Приказивање постова са ознаком Nedeljka Đukić Borojević. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Nedeljka Đukić Borojević. Прикажи све постове

понедељак, 28. новембар 2016.

ЗБОРОВИ И ПРЕЛА НАШИХ СЕЛА

 
Збор у Појезни код старе цркве
ИЗ ДЕРВЕНТСКИХ СЕЛА
Играло се и пјевало раји,
на ледини, или на мераји.
Уз шаргију, ´ватали у коло,
дођи и ти да поиграш лоло.
Дуга перда и терзијан мали,
струне цвиле, свирци раштимали.
Виолина, гудало загуди,
животу се, радовали људи.
А опанчић везе, па удари,
не да срцу веселом да стари.
Бруђу игра и прашину диже,
сапанац се откопчати стиже.
Цркве биле, окупљања мјеста,
и дружења, као свеци честа.
Сат им био, ток сунчева хода,
жеђ гасила, са извора вода.
Старији су, ишли од из´ода,
млађарија, послије пре´ода.
А дјевојке, љепоте из снова,
и на њима, тазе роба нова.
Сви у коло, ко жели до кога,
рука руци, а и свој до свога.
Срце туче, хоће да искочи,
када сретне, неке миле очи.
Па од неко, доба намигују,
и ватрене, искре ишчекују.
До Штрбаца и Милића Гаја,
стизала је из Дервенте раја.
Код Мусића, Кајиновић млина,
састати је било се милина.
Пуста младост, носила далеко,
брда, њива и потока преко.
У Жуниће и Гојковац ишло,
до Остружње стигло и обишло.
На Осињи, Пантелија свети,
Сочаници, Петровдан и Цви´ети.
Играло се и пјевало свуда,
после рада и великог труда.
За момке се знало из Церана,
није било спортскије дворана.
На Машалу, у Грабик Тепића,
момака је било кô борића.
Ни препрека, сокака блатније,
до Брестова отић´ ништа није.
Радост била, свеци кад освану,
Мишинцима, Церу и Плехану.
Из Тетиме и села Башчара,
није било трубе ни гитара.
Већ посавске пјесме и игара,
мирис липе, радосних јутара.
Запјевају грла у момака,
осмјехује, цурица се свака.
"Цуро Јело, похвали се свима,
теби даћу, срце у њедрима.
Нема кола моја мила нане,
док у колу прегача не мане.
Мала Дано, у мом срцу ти си,
још ми љубав, обећала ниси."
О Видову, на брду Савића,
за Спасово, у гају Тадића.
Први пута, цуре се укажу,
и прегачу, шарену покажу.
Црвен папир и украси мали,
са сватовских, коња што су пали.
У торбици, цурице имале,
и образе, руменити знале.
Дријен, Детлак и Календеровци,
сваки светац, знали и основци.
У Црнчи се, Духови славили,
и косачи, одушка правили.
"Сушите се, зелени откоси,
ил´ у поток вода нек вас носи.
А ја одо´ у коло играти,
виолина да ме кући прати"
А недјеље, љепше биле прије,
играло је, коло код Лексије.
Пут затворе колона се прави,
Луковача из кола се јави.
Само гази и не скривај лица,
у џепу је здравствена књижица.
Кошуља је од перлона моја,
осигуран Саво од убоја.
У Појезни бивало се често,
одвајкада слављеничко мјесто.
И четврти славио се јули,
за Дан Борца на далеко чули.
Годови су многи и свети Илија,
кад се народ, око цркве свија.
Звона звоне, разбијају зраке,
и парају небо и облаке.
Сијела су, зборови и прела,
оличење, дервентскије села.
Одлазио, народ на зборове,
кршни момци, водили спорове.
Из освете, понеко и страда,
у засједи и кад се не нада.
Кап је врео, камен преливала,
сузом лице, мајка умивала.
Носио се, колац и палија,
није било, других амајлија.
Пиштољ само, по неко имао,
за оружје ко се занимао.
Ножић мали, био за појасом,
ко дјевојци, прегача за пасом.
Милиција народна кад дође,
око кола више пута прође.
И у њедра цурама не смије,
гдје момачка чакија се крије.
За дервентске, момке сви су знали,
чакијицу, тај сувенир мали.
Пргавом је, лако заку´ати,
малер бије, а лош глас га прати.
Коло игра, од милине тресе,
попије се, па се и занесе.
„Стани коло, устави шаргијо,
имал´ ико да би се побио?“
Без шаргије, игре више нема,
стане коло, свијет кући спрема.
Ко је гужв´о и какво је стање,
међу свима, главно је питање?
Који ли се оженио лола,
цуру кући повео из кола.
Шта је било, морали да знају,
и данима о том да блањају.
В´јести нове и добра и ругла,
шта ће друго, није било Гугла


