среда, 10. јануар 2018.

НИЈЕ ДОБРО



НИЈЕ ДОБРО



Није добро

кад ти душу краду

твој ум и знање користе

и наплаћују за твој живот

а тебе нигдје нема нити хоће

име да ти помињу



Није добро

кад у заборав те баце

као да те у животу нема

носе туђе гаће и пркосе

баш их брига и још се поносе

што су празне главе

и ништа не доприносе



Није добро

што те у мозак чаврнтијају

праве будалом и исмијавају

и тумарају по свом буњишту

тражећи у смрдљивој машти себе

али не могу ништа наћи

у својој празној врећи



Није добро

ако сви знају

и сви умију

а не знају од куд им и како

а улица пуна шетача

који шапућу лако лако

само напријед тако тако



Савко Пећић Песа


недеља, 07. јануар 2018.

Божићни разговори са невидљивим људима


„Гостољубивости не заборављајте, јер неки не знајући из гостољубивости примише анђеле на конак…“
У вријеме оно – почиње готово свака хришћанска прича која, ево, траје већ 2017 година. Седмог јануара, према црквеној традицији коју можемо отприлике пратити од ИВ вијека, рођен је Спаситељ, а свијету објављен јевађељски мир.

Међутим, по нашој древној традицији, шта ли је заправо био Божић?

Празник из култа предака, када се очекивао долазак великог националног бога, Божић се у обредним пјесмама увијек јавља као личност:

„У Божића три миле сестрице, Божо сестре дивно разређује…“

У прастара времена замишљан је као благ, добродушан старац са бијелом косом, који је огрнут кожухом и јаше на кривом магарцу.

Посвећен прецима, овај највећи празник намијењен је душама. Иза Божића већ долази познати период некрштених дана који свој конац налази са Богојављањем.

Чајкановић, научник и проучавалац наше фолклористике, митологије и религије, писао је како „дедо Божић“ путује преко земље и долази међу свој народ. А наше старе мајке говориле су дјеци на Бадњи дан да је „Божић близу и да ће довече да буде на тавану, а сутра у кући“. Отуда и сада већ заборављени обичај: када о Божићу полаженик уђе у кућу, он приђе огњишту и гледајући кроз оџак, три пута прочара по ватри, говорећи: „Боже помози, колико искрица, толико овчица“. Своје присуство он објављује лупањем. Домаћин, затим, прописно позива самог Бога на вечеру: „Хајде, Боже, да вечерамо“. Први комад хљеба и прва чаша вина о Бадње вече, намјењује се Богу.

Посебна част се исказивала чобанину. Код свих Словена нарочита жртва приношена је вуку, док се у три дана Божића име ђавола не смије спомињати.

Баш у таквим, давним временима, ондашњи наш предак, на Бадњу вече, износио би софру пред кућу зазивајући дивље звијери. На тај начин склапао би „пакт“ са њима да му у току године не чине штету. Такође, тада се поставља софра и сваком непријатељу.

Неко је рекао – хришћанство је религија за дјецу. Ако будеш добар, добијеш бомбону.

Из године у годину, пролазим изнова циклусе рађања, распињања, васкрснућа са својим Богом. У свему томе видим заправо своје сате, добре и лоше дане, падања, брисања кољена. А својој традицији прилазим као неком малом чуду у свом овом лудилу и збуњеној средини коју јесмо (за дивно чудо) вијековима успјели одржати. Тако некако чинимо и овај космос будним.

Данас, некакав невидљив стари звоник као да лебди горе у ваздуху. У носницама, крошњама осјети се светковина. У кући нека мила породична брига. Христос се роди!

На данашњи дан ми се сјећамо својих предака. И не знам да ли постоје нека врата којим ћу прекорачити праг и затећи их за софром. Али постоји нешто друго. Замишљени састанак.

Свој мир нисам пронашла ни на литургији. Посматрам људе, зидине, све, баш све гони ме на мисао како и ово небо драго одише страстима.

Данашњи дан сав је од привиђења.

Открићу вам тајну: одувијек сам се питала шта то један писац осјети када неко чита његове редове? Јесу ли то трнци? Да ли је сличан осјећај када некоме на ономе или овоме свијету упалимо свијећу? И, ево, не знам. Мислим да је, ипак, једна велика радост што постоји начин да матерњи језик излијеш у вино својих осјећања. Затим, цјеливаш слободу која ти је дата да га говориш слободно.

Данас ће на ваше адресе стићи никада послане честитке. А ви ћете их знати отворити.

Данас никоме не желим да буде сам. Јер свако се плаши самоће и када није болестан. Чак и ми, Господе, неизљечиво тврдоглава људска бића.

Миран је свијет како га у овом тренутку видим. Све ће постати оно што је, поентирао би Андрић, мој драг сабесједник.

Остаје ми само да додам: Мир Божији – Христос се роди!
Александра Мариловић : 7.1.2018.

Фотоси и припрема : by Савко Пећић Песа


четвртак, 04. јануар 2018.

