Приказивање постова са ознаком Lični kutak. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Lični kutak. Прикажи све постове

понедељак, 12. јун 2017.

ПРИЈАТЕЉИ СУ МЈЕРИЛО

Jasmina Radanović
Nedavno sam pročitala ove dvije predivne knjige našeg Savka Pećića. 
Neke stvari, događaje i ljude sam potisnula iz sjećanja i čitajući ove dvije knjige ponovo sam se svega prisjetila. Posebno me fascinira to što je u onom teškom poslijeratnom periodu pisao priče s dozom pozitivizma jer je znao da će njegove knjige biti čitane i da na taj način može svoje emocije prenijeti na čitaoce. A ujedno, ta
kav je i karakterno, pokušava uvijek vidjeti onu ljepšu stranu svega. Ono što je vrijedno spomena je i to što on obiluje mnoštvom podataka o minulim vremenima, običajima ljudi našeg kraja, događajima koji su sad već dio istorije, jednom riječju on je živa enciklopedija. 
Stoga smatram da on zaslužuje posebnu zahvalnicu od strane našeg grada i svih građana jer niko bolje od njega ne promoviše ljude i grad Derventu što perom što fotografijom. 
Drago mi je da u svojoj biblioteci imam sve njegove knjige i to je za mene neprocjenjivo bogatstvo, a njegove fotografije će živjeti i živjeti mnogo, mnogo godina još.
Čika Savko, hvala vam mnogo na nesebičnoj prezentaciji našeg grada.
Živi i zdravi bili još dugo, dugo!

Nedeljka Neda Đukić Borojević Jasmina Radanovic...Prije svega za svaku pohvalu je kad jedna mlada, obrazovana, lijepa i pjesnički nadahnuta žena umije da cijeni vrijednosti koje iza sebe ostavlja živa, hodajuća, etno- enciklopedija, kako bi se između ostalog mogao nazvati naš svestrani Savko Pećić, koga jednostavno ima svugdje i čijem oku ne promiče ni utakmica, ni pupoljak ruže u gradskom ružičnjaku, koji objektivom kamere ovjekovječi. On sve stiže, za sve ima vremena, za svakoga lijepu riječ, miroljubiv i uvjeren da se među ljudima, bez obzira koliko oprečno misle, može postići dogovor. Ali i pored tog terenskog posla, koji zahtijeva i vrijeme i umijeće, on stiže i da piše, a piše o vremenu koga više nema i o ljudima koji su ga obilježili, kao i o savremenicima, koji zaslužuju prostor u njegovim pisanijama. A što je vrlo važno napomenuti je da Pesa ne piše crno-bijelo, niti se tako ponaša, što je za respekt, jer za njega je djelo Gospoda i vrijedan poštovanja svaki čovjek, bez obzira kojoj religiji pripada i kom političkom opredjeljenu. Između ostalog, taj isti Pesa, naš Pesa, je i predsjednik KK "Vihor" i vjetar u leđa svakom ko želi da se oproba kao pjesnik, on ga zdušno podržava i raduje se njegovom amaterskom uspjehu. Ja sam srećna što poznajem čovjeka kao što je Pesa i što ću uz njegovu podršku objaviti još i romana i zbirki pjesama, jer druženje i saradnja sa njim obavezuje...Hvala Ti Pesa što postojiš, a hvala i Jasmini, koja vrednuje i poštuje tvoj rad, koji je neprocjenjiv za naš grad....
Свиђа ми сеПрикажи још реакција
 · Одговори · 
5
 · 20 h · измењен
Jasmina Radanovic Baš tako Nedo, sve si predivno posložila i rekla. To je naš Pesa i trebamo biti sretni i cijeniti što poznajemo takvog čovjeka. Hvala ti na komentaru, pozdrav do skorog viđenja  :)
Свиђа ми сеПрикажи још реакција
 · Одговори · 
2
 · 21 h
Nedeljka Neda Đukić Borojević Jasmina Radanovic Da, najkraće rečeno..."TO JE NAŠ PESA"..., jedan, jedini i neponovljiv... <3...tebi Minka pozdrav i ljubac do Bare... 😘
Свиђа ми сеПрикажи још реакција
 · Одговори · 
2

