се ако је било повољно и топло вријеме обавазно започињало купање у ријеци. Ми смо одлазили на поток Драшан, који је увијек имао воде и ту започињали купање.
Текст и фотоси : by Савко Пећић Песа

четвртак, 20. април 2017.

КУЋА СТАРА

Уморан је оџак старе куће
Нема више ватре да га грије
Сад је свједок прошлог  времена
Свака цигла једну тајну крије

Кров је сустао али се још бори
Да тавану терет не ствара
Неће пасти на трстику меку
Још ће вјетрове да издржава

Зидови су од шепера криви
Јесење га већ урушиле кише
Још ће мало пркосити времену
Мрежу паук по њима ће да пише

Од камена темељ  одолијева
Са временом као јунак пркоси
Док је крова и уморног оџака
И дувар ће да их држи и носи


Таненко Танчин Марић

уторак, 04. април 2017.

У ТАМИ ВИДИ СЕ СВЈЕТЛОСТ (Мирославу Б. Душанић)


У ТАМИ ВИДИ СЕ СВЈЕТЛОСТ
(Мирославу Б. Душанић)

Мало је за један дан лептировог сна отићи у таму свјетлости
Сједи и отпочни док слушаш пијев птица и осјећаш околину 
још увијек ватра ће те гријати и у тами видјећеш свјетлост
Немој ломити кољена ни шаке савијати у загрљају змије
Почни лајати на мјесец и опусти се до небеског свода
Баш те брига што се зрикавци вечерас неће парити
Отиђи до првог стуба неонског свјетла у тами поред пута
попишај све испред себе и отреси страх да те неко гледа
кроз мјесечину у којој топли душек осјећаш на кревету
Кради сваки дан и сунце скини с неба нека врелином шаке
облије моћ твојих можданих вијуга у допирању на вјетру
све до извора и свог краја гдје си на земљу први пут стао
Заиграј коло вилинско срце извади из њедара и скачи
док те ноћ не прође и нови дан у свјетлости престане
да би хладне и промрзле ноге гријао трљајући рукама
Ма пусти крају шта говере и на рецептима пишу
Све док постојиш зер те неће ујести нити уморити
А кад вријме дође сви ћемо конaчно лећи и одморити

Текст и илустрација : by Савко Пећић Песа

недеља, 26. март 2017.

ЛАЋКО



ДЕРВЕНТСКО И ГЛАМОЧКО ГЛУВО
( Јовичић Свети Лаћку, фебруара – 2016.)
-изненада преминуо 20.3.2017.године-
Гледам очима чари Дервенте
живот остао у Гламочу
поглед се губи изнад Динаре
Рунолиста нема више 
неко га је прије убрао

Чобански кромпир из ватре 
по њивама торови нестали
коло не игра на гумну јопет 
нити се топот чује и јопет
а тупи ударци коњске запреге
галопирају срцем које се стеже
и обруче око вена прави

Не стиже се погледом даљина
до загрљаја плавог неба
које нигдје тако не плави
него у Гламочу ноћном ведрином
лутајући дервентским улицама
гледајући у празан мјесец
дрхтим у својој судбини

Дервенту би дао за Гламоч
а Гламоч са Дервентом 
стрпао у њедра поред срца 
да заједно вјечно спавамо
миришући Рунолист са Динаре
у гламочком пољу кромпира
и да чујем јопет – оно моје
глуво гламочко.

Фотоси и пјесма : Савко Пећић Песа


петак, 24. март 2017.

ЛИЈЕК ПРИРОДЕ




Све је на дохват руке
златно природно батаство
само треба убрати  
што природа нуди

Годинама размишљамо о здрављу
а пуно здравља нам станује 
на њиви у шуми на пропланку
само треба препознати биљку

Нису богати само они 
који новац имају и све купују
него они који  добро знају
природу да читају и препознају

Гдје пчелица и бумбар лете
гдје лептир крилима лепрша
тамо  је цват од искона као лијек
и здрава природна средина 

Савко Пећић Песа
Фотоси : Савко Пећић Песа

четвртак, 16. март 2017.

НЕ ДИРАЈТЕ

Не дирајте
осу и стршљена
пужа и црва
мрава и цврчка

Не дирајте
травицу пшеницу бјелицу
ружицу и шебој мирисни
калеме и воћке

Не дирајте
мачку и мачка
птицу у прелету
дивљач у шуми

Чувајте све то
њежно и пажљиво
то је грана
на којој сједите


Савко Пећић Песа

понедељак, 06. март 2017.