камен шапуће причу

 
 
 
 
 
     Ово су сегменти сликом забиљежени на манастирским испосницама у Доњем Детлаку. С камена извире прича коју треба открити и рећи о чему се ради. Није ваљда да ове слике на камену не значе ништа ? Мали, невјешт потез скидања компјутерски маховине с камена открива не замисливе ликове икона, које су ту некада постојале и цртане на камену. И поред тога, што је ерозија временом начела мекани камен шкриљац и избрисала трагове, ипак на њему су се задржали обриси. Како и на који начин ? Једана претпоставка би могла да буде да се су боје или подлога за икону се правиле у мјешавини растопљеног воска, који је камен упијао и тако дуже задржао обрисе на себи.
     У Доњм Детлаку не траба откривати тајну постојања манастира, јер је она ту на длану, само је треба потврдити. Многи извори писани и други говоре да је постојао манастир у Доњем Детлаку и да је баш мјесто манастира највјероватније било тамо гдје су испоснице или непосредно ту над испосницама.
          На историчарима, археолозима и свим другим стручњацима, који се баве овом проблематиком је да потврде да је у мјесто манастира познато и лоцирано и да га треба обновити. Којег је  сазидао краљ Драгутин у времену од 1291- 1301. године и да се по њему звао манастир ''Драгиње'', а и сада једна шума у непосредној близини испосница у Доњем Детлаку назива се Драгиње. 
        Са сигурношћу се зна да је манастир спаљен и до темеља уништен 1834.године, након Поп Јовичине буне, а становништво поубијано или протјерано.

Текст и фотоси :  by Савко Пећић Песа

петак, 29. децембар 2017.

десет година монаха Нектарија

 
 
 
           ПРВИ МОНАХ ИЗ МАНАСТИРА У ДОЊОЈ БИШЊИ
       У суботу 14.априла 2007. године је, први пут, обављен свечани чин монашења у манастиру Покрова пресвте Богородице у Доњој Бишњи. Епископ зворничко - Василије зворничко - тузлански замонашио је искушеника Ненада Тешића, који је тако добио монашко име Нектарије. Светом чину монашења присуствовао је већи број монаха из епархије зворничко - тузланске, свештеника арихјерејског намјесништва дервентског, и бројни вјерници.
           Светом чину монашења и молитви присуствовали су ктитор манастира Ратко Ђекић, начелник општине Дервента Милорад Симић и његов замјеник Гроздан Ружичић, те већи број других угледних личности из јавног и културног живота ове општине.
Након светог чина монашења, ктитор манастира Ратко Ђекић приредио је богату трпезу за госте и многобројне вјернике који су се окупили код манастира.
          Забиљежио је и објавио чланак аутора Свака Пећића Песе ''Глас Српске'' 16.4.2007.године ,а потом је објављено у књизи о градњи манастира ''Живи извор духовне воде'' 2008. године, аутор Савко Пећић Песа.

Фотоси и текст: by Савко Пећић Песа

субота, 23. децембар 2017.

домаћин и сјећање



ПОГЛЕД УНАЗАД КАО ПРИМЈЕР

Ђорђо Станчић из Појезне је као дијете несретно изгубио подлактицу лијве руке и једно око, а имао је још задобијених рана по грудном кошу. Био је то несрећан случај од експлозивне направе заостале из Другог свјетског рата.
Ђока је остао у кући сам са остарјелим родитељима , Лазаром и Василијом али никада није престао да одржава своје домаћинство и сваким даном повећава своје економско социјално стање  и поред тога што је био потпуно неписмен. Стекао је дјецу са супругом Јагодом. Редовно је плаћао порезе држави, а измогао је некако дјецу да школује и поред тога што сина Душана није могао да пошаље на вријеме у школу, али он послије кад стаса у момка сам заврши високе школе. 
Имао је набоље волове у селу. С њима је успио да обради једнорук и једноок своје имање и да другим пристигне у помоћ. Био је примјер  доброг пољопривредника, који није остављао земљу да запарложи. Није се жалио да нема од чега да живи. Једнорук је све радио. Волове јармио и у запрегу хватао, држао плуг ,сијачицу и брнао њиве. Увијек сам, без помоћи , тако се осјећао одважним да је способан и показивао другим како се то може без једног ока и једне руке.
Ђорђо се није жалио, није говорио да би му добро било да напусти своје имање и иде негдје на рад даље,а кога би таквог прихватио, вјероватно је и сам то знао. Остајао је код куће кад су други одлазили у Срем, Бачку да зараде код тамошњих газда. Ипак, није заостајао са својим имањем од других, чак је можда био и успјешни. Кад кукурузи ничу а пшеница класа нема већег задовољства од тога, знао би , почивши Ђорђо рећи уз чашицу ракије кад се нађе у друштву кад се светковало и није радило.
Данас здрави људи напуштају земљу, умјесто волова и запреге имају модерне машине и кажу да немају рачуна да раде на земљи. А Ђорђо, Ђока Стјепура како су га често називали је имао свега и да једе и да попије и да ужива, да се шали и посјећује своје комшије, кумове, фамилију и дјецу. Једноставно, био је задовољан својим радом и стањем.
Гдје је данашњи понос наших младића на своје огњиште и свој крај, гдје се то изгуби у доба модернизације, интрнета и мобилног телефона ? Питање је још увијек без одговора али и без путоказа куда и гдје даље да нам села не остану пуста а огњишта у шипражја зарасту !

Фотоси и текст:  by Савко Пећић Песа