Појезна - Дервента - ПЕСА

понедељак, 29. октобар 2018.

РЕШЕТО


РЕШЕТО ЗА РЕЂЕЊЕ  ЖИТА

Пшеница, раж, јечам, зоб није се обрађивала , то јест обављала вршидба на исти начин као у данашње вријеме. Пшеницу је прво требало пожњети  на њиви ручно српом, па повезати у снопове са ужадима која су се правила од струкова пшенице. Касније ће се пшеница косити косом, што је олакшало рад, јер за жетву српом требало је много више жетелаца, а за један да косом је могао један косац да уради више него десетак жетелаца. Снопови су слагани у купе или крстине и тако једно вријеме стајали на стрњишту, па тек онда одвожени на харман – арман који је био у домаћинском дворишту ближе шталама. Арман је површина на земљишту обично десет са десет метара дужине и ширине,а могао је да буде и већи. Са одређеног мјеста гдје домаћин одреди да ће бити арман са површине се скине слој са травом, па остане само углачана земља. Арман је служио послије за многе друге радове, као што је обијање граха,вршидбу соје и смиљкете, као и друге послове, јер се на земљи лакше моглопо купити  зрневље и није се губило у трави.
РЕШЕТО
Пшеница се обијала некада ручно, па гажена стоком,а онда је усавршено гефло, којим је покретана машина с бубњем на коме су били гвоздени клинови и обијали зрневље пшенице са класа . Што се брже бубањ окретао боље је обијао из класа пшеницу. Ипак наовакав начин доста је пшенице остајало у слами. Гефло су покретали коњи трчећи у круг. Затим ће машину покретати мотори. Најпознатији мотор за те намјене је је био аран. Машина с бубњем је називана машина ''бљувара'', коју је окретао јак мотор на пренос кајишем, па се бубањ веома брзо окретао и боље избијао зрна из класа. За овај посао вршидбе требало је много радника. Мајстор , који је залагао снопове, затим додовач,његов помоћник и неколико радника који су додавали снопове, сјекли ужад. Машина би брзо гутала пшеницу и избацивала сламу, зрна и пљеву заједно. То би други радници вилама претресали и издвајали сламу од зрна и пљеве. За тај посао је требало десетак радника који су вилама истресали сламу, све до радника који су дјели – слагали у стог сламу. Један радник уз стожину, који знао обликовати стог а два радника су дизала рогуљама сламу. За вршидбу пшенице на овакав начин требало је тридесетак радника, то јест вршилаца. Након што се пшеница издвоји са пљевом , онда се реди на решету. Решето су окретала најмањер два радника и  још два или три радника пунили су џакове пшеницом и односили у амбар. Пљева се острањивала на страну. Некад се све користило, слама, пљева и род пшенице. Пшеница за исхрану  људи , живине и стоке, ако је било вишка,а пљева за градњу ћерпића као везивно ткиво, док је слама стављана као простирка за стоку и на тај начин правило стајско ђубриво.Појавом дреша решето неће више бити потребно. Данас се комбајнима одмах одвоја пшеница у зрну на њиви,а због других материјала градње и гнојења њива, пљева и слама нису више потребни.
Решето које је сачувано у породици Недељка Чолића.

Фотоси и текст:  by Савко Пећић Песа

понедељак, 24. септембар 2018.

ПРВИ НАСТУП

УНУК ДЕЈАН РУКОМЕТАШ





                                                       У Прњавору 2017.године.
Савко Пећић Песа

недеља, 23. септембар 2018.

