Приказивање постова са ознаком Неда. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Неда. Прикажи све постове

четвртак, 22. јун 2017.

МОЈ ХИЉАДИТИ ПОСТ

Драги мој пријатељу Савко,
моја балканска душо...

Велико је срце твоје и у њему има мјеста за свакога, колико коме припада, а за оне које си по твом кључу осјећаја, искованом од чистог разума и љубави одабрао, има толико мјеста да се сви могу удобно смјестити, без страха да ће се некада морати иселити. Тиме је моја срећа велика, немјерљива, што се и ја осјећам привилеговано, те сам се баш раскомотила и лијепо ушушкала у царству твојих груди...

Хвала ти за оволико лијепих, а прије свега топлих ријечи, које за мене изрече, а оне ме огријаше и отопише и оне најмање прошарице заосталог леда у заклону моје душе, на које сам се неопрезно могла оклизнути, а које су остале иза ледених људи, који не верују у моћ свјетлости и топлоте...

Твој приступ враћа вјеру у "човјека" међу људима, који се броје на прсте једне руке, али зраче довољно да их ни не треба имати много у свом окружењу!

Жив ти мени и здрав био, још доста рецензија мени написао и моје стваралаштво пратио, на нашем заједничком путу умјетности, коме ја не видим крај......јер још доста треба опјевати, описати и иза себе оставити...

Искрено те као пријатеља, али би слободно могла рећи и као старијег брата, који је ту да штити и подржава млађу сестру, воли ово моје мало душе, која је од сличних снова саткана као и твоја и трепери од среће што се твојој уопште приближила и што си јој допустио да те може слиједити и пратити...

ХВАЛА ТИ !!!

Недељка Неда Ђукић Боројевић
                         
 
Дуго сам размишљао шта ћу поставити за свој хиљадити пост на мом блогу. Како живот тече, тема и садржај хиљадитог поста није могао бити бољи и свечанији од овог, који ми је у свом обраћању написала Недељка Неда Ђукић Боројевић.

Шта друго рећи, него хвала Недо и нека траје , траје, траје....!!!
Савко Пећић Песа

петак, 05. мај 2017.

ЂУРЂЕВДАН


Недељка Неда Ђукић Боројевић
Када зима љету се предаје,
и мљечика јаглацу удаје. 
Ђурђевњака убиру се гране,
прије сунца, у цик зоре ране.
Уплетени вјенчићи од биља,
од китица босиљка и смиља.
На проланку и зеленом гају,
здравац, грабеж, радује се мају.
И доласку славе над славама,
са капима росе у травама.
Крстовима од љескова прућа,
окићене њиве око кућа.
Сан уснила трнова ружица,
да умије, зарумени лица.
За чељади здравље и новаку,
одјек звона, на цркви барјаку.
По брдима пуштена и стада,
са плетивом чобаница млада.
Ослушкује фрулу ђе се чује,
преко брда чобан поручује.
"Исплела си приглавака чудо,
моје срце завоље те лудо.
До године моја ћеш се звати,
и славити и уз мене цвати.
А до друге родићеш ми сина,
засијати у сјају цекина.
Свилом ћу ти омотати скуте,
увезати косе разасуте.
Изорати бразду око куће,
зајазити воде све текуће.
Окупану травама из воде,
руменити капљом из јагоде.
Здравља, среће и рода и тора,
дариваће Ђурђевданска зора." 



