Приказивање постова са ознаком Istraživanja. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Istraživanja. Прикажи све постове

среда, 09. март 2016.

ПРИЈЕ 130 ГОДИНА

       У унутрашњости зграде гдје је Диско клуб ''Рио'' стоји већ 130 година занимљив историјски запис за нашу дервентску историју, као свједок досељавања у овај град и градње овог града, још из 19.вијекa.
        На плочи пише :
       ''ЈОВАН МИХАИЛОВ КОВАЧЕВИЋ.ИЗ.НЕВЕСИЊА СЕЛА ТРУСИНЕ СА СУПРУГОМ МИЛКОМ ИЗ ДУБРОВНИКА РОЂЕНА ПУПИЋА САЗИДАШЕ ОВИ ДОМ.ЈОВАН 50 МИЛКА 40 ГОД СТАРИ 1886 У ДЕРВЕНТИ''

Фотос и текст: Савко Пећић Песа

субота, 12. децембар 2015.

''МИЛИЋЕВ ГРОБ''



                                                    Црква Св. Илије Пророка из 1893.године у Појезни
            Петар М.Богуновић и његова супруга Даница су прије другог свјетског рата радили као учитељи у селу Прибинић, општина Теслић. 1937. године Петар је издао монографију под називом ИЗ УСОРСКОГ КРАЈА И ОКОЛИНЕ,која је отштампана у штампарији "Просвета"<сарајево 1937.године у којој пишући о простору села Прибинић говори:" на блиској удаљености од културног средишта овога села што чини српска конфесионална школа,више удобних зграда за потребе овдашњих шумских предузећа,налази се запуштени гроб, којег народ назива "Милићев гроб". То је гроб гласовитог хајдука Милића Икића из села Осиње,кога је Турски зулум натјерао у планине, Са својом четом много је страха и бриге задавао Турцима. Када се 1871. године,гоњен од Турских пандура,хтио да пребаци у Борја планину,дочекаше га Турци и убише. Пошто су му отсјекли главу и узели оружје и новац,однесоше одсјечену главу у Тешањ, гдје је на гради три недјеље висила на концу,на страх хришћанима а на весеље Турској редифи,која је тиме побједу славила. Народ,којем је Милић био заштитник и осветник,закопа на мјесту погибије његово тијело криомице од Турака."

Савко Пећић Песа
 

субота, 08. август 2015.

