Приказивање постова са ознаком Велики камен. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Велики камен. Прикажи све постове

понедељак, 13. фебруар 2017.

ВЕЛИКИ КАМЕН

Шетачи нису могли проћи поред Укрине, а да не запазе велики камен низвиодно на средини, стотињак метaра испод старог дрвеног моста, а касније изнад новог бетонског на приличној удаљености. Кад љети вода окопни, остане дубоки вир и велики камен се могао видјети до половине како вири изнад воде и пркоси плаветнилу бистре воде из вира. Тако је својим горостасним изгледом и чврстоћом надјачавао све што расте и постоји около.Чак су се и бајери поклањали и дивили његовој јачини и љепоти вира који га чува.
Вир изнад Великог камена називали су Вилински вир. Ту су многи ноћни шетачи могли да виде како се виле окупљају код Великог камена  и играју вилинско коло. Није им нико могао прићи, него се из даљине могао чути њихов кикот и пљускање воде. Могле су се видјети њихове бијеле провидне хаљине како лебде на води и као разасути бисери цакле и преливају на површини вира.Онда изроне из вира као бијеле лабудицелагано лете у круг изнад. Свако ко би био упоран и покушао да приђе ближе, сљедећег јутрa би га нашли утопљеног поред бајера. Говорило се да су га виле омамиле љепотом, узеле његову мушку снагу и оставиле поред бајера. Други су опет причали да је један пошао да ухвати  најљепшу вилупао у вир и утопио се, па га је вода избацила далеко испод моста.
Кад би одсјели у кафани на БрионимаЛутво би започињао причу о неком Циганину који је живио изнад Укрине код Великог камена.
Сјећам са да се причало, али нисам то довољно озбиљно схватао. Негдје изнад бајера Укрине , ту у близини Великог камена становао је Циганин, звани Лотро. Тако су га назвалијер је био толико јак да је могао натоварена коњска кола са лотрима сам да вози. Био је осредњег раста, набијених мишицацрног и лијепо заокруженог лица и очијукоје су сијале као драги камен, а кад се насмијезуби су бјелином потпуно изоштравали црте његовогмомачког лица.
Тад би Лутво стаонагео се и помјерио у устима лулу на странуусмјерио поглед на Велики камен, који је стрчио изнад воде,а око њега вода је кружила, као да га ваја и обликује.
И шта би, Лутво, са тим твојим Циганином ? - прекиде га Лазар, наге до краја чоканчић и подругљиво се грохотом насмија Лутвиној причи, на тај начин је омаловажавајући.
Ех, која су то времена била Лазаре! Знаш ли да је Лотро једини могао да подигне Велики камен из воде?
Био је будала, луда. Што ће камен да диже? -лупи чоканчићем по столу Лазар и окрену се леђима према Великом камену.
Е, није вала тако, Лазаре. Лотро је био вилински. Тако се одвјакада причало, колико ја памтим.
Шта, Лутво, измишљаш? Хајд' да попијемо још по једну, па ће тај твој Лотро и да се ожени вилом.
Лутво као да се пробуди из сна, настави да прича, а Лазару већ би досадно да га слуша.
Тако је, тако, Лазаре. Не би ниједне жене у вароши да се једном за њим није окренула, барем из радозналости. Ниједну он жену није хтио ни да погледа која се мотала око њега.
Па, па ће да оде код вила и ожени се с неком од њих завапи Лазар.
Није, Лазаре, није. Једног јутра је у нашој махали осванула, а нико не зна одакле је дошла лијепа Жужа. Кажу да је била Мађарка. Била је бијела као сир, плавих очију, косе, а тијело као извајано. Читава махала се окретла за њом. Ни на кога није обраћала пажњу, само је понекад кад Лотро вуче теретзастајала и с њим понеку прозборила.
Кад дође љето, Жужа је редовно одлазила на Укрину, допливала би до Великог камена, ту се излежавала и сунчала по цијели дан. Понекад би скочила у вир и дуго пливала, па би опет отпочела на Великом камену. Откад је она дошла, нико више није прилазио Великом камену, само изблиза су је гледали и дивили се њеној љепоти. Од сунчевих зрака њена бјелина би почела да добија бакренасто црвену боју која је сада бљештала неком другом, још дубљом љепотомкао процвала ружа. Зато је назваше Ружа, па је Жужа љети била Ружаа зими Жужа.
Види, бога ти, завољела  Мађарка Ружа црног Циганина Лотрана.
Јест, вала, тако је, али се причало да она није Мађарка него вила и да се по васцијелу ноћ њих двоје купају у виру. Чули су неки људи како причајукако Лотро кад се Жужа попне на каменподигне њу и камен и тако хода по виру, а она се кикоће и извија као лептирица на камену.
Може, може бити, Лутво. Људи кажу да у Укрини има лептирица које су као паучина меке, бијеле и прозирне. Спавају тако дуго у води, па кад дође вријеме, изађу из вира и преобразе се у лептирицу.