О Ђурђевдану
Ја знам да ти знаш писати драга моја Недо, али ово ме је толико одушевило, да сам за час утонуо у стварни и бајковити дјечији сан славе Ђурђевдана. У то наше дјечије вријеме је ношена штафета, па не знаш чему си се као дијете више радовао, да понесеш штафету и претрчиш своју дионицу поносно и успјешно додаш у руке другом дјетету, или страх да не паднеш,па куд брука пред другарима и укор од учитељице.
А кад стигнеш кући из далека се из шупе пуши дим, на све стране мирише печеница - кршњаче на ражњу и колачи који су из рерне тек извађени шире ванилију.
Е , тад брат одмах узме нож и реже корицу са печенице за мене и моју сестру близанкињу Бебу а погачу натопи капљевином. Гладна дјеца би и турпију појела. По башчи цвијеће свих врста, милодух неодољиво мирише,а црвене менђушице се на низу њишу, као пијетлова кријеста.
И трешње су често о Ђурђевдану стизале и доносиле радост прољећа и слчаве Ђурђевдана.
По орању и сијању, по њивама и баштама би освануле младице лијеске, које су старија браћа ломили и доносили да усаде, као знак за добру и берићетну љетину. И док је црквено звоно Појежанско позивало на јутарњу Ђурђевданску молитву и уранак, ми смо дјеца већ по пшеници трчакрали боси и купали се росом која је разгаљивала млада тијела.
На Ђурђевдан се ако је било повољно и топло вријеме обавазно започињало купање у ријеци. Ми смо одлазили на поток Драшан, који је увијек имао воде и ту започињали купање.
Текст и фотоси : by Савко Пећић Песа

субота, 29. април 2017.

У ЊЕДРИМА ЗАВИЧАЈ

                                   



      
НОВА КЊИГА    
Недине књиге се лако и разумљиво читају јер су писане из душе, срцем препознатљивим свима,а опет веома поетски, емотивно и лирички, ако се пјесме тиче, а проза је још прожета тананим нитима говора наших људи (архаизмима), што није баш лако остварити и уоквирити у књижевно дјело. 
На крају долази нам ускоро Недин први роман, па ћемо да видимо њен покушај да се и у томе књижевном жанру окуша и приреди нам још један дјелић задовољства у читању.

Литретаура се данас мало чита, али не знам да ли је неко добио Недину књигу а да је није на пречац прочитао, а то није мала ствар.
И поред тога што веома добро влада описима, сјећањима, маштом и стварању приче, заплета и слично Неда не тежи ка популарности и додјелама награда, него хоће својим стваралштвом да опише свој крај, своје људе,што остаје занавијек.
Њој награде не требају, она сама себе награђује писањем и објављивањем књига и срећна је да може то своје задовољство да подијели с другим, а поготово са својим пријатељима и породицом.
И тако Недељка Неда Ђукић Боројевић са вилинским крилима изрони из рјечице Воче да нам исприча тајновиту причу о великом јунаку Величку Сочковићу који у вјечности лежи на Гребљу, да нам каже како су Пећине од давнина штитиле чобане и хајдуке од кише и хладноће, да оживи јунаке из борби и буна за слободу и комад насушног хљеба и опјева савременике за живота, како им се траг и име не би затрло .
               
Рецензије за књигу '''У њедрима завичај'' написаше по вољи њеној, Савко Пећић Песа и Боро Наградић.

четвртак, 19. јануар 2017.

