Приказивање постова са ознаком Zabilješke iz zavičaja. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Zabilješke iz zavičaja. Прикажи све постове

понедељак, 28. новембар 2016.

ЗБОРОВИ И ПРЕЛА НАШИХ СЕЛА

 
Збор у Појезни код старе цркве
ИЗ ДЕРВЕНТСКИХ СЕЛА
Играло се и пјевало раји,
на ледини, или на мераји.
Уз шаргију, ´ватали у коло,
дођи и ти да поиграш лоло.
Дуга перда и терзијан мали,
струне цвиле, свирци раштимали.
Виолина, гудало загуди,
животу се, радовали људи.
А опанчић везе, па удари,
не да срцу веселом да стари.
Бруђу игра и прашину диже,
сапанац се откопчати стиже.
Цркве биле, окупљања мјеста,
и дружења, као свеци честа.
Сат им био, ток сунчева хода,
жеђ гасила, са извора вода.
Старији су, ишли од из´ода,
млађарија, послије пре´ода.
А дјевојке, љепоте из снова,
и на њима, тазе роба нова.
Сви у коло, ко жели до кога,
рука руци, а и свој до свога.
Срце туче, хоће да искочи,
када сретне, неке миле очи.
Па од неко, доба намигују,
и ватрене, искре ишчекују.
До Штрбаца и Милића Гаја,
стизала је из Дервенте раја.
Код Мусића, Кајиновић млина,
састати је било се милина.
Пуста младост, носила далеко,
брда, њива и потока преко.
У Жуниће и Гојковац ишло,
до Остружње стигло и обишло.
На Осињи, Пантелија свети,
Сочаници, Петровдан и Цви´ети.
Играло се и пјевало свуда,
после рада и великог труда.
За момке се знало из Церана,
није било спортскије дворана.
На Машалу, у Грабик Тепића,
момака је било кô борића.
Ни препрека, сокака блатније,
до Брестова отић´ ништа није.
Радост била, свеци кад освану,
Мишинцима, Церу и Плехану.
Из Тетиме и села Башчара,
није било трубе ни гитара.
Већ посавске пјесме и игара,
мирис липе, радосних јутара.
Запјевају грла у момака,
осмјехује, цурица се свака.
"Цуро Јело, похвали се свима,
теби даћу, срце у њедрима.
Нема кола моја мила нане,
док у колу прегача не мане.
Мала Дано, у мом срцу ти си,
још ми љубав, обећала ниси."
О Видову, на брду Савића,
за Спасово, у гају Тадића.
Први пута, цуре се укажу,
и прегачу, шарену покажу.
Црвен папир и украси мали,
са сватовских, коња што су пали.
У торбици, цурице имале,
и образе, руменити знале.
Дријен, Детлак и Календеровци,
сваки светац, знали и основци.
У Црнчи се, Духови славили,
и косачи, одушка правили.
"Сушите се, зелени откоси,
ил´ у поток вода нек вас носи.
А ја одо´ у коло играти,
виолина да ме кући прати"
А недјеље, љепше биле прије,
играло је, коло код Лексије.
Пут затворе колона се прави,
Луковача из кола се јави.
Само гази и не скривај лица,
у џепу је здравствена књижица.
Кошуља је од перлона моја,
осигуран Саво од убоја.
У Појезни бивало се често,
одвајкада слављеничко мјесто.
И четврти славио се јули,
за Дан Борца на далеко чули.
Годови су многи и свети Илија,
кад се народ, око цркве свија.
Звона звоне, разбијају зраке,
и парају небо и облаке.
Сијела су, зборови и прела,
оличење, дервентскије села.
Одлазио, народ на зборове,
кршни момци, водили спорове.
Из освете, понеко и страда,
у засједи и кад се не нада.
Кап је врео, камен преливала,
сузом лице, мајка умивала.
Носио се, колац и палија,
није било, других амајлија.
Пиштољ само, по неко имао,
за оружје ко се занимао.
Ножић мали, био за појасом,
ко дјевојци, прегача за пасом.
Милиција народна кад дође,
око кола више пута прође.
И у њедра цурама не смије,
гдје момачка чакија се крије.
За дервентске, момке сви су знали,
чакијицу, тај сувенир мали.
Пргавом је, лако заку´ати,
малер бије, а лош глас га прати.
Коло игра, од милине тресе,
попије се, па се и занесе.
„Стани коло, устави шаргијо,
имал´ ико да би се побио?“
Без шаргије, игре више нема,
стане коло, свијет кући спрема.
Ко је гужв´о и какво је стање,
међу свима, главно је питање?
Који ли се оженио лола,
цуру кући повео из кола.
Шта је било, морали да знају,
и данима о том да блањају.
В´јести нове и добра и ругла,
шта ће друго, није било Гугла


Недељка Неда Ђукић Боројевић

Фотоси архива: Савко Пећић Песа 

уторак, 01. новембар 2016.