Savko Pećić Pa ''cure'' šta ja mogu na ovo da kažem, samo hvala, svakom čovjeku gode lijepe riječi, pa i meni, naravno ! Vi ste moje ''vile'', koje me bodre i podržavaju, pa je to obaveza koja se ne smije propustiti niti za ništa upropastiti. I ja sam srećan što ste moje prijateljice, ma ''cure'', koje znaju šta vrijedi. A i vi vrijedite, puno, puno, vaša mladost , entuzijazam obećava i zahvaljujući vama i svima koji rade u ''VIhoru'', on će trajati i opstajati, još dugo.Mnogo je sada u Vihoru dobrih ''duša'', stvaralaca, pa će se o nama s njima još više čuti.
Za Jasmina RadanovicNedeljka Neda Đukić Borojević, jedno veliko :
Свиђа ми сеПрикажи још реакција
 · Одговори · 
4
 · 20 h · измењен
Jasmina Radanovic Neka Vihor putuje na mirnim jedrima, neka se stihovi nižu i pjesnici u visine dižu!
ВолиПрикажи још реакција
 · Одговори · 
3
 · 20 h
Nedeljka Neda Đukić Borojević Jasmina Radanovic Vihor još će da vijori, mnogo priča Pesa stvori...i mi sa njim na pročelju, ispuniti srcu želju...za Derventu da se čuje, koja Pesu nagrađuje....zahvalnicu njemu daje, sve što valja to i traje...i njegove pisanije, šta je nekad bilo prije...uspomene da se pamte, kroz sjećanja koja plamte...da slikuje i da piše, sve dok živi i dok diše...a to Pesa hoće ljudi, na pomoći Bog mu budi... <3
Ago Haurdic Cestitke sa pozdravima mom komsiji Savko Pećić na dijelima koja trag ostavljeju pokolenjima.
Pozdrav sa juga od  <3
Свиђа ми сеПрикажи још реакција
 · Одговори · 
5
 · 20 h
Jasmina Radanovic Hvala vam čika Ago. Veliki pozdrav i vama.
Свиђа ми сеПрикажи још реакција
 · Одговори · 
1
Nagradic Boro Hvala mladoj, lijepoj i veoma perspektivnoj pjesnikinji Jasmini, što tako visoko vrednuje stvaralaštvo i rad, tako svestranog čovjeka, kao što je naš Savko! I što i Nedu postavi uz rame Savku, takvoj ljudskoj, pjesničkoj, fotografskoj i putopisnoj veličini. Namjerno rekoh: Putopisnoj! Ja Savka upravo i takvog vidim. Obilazi sve naše krajeve, pa i malo šire, sa fotografskim aparatom i bilježnicom u ruci. Nema događaja i bitne vijesti, koju Savko nije ovekovječio svojim aparatom i svojim perom. Kao što reče Neda, Savko je hodajuća enciklopedija, čovjek koji poznaje mnoge važne i manje važne ljude iz svih krajeva našeg zavičaja. Sve događaje koji su se zbili u bližoj i daljoj prošlosti, a vezani su za naše krajeve. Pored svega, stiže da za svakoga nađe vremena i lijepu riječ. Ljude dijeli samo na dobre, i one manje dobre! Izbjegava da upotrijebi prejaku riječ, svjestan svih negativnih konotacija takvih dijaloga! Jednostavno, melem je svakoj ranjenoj i napaćenoj duši! Ima razumijevanja za svakoga! Kao tako svestrana, i djelima, bogata ličnost, zapalo mu je i da vodi zavičajni književni klub "Vihor", i da bude svjetionik mlađim naraštajima, a i mi malo vremešniji, imamo šta naučiti od njega! U okrilju njegovih aktivnosti, vrlo uspješno, krupnim koracima napreduje i Nedeljka Neda Đukić Borojević, vrstan poeta i prozaista, "zaluđenik" zavičajnih vrijednosti i ljepota! Žena, koja opjeva i opisa svoj zavičaj, ostavljajući mu najvredniji i najtrajniji spomenik!
WowПрикажи још реакција
 · Одговори · 
4
 · 18 h
Nedeljka Neda Đukić Borojević Nagradic Boro...Divno, opširno i po mjeri, baš kako Pesa zaslužuje, a kako raspon Borinog pera može...Hvala Ti Boro što i mene uz Pesino rame prisloni, obavezujući me na još dublje potkopavanje moje Voče, tragajući za još neistraženim i duboko skrivenim draguljima inspiracije ....
ВолиПрикажи још реакција
 · Одговори · 
3
 · 10 h · измењен
Jasmina Radanovic Hvala vam na divnom komentaru. Veliki pozdrav za vas.
ВолиПрикажи још реакција


За 50 година стваралаштва у поезији,па новинарству,фотографији и још које чега не треба веће признање од дивних ријечи и признања искрених пријатеља.
Ово је мој 999. пост на блогу, хвала вам пријатељи што сте овјековјечили мој рад, а ја преносим на троцифрени број са три деветке.