ЗБОРОВИ И ПРЕЛА

Недељка Неда Ђукић Боројевић
Играло се и пјевало раји,
на ледини, или на мераји.
Уз шаргију, ´ватали у коло,
дођи и ти да поиграш лоло.
Дуга перда и терзијан мали,
струне цвиле, свирци раштимали.
Виолина, гудало загуди,
животу се, радовали људи.
А опанчић везе, па удари,
не да срцу веселом да стари.
Бруђу игра и прашину диже,
а сапанац на каишу клиже.
Цркве биле, окупљања мјеста,
и дружења, као свеци честа.
Сат им био, ток сунчева хода,
жеђ гасила, са извора вода.
Старији су, ишли од из´ода,
млађарија, послије пре´ода.
А дјевојке, љепоте из снова,
и на њима, тазе роба нова.
Сви у коло, ко жели до кога,
рука руци, а и свој до свога.
Срце туче, хоће да искочи,
када сретне, неке миле очи.
Па од неко, доба намигују,
и ватрене, искре ишчекују.
До Штрбаца и Милића Гаја,
стизала је из Дервенте раја.
Код Мусића, Кајиновић млина,
састати је било се милина.
Пуста младост, носила далеко,
брда, њива и потока преко.
У Жуниће и Гојковац ишло,
до Остружње стигло и обишло.
На Осињи, Пантелија свети,
Сочаници, Петровдан и Цви´ети.
Играло се и пјевало свуда,
после рада и великог труда.
За момке се знало из Церана,
није било спортскије дворана.
На Машалу, у Грабик Тепића,
момака је било кô борића.
Ни препрека, сокака блатније,
до Брестова отић´ ништа није.
Радост била, свеци кад освану,
Мишинцима, Церу и Плехану.
Из Тетиме и села Башчара,
није било трубе ни гитара.
Већ посавске пјесме и игара,
мирис липе, радосних јутара.
Запјевају грла у момака,
осмјехује, цурица се свака.
"Цуро Јело, похвали се свима,
теби даћу, срце у њедрима.
Нема кола моја мила нане,
док у колу прегача не мане.
Мала Дано, у мом срцу ти си,
још ми љубав, обећала ниси."
О Видову, на брду Савића,
за Спасово, у гају Тадића.
Први пута, цуре се укажу,
и прегачу, шарену покажу.
Црвен папир и украси мали,
са сватовских, коња што су пали.
У торбици, цурице имале,
и образе, руменити знале.
Дријен, Детлак и Календеровци,
сваки светац, знали и основци.
У Црнчи се, Духови славили,
и косачи, одушка правили.
"Сушите се, зелени откоси,
ил´ у поток вода нек вас носи.
А ја одо´ у коло играти,
виолина да ме кући прати"
А недјеље, љепше биле прије,
играло је, коло код Лексије.
Пут затворе колона се прави,
Луковача из кола се јави.
Само гази и не скривај лица,
у џепу је здравствена књижица.
Кошуља је од перлона моја,
осигуран Саво од убоја.
У Појезни бивало се често,
одвајкада слављеничко мјесто.
И четврти славио се јули,
за Дан Борца на далеко чули.
Годови су многи и свети Илија,
кад се народ, око цркве свија.
Звона звоне, разбијају зраке,
и парају небо и облаке.
Сијела су, зборови и прела,
оличење, дервентскије села.
Одлазио, народ на зборове,
кршни момци, водили спорове.
Из освете, понеко и страда,
у засједи и кад се не нада.
Кап је врео, камен преливала,
сузом лице, мајка умивала.
Носио се, колац и палија,
није било, других амајлија.
Пиштољ само, по неко имао,
за оружје ко се занимао.
Ножић мали, био за појасом,
ко дјевојци, прегача за пасом.
Милиција народна кад дође,
око кола више пута прође.
И у њедра цурама не смије,
гдје момачка чакија се крије.
За дервентске, момке сви су знали,
чакијицу, тај сувенир мали.
Пргавом је, лако заку´ати,
малер бије, а лош глас га прати.
Коло игра, од милине тресе,
попије се, па се и занесе.
„Стани коло, устави шаргијо,
имал´ ико да би се побио?“
Без шаргије, игре више нема,
стане коло, свијет кући спрема.
Ко је гужв´о и какво је стање,
међу свима, главно је питање?
Који ли се оженио лола,
цуру кући повео из кола.
Шта је било, морали да знају,
и данима по том да блањају.
В´јести нове и добра и ругла,
шта ће друго, није било Гугла.



Фото : Савко Пећић Песа 

среда, 23. новембар 2016.