Наручи Лазар још једну туру пића и одмахну руком као да не жели да слуша Лутву, али га је ипак прича заголицала.
 Кад дођоше аустроугарски инжењери да пројектују пругу поред Укрине, бише одушевљени љепотом укринских бајера, бистре воде и Велим каменом на средини ријеке. Били су помало изненађени што су Турци мост направили узводоно повише Великог камена, а нису преко, јер би камен био прави ослонац. Био ту с њима стари  Бећирбег и исприча да је то Велики камен и Вилински виргдје се ноћу окупљају виле и купајуда је то чаробно мјесто и зато је тако лијепо.
Било је то много чудно Аустријанцима, а пошто је међу њима било много радника Чеха, почеше се на нашки спорзумијевати, јер су Чеси понешто разумјели и натуцали наш језик.
Тако ми Ћабе, мој прадјед Стојан је причао да кад су почели Турци градити мост, правили су преко Великог камена. Кад стубове преко дана у вир забију и греде поставе, ујутру кад би дошли ни греда ни стубова нигдје није било. Говорило се да су ноћу све разрушиле виле и њихов вилењак. Грађа би отпловила низ воду.Тако су неколико дана радили и увијек би се дешавало исто. Оду код Бајтала Симе, старог човјека који је боравио и живио сам у колиби на брду изнад Укрине. Ухватило га је старчко сљепило, само је помало чуо кад му се уз ухо прича. За њега се говорило да је био мудар и проницљив човјек. Он им је рекао да се на Великом камену мост никада неће моћи направити, јер је то вилинско коло и да мост граде узводно или низводно од њега.
Па како то да сада вила нема код Великог камена? - питали су се Аустријанци.
Бећирбег је дуго ћутао, па као да се присјетио.
Јесте, јесте. Има њих и сада, али се не могу видјети. Старац Бајтало Симо је рекао да ће виле нестати кад поред Великог камена прође велики црни коњ који из себе суче големи дим и ватру, а за собом вуче огромни терет. Већ причају Којићи у Лужанима да су код млина Гвоздаревића видјели када су виле из њихвог вира отишле на четири бијела коња и нема их више.
Ћиро је већ саобраћао до Лужана, a Аустријанци су само слијегали раменима и говорили:
Gut, gut. O, mein Gоt. Допро, допро.
Лазар је већ био попио трећу и скоро да је за столом заспао кад је пристигао Мато Седлан.
Хајд', Лазаре, још једну, па да кренемо на вашар. И Лутви донеси дуплу, нешто ми се замислио много.
Лутво је упорно буљио у Велики камен.
Хајд', нека буде, Мато, и од тебе једна тура, а ја ћу на вашару кило јагњетине да турим на сто. Тамо моја Перса ради и пече јагањце.
Вашар се одржавао у Српској вароши код православне цркве изнад Укрине, па није било далеко преко моста, а њима се није много ни журило.
Знаш ли, Мато, да је неки Рус дошао и већ неколико дана нешто шара по артијама тамо доље испод црквеКаже да има неке боје у облику штапића и њима шара и испадну слике као да су живе.
- Ма, је ли? Откуд Рус овдје? Може свашта бити на тим папирима, па да и наш вашар нашара и остане тако негдје у Русији забиљежен - зачуђено ће Мато.
Лупише се чоканчићима сва тројица да наздраве, толико јако да се сви окренуше за сусједним столовима мислећи да неко лупа срчу.