КРАТКО О ДЕРВЕНТИ



Најстарији човјек на просторима око Дервенте појављује се врло рано, већ у вријеме старијег каменог доба. У долини ријеке Укрине и њеном залеђу археолошка истраживања су открила станишта прачовјека у Детлаку, Дријену, Лупљаници (Високо Брдо), Дервенти (Чардак), уз ушће рјечице Лупљаница у Укрину и на другим локацијама. Старије доба су праљуди типа Neandertal, док већ млађе доба носи раса Homosapijens,директни предак данашењег човјека.
Након престанка последњег леденог доба, прије око 12-11 хиљада година усталила се клима и човјек је почео да се бави сточарством и земљорадњом, што је довело до стварања првих насеља на обалама ријеке Укрине и њених притока у Детлаку, Пољу и Лужанима.
Из периода прије око пет хиљада година стварају се насеља Вис у Модрану, Високо Брдо Лупљаница, Градина изнада ушћа Илове у Укрину , Доњи Церани.
На подручју Доњег Детлака уз ријеку Укрину и у Куљеновцима пронађени су остаци керамике и урне које потичу из бронзаног доба отприлике 15оо година прије нове ере.
Римљани освајају и насељавају наше крајеве последњих деценија старе ере, чији трагови у облику темеља од зграда грађених ломељеним каменом везиван кречним малтером, налазе се у Пољу, Раскршће Модран и у долини ријеке Укрине на простору села Детлак.
Средњи вијек је за овај простор значајан из разлога досељавања Словена током 5-6 вијека наше ере. Централни дио Балакна насељавају племена Срба, чије су границе на сјеверу Сава,а на западу долина Врбаса.Из тог времена настали су топоними рјечица Величанка, село Велика, Модрина Модран, Сочаница од Сеочаница, Дријен, Церани, Осиња, Лужани, су имена по биљном растињу , Појезна по путу (појезд).
Из тог времена настале су житне јаме- ћупови или амбарине у Детлаку, Лупљаници и Дажници, усјечени у дубини и до два метра у кречњачком тлу.
Овај простор је од 7. вијека улазио у састав различитих средњовјековних држава,а највећи дио под влашћу угарског племства и у саставу средњовјековне босанске државе.
Пријре доласка Турака постојала насеља уз црквишта у Појезни и Дријену на локацији Џигеровац, које су саграђени већ у првим данима прихватања хришћанства код Срба.Ту су још трагови манастира и цркве у Доњем Детлаку, као и црквина у Куљеновцима. За манстир Детлак везан је први траг преписивања књига за потребе манастира.
Крајем 13. и почетком 14. вијека ови крајеви ће бити  у саставу угарске властеле под влашћу српског краља Драгутина који је добио ове просторе у мираз од Угара  и средњовјековне босанске државе у оквиру жупа Усоре на југу, те Укринице и Глажа на сјеверу.  Прилоком пропасти ове државе 1463.године у борби са Турцима, подручје сјеверне Босне а с њом и Дервенте остаје још шесдестак година година у рукама угарске државе у посједу српског деспота Стјепана Бериславића господара Брода и Посавине који је у вријеме турских освајања био турски вазал.Одбио је да прими ислам па су га Турци убили 1535. године. Од тада утврђење Добор на Босни остало је небрањено, па је тада био отворен даљи пут  турског освајања ових простора. Убрзо након тога Хусревбег заузима утврђење Кобаш на  Сави а 1536. године и Добор, чиме је , 1536. године подручје Дервенте дефинитивно пало под власт Турске државе.
У доба освајања Турака ово подручје још увијек није носило назив Дервента. Помињу се села Горња и Доња Укрина из којих је настала Дервента. Село Горња Укрина се налазило на десној обали ријеке Укрине на нешто узвишенијем крају, док је село Доња Укрина простирало се уз лијеву обалу ријеке Укрине, што данас чини насеље Омерагићи, гдје је било кришћанско становништво чији је процес исламизације започео доласком Турака, па ће број хришћанског становништа брзо опадати, што показује и попис из 1570.године.
Крајем 16.вијека  село Горња Укрина достигло је урбани развој чије су контуре већ указивале на грађевински развитак Дервенте.У попису из 1600. године , то је још увијек село Горња Укрина, али и касаба, што је у даљем времену  значило неко правно урбано подручје, гдје ће бити изграђено утврђење - дербент села Горња Укрина и формниране три махале са изграђеним џамијама . Сада под називом,  Градска џамија,Горњомахалска џамија и Доњомахалска џамија..
Становници села Горња и Доња Укрина почетком 1575.године саградили су мост на ријеци Укрини и обавезали се се да ће га чувати и поправљати,а мост је обезбјеђивао нормалан пролазак трговачких каравана с југа према сјеверу и обрнуто. Била је то тада веома значајна трговачка саобраћајница на релацији: Тешањ – Добој – Горња Укрина – Дубочац на Сави.
Први пут се назив Дервента јавља у аустријским изворима у  периоду између два турско-аустријска рата, то јест од Пожаревачког мира 1718.године до Београдског мира 1739.године.И поред тога што неки извори говоре да се тај назив Горња Укрина помиње као Велики дербент много раније.
Вријеме све до друге половине 19.вијека биће обиљежено непрекидним бунама хришћана против турске власти . Поп Јовичина буна из 1834. године је једна од најзначајних буна хришћана против Османске власти на дервентском подручју.
На основу одлуке Берлинског когреса , године 1878. извршена је анкесија Босне и Херцеговине од стране Аустро – Угарске. Тад су настале и значајне политичко-административне промјене. Дервента постаје сједиште дервентског котара. У то вријеме села , Осиња, Црнча, Церани и Појезна нису припадали котару Дервента.
Дервента доживљава привредни напредак због изградње жељезничке пруге и жељезничке станице 1878. године. Сљедеће 1879.године оснива се прва ''Дирекција царских и краљевских жељезница БиХ'' са сједиштем у Дервенти.
У том времену биће изграђена зграда за гимназију,а касније за препарандију - учитељску школу. Прва општа болница  у Дервенти отвориће се веома брзо,већ 1885.године, док ће се касније 1904.године изградити за потребе дервентског котара нова зграда за  болницу, која је и сада у употреби.
Биће забиљежено да је 1914. године штампан Котарски дервентски лист, претећа данашњег ''Дервентског листа''.
Након Првог свјетског рата ствара се Краљевина Срба Хрвата и Словенаца 1918. године. Дервента је срез и припада у састав Области Бањалука. Након увођења бановина1929.године Дервента је у саставу Врбаске бановине.
У Другом свјетком рату, од априла 1941. године до априла 1945. године, дервентски крај је био под окупацијом фашистичке њемачке и Независне државе Хрватске.Вршен је стравичан терор над Српским, јеврејским становништво и свима који се нису повиновали новој окупационој власти.На дервентском подручју је под вођством КПЈорганизован народноослободилачки покрет. Тако је већ 12. Децембра 1942.године у Појезни дигнут устанак. Током овог рата погинуло је 1.012 становника општине.
Борцима НОР-а у Појезни је подигнут споменик – монумент, аутора вајара Изета Ђузела дервенћанина, који живи и ради у Загребу.
Послије Другог свјетског рата у условима социјалистичког привредног и друштвеног развоја обиљежен је брзим темпом обнове земље,а потом индустријализације.
У рату 1992.године – 1995. године град и већи дио насеља општине су окупирале хрватско-муслиманске снаге, потпомогнуте регуларним јединицама ХВО из Хрватске. Заведн је терор над Србима, који нису се из града на вријеме повукли. Основани су логори за Србе у Дому ЈНА, Рабићу и школи Пољари. Град је ослобођен 4.јула 1992.године,а цјелокупна општина је ослобођена крајем августа 1992.године. У општини је уништенеа привреда и инфрструктура, те расељен већи дио становништва,угулавном Хрвата и Муслимана.
У овом одбрабено-отаџбинском рату страдало је 382 бораца Војске Републике Српске и 31 цивил.
Потписивањем Дејтонског споразума општина Дервента припада Републици Српској.Од тада , па све до сада споро али сигурно траје обнова града и насеља и чине се напори за повратак расељеног становништва. У Дервенту је доселио већи број избјеглог становништа из Крајине, нарочито из општина Петровац и Гламоч и других крајишких општина.
У периоду од 1995. до 2015. године инфраструктура Дервенте је углавном у градском језгру обновљена и знатно је промијенила свој некадашњи изглед.
Савко Пећић Песа