Пријатељу Савку Пећићу

Ову пјесму сам посветила моме пријатељу Савку Пећићу и многим другим инетектуалцима из неког прошлог времена, када се знање стицало теже, а и успјех вредновао другачије, него данас и кад се нико није продавао за шачицу ничега…
Недељка Неда Ђукић Боројевић

ОМЛАДИНО ДРАГА

Саслушати треба док се има кога,
шта то срећу квари и туђи од свога.
Из књига се уче науке примјери,
за стручњаке врле и друштву по мјери.
Све остало знање из куће се носи,
колијевке, сталка, табанчића боси´.
Рађала се дјеца, хвала милом Богу,
сви весели здрави и лакије ногу.
Уз прст било свега, право и једнако,
а за посла спремни и честито свако.
За доручак вруће попаре ил´ пуре,
гладних уста доста, што асталу журе.
Средине курузе, божанскога дара,
са тученим сиром уваљана шара. 
Није могло свако да иде у школу,
морали у бразди, разору и волу.
У струњици тврди окрајак курузе,
танка шнита сира, ђе крава се музе.
Опанке на ноге, а торбак на леђа,
прескакали потоке, ишли преко међа.
Из школе по мраку, пржило се кући,
на шпорету чекали, колачићи врући.
По сунцу и киши, дан за даном тако,
опанчиће нове није им´о свако.
Копали су, жели и косили траву,
одликаши суви, напасали краву.
Сањали о срећи и свјетлима града,
у пламену гасаре треперила нада.
Са мукама младости борили се сами,
говорили ништа, ни оцу ни мами.
Ни рођеној браћи, све срамота било,
ко и змија ноге, осјећаје крило.
Данас на сва уста и велику грају,
осјећања троше и јефтино дају.
Од куће се у град одлазило с тугом,
из дворишта приче дијелиле са дугом.
У мемљивој собици и подруму неком,
није ватре било, гријали се деком.
Ал´ ишло се опет собичку са столом,
завичајној слици, ил´ с неким идолом.
Стицали су знање, понос били роду,
пропадали нису, ни пратили моду.
Враћали се радо у двориште старо,
од радости скак´о и на ланцу Гаро.
Очеве слушали, поштовали мајке,
доводили зетове, унуке и снајке.
И славили славе, молили се Богу,
за срећу и здравље и за братску слогу.
Са вјером у себе, плели среће мреже,
и нудили помоћ ком´ је било теже.
Живот дане троши, а године лете,
успомене живе и на младост сјете.
И смрт за врат ето, доћи ће полако,
срце отић´ пуно, родило се так´о.
И с мајчином сузом, савјете што кити,
“Све је лакше сине, него човјек бити”!

Недељка Неда Ђукић Боројевић

Неда ! 
То она мени, хајд боме се занијела и укрстила те ријечи у сврач ноге што смо прстима разапињали, ко ће брже тананије и лакше да други не види, како се то ради, а онда се Шаров одвезао с ланца , читаву шуму претрчао и весео опет радосно дотрчао кући.
Ето ти, то је љепота живота и кромпир с њиве у јесен који се чобану нађе и у ватру тури, па у прољеће кад кишица топлија пада, пужеви гамижу и на траву миришу,а ноге босе по трњу траже и трче за пужем, као да трчи сто на сат,а јадан ни метар не може да пријеђе за сат, а канта зарђала пуна, пужији рогови изпиљили на све стране. Биће за књигу или теку,па и за медењак слатки.
А орач, кад забразди прву прољетну бразду и кукавица закука, зна се биће брзо трешања и крушака. Прије тога треба пријећи преко авлије с мотиком на рамену и курузчиће опрвичити, загрнути и пшеницу скинути.
Ох радости и љепоте, кад машина за вршидбу дође,сва дјеца трче да виде и данима на моторе што стењу и кашљу личе.
Ћао, браво, изненађен, задовољан и пресрећан што друга имам који разумије и лице мије пјесмом као прије.
Хвала Недо, медена с пропланака, шума и њива наших, пчелица што мед сакупља, чува од заборава нити које нас животно шареном ниском повезују у увојке прошлости ради будућности.


Савко Пећић Песа