Е , Мато, Мато, Лазар ми не вјерује, али била је то љубав која се не памти у нашој махали.
А чија љубав, Лутво, забога?
Па је ли и ти не знаш, Мато? Па велика љубав Циганина Лотре и Руже, то јест Мађарке Жуже. Не, не, у ствари...
Шта? Шта  у ствари? Ето, да од тога нема ништа - добаци Лазар и од смијеха тури лулу скоро до грла.
Ма, није она била Мађарка Жужа нити Ружа, нити је Лотро био Циганин. Она је била вила, а он вилењак. Ха-ха!
На то се Мато насмија, руком махну и све чоканчиће обори у воду.
Би већ добро загријало, а тројица јарана се добро нацврцали. На Укрину су пристизали купачи. На Велики камен се успела лијепа Кети. Лазар погледа низ Укрину, па колутајући очима крену узводно до Велеиког камена и ту му поглед застаде. Зажмири једном, отвори очи, не може да вјерује. Опет их протрља, одбаци лулу на сто и стави руке на чело. Сунце је зракама обасјавало лелујаву воду у виру, а одбљесци су играли у очима. На Великом камену је угледао лијепу Кети и није се могао начудити да је Лутво био у праву. Устаде иза стола, шешуљаво пијандође до краја платформе сплава. За њим кренуше Мато и Лутво.
Лазар опет протрља очи, упери поглед према Великом камену гдје се мешкољила лијепа Кети, а из вира јој се додворавао мишћави младић. Испружи руке према Великом камену и викну: Лутво, забога, ено их! - и паде са платформе у воду. За њим упаде Лутво,а Мато се нагну, испружи руку да их дохвати, те и он за њима паде у Укрину.
Док су се из воде извлачили, лијепа Кети је отишла с Великог камена. Мало су се тако освјежили и отријезнили
. Кад је Лазар поново погледао на Велики камен, тамо није било лијепе Кети, само камен на средини Укрине.
Тако ми Христа, Лутво, видио сам Циганина Лотру и  Мађарку Жужу на Великом камену.
Кренуше коначно тако уз причу преко моста на вашар. Био је већ преод и сунце се спуштало изнад Укрине обасјавајући бајере зрацима који су се пробијали кроз крошње врбака, а благи повјетарац је освјежавао читаву долину наносећи мирис дима са роштиља.
Прича је и даље текла, машти није било краја, док не пријеђоше преко моста и дођоше испод цркве Успенија пресбете Богородице и нађоше се међу мноштвом народа, робе и понуда. Успут су их заустављале мале Циганичице нудећи, да им у длан гледају и проричу судбину.У шатрама бубњеви, даире, пјевачице и плесачице трбушног плеса неодољиво су мамиле муштерије. Од весеља орила се читава Српска варош,а њих тројица утонуше у свакојако пиће и неодољиви мирис вашарских ђаконија уз јагњеће печење код Персе, све до јутра кад се сунце појављивало зором с истока и бацало опет своје златне зраке на Укрину.
Српска варош на тренутак је била у сну, мирна, све до поновног буђења вашарске галаме
.

                                 
(Прича је рођена из маште аутора о ВЕЛИКОМ КАМЕНУ на Укрини код Бриона. Само су неки историјски подаци тачни и убачени у контекст приче,што читалац може лако препознати чтајући причу.)

Фотографије: Архива из албума Бранислава Болтара, које је наслиједио од оца Теодора.

Прича : Савко Пећић Песа