уторак, 03. новембар 2015.

МОЈА ШКОЛА



Шести разред 1961./62.година,наставаница и разредник Мара Дуспара
Стоје с лијева: Миољка Новић, Загорка Ђурић,Марица Бабић, Миланка Лукић,Јагода Василић,Босиљка Панзаловић, наставница Мара Дуспара,Нада Ђурић, Милица Вукичевић.Поповић ...Љубица Панзаловић,Љубица Стјепановић,
Чуче: Владо Милошевић, Милован Станић, Душан Илић, Васић ...Бошко Спасојевић,пок. Ново Лукић, Станимир Радојчић,Ново Бабић,пок. Радивоје Кукић,Драго Пијетловић.
Леже: Марко Лисичић, пок. Игњатија Марић, Савко Пећић и с капом Милан Добриловић, звани Штуцо.
 Зграда шестогодишње школе у Осињи 1961/62.година.
Након завршених четири разреда школе у Појезни требало је наставити даље школовање. Било је то веома тешко питање и скоро не рјешиво у том времену 1956./ 57.године.Први разред сам започео код учитељице Радојке Кандић. Била је родом, негдје од Травника, колико се сјећам,а муж је био Младен, који је сваке седмице долазио из Травника.Она ме учила кратко у првом разреду,а онда је дошла наша учитељица Рефија Езић из Босанског Брода. Учитељица Рефија је била веома строга учитељица. Она ме је учила у првом и другом разреду.Тад је Рефија отишла из Појезне,а дошла је нова учитељица,  Ана Самарџић , касније ће се удати за Драгана Радића из Појезне.Учитељица Ана ме учила у трећем и четвртом разреду. У школу је ишла сестра близанкиња Алексија,а сви су је звали Беба. Тад сам први пут почео читати књиге. Учитељица Ана је из своје библиотеке посудила дјела Карла Маја, па сам тада прочитао роман Робинзон Крусо и друге.Мислим да сам тада , већ заволио читање књига.

Након завршетка четвртог разреда добио сам књигу, као награду, за одлично учење, скраћену верзију Робинзона Круса са илустрацијама. Тог дана, на завршетку четвртог разреда и подјели свједожби, добро се сјећам, још ме једна ствар много обрадовала. Најстарији брат Вујадин био је столар и након веће зараде купио је  и донио у кућу радио. Радио је тада био ријетка справа у граду, а поготово на селу. Струје није било, па су били ''паклићи'', велики, тешки, скоро више од три килограма. Морали су се пунити сваких , барем нкон годину дана. Антена је дигнута на кућу и развучена до штале да би се ухватио средњи талас из далека. Батерија - Паклић се морао чувати да се не троши, па је радио укључиван, само кад су вијести и емисија ''Село весело'' , која је емитована недјељом на радију  Београд, са Чакљом и Мијом Алексићем. То је била емисија, која се тада највише слушала, а у кући се окупљало много народа да би је слушало. Људи су пуцали од смијеха, вицевима, причицима и другом. ''Сједи дједа на врх сламе, брковима плаши вране'', остало ми је у сјећању из ове емисије. Након емисије, дуго се препричавало што се слушало,а понеко дјете је научило, скоро сву емисију напамет.

Недјељом би се,одрасли, као публика, дјеца и омладина окупили у нашем дворишту и ту смо играли фудбал до почетка радио преноса утакмице, првенства Југославије, или ако је играла репрезентација Југославије. Играло се на више датих голова, као тимови Црвена звијезда и Партизан. Како је ко за кога навијао, тако је био у тиму. Боља је увијек била Црвена звијезда, гдје сам ја бранио,а мање играо, јер је била велика конкуренција за улазак у тим.

Слушали смо пренос и сјећам се да смо тих година побиједили Мађарску са 1:0, на НЕП стадиону у Будимпешти,а гол је постигао Галић. Била је то прва побједа, након много година. Пренос је вршио Радивоје Марковић,преко радија Београд.

У селу је наш радио био трећи и најбољи, а већ раније су имали у Појезни , собосликар-молер Љубо Планинчевић и траговац Драгутин Катанић. И ми смо из куће,а било нас је много дјеце, до тада ишли код Планинчевића да слушамо пренос утакмица са Фудбалског првенства, које је тада одржано у Чилеу.