четвртак, 26. фебруар 2015.

ЧАМАЦ СТАР 300 ГОДИНА


         Народна библиотека ''Бранко Радичевић'' у Дервенти поред библиотетичке дјелатности у свом организационом саставу има и Завичајну музејску збирку. Грађа за музејску збирку је започела да се прикупља још прије тридесет и више година и у њој се налазе вриједни сачувани предмети из разних временских раздобља,као и фотографије.Међу експонатима посебно су запажени етно примјерци дервентског краја. Истина Завичајна музејска збирка није још након рата отворена за јавност,али на томе сада ради један радник дипломирани етнолог,па се ускоро може очекивати да би Музејска збирка могла бити приступачна и отворена за јавност.Неки њени експонати су у току рата оштећени,па је потребно све то довести на онакво стање како је то некада изгледало.

            Посебно интресантан експонат у Завичајној музејској збирци је чамац који је сасвим случајно пронађен у у Босанском Дубочцу на ријеци Сави.Мјештани су негдје у августу 1988.године товарећи шљунак наишли на комад дрвета веће дужине и на први поглед нису на то обраћали пажњу.Кад је дрво откопано нешто више, могло се видјети да се не ради о обичном трулом пању дрвета него о  неком предмету који је личио на чамац.Мјештани су о том  вриједном проналаску обавијестили тадшње раднике Завичајног музеја који су пажљиво чамац извадили из шљунка , заштитили од даљих оштећена и пренијели у Дервенту.Чамац је направљен од једног дебла великог дрвета тесањем и копањем удубљења. Дубина је око 4о,а ширина 60 до 70 цантиметра,док је дужина нешто више од 6 метара.


