Приказивање постова са ознаком Lični kutak. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Lični kutak. Прикажи све постове

уторак, 03. новембар 2015.

МОЈА ШКОЛА



Шести разред 1961./62.година,наставаница и разредник Мара Дуспара
Стоје с лијева: Миољка Новић, Загорка Ђурић,Марица Бабић, Миланка Лукић,Јагода Василић,Босиљка Панзаловић, наставница Мара Дуспара,Нада Ђурић, Милица Вукичевић.Поповић ...Љубица Панзаловић,Љубица Стјепановић,
Чуче: Владо Милошевић, Милован Станић, Душан Илић, Васић ...Бошко Спасојевић,пок. Ново Лукић, Станимир Радојчић,Ново Бабић,пок. Радивоје Кукић,Драго Пијетловић.
Леже: Марко Лисичић, пок. Игњатија Марић, Савко Пећић и с капом Милан Добриловић, звани Штуцо.
 Зграда шестогодишње школе у Осињи 1961/62.година.
Након завршених четири разреда школе у Појезни требало је наставити даље школовање. Било је то веома тешко питање и скоро не рјешиво у том времену 1956./ 57.године.Први разред сам започео код учитељице Радојке Кандић. Била је родом, негдје од Травника, колико се сјећам,а муж је био Младен, који је сваке седмице долазио из Травника.Она ме учила кратко у првом разреду,а онда је дошла наша учитељица Рефија Езић из Босанског Брода. Учитељица Рефија је била веома строга учитељица. Она ме је учила у првом и другом разреду.Тад је Рефија отишла из Појезне,а дошла је нова учитељица,  Ана Самарџић , касније ће се удати за Драгана Радића из Појезне.Учитељица Ана ме учила у трећем и четвртом разреду. У школу је ишла сестра близанкиња Алексија,а сви су је звали Беба. Тад сам први пут почео читати књиге. Учитељица Ана је из своје библиотеке посудила дјела Карла Маја, па сам тада прочитао роман Робинзон Крусо и друге.Мислим да сам тада , већ заволио читање књига.

Након завршетка четвртог разреда добио сам књигу, као награду, за одлично учење, скраћену верзију Робинзона Круса са илустрацијама. Тог дана, на завршетку четвртог разреда и подјели свједожби, добро се сјећам, још ме једна ствар много обрадовала. Најстарији брат Вујадин био је столар и након веће зараде купио је  и донио у кућу радио. Радио је тада био ријетка справа у граду, а поготово на селу. Струје није било, па су били ''паклићи'', велики, тешки, скоро више од три килограма. Морали су се пунити сваких , барем нкон годину дана. Антена је дигнута на кућу и развучена до штале да би се ухватио средњи талас из далека. Батерија - Паклић се морао чувати да се не троши, па је радио укључиван, само кад су вијести и емисија ''Село весело'' , која је емитована недјељом на радију  Београд, са Чакљом и Мијом Алексићем. То је била емисија, која се тада највише слушала, а у кући се окупљало много народа да би је слушало. Људи су пуцали од смијеха, вицевима, причицима и другом. ''Сједи дједа на врх сламе, брковима плаши вране'', остало ми је у сјећању из ове емисије. Након емисије, дуго се препричавало што се слушало,а понеко дјете је научило, скоро сву емисију напамет.

Недјељом би се,одрасли, као публика, дјеца и омладина окупили у нашем дворишту и ту смо играли фудбал до почетка радио преноса утакмице, првенства Југославије, или ако је играла репрезентација Југославије. Играло се на више датих голова, као тимови Црвена звијезда и Партизан. Како је ко за кога навијао, тако је био у тиму. Боља је увијек била Црвена звијезда, гдје сам ја бранио,а мање играо, јер је била велика конкуренција за улазак у тим.

Слушали смо пренос и сјећам се да смо тих година побиједили Мађарску са 1:0, на НЕП стадиону у Будимпешти,а гол је постигао Галић. Била је то прва побједа, након много година. Пренос је вршио Радивоје Марковић,преко радија Београд.

У селу је наш радио био трећи и најбољи, а већ раније су имали у Појезни , собосликар-молер Љубо Планинчевић и траговац Драгутин Катанић. И ми смо из куће,а било нас је много дјеце, до тада ишли код Планинчевића да слушамо пренос утакмица са Фудбалског првенства, које је тада одржано у Чилеу.