СТРАХ У ПРОСТОРУ

У љуштури све је замотано
ријеч која глагољи
и нико је не чује
Воз без возног реда
и даље путује

Отровна гуја земљу мрачи
Харач се животом плаћа
ћути правда
а све се на нејач
руши и обраћа

Носталгија са аждајом спава
док чворак посљедне трешње пребројава
Трн у рани сепсу ствара
Све се у нестваран живот претвара
и не зна се ко кога вара

Док звијерке лагодно по душеку газе
свуда многе опустјеле стазе
Двоје штенади на путу се мазе
нико их не пази нити чува
док вјетар са свих страна дува


Савко Пећић Песа

уторак, 28. фебруар 2017.

ЗИМА

Зима је хладноћом
земљу у бјелину завила
небом звијезде бљијеште
као да лебде и падају
са висина вјетар фијуче
и односи топлину

Опака божица Морана
ледом је природу оковала
Сњегуљица
прострла бијелу деку
да се дан не замрзне
иза сњијежних облака
зубато сунце вири и
стидљиво зраке шири


Све у страху трепери
озеб'о мјесец ноћ чека  
пси лају и завијају
мраз стеже и шара
слике и умјетност ствара
вода је престала да тече
у лед се претвара и руши
Нестрпљиво све чека
божицу Весну
да врата прољећа отвара

Фотоси и текст : by Савко Пећић Песа


субота, 25. фебруар 2017.

ЕВИТА БОЈКОВАЦ


ДРУГАРСТВО

Нека другарство завлада
кроз наша срца мала и млада.
Нека се угнијезди
и кад звјездица зајезди.

Нека нас води,и води
ка пријатељству и слободи.
И нека нам буде нада,
и будуће , и сада.

Јер другарство је кључ
за шкрињу и шкрињицу сваку,
оно ће отворити пријатељства кваку.

Од друга се пријатељ ствара,
а из пријатељства -
љубав и слога права !


Евита Бојковац рођена је 2005.године у Дервенти.Сада је шести разред,а прву своју књигу пјесама објавила је 2015.године под називом ''ЛЕПТИРОВА ЧАЈАНКА''.Члан је Српског књижевног клуба ''Вихор'' Дервента.

Фотоси: Слободан Глишић и Савко Пећић Песа.

субота, 18. фебруар 2017.

ТРЕБА БИТИ ЧОВЈЕК

Слободан Лејић  
Календеровци
Стихове док пишем задрхти ми рука
Са невољом љутом у очи се срео
Притисла ми душу та претешка мука
Претком и живима залуд сам се клео
Ових дана тужна мог живота прича
Ријечи пријатеља што душу раздиру
Болније су мени од ударца бича
Не остављају ме никако на миру
Тијело и душа издржаће ране
Нове зоре свићу живот иде даље
Прижељкујем слутим неке љепше дане
Будућност ми бољу само небо шаље
Док осмијех тугу на мом лицу крије
Искрене поруке горе у грудима
Опростити другом то ми тешко није
Треба бити човјек пред Богом људима


Фотос: by Савко Пећић Песа

субота, 28. јануар 2017.

ЗДРАВКО ЛУКАНОВИЋ

ГЛЕ  ПТИЦЕ ПЈЕВАЈУ
Кад мало дубље загазиш
у смисао постојања,
схватиш да ниси ни постојао.
Ево рецимо ја...
Немам ни једну једину
фотографију као доказ 
да сам живио,
ни са:
свог рођења,а ни са крштења, 
одрастања и вјенчања,
а зацијело нећу је имати 
ни са мог упокојења.
Јер ако немаш слику нечега
то се није ни догодило...
Имам неке папире
који не доказују баш ништа.
Јесам ли удисао туђи дио
кисеоника?
Како онда оправдати живот?
Чиме ћу овјековјечити
своје постојање?
Можда залудним криком
кроз стих свој?
Ил' хладним каменом поврх
утабаног сјећања
што казује путницима прошлости,
да је ту једном,
гладан и бос, постојао човјек?
Питања је много,
а одговор нијем у болу чами
и вјечно ће да чека 
упокојеника будућег свог.
Чујем глас из даљине...

Гле... птице пјевају!
Можда нам донесу прољеће,
можда нам у пјеву њиховом,
сва питања, одоговор постану ?
ЗДРАВКО ЛУКАНОВИЋ

Припремио и фотос: by Савко Пећић Песа

среда, 25. јануар 2017.