ОБНОВА И РАД

                           

С будаком, мотиком, ашовом, грабљама и лопатом, још ако је и то било, грађени су путеви, зграде и стварани бољи , какви такви услови за живот. 
Тешко, али полако и стрпљиво до данашњих дана када се све ради машински и асфалтирају модерни путеви.Може ли се замислити да је то било прије 60 година,што је један просјечан човјеков живот, а тако се много чега промијенило.
Промијенило, али и отуђило. Сада народ не одлази у свијет да би се вратио усвоје село ,међу своје, него одлази и више не долази,а села постају пуста, без дјечијег плача, нових радовања, свадби, прела и зборова.

Савко Пећић Песа


четвртак, 28. април 2016.

Дошло вријеме враћања селу

 
 
 
 
 


ГОРЊИ ЦЕРАНИ
            Села све више постају пуста. Земље се парложе и зарастају у шуму. Школе које су некада биле препуне ђака сада су пред затврањем, јер нема дјеце. Ријетко ко размишља да остане на селу. Ипак, има и оних који размишљају другачије да ће села природно почети оживљавати и све ће више људи прихватати живот из више разлога.
             -Прерано смо се сви одрекли села. Село пружа многобројне могућности доброг живота у чистој животној околини, здравој храни и слободном животу без буке, загађења, индустрије, саобраћаја , каже Душан Илић из Горњих Церана.
           Данас је Душан пензионер. Свој радни вијек је провео радећи по свијету и на крају у Дервенти. Каже да је на Илића Брду у његово вријеме било више дјеце , него сада у читавом селу.Трчкарали су по блатњавим путићима, уживали и школовали се, одлазили трбухом за хљебом у градове да се запосле. У ово доба , Илића брдо је пусто, нема дјечије граје,а умјесто блатњавог пута је асфалт на домак сваке куће. Више се кукуруз не окопава ручно и мукотрпно мотиком три пута. Ливаде се не косе ручно косом, него машински,а умјесто воловске запреге брује моћне машине - трактори.У град се не стиже пјешице за пола дана, него асфалтним путевима за неколико минута. Могућности  за живот у селу су многоструко бољи него раније, а опет народ одлази са села.
           У Илићима само Милован Илић са својом супругом Божицом станује. Отишао је у пензију прије неколико година и вратио се у село. Засадио је више од 20 хиљада садница крушке и јабуке. Он и његова супруга, кажу, да их рад у воћњаку одржава.
И Душан Илић са својим синовима на очевом имању, које је насљиједио, засадио је више од десет дунума љешника. Долази редовно у село и ради на имању, а озбиљно размишља да се пресели и живи у селу, гдје све има природно и чисто.
           -Ова кућу је отац саградио 1907. године, ту је стари кијер, мљечари,а и стари карамут коме је више од сто година. Успјели смо то сачувати и сада смо задовољни да није пропало у рушевинама.Потпуно сам сигуран да ће се многи враћати на село, па гдје има ове љепоте, осим на селу, каже Душан и шири руке показујући околину.
          Село је одувијек било привлачно за већину вриједних домаћина, који су имали своје посједе , вриједно радили и бавили се земљорадњом и сточарством. Од тога се живјело и преживљавало у натежим временима. Сељак се тешко одрицао свог власништва над земљишним посједима . Трпио је до последње и није продавао земљу. Ко ће сада радити и остати на селу, питање је државе и тренутних друштвено-политичких односа , која мора  да више поведе рачуна и стимулише опстанак младих људи на селу.

Фотоси и текст : by Савко Пећић Песа

среда, 09. март 2016.

ПРИЈЕ 130 ГОДИНА

       У унутрашњости зграде гдје је Диско клуб ''Рио'' стоји већ 130 година занимљив историјски запис за нашу дервентску историју, као свједок досељавања у овај град и градње овог града, још из 19.вијекa.
        На плочи пише :
       ''ЈОВАН МИХАИЛОВ КОВАЧЕВИЋ.ИЗ.НЕВЕСИЊА СЕЛА ТРУСИНЕ СА СУПРУГОМ МИЛКОМ ИЗ ДУБРОВНИКА РОЂЕНА ПУПИЋА САЗИДАШЕ ОВИ ДОМ.ЈОВАН 50 МИЛКА 40 ГОД СТАРИ 1886 У ДЕРВЕНТИ''

Фотос и текст: Савко Пећић Песа

среда, 14. октобар 2015.