Доласком јесени и почетка нове школске године настају моје муке , гдје и како наставити школовање.У Осињи је била шестогодишња школа,а због тога што није било наставника, речено је да се неће уписивати ученици те године. Неколико пута сам у љето, август  ишао у Осињу, али никада нисам нашао никога да би уписивао у школу. Подворник Глигор Тривуновић је једном рекао да неће бити уписа, јер нема учитеља. Тад сам оштетио свједожбу коломазом са дрвених кола. Наиме, тад су запреге, коњи или волови возили кола дрвена, или гвоздена,а осовине су подмазиване коломазом, који се куповао у задрузи (задругу су сви називали продавницу у селу). Ко није имао зашто купити колмаз, подмазивао би са свињском масти, што је било много лошије и оштећивало је више осовине кола. Имао сам неке кратке црне гаће и кошуљицу жуте боје са неким цртежима. Кошуљица је била сва у неким шарама. Од обуће нисам имао ништа, јер се тад љети у селу ишло без обуће, то јест бос. Не знам, како и од куда у мали  џеп кошуље је доспио грумен коломаза, па се моја свједожба уколомазила. То сам очистио, али је флека остала од масноће и црне боје. Мене је то много плашило да не узму свједожбу за важећу, због флеке, и да ме учитељи ради тога не приме у школу. Свједожба је сачвувана до данас и сада постоји са флеком. Нико ме никада није питао, како је уфлекана. Старији брат Ђорђе – Ђоле је већ похађао седми разред у Брестову, што је мало даље од Осиње и требало је прелазити ријеку Илову. Веома рано је устајао, да би стигао у школу. Био је потпуни мрак, па се мајка много плашила за њега, али је он ишао са неким другарима,па се нису плашили.До школе у Појезни га је пратио наш пас звани Шарго,ту се састајао са другарима и настављао пут у Брестово,а Шарго би се сам вратио кући.

Ја сам хтио да се упишем у пети разред у Брестову, али мајка Радојка није допуштала. Прво, што није имала од чега да ми купи обућу, одјећу и књиге,а друго, оно најважније плашила се да нећу моћи ићи тако далеко у школу, јер сам био нејачак. Сестру Бебу, близанкињу није никако имала намјеру да даље школује, тако да она није завршила неку већу школу од четири разреда. Једног дан сам побјегао од куће и кренуо за село Брестово,али нисам тамо отишао, јер сам чуо да је у Осињу дошао наставник и да се врши упис у пети разред. Школа је већ била почела и каснило се око 15 дана.Узмем своју свједожбу и упишем се у пети разред и тако започнем школовање у овој школи. Наставница је била Дуспатра Мара, а математику и физику је предавао Недељко Штамбак родом из Далмације. Оженио је српкињу Стану Спасојевића из Доњих Церана и с њом стекао двоје дјеце.Остао је дуго у Осињи. Био је цијењен у свим селима осињског краја. Куд апсурда, започе рат 1992.године и Недељко постаде један од коловођа ХВО(Хрватског вијећа одбране) у Дервенти,а знао је, кажу да изјави, како му је циљ да заузме Осињу и Појезну. Погинуо је , одмах на почетку рата 1992.године. Како се касније сазнало у једном обрачуну у редовима ХВО Дервента. Што је наставника омиљеног у Осињи на то натјерало да буде такав, остало је непознато, али објективно речено, био је добар наставник.

Зграда шестогодишње школе у Осињи је била испод садашње православне цркве, посвећене светом Пантелејмону. На том мјесту је након рушења старе оронуле зграде направљен Парохијски дом. У тој школи завршим пети и наставим похађати шести разред. При крају шестог разреда, то јест 28. маја 1962.године пријеђемо у новоизграђену осињску осмољетку ,која ће добити име по овдашњем борцу НОР-а (Другог свјетског рата) из Доњих Церана Ђорђи Панзаловићу. Овај датум се у овој школи обиљежава као дан школе.Ту сам завршио седми и осми разред. Занимљиво, да је у седмом и осмом разреду Хемију предавала , моја учитељица из Појезне Рефија Езић. Е , од ње сам научио уредност и тачност у раду. Исто тако, наставник биологије Асим Хоџић, који ми је предавао у Осињи, касније ће ми предавати Биологију у гимназији. Након завршетка осмог разреда школовање сам хтио да наставим у Дервенти, па да изучим за учитеља. То ми се омакло, па сам завршио гимназију, а касније и студије, гдје сам дипломирао на ВТШ у Загребу.