Процјењује се да би овај чамац могао бити стар 300 година ,па чак и много више. Мјесто израде чамца није утврђено,а сасвим је непознат овакав начин израде чамаца.Имајући у виду да је дрво храстово, могло би се закључити да је могуће поријекло храста са  планине Мотајице гдје га има доста и сада и да је израђен и његов власник био  неки од мјештана из неких од села поред Саве. Ни најстарији мјештани се не сјећају било каквих прича о сличном чамцу на том крају и његовом власнику.
      Нема писаног трага,а нити било ко памти да су чамци на такав начин израђивани уз Саву на овим крајевима у новије вријеме,па је старост сигурно велика,јер се технологија градње чамаца од дасака већ одавно познаје и практикује.


             Tekst i fotosi : by Савко ПЕЋИЋ ПЕСА

среда, 31. децембар 2014.

ПЕЋИЋИ И ЊИХОВО ПОРИЈЕКЛО

У селу Појезна код Дервенте много је старих породица које су очувале сјећање на своје поријекло и традицију, као што су Симићи,Старчевићи,Икићи, Продићи, Вујчићи, Бркићи, Планинчевићи, Марићи и други. Неке су породице потпуно изумрле и не постоје више, као што су Станковићи, којих има и сада у Осињи.
Породица Пећића је једна од старијих и бројнијих у селу Појезна. Само у Појезни има више од 50 домаћинсатва, а не мали број их је по свијету закућио,па се Пећићи могу сусрести у Србији, Словенији, Њемачкој, Холандији, а највише у Дервенти. Још увијек се сви својатају и рођаче,те женидбе није било никада једних између других. Веома су поносни на своје презиме и чувају га као дио нечег чиме се поносе.
Кад су први Пећићи дошли на подручје у селу гдје данас живе, није познато,а није нигдје ни записано. Зна се само да је то било негдје давно и да су дошли испод планине,а које планине и то се тачно не зна. Било је то највјероватније почетком или средином 17 вијека.
Постоје нагађања да су Пећићи дошли од Пећи у Србији са Косова и зато се зову Пећићи.
Опет, други кажу, што је највјероватније, да је испод планине Влашић некада давно дошао чобан Цвијан са синовима Ћетојем, Стојаном и Газибаром. Цвијанов отац се звао Пећо, од чега је настало презиме Пећић. То се дешава у доба када настају презимена, негдје доласком Турака на ова подручја. Тако је настало првобитно, Цвијан Пећићев,а онда Цвијан Пећић.
Нигдје у неким посебним књигама нема да су се Пећићи другачије назвали,а из именослова и презимена, многих под Влашићких села и од Борја нема таквог изворног презимена.Што није случај за остала многобројна презимена на подручју подкрњинског краја која се подударају са презименима са планине.То значи, да је презиме Пећић настало тек доласком у село Појезну. Најстарији Пећић по имену који се помиње и записано у стаблу је Цвијан, који је рођен 1820.године, чији се отац звао Пећо.        
Недељко Пећић је живио дуго ,скоро је био доживио деведесет година и знао је доста о поријеклу Пећића, тако је он причао,пред крај прошлог вијека.
- Некада давно у зиму са својим стадом чобани су силазили с планине у ниже крајеве да презиме. Тако је и неки Цвијан (око 1810.), од оца Пеће долазио и зимовао на овим крајевима. Једног прољећа Цвијана су задржали Спасојевићи из Доњих Церана код којих је зиме зимовао, да им буде комшија јер тада је у селу било свега неколико кућа. Он је на то пристао и са собом је довео оца Пећу и три сина, Газибара (1838.), Ћетоја (1840.), и Стојана (1842.). Ћетоја се одијелио и прешао на друго брдо,а Стојан је као најмлађи остао на старом огњишту гдје је започео живот њихов отац Цвијан, звани Пећо по оцу. Газибара није дуго живио, био је онако више шерет и нерадник,није се женио и није имао насљедника, али ће Цвијанови по њему добити надимак Газибаре.
Најстарији споменик на коме се нешто може прочитати о Пећићима, је споменик Стојану Пећићу у Појезни , на коме пише да је умро 28.децембра 1901.године и иза себе оставио четири сина Теодора,Алексу,Андрију и Јову и двије кћери Марицу и Јеку. Најмлађи Јово имаше два сина, Душана и Милана. Душан је стекао девоторо дјеце, седам синова и двије кћери,а млад умрије од свега 46 година старости 1955.године. Иза њега остала  су дјеца са мајком Радојком које је подизала у сирумаштву и биједи али је ипак успјела усмјерити на прави пут многобројну своју дјецу, Вујадина, Богдана, Стојана, Босиљку, Јову, Жарка, Ђорђа,Савка и Алексију.