ОЖЕГ ВАТРЕ

        Од вајкада је ватра значила живот људима. Према ватри се односило с поштовањем,а стари Славени су имали посебно поштовање ватри и огњишту. Ватра, колико је год значила много за одржавање живота људи, толико је до ватре било тешко доћи, јер није било средстава за палење ватре. Првобитно су људи ватру добијали од грома. Пошто гром удари у труло дрво и запали, појави се ватра. Запаљени пањ је имао довољо жара за преношење на огњиште и ту је трајно чувана.Касније ватра се добијала ударњем кремена о кремен и изазвивањем варнице, која је палила труд направљен од гљиве са дрвећа.
        Проблем би настао кад се угаси, зато је увијек подложавана и тако је настало огњиште, то јест мјесто гдје се пали ватра ,пече и куха. До у новије доба ватра је представљала проблем у сеоским домаћинствима. До шибица је било тешко доћи,чакамак и палење дрвета путем гљиве ударајући чакамаком у кремен није свако имао у домаћинству.Тако се ватра до прије 50 година чувала на огњишту, то јест у зиданом од земље шпорету – фуруни и ноћу и дању. Кад би се десило да се ватра угаси, онда би се ишло у комшилук по ватру. Најчешће су ишла дјеца са ожегом код комшије да затраже ожег ватре.
         - Послала ме Нана,( ђед или баба) да даш, ако има ожег ватре, код нас се ноћас угасила.  
          Дијети би тада добило на ожег жара, који би требало пажљиво донијети до куће како се не би  жар просуо и изгубио. Домаћин би обично рекао ,да даје ожег ватре ,и уз Божију помоћ, да се огњиште не угаси више никад код комшије , да увијек ватра гори, па ће вратити кад њему затреба.
       Тако је настао ''ожег ватре''.  На тај начин  ватра се никада није гасила у сеоским домаћинствима, све до тога кад је шибица било за купити у дућанима- задругама које су пажљиво чуване, кресу по кресу, кад се пали ватра ,са ситним сухим дрвцима уз руковет сухе сламе. Шибице нису баш биле много скупе, али народ није имао новца ни за такве потрепштине,па се понекад служило и одржавала ватра на стари начин на огњишту, још дуго.
        И данас, старствени пушачи кажу, да је посебно уживање и доживљај у природи кад цигарета или дуван у лули пали са угарка.


Фотос и текст : by Савко Пећић Песа

субота, 11. април 2015.

РОДНА КУЋА

У овој кући се 19.3.1949. године родих и Божији благослов за живот добих.
Христос васкрсе,ваистину васкрсе !

Фотоси од 10.4.2015.године.

четвртак, 12. март 2015.

ЛИЈЕПИ ДАНИ И ГОДИНЕ


За прославу Дана борца ''4.јул''у Појезни 1987.године. Гости из ваздухпловне базе Бихаћ, предају поклон. Они су редовно долазили и учествовали на турниру у малом фудбалу. Неколико пута су били побједници овог турнира.
Пуцо Даниловић предаје слику, тада нашег авиона ''Орао'', предсједнику Мјесне заједнице Појезна Душану Пећићу. Постоји и макета авиона ''Галеб'' у Паојезни, коју су донијели ови пилоти за поклон.
                                     Једна од екипа учесница турнира, први с лијева , стоји : Савко Пећић -судија.

На овај спортски догађај долазило је ивише од 50 екипа Пилоти из Бихаћа су редовно долазили сваке године. У саставу екипе из Бихаћа су редовно долазили Пуцо и Јадранко Даниловић и Нинковић ,споријеклом са овог краја,  те неколико других пилота, који су добро играли мали фудбал.

Оснивач овог турнира 1967/68.године је гимназијалац Савко Пећић.
                                                                      Из Дервенте се маршевало до Појезне !
Текст: Савко Пећић Песа
Фото архива: Фадил Пелесић и Савко Пећић Песа.

четвртак, 19. фебруар 2015.

Ево, прође Тривун !

Запис: Боро Петковић..!!!