Слободанка Б.Ђукановић

ДА ЛИ ЈЕ ТРЕБАЛО
Слободанка Б.Ђукановић
Шта је мени требало да,,,
пјевам њиве и пропланке,
троношце,сачеве и чанке,
старе млинове, брначе и клинове,
кланце и разигране јањце-
трешње у цвату и онé зреле румене,кад-
све је то могло остати у мене 
''ȏно за успомене.''
Шта је мени требало-да
прољеће, љета, јесени и зиме
из ћаћевине моје
пренесем у риме.
Шта је мени требало
све то кад, ето,
тамо могу ногом и оком,
срцем и крвотоком,
све то да покријем.
Зар морам у пјесму да слијем?
Шта је мени требало, да
опјевам огњиште којег нема
и матер моју кад цицвару спрема и
погачу под сачем...и
чанак с кајмачли омачем.
Ма, шта је мене требало?
Да вирнем у кијер, у шушкаву сламу,
кад- тога нема више ни зере,
и у мени оста ово мало вјере,
јер ту су моји кор'јени.
Ама, шта је мени...
Шта је мени требало да...
Просипам слова по њивама-
да плашим свраке у рими,
да пишем плетива и прела
и мирисе домаћег јела,
Шта је то мени требало...
Да пјевам о кокама, буњишту и буџаку,
о ћаћиној оплази, о орању о ткању,
о бијелој ради на ливади,
када...те успомене само цвијеле-
како у селу стȃрине ''веле.''
Шта је мени требало да,
пјевам пјесме опјеване,
са моба и зборова-
да ''китим чобанске,'' овчица и торова,
и ћерам ехо по доловима-
а опет ,зађем у каљаве дубине
па пјевам мочила, пратљаче и рубине-
''Види мене хм...из успомене''


Шта ми је то требало да,
да плашим тице из шенице,
да носам сламку у нарамку
и ресама из природе китим своје пјесме.
Није ми то требало ,али ето-
опишем све то.
А... могла сам лијепо из прве руке,
без муке, да душу прострем тамо.
Па и није требало , ал' ето
да о том читамо:)))



Уредио и фотоси : Савко Пећић Песа

уторак, 24. јануар 2017.

ПАХУЉИЦА

ПАХУЉИЦА

У драперији мог сна
сњијежна  пахуљица 
док пада на образе
милује и топи
тјеши ме и мири
да није опака и зла


Савко Пећић Песа

недеља, 22. јануар 2017.

ЖИВОТ НАШИХ БАКА И МАЈКИ

Ствара и осликава ријечју: 
Недељка Неда Ђукић Боројевић.
Овог пута њена инспирација потиче од ријечи у коментару изречене од Ђорђе Панзалаовића алијас Ђуро Пракљача, и прича из дјетињства Савка Пећића Песе. 
У пјесми Неда употребљава архаизме из прошлих времена, који су некада били у обичном разговору наших сељана, па  и данас се негдје могу чути само у нашим селима дервентске општине и нигдје више...
Изњедриле Воча ме и Бара,
и тканица, са прегаче шара.
Топло крило и рубине скуће,
и мекане погачице вруће.
А зубунчић сукнени што гребе,
чувала је баба и кад зебе.
Зими само, док вјетрина дува,
облачила да јој крста чува.
Рогуља је и подвора било,
сикириште, или друго штило.
А најчешће виле и мотика,
пред очима увијек ми слика.
С´јетовала и туђе кô своје,
старијима зубе да не броје.
Асинлука да чуват´ се треба,
и покоре од Бога са неба.
"Не идите послије пре´ода,
куд´ отиче из лукшије вода.
Парјеница у дну је авлије,
и скривена кô ноге у змије.
Јер ред није да је види свако,
од малена учили ме тако.
Треба крити од мушкога ока,
због срамоте, али и урока.
А кум стари да избане нама,
у земљу би пропала од срама.“
Зором међом док спава још село,
одлазила на оближње врело.
Ударала руменога лица,
са пракљачом изараменица.
Пређу, сукно и дебље и тање,
а у бреми било га све мање.
Уз обалу опрано понеси,
залеђено до куће донеси.
Протискује раме обраница,
осмијеха не скида са лица.
Скривала је кô дланови жуље,
дрмозине, са бунџама труље.
И под стреву стављала да суши,
хероина с пламеном у души.
На рубини заледи и скуће,
а чекају дјечица код куће.
Ускришкана рубина од пола,
ударала у кољена гола.
А чарапе ледене вунице,
мотале се око цјеванице.
Ухватило на њима се иње,
а ни гласа кукавице сиње.
Попуштале узице су танке,
а потоци текли у опанке.
Крај огњишта само зеру стала,
прилазила дјечица јој мала.
Миловала главице им меке,
и причала свакоме потеке.
Успаванке пјевала је дјеци,
сламарицу да простиру свеци.
Анђели ће спавати са њима,
а Бог срећу даривати свима.
Јаче сунце сиротињи грије,
снагу даје и наваке двије.
Одвајала од сна и од уста,
тврде вјере, понизна и чуста.
А ништа јој тешко било није,
с потомцима хтјела да се смије.
Да вјерују очима што пламте,
у сјећању насмијану памте

Недељка Неда Ђукић Боројевић

Уредио и фотоси : Савко Пећић Песа

четвртак, 19. јануар 2017.