ПРИЧА О ЂОРЂИ


ОВA ПРИЧА НИЈЕ ОБЈАВЉЕНА ЗА ЂОРЂИНА ЖИВОТА

Кад године дођу сви те забораве

Наш суграђанин Ђорђо Кукић брзо ће годинама ући у десету деценију свог живота. Многи га Дервенћани памте као вриједног човјека и човјека од ријечи. Зато је био поштован и  уважаван као саговорник, јер је увијек радио смшљено и говорио одмјерено. Како вријеме одмиче, а године долазе , активности човјека престају па се не појављује у јавности, тако и  Ђорђу све мање познају и посјећују, не само они млађи који га и не знају, него и они који су га веома добро познавали и као човјека цијенили и уважавали.
Рођен је у Осињи 22.2.1922. године и  то су биле веома тешке године одрастања и стасања. Отац Спасоје, за то вријеме напредан сељак, одлучио је да заврши четири разреда школе у Осињи, што је касније било пресудно у његовом животу, јер је та школа била довољна за даље школовање и напредовање.
На селу је остао све до ратних дана, када је 1943. године мобилисан у ’’5. крајишку ударну бригаду, 11. крајишка дивизија. Издржао је многе битке, али најтеже, каже било на Сријемском фронту. Ту је задобио и трајни инвалидитет од контузије.Демобилисан је 1945. године и одмах отишао у војну школу на школовање.
Као официр, служио је у Београду, Сплиту, Дервенти. Пензионисан је у чину потпуковника. Ипак ни тада његов рад није престао, постаје активиста по линији бораца, па ангажовање у раду Црвеног крста и увијек настоји да помаже људима и указује на пропусте и како треба да се ради.
-Нема засеока на општини Дервента у коме нисам био и упознао, радио сам и помагао и зато нисам тражио накнаду, каже Ђорђо и истиче, сада сам свој сам господар, пензија и радим код куће. Супруга Љубица је умрла и једна кћерка.  Живи са Аном, која му се придружила да би им обома били лакши пензионерски дани.
На својој окућници произведе довољно разног поврћа, да може и с комшијама да подијеле, а имају и воћа довољно за себе. Рад га одржава, па увијек понешто око куће ради, не пије алкохол , не пуши,а и кафу рјеђе узима.
- Тешко ми пада , што нема пријатеља као некад. Борци некада наврате, али и они рјеђе у последње вријеме, године су и здравље попушта и поред тога што се добро држим. Било је тешког,а и лијепог живота, све сам сам зарадио и ничије нисам узео, никада на суду нисам био, каже Ђорђо.
Тешко ми је пао овај минули рат, жао ми је омладине, људи којих нема. Све је дошло када се могло добро живјети. Рат никоме не доноси ништа добро, ту се губи људскост, све што је створено преко ноћи пропало.
Кроз рад одржава се и живи задовољан својим годинама и способностима. Никада се не треба предавати, док год човјек може да ради и ствара. Треба градити и чувати, како материјална добра, тако и односе међу људима, поручује Ђорђо.



Савко Пећић Песа


среда, 19. септембар 2018.

ЕВО ВИЛА НА РЈЕЧИЦИ ВОЧИ

ЧИТАМ
(Неди и Боби )

Читам своје бајковите приче непрочитане
у којој су успомене и сјећања забиљежена
читам и не вјерујем себи да је тако било близу 
оно тамо давно што се не заборавља никада

Живјело се тешко радило пуно и свашта
у школи поред табле морали смо стајити строго
учити рачун и прва слова пјесмицу наизуст знати 
све кад научим схватим да нисам књигу прочитала

Шумске јагоде и цвијеће брала мајци носила
бујадиљком колибу градила и у њој спавала
овце на испашу тјерала и опет се играла и веселила
увијек здрава и чила била нисам никад радост крила

Читам и не вјерум себи да је све тако прошло
и све се завило у сјећања која боле али се и воле
читам а опет не вјерујем да сам све прочитала
можда је једна прича на кућном прагу остала


Сасвко Пећић Песа

понедељак, 17. септембар 2018.

ДЈЕТИЊСТВО СИНА СЛАВЕНА

                             У обданишту у полуверу са пругама и бијелим патикама.
                                       Пред први разред школе, код куће.
                                Љето у селу Појезна код баке Радојке и стрица Стојана.
                                    У Појезни поред старог споменика борцима НОР-а.
                                    Пред рат 1992.године, код куће у Дервенти.
                                         Школски дани у Осињи за вријеме ратa.
Савко Пећић Песа