Син Цвијанов, Ћетоје стече синове Симеуна (1861.) и Ђорђу,(1877.). Симеун стече синове, Стјепана,(1900),Спасоја (1904.), Лука (1909.) и Уроша (1929.). Ђорђо стече синове, Здравка (1917.),Нинка (1922.),Стевана (1926.)Милоша (1928.),и Гостимира (1933.).
*Између ових података појављују се Пећићи звани Јошкићи, а најстарији међу њима је Ђорђо, који је стекао синове Јову и Глигора, који није имао насљедника. Чији је син Ђорђо , то се не зна, али је највјероватније у уској вези са Пећом. Јово је имао синове, Рајка, Љубу и Васкрсију. Рајко и Васкрсија су остали без насљедника, док је Љубо стекао синове Миланка, Десимира и Чеду.
Тако су настали Пећићи  по надимцима Јошкићи,Ћетојевћи по Ћетоју и Газибаре по Газибари,причао је Недељко.
Није баш познато како је дошло касније до подјеле по надимцима на Ајкиће и Цвијановиће, међу Пећићима званим Газибаре.
Сви ови надимци нису никада постали презиме, нити се ко љутио кад га назове неко тим надимком, јер Пећићи су се тешко одрицали свог презимена и увијек су остајали Пећићи, а крсна слава је свима Ђурђевдан, то јест Свети Георгије.
Касније су у Појезну на своје имање, Пећићи за комшије доселили Станчиће испод Љубића и с њима се ородили.
И поред тога што су се фамилије изродиле и преко деветог кољена, Пећиући никад ни помишљали нису да се жене или удају међу Пећићима, па се и сада рођакају са најудаљенијом фамилијом Пећића.
Одувијек прогресивни и напредни и кад су били нешколовани ,а посебно школовани,поносни и чврсти у вјери и свом држању били су цијењени и оспоровани кроз вријеме.Своју вјеру у краља и отаџбину нису никада губили.Стога ће у Другом свјетском рату бити на страни краљеве војске, а и као скојевац и комуниста, Недељко познати трговац у Дервенти, који је одселио касније у Вуковар и тамо скончао свој живот. Послије рата слиједи вријеме кад се није због тога могло напредовати,а ни школе одабирати.Одувијек испуњени истим идеалима Пећићи су знали ко су и шта су, вјерујући у себе и прихватајући оно што је прогресивно.На вријеме су увидјели и позитивне ствари и идеје нове државе, па су прихватали те идеје, те били први на свакој новом покретању акције у селу Појезна.Први су били увијек у акцијама и подржавали народни развој,посебно свог краја.
Кућа у којој су се изродили и почели разилазити Пећићи је и сад у добром стању. Наравно имала је доста поправки и преправки до садашњег изгледа. Првобитно је била брвнара,покривена даском,а онда негдје за вријеме Краљевине Југославије поправљена озидана и покривена ситним цријпом. Чак постоји винова лоза, за коју се не зна од када је ту засађена,а говори се да ју је засадили први Пећићи који су дошли и ту се скућили.
Има их доста школованих, врсних занатлија, а још највећи број се бави пољопривредом на селу. Има и богатих и власника великог богаства. Милан Пећић је власник познате бензинске пумпе ''Нада'' у Дервенти, а Ристо Пећић пилане у Појезни. По свијету су већ достигли до доктора наука.
Пећићи су цијењени као људи - фамилија и имају пријатељства међу свим народима, Бошњацима, Хрватима и чак постоје родбинске везе удајом или женидобом између.
За сада само је пронађено презиме Пећића у Трстенику Србија ,гдје има пет кућа,али са овим Пећићима немају никакве родбинске везе. Постоји нека тврдња да су и они дошли од Пећи и да су била два брата која су отишла на двије стране, један према Босни,а други према Србији и тако се никада више видјели нису.Након упознавања ипак се посјећују и наврате једни другима јер су пријатељства створена кроз културно-забавне сусрете.
(Напомена : Ако су неки подаци, које је аутор навео не слажу с неким потврднијим доказима, онда то није учињено намјерно, јер сакупљати податке од многих извора и живе ријечи без писаних доказа, увијек прозводе и понеку грешку. Ипак ово је до сада најтачнији и изворнији писани траг о Пећићима. )
У Појезни , 2014.године.