Оде, фала Богу! Сад ваља друкше. И љевше! Ваља опет у њиву и у међу, ваља у длане пљунут... Таки је живот сељака, био пјешадинац ил аубичар, сведно је. Вазда је доњи и задњи, и ђе није запео леђима и дланом, нема вајде... Ђе није укалемио, и ко дијете чуво калем од дивљије коза и зецова, није ни пеко ни попио... Ђе није опанком зрно загрно није ни мљео ни просијево, ни крува јео... Нико њему не да џаба, већ прежу ко гладне лисице да му и оно што има отму. Сви! Од писара до начелника, од портира до прешједника суда, од чистачице до доктора, од подворника до учитеља, од попа до владике, свјема гиуца зинула на сељачку сиротињу и сви веле; "Лако је њему он има." Има, ал зарадио, ал се напатио и зноја напио. Лако је ладовати под лозама, трошити државне паре и удбашке пемзије и лајати на звијезде, пеглајући законе како је њима по вољи. Ајте са мном у бразду, кад во у њој пане! Ајте са мном под звијезду кад зелен чубер вене! Ајте са мном под иљагу кад лед удари у зрео клас! Ајте кад мраз удари у цват! Ајте под овај сељачки закон! Ил сте мислили доћи да Тривуна испратимо. Нисте, фала Богу, и нећете! И без вас се јело и пило и пјевало. Удвоје, учетверо, ушестеро, уосмеро... Па до зоре... Има и биће, док је мене и овије тврди длана и овије жуљева на њима. Има и биће, ал не дам! Дао сам несмал пет година младости, триест и шест иљада пута повуко штрик бива да ћаћевину сачувам од душмана, а неук, нијесам знао да душман шједи под лозом и чита... Доколан... Опрости, пријетељу, што ја вако! Све ми се скупи и буде ми криво. Немерем гледат да ми се смије у лице, да ме гледа и зајебава... За тако шта за нож ватам, јер нијесам ја од онијех којим је образ гујица. Не дам образа, живот ћу дати, ко што сам га ћио дати за државу, ал је сметнуше они што читају. Да бише они што раде и запињу сад би цваћела. Вако вене и труне и ми ш њом. Јебо је онај ко је створи кад ни ушта није пристала. Дјецу нам рашћераше, пусте њиве оставише, сиротињом нас направише... А они троше и грицкају удбашке пемзије и мезе јетре сељачке... Е неће моћи! Свети мученик Тривун ми је свједок!

Боро Петковић

Fotos 1 : Савко Пећић Песа
Fotos 2 : Архива ФБ.

понедељак, 12. јануар 2015.

БОШКИНА


Послови - радови у селу,који нестају. 

Мељава жита на воденицама поточарама је била уобичајена слика у нашим селима. На сваком малом и већем потоку и рјечицама било је изграђено мноштво малих воденица поточара, које су даноноћно клопарале и мљеле жито,полако и на ситно. 
С јесени кад кише учесте, на сваком поточићу - рјечици би прорадиле воденице поточаре, па се није требало ићи на мељаву жита далеко, до ријеке Укрине или Илове. А обично се жито носило у мјешинама са неколико килограма, таман толико колико би човјек могао да без оптрећења носи на дужи или краћи пут. 
У та времена, скоро да је свако домоћинство уз свој поток имало малу воденицу поточару. Љети би оне, кад вода у потоцима пресуши престајале са радом, али чим с јесени дођу кишни периоди, потоци се напуне водом, воденице прораде и све до прољећа непрекидно су мљеле жито, онако лагано на тенане, ситно.
Бошко Вујчић из села Појезна заједно са осталим Вујичићима  на потоку Млађановац обновио је стару воденицу поточару. Од када је прорадила, он редовно своје жито носи на мељаву у ову малу воденицу, која је постала препознатљиво обиљежије Вујичића и свих других мјештана на том подручју, као мјесто за боравак и одмор, поред мале бране у којој има и рибе од поточница, углавном клена, крушара, до бабушке и шарана. Често се на том мјесту могу наћи, млади и стари,који одмарају и роштиљају,а на располагању им је изграђена зграда за боравак у случају невремна. 
Кажу да је куруза и погача је слађа испод воденичног камена,а поготово уштипци с домаћим кајмаком, па се поред роштиља пред излетницима нађе пура и уштипци од брашна са воденице.
Ова слика је забиљежила одлазак на мељаву са џаком жита Бошка Вујчића Бошкине у воденицу на потоку Млађановац.
Нажалост, омиљени Бошкина међу Вујчићима и мјештанима Појезне, као шалџија а прије свега примјеран домаћин  је преминуо, децембра 2014.године.

Фотос и текст : by Савко Пећић Песа