Доласком јесени и почетка нове школске године настају моје муке , гдје и како наставити школовање.У Осињи је била шестогодишња школа,а због тога што није било наставника, речено је да се неће уписивати ученици те године. Неколико пута сам у љето, август  ишао у Осињу, али никада нисам нашао никога да би уписивао у школу. Подворник Глигор Тривуновић је једном рекао да неће бити уписа, јер нема учитеља. Тад сам оштетио свједожбу коломазом са дрвених кола. Наиме, тад су запреге, коњи или волови возили кола дрвена, или гвоздена,а осовине су подмазиване коломазом, који се куповао у задрузи (задругу су сви називали продавницу у селу). Ко није имао зашто купити колмаз, подмазивао би са свињском масти, што је било много лошије и оштећивало је више осовине кола. Имао сам неке кратке црне гаће и кошуљицу жуте боје са неким цртежима. Кошуљица је била сва у неким шарама. Од обуће нисам имао ништа, јер се тад љети у селу ишло без обуће, то јест бос. Не знам, како и од куда у мали  џеп кошуље је доспио грумен коломаза, па се моја свједожба уколомазила. То сам очистио, али је флека остала од масноће и црне боје. Мене је то много плашило да не узму свједожбу за важећу, због флеке, и да ме учитељи ради тога не приме у школу. Свједожба је сачвувана до данас и сада постоји са флеком. Нико ме никада није питао, како је уфлекана. Старији брат Ђорђе – Ђоле је већ похађао седми разред у Брестову, што је мало даље од Осиње и требало је прелазити ријеку Илову. Веома рано је устајао, да би стигао у школу. Био је потпуни мрак, па се мајка много плашила за њега, али је он ишао са неким другарима,па се нису плашили.До школе у Појезни га је пратио наш пас звани Шарго,ту се састајао са другарима и настављао пут у Брестово,а Шарго би се сам вратио кући.

Ја сам хтио да се упишем у пети разред у Брестову, али мајка Радојка није допуштала. Прво, што није имала од чега да ми купи обућу, одјећу и књиге,а друго, оно најважније плашила се да нећу моћи ићи тако далеко у школу, јер сам био нејачак. Сестру Бебу, близанкињу није никако имала намјеру да даље школује, тако да она није завршила неку већу школу од четири разреда. Једног дан сам побјегао од куће и кренуо за село Брестово,али нисам тамо отишао, јер сам чуо да је у Осињу дошао наставник и да се врши упис у пети разред. Школа је већ била почела и каснило се око 15 дана.Узмем своју свједожбу и упишем се у пети разред и тако започнем школовање у овој школи. Наставница је била Дуспатра Мара, а математику и физику је предавао Недељко Штамбак родом из Далмације. Оженио је српкињу Стану Спасојевића из Доњих Церана и с њом стекао двоје дјеце.Остао је дуго у Осињи. Био је цијењен у свим селима осињског краја. Куд апсурда, започе рат 1992.године и Недељко постаде један од коловођа ХВО(Хрватског вијећа одбране) у Дервенти,а знао је, кажу да изјави, како му је циљ да заузме Осињу и Појезну. Погинуо је , одмах на почетку рата 1992.године. Како се касније сазнало у једном обрачуну у редовима ХВО Дервента. Што је наставника омиљеног у Осињи на то натјерало да буде такав, остало је непознато, али објективно речено, био је добар наставник.

Зграда шестогодишње школе у Осињи је била испод садашње православне цркве, посвећене светом Пантелејмону. На том мјесту је након рушења старе оронуле зграде направљен Парохијски дом. У тој школи завршим пети и наставим похађати шести разред. При крају шестог разреда, то јест 28. маја 1962.године пријеђемо у новоизграђену осињску осмољетку ,која ће добити име по овдашњем борцу НОР-а (Другог свјетског рата) из Доњих Церана Ђорђи Панзаловићу. Овај датум се у овој школи обиљежава као дан школе.Ту сам завршио седми и осми разред. Занимљиво, да је у седмом и осмом разреду Хемију предавала , моја учитељица из Појезне Рефија Езић. Е , од ње сам научио уредност и тачност у раду. Исто тако, наставник биологије Асим Хоџић, који ми је предавао у Осињи, касније ће ми предавати Биологију у гимназији. Након завршетка осмог разреда школовање сам хтио да наставим у Дервенти, па да изучим за учитеља. То ми се омакло, па сам завршио гимназију, а касније и студије, гдје сам дипломирао на ВТШ у Загребу.


Текст и фотоси : by Савко Пећић Песа