Савко ПЕЋИЋ ПЕСА

четвртак, 30. октобар 2014.

О нашим крајевима


Мрамор - стећак у гробљу Дријен из времена постојања старе цркве
Извод из чланка ''Амвон из Појезне''
Аутор : Мирослав Б. Душанић

На територији данашњег Дријена (код Башића) постојала је ранохришћанска црква изграђена од домаћег чврстог материјала (камена). Колико је мени познато, то је једна од најстаријих цркви на сјеверу Босне и Херцеговине, а сигурно је најстарија у увом дијелу Босне. Црква је била великих размјера и уз њу се налазило гробље. Није познато када је тачно изграђена, али је била, као и многе ранохришћанске цркве у БиХ, посвећена Светом пророку Илији (у народу познатијим као Илија Громовник). У славу овог пророка у цркву је постављен велики и рељефом украшен, амвон од олова. (Сам податак да је амвон од олова, је веома занимљив и из многих разлога подстиче на даљна истраживања.) Ако се не зна вријеме градње овог храма, са сигурношћу се зна када је ова црква порушена
Црква пророка Илије је доживјела трагичну судбину. Изграђена за потребе хришћанског српског становништва, у највећем јеку и процвату јереси богумилства, потпада под њихов утицај и бива од њих сасвим преузета. Сви покушаји поновног враћања су пропадали, јер је „богумилско учење заразило владајућу властелу“. Не бих се овдје на овом задржавао, али је познато да су против „нове јереси“ устали хришћани оба обреда (и они који су били уз Исток, као и они који су признавали папу). Тежак ударац богумилима наноси тек краљ Драгутин. Он се жени са угарском принцезом и добија посједе на поклон, а један од највећих изазова био му је, искоријенити јерес и приклонити „заражену властелу“ на вјерност. Није се превише ослањао на ријеч, већ се прихватио мача, стао на чело својих одабраника и кренуо у јуриш. У том налету 1283. године, богумили су доживјели тежак пораз, црква Светог пророка Илије је потпуно уништена а већина богумила погубљена. Само мањи број њих и њихових присталица је успио да избјегне смрт. Неки од преживјелих су успјели пријећи ријеку Укрину и пребацити се на територију данашњег Прњавора. Ту су се удомили и основали своју нову заједницу. Мјесто је по њима добило име Бабуни или Бабуновци, које је временом постало Бабaновци (бабунима је хришћанско становништво погрдно називало све пагане, богумиле и безбожнике). Живјели су сасвим изоловано и сви су падом под османску управу прихватили ислам.

Побједом над богумилима и њиховим протјеривањем изван граница земље над којом је добио управу, краљ Драгутин стиче углед (славу), потчињава властелу и учвршћује своју власт. Побједа над „безбожницима“ му је донијела и огромне приходе, које он одмах употрбљава за обнову вјере, тј. приступа одабиру локација за градњу манастира, којих није било у овом подручју. Први манастир, од неколико планираних, изграђен је у нашим крајевима, изнад Укрине на територији која данас припада селу Доњи Детлак. Манастир (манастирска црква и основне монашке одаје: спаваоница, одређени број ћелија, просторије за рад) су изграђени 1285-1300. године, мада је манастир у више наврата прошириван и дограђиван. (О томе посебан текст).

Рушењем цркве Светог пророка Илије, страдањем и бијегом богумила и њихових присталица, овај крај остаје дуже вријеме потпуно ненасељен. Једино амвон од олова са својим лијепим рељефом доживљава другу судбину. Њега је неко од становника пренио у данашњу Појезну...


  
Амвон из Појезне
Припремио и фотоси: by Савко Пећић Песа