Текст и фотоси : by Савко Пећић Песа

понедељак, 07. септембар 2015.

КРОЗ ПРОЗОР СЛИКАМ СЕБЕ

Моје имагинарне слике кроз стакло. Игра огледала и свјетлости у призми водоскока.Стварно са нестварним, али ипак реално, сам себе усликао - фотографисао.

Фотоси и текст : by Савко Пећић Песа

субота, 11. април 2015.

РОДНА КУЋА

У овој кући се 19.3.1949. године родих и Божији благослов за живот добих.
Христос васкрсе,ваистину васкрсе !

Фотоси од 10.4.2015.године.

понедељак, 06. април 2015.

ДЕЈАНОВА ПРВА ИЗЛОЖБА



 
 
 
 
 
 
 
Дервента, 6.4.2015.године.
Унук Дејан приредио је прву своју отворену изложбу цртежа у ходнику дједове куће и на тај начин додатно украсио зидове и простор у кући. Изложаба је отворена сваким даном од 9,оо до 18,00 часова.
Дејан је задовољан изложбом и поводом тога је изјавио да је у припреми изложбе помогао му брат Дарко и бака Марица.
- Узео сам и братов цртеж робота, да буде на изложби,а ја сам нацртао ајкулу, коју су ловци успјели да ране, јер је била опасна за дјецу, рекао је Дејан и истакао, да ће бити веома задовољан ако његову изложбу види више дјеце.
Он је нагласио да ће организовати још изложби јер сваки дан понешто нацрта,а посебно кад је код баке и дједа и у обданишту.

Фотоси и текст : by Савко Пећић Песа

петак, 13. фебруар 2015.

МАЈЦИ У ПОМЕН


Док постојиш


И док  постојиш и живиш

дотле траг за тобом остаје



кад те нестане

само свјетлост свијеће

обасјава твоје небеске путеве

и сјетно понекад сјенима

из дубоке прошлости

далеко изнад звијезда

покажеш се међу живим

  
МАРИЦА ПЕЋИЋ

(Tekst i fotos : by Савко Пећић Песа)

недеља, 01. фебруар 2015.

МОЈА ЖИВОТНА ПРИЧИЦА



 Ја са мајком и сестром близанкињом Бебом - Алексија и унука Душанка
Биле су то давне године, кад сам уписао гимназију, школске 1961 - 1962. године.То су били моји први доласци у град и сусрет са новим животом и начином учења у тежим условима од оних у основној школи. Данас од тога човјек просто не може замислити много чега како је било тада и како су се дјеца школовала са села, одлазећи у град за знањем.  

Ништа ме више не враћа у старе дане и прве доласке у Дервенту на школовање, као дервентски дрвореди и липе поред зграде Учитељске школе и католичке цркве. И сад ми у ушима одјекује гукање грлица, кумрија и голобова, те вечерњи звуци гитаре, прима и тиха пјесма  распјеваних будућих учитеља и учитељица, који су се ту често окупљали, учили да свирају а онда би се забављали и пјевали заједно пјесме. Нашли би се ту и већ озбиљни момци и дјевојке поред  липа и кестена у сјени, тек толико да су се силуете загрљених могле уочити испод слабо обасјаних стабала.