ЗБОРОВИ И ПРЕЛА

Недељка Неда Ђукић Боројевић
Играло се и пјевало раји,
на ледини, или на мераји.
Уз шаргију, ´ватали у коло,
дођи и ти да поиграш лоло.
Дуга перда и терзијан мали,
струне цвиле, свирци раштимали.
Виолина, гудало загуди,
животу се, радовали људи.
А опанчић везе, па удари,
не да срцу веселом да стари.
Бруђу игра и прашину диже,
а сапанац на каишу клиже.
Цркве биле, окупљања мјеста,
и дружења, као свеци честа.
Сат им био, ток сунчева хода,
жеђ гасила, са извора вода.
Старији су, ишли од из´ода,
млађарија, послије пре´ода.
А дјевојке, љепоте из снова,
и на њима, тазе роба нова.
Сви у коло, ко жели до кога,
рука руци, а и свој до свога.
Срце туче, хоће да искочи,
када сретне, неке миле очи.
Па од неко, доба намигују,
и ватрене, искре ишчекују.
До Штрбаца и Милића Гаја,
стизала је из Дервенте раја.
Код Мусића, Кајиновић млина,
састати је било се милина.
Пуста младост, носила далеко,
брда, њива и потока преко.
У Жуниће и Гојковац ишло,
до Остружње стигло и обишло.
На Осињи, Пантелија свети,
Сочаници, Петровдан и Цви´ети.
Играло се и пјевало свуда,
после рада и великог труда.
За момке се знало из Церана,
није било спортскије дворана.
На Машалу, у Грабик Тепића,
момака је било кô борића.
Ни препрека, сокака блатније,
до Брестова отић´ ништа није.
Радост била, свеци кад освану,
Мишинцима, Церу и Плехану.
Из Тетиме и села Башчара,
није било трубе ни гитара.
Већ посавске пјесме и игара,
мирис липе, радосних јутара.
Запјевају грла у момака,
осмјехује, цурица се свака.
"Цуро Јело, похвали се свима,
теби даћу, срце у њедрима.
Нема кола моја мила нане,
док у колу прегача не мане.
Мала Дано, у мом срцу ти си,
још ми љубав, обећала ниси."
О Видову, на брду Савића,
за Спасово, у гају Тадића.
Први пута, цуре се укажу,
и прегачу, шарену покажу.
Црвен папир и украси мали,
са сватовских, коња што су пали.
У торбици, цурице имале,
и образе, руменити знале.
Дријен, Детлак и Календеровци,
сваки светац, знали и основци.
У Црнчи се, Духови славили,
и косачи, одушка правили.
"Сушите се, зелени откоси,
ил´ у поток вода нек вас носи.
А ја одо´ у коло играти,
виолина да ме кући прати"
А недјеље, љепше биле прије,
играло је, коло код Лексије.
Пут затворе колона се прави,
Луковача из кола се јави.
Само гази и не скривај лица,
у џепу је здравствена књижица.
Кошуља је од перлона моја,
осигуран Саво од убоја.
У Појезни бивало се често,
одвајкада слављеничко мјесто.
И четврти славио се јули,
за Дан Борца на далеко чули.
Годови су многи и свети Илија,
кад се народ, око цркве свија.
Звона звоне, разбијају зраке,
и парају небо и облаке.
Сијела су, зборови и прела,
оличење, дервентскије села.
Одлазио, народ на зборове,
кршни момци, водили спорове.
Из освете, понеко и страда,
у засједи и кад се не нада.
Кап је врео, камен преливала,
сузом лице, мајка умивала.
Носио се, колац и палија,
није било, других амајлија.
Пиштољ само, по неко имао,
за оружје ко се занимао.
Ножић мали, био за појасом,
ко дјевојци, прегача за пасом.
Милиција народна кад дође,
око кола више пута прође.
И у њедра цурама не смије,
гдје момачка чакија се крије.
За дервентске, момке сви су знали,
чакијицу, тај сувенир мали.
Пргавом је, лако заку´ати,
малер бије, а лош глас га прати.
Коло игра, од милине тресе,
попије се, па се и занесе.
„Стани коло, устави шаргијо,
имал´ ико да би се побио?“
Без шаргије, игре више нема,
стане коло, свијет кући спрема.
Ко је гужв´о и какво је стање,
међу свима, главно је питање?
Који ли се оженио лола,
цуру кући повео из кола.
Шта је било, морали да знају,
и данима по том да блањају.
В´јести нове и добра и ругла,
шта ће друго, није било Гугла.



Фото : Савко Пећић Песа