Недељка Неда Ђукић Боројевић

Фотоси архива: Савко Пећић Песа 

понедељак, 21. септембар 2015.

ИЗВОРНОСТ



О МОЈ ПОБРО….
 
О, мој побро,

предуго сам чек´о,

овако сам ја соколу рек´о.

Ти соколе, што летиш високо,

поздрави ми моје црно око.

За моје ће здравље да те пита,

њена добра душа племенита.

Реци ´вако и немој лагати,

да ја чекам да се она врати.

Нема мени ни среће ни здравља,

откад моја драга се не јавља.

Однијела пола душе моје,

нисам знао до сад туга што је.

Кућа пуста у њој среће нема,

само мачак у запећку др´ема.

Нек´ се врати, муке нека стану,

носићу је као кап на длану.

На брду је наша бијела кућа,

чекаћу је тамо до сванућа.

Гнијездо наше опет ћемо свити,

капија ће отворена бити.

Препознаће божуре у башти,

које носи сад у својој машти.

Примићу је ја у бијеле руке,

прекинути моје тешке муке.

Дођи побро, да одушка дамо,

попијемо, па да запјевамо.

Не знам побро шта је наумила,

 љубав мога живота је била.

О, мој побро, ал´ би лијепо било,

да вечерас ставим је у крило.

Да ми преде ´мјесто мачка мога,

дао би јој пола срца свога.

Нек га носи и нек га не враћа,

зашто она кући не навраћа.

Кад се сјетим на лијепе дане,

тад зарасле прокрваре ране.

Све је горе него што је било,

откад оде моје ја´ње мило.

Зашто оде из живота мога,

љубав сам јој обећ´о до граба.

О, мој побро ал´ би било добро,

мање пити, а више љубити.

Недељка Ђукић Боројевић

Уредио и фотос : by Савко Пећић Песа

четвртак, 17. септембар 2015.

НАШЕ ПЈЕСМЕ И ОБИЧАЈИ


Мој голубе 
Недељка Ђукић Боројевић



О, мој драги, мој голубе,
уста ми се твоја љубе.
Сањах те и ове ноћи,
мораћу ти брзо доћи.
 

Учинила ноћас све би,  
на крилима дошла теби.  
Преко гора и планина,  
уз свиралу чобанина.  
Прелетјела сиња мора, 
док не сване плава зора.  
Када сване злато моје,  
гледала би очи твоје.  
Немој срце да ти зебе,  
увијек мислим ја на тебе.  
Волимо се моје лане, 
и сањамо боље дане.  
А доћи ће благо мени,  
босиоче мој зелени.  
Кад постану снови јава,  
то ће бити љубав права.  
Ти за стварне снове моје,  
даћеш мени раме своје.  
Мило моје, ту да сањам,  
и од кише да се склањам.

Фото : Савко Пећић Песа


субота, 12. септембар 2015.

Мој драгане


Недељка Ђукић Боројевић

Мој драгане, бриго моја,
радо би´ ја била твоја.
Кад би знала моје луче,
да ти замном срце туче.
Кад би знала мој невене,
да ти душа замном вене.
Чекала би ноћ да падне,
дошла би´ ти Бог што дадне.
Ал´ ја не знам мисли твоје,
зато питам срце своје.
"Шта ако он другу нађе,
мени као сунце зађе?"
Познаје ме срце моје,
савјете ми даје своје.
"Како год да буде било,
чекај твоје сунце мило.
Сваку вече на западу,
и никад´ не губи наду.
На истоку сваког јутра,
како данас, тако сутра."
Своје срце послушаћу,
за љубав га теби даћу.
Јутра с´ тобом да ми свићу,
мој драгане твоја би´ ћу.