Из оближње посластичарнице долазили су неодољиви мириси бурека и баклава, те свакојаких колача. Чини ми се много јаче, мирисније и привлачније тада, него сада, ваљда зато, што ми тада нису били доступни. Ни алуминијских петодинарки нисам имао у џепу,а поготово брнозану банку за коју се могло купити доста колача. Био сам страшно љубоморан на једну моју другарицу, која је сваки дан ишла на колаче кад смо се враћали из школе. Нудила је и мене, али нисам ишао, јер сам се плашио да би морао да платим, а нисам имао новца. Касније ће ме у сластичарницу одвести мој старији брат Ђорђо, који је учио молерски занат, па је већ помало радио и понешто зарађивао. Био сам веома срећан, што сам коначно тај мирис могао да осјетим у устима и да пробам мале баклавице изрезане тачно, као под конац у облику ромба. Појео сам тад и једну кремпиту и попио бозу, по први пут у животу. Био сам задовољан, а брат поготово, што ме могао почастити. Тад ми је у продавници на пијаци купио килограм мермеладе. Мермелада је била густа,  није се разлијевала, као данас. Трговац великом кашиком захвати измјери и запакује у папирну кесу- фишек. То је било интресантно са фишеком.Мермелада је дуго била основно јело за доручак.Тад је брат купио и једне лијепе саметне бијеле пантолоне. Носио сам их све до четвртог разреда гимназије.

Као ученику, гимназијалцу у граду који је  крај с крајем једва састављао, било је довољно да има јести једном дневно. Што има развуче се за читаву седмицу. Једном сам гладаовао два дана. Не знам како сам пјешице стигао у село Појезну, гладан и исцрпљен.

Наиме, два друга Здравко и Раде из истог разреда дођу код мене. Како ме није било код куће, уђу у стан који се налазио у дворишној зградици пуној мема и влаге. Врата се нису могла закључавати. Газда за то није много бринуо. Био је баш петак. Све што су нашли од јела су појели. И тако сам ја за петак и суботу остао без хране. Нисам се љутио, јер и ја сам код њих често одлазио кад смо заједно учили латински језик под сијалицом. У мојој просторји није било електрике и сијалице. За расвјету користио сам лампу на гас – петролеј са цилиндром.

Једне недјеље морао сам остати  у школи ради међуразредних спортских такмичења. Бранио сам фудбал и рукомет. Читав дан нисам ништа окусио, осим воде . Кад сам дошао кући појео сам много црвених ротквица из Адемове њиве, које сам још морао крадом из земље повадити и мало од блата опрати. Од њих је настала мука у стомаку, па сам се исповраћао. Много исцрпљен и уморан преспавао сам ноћ, као топ, што народ каже.
Мајка Радојка - испраћај у војску
Ујутру је брат Жарко бициклом донио у спортској торби пуно хране.  Мајка Радојка спремила је торбу и послала га из села да довезе у Дервенту. Жарко је испричао да се мајка била забринула за мене и рекла да брзо иде како дијете не би цркло од глади. Жарку је било драго да дође у Дервенту бициклом, јер се ријетко кад таква прилика указивала.Једном је дошао бициклом по снијегу и леду.

Живјело се , учило и ишло у школу, од понедјељка до суботе. Са комадом погаче, двоје, троје куваних јаја и режањ сланине. Ако је и то преостало код куће, гдје је било још осморо дјец. Био сам са сетром Бебом близанкињом најмлађи.Оца смо изгубили рано. Умро је кад сам имао пет година. Мајка је сваки пут мој дио чувала и крила од многобројних гладних уста да би ми у недјељу кад се враћам у Дервенту спремила као јело за читаву сљедећу седмицу. Увијек је говорила да мора барем мене , као  девето дијете послати даље у школу.
Тад се читаво љето ишло бос...!!!! ( негдје 1957-1958.година.)
И тако је било сваке седмице, од Дервенте до села. Зато нисам имао времена за суботње и недјељње шетње по граду и упознавање дјевојака из учитељске школе и других средњих школа, које су се некако лијепиле више за гимназијалце, него за будуће учитеље. Никад нисам сазнао,зашто ?

Мени је то вријеме и таква ситуација можда и некако погодовала да не излазим у град. Био сам без одјеће, која би одговарала за изласке у град или излет са дјевојчицама. Оне су обично биле пристојно и лијепо обучене и напросто киптиле од црвенила и љепоте. Стидио сам се своје одјеће, а можда оне и нису на то гледале толико колико се мени чинило.

Момци и дјевојке са села, који су се школовали  у средњим школама по градовима љети би долазили кући. Окупљали су се и састајали на сеоским зборовима - игранка и тако су се стицала нова познаства међу њима и рађале прве љубави.

Ето , тако је то било некад !

Текст и фотоси : by Савко Пећић Песа