Приказивање постова са ознаком Zavičajne slike. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Zavičajne slike. Прикажи све постове
петак, 4. март 2016.
петак, 10. јул 2015.
субота, 14. јун 2014.
уторак, 4. фебруар 2014.
петак, 31. јануар 2014.
У ДОЛИНИ МАНАСТИРСКОГ МИРА
ЉЕПОТА
МАНАСТИРСКОГ МИРА
Бог
нам подари вријеме када се наш народ све више враћа цркви, гдје у молитвама
може наћи утјехе и тражити опроштај за своје гријехе на овом свијету, ријечи су
епископа Василија
ДЕРВЕНТА – У Доњој Бишњи код
Дервенте, у дивном пејзажу уз рјечицу Бишњу поред трасе некадашње „ћирине“
пруге смјештен је женски манастир Покрова пресвете Богородице.
Манастир замислише и одлучише да
направе Ратко Ђекић и његова
најближа породица, на њиховом имању, а благословом епископа
зворничко-тузланског Василија, започела је градња општежитељног женског
манастира, који би посвећен Покрову пресвете Богородице.
Своје имање, величине 114.460
квадратних метара земље и шуме, коју су наслиједили од својих родитеља,
даровали су Српској православној црквеној општини Дервента, на коме је 22.
априла 2002. године отпочела градња манастира. Темељи манастирске цркве и
манастирског конака освештани на Видовдан исте године.
На празник Покрова пресвете Богородице
2004. године, уз присуство више од 1200 православних вјерника, ктитора
манастира и уже породице Ђекић, а уз саслужење већег броја свештеника
Архијерејског намјесништва дервентског, епископ зворничко-тузлански Василије
обавио је свечани чин освештања конака, манастирских крстова и звона.
Тада, за кумове манастирског конака
бише изабрани брачни пар Новак и Даринка Божуновић из Лос Анђелеса, који су
поријеклом са ових простора.
За кумове манастирских крстова
наметнуше се својим даровима и вјером младе сестре Санела и Мелани Савић из
Дервенте, док кума манастирских звона постаде Снежана Божуновић из Лос
Анђелеса, иначе кћерка Новака и Даринке Божуновић.
У молитви и радости народа зазвонише
тада по први пут манастирска звона за вјеке вјекова која ће позивати својом
јеком на манастирску молитву, а епископ Василије у својој бесједи рече
присутним вјерницима:
- Ово је велики дан за све вјернике
Српске православне цркве, а посебно за вјерни православни народ општине
Дервента и читаве Посавине. На овом светом мјесту убудуће ће се вјерни српски
народ окупљати и надахњивати вјером православном. Бог нам подари вријеме кад се
све више наш народ истински враћа цркви, јединој својој кући, у којој молитвама
Богу може наћи утјехе и тражити опроштај за своје гријехе на овом свијету –
ријечи су епископа Василија.
Ктитор манастира Ратко Ђекић није
крио своје узбуђење:
- Одувијек ми је била жеља да
подигнем цркву на имању свога оца Анте, који је био добар али сиромашан човјек.
У далеком свијету тај сам сан много пута сањао. Па могу рећи да ова сада
љепота, црква, конак, двориште, рјечица Бишња, све ми је то као сан, јер не
могу да вјерујем да сам остварио оно што сам желио и зашто сам имао пуну подршку
моје породице, без које не бих испунио оно што сам одавно желио – рекао је
Ратко Ђекић.
Манастир је попримио свој
вањски изглед, а ових дана почеле су припреме за извођење унутрашњих радова,
што је најсложенији и најскупљи дио посла.
- Уз Божју помоћ урадићемо на вријеме све
то, али је битније да су већ сада ове грађевине поред рјечице Бишње надалеко од
града постале обиљежје и разгледница Дервенте. У дивном пејзажу то све скупа у
свако доба године изгледа веома лијепо, а људи са стране долазе и фотографишу,
хоће успомену – казује протојереј ставрофор дервентски Драган Каиновић.
(Напомена : И поред тога што је било планрано да буде женски манастир,
Манстир након завршетка неће заживити као женски манстир, него као опште житељни мушки манастир )
(Напомена : И поред тога што је било планрано да буде женски манастир,
Манстир након завршетка неће заживити као женски манстир, него као опште житељни мушки манастир )
Iz knjige
''Životok'' Savko Pećić Pesa
петак, 13. септембар 2013.
среда, 13. фебруар 2013.
недеља, 2. децембар 2012.
Мотиви
Мотиви из Појезне,
О једном времну, животу и мијењању стварности.И док се човјек радује новом животу, мрачне силе које не можеш ни стићи ни видјети долазе и руше. А човјек је као птица,која гради увијек изнова своје гнијездо, гради и опстаје,а сјећања само буде нову наду у боље ,увијек оно што долази.
(Мотиви рађени 1987. на ораховини,фломастерима и прелакирано. Аутор: Савко Пећић)
Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA
четвртак, 1. новембар 2012.
гаће ланенице
Књига, да ли радост или мука - наука
?
Из мог дјетињства.
Ова слика, из негдје, 1957.године, много говори. У то вријеме се тешко живјело и долазило до
одјеће,а дјеца скоро да нису имала обућу. Чим у априлу први снијег се отопи ишло
се босо. Од раног прољећа до касне јесени и до првог снијега дјеца, па и одрасли су ходали боси.
Ове кратке пантолонице, које се виде згужване на слици су од ланенице. Њих је мајка Радојка испрела од ланеног влакна, те откала и ручно сашила. Платно је било грубо и незгодно за ношњу због поздера који је жуљао, све док се не излиже или опадне.
( поздер - ситни остаци стаблљике лана, који нису до краја очишћени од влакна приликом обраде).
Ове кратке пантолонице, које се виде згужване на слици су од ланенице. Њих је мајка Радојка испрела од ланеног влакна, те откала и ручно сашила. Платно је било грубо и незгодно за ношњу због поздера који је жуљао, све док се не излиже или опадне.
( поздер - ситни остаци стаблљике лана, који нису до краја очишћени од влакна приликом обраде).
Мајка Радојка и сестра близанкиња Алексија Беба 1957.године.
Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA
понедељак, 24. септембар 2012.
петак, 25. мај 2012.
то су наша
(На фотосу: Упокојени Драго Душанић,Живојин Душанић и Душан Марић)
То су
наша пшеништа
житишта и
мливишта
у жрвњу
класишта
пропалишта
и блатишта
родишта
мучишта
ракија патока
ракија патока
и црнна
погача
шарена
прегача
сланина
димљива
коприва
жарава
дјеца
балава
босиљком
умивана
на стрњиштиштима
грлицама јечам храна
голубовима
преданак
То су
наша прелишта
зборишта
и зобишта
наших
отаца оставишта
пландишта
и одмаралишта
мирисом
липа опчињена
за
навијек
хранилица
и
појилица
и
узданица
весела
стопаница
увијек се
радовала
у хљеб
себе умотавала
потомке
чувала
радост
своју грлила
тугу жуљевитим
рукама
стезала и мучила
од уранка без
санка
табане на
родним њивама
подбијала
и Бога
помињала
да би род сачувала
Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA
Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA
среда, 16. мај 2012.
Пријавите се на:
Постови (Atom)


























