петак, 09. децембар 2016.

DERVENTA NOĆU

 Драперија 1
 Драперија 2
 Стари мост
 Стари мост
 На Тргу православља
                                                                                        На Тргу православља
Мој град Дервента ноћу, 8.12.2016.године.
Фотоси : by Савко Пећић Песа

понедељак, 05. децембар 2016.

ЗАПЛАЧИ

Заплачи кад руке почну
да ломе вријеме.
Понеси неку нову пјесму
на длановима једне јесени.

Окрени се у дрхтају свог имена.
Заволи у ријечима и прашини
једног љета.
Схвати да ће све проћи
брзином вјеровања.

Вера Коропкин Ратковац

НЕ ПЛАЧИ

И кад све године пребациш преко леђа
паучинасто завири у прошлост
којом си газила и живовала
надања и жеље сијала
радост брала
иза остају поља плодна
која на тебе миришу
и за будућност плоде
да се ороде
и животом обдарују
у свјетлости и њежности
које само наизглед блиједе
и паучинасто лебде
утонуле у меком јастуку
заувијек
лијепих успомена
из прошлих времена.


Савко Пећић Песа

понедељак, 28. новембар 2016.

ЗБОРОВИ И ПРЕЛА

 
Збор у Појезни код старе цркве
ИЗ ДЕРВЕНТСКИХ СЕЛА
Играло се и пјевало раји,
на ледини, или на мераји.
Уз шаргију, ´ватали у коло,
дођи и ти да поиграш лоло.
Дуга перда и терзијан мали,
струне цвиле, свирци раштимали.
Виолина, гудало загуди,
животу се, радовали људи.
А опанчић везе, па удари,
не да срцу веселом да стари.
Бруђу игра и прашину диже,
сапанац се откопчати стиже.
Цркве биле, окупљања мјеста,
и дружења, као свеци честа.
Сат им био, ток сунчева хода,
жеђ гасила, са извора вода.
Старији су, ишли од из´ода,
млађарија, послије пре´ода.
А дјевојке, љепоте из снова,
и на њима, тазе роба нова.
Сви у коло, ко жели до кога,
рука руци, а и свој до свога.
Срце туче, хоће да искочи,
када сретне, неке миле очи.
Па од неко, доба намигују,
и ватрене, искре ишчекују.
До Штрбаца и Милића Гаја,
стизала је из Дервенте раја.
Код Мусића, Кајиновић млина,
састати је било се милина.
Пуста младост, носила далеко,
брда, њива и потока преко.
У Жуниће и Гојковац ишло,
до Остружње стигло и обишло.
На Осињи, Пантелија свети,
Сочаници, Петровдан и Цви´ети.
Играло се и пјевало свуда,
после рада и великог труда.
За момке се знало из Церана,
није било спортскије дворана.
На Машалу, у Грабик Тепића,
момака је било кô борића.
Ни препрека, сокака блатније,
до Брестова отић´ ништа није.
Радост била, свеци кад освану,
Мишинцима, Церу и Плехану.
Из Тетиме и села Башчара,
није било трубе ни гитара.
Већ посавске пјесме и игара,
мирис липе, радосних јутара.
Запјевају грла у момака,
осмјехује, цурица се свака.
"Цуро Јело, похвали се свима,
теби даћу, срце у њедрима.
Нема кола моја мила нане,
док у колу прегача не мане.
Мала Дано, у мом срцу ти си,
још ми љубав, обећала ниси."
О Видову, на брду Савића,
за Спасово, у гају Тадића.
Први пута, цуре се укажу,
и прегачу, шарену покажу.
Црвен папир и украси мали,
са сватовских, коња што су пали.
У торбици, цурице имале,
и образе, руменити знале.
Дријен, Детлак и Календеровци,
сваки светац, знали и основци.
У Црнчи се, Духови славили,
и косачи, одушка правили.
"Сушите се, зелени откоси,
ил´ у поток вода нек вас носи.
А ја одо´ у коло играти,
виолина да ме кући прати"
А недјеље, љепше биле прије,
играло је, коло код Лексије.
Пут затворе колона се прави,
Луковача из кола се јави.
Само гази и не скривај лица,
у џепу је здравствена књижица.
Кошуља је од перлона моја,
осигуран Саво од убоја.
У Појезни бивало се често,
одвајкада слављеничко мјесто.
И четврти славио се јули,
за Дан Борца на далеко чули.
Годови су многи и свети Илија,
кад се народ, око цркве свија.
Звона звоне, разбијају зраке,
и парају небо и облаке.
Сијела су, зборови и прела,
оличење, дервентскије села.
Одлазио, народ на зборове,
кршни момци, водили спорове.
Из освете, понеко и страда,
у засједи и кад се не нада.
Кап је врео, камен преливала,
сузом лице, мајка умивала.
Носио се, колац и палија,
није било, других амајлија.
Пиштољ само, по неко имао,
за оружје ко се занимао.
Ножић мали, био за појасом,
ко дјевојци, прегача за пасом.
Милиција народна кад дође,
око кола више пута прође.
И у њедра цурама не смије,
гдје момачка чакија се крије.
За дервентске, момке сви су знали,
чакијицу, тај сувенир мали.
Пргавом је, лако заку´ати,
малер бије, а лош глас га прати.
Коло игра, од милине тресе,
попије се, па се и занесе.
„Стани коло, устави шаргијо,
имал´ ико да би се побио?“
Без шаргије, игре више нема,
стане коло, свијет кући спрема.
Ко је гужв´о и какво је стање,
међу свима, главно је питање?
Који ли се оженио лола,
цуру кући повео из кола.
Шта је било, морали да знају,
и данима о том да блањају.
В´јести нове и добра и ругла,
шта ће друго, није било Гугла


Недељка Неда Ђукић Боројевић

Фотоси архива: Савко Пећић Песа 

среда, 23. новембар 2016.

Пријатељу Савку Пећићу

Ову пјесму сам посветила моме пријатељу Савку Пећићу и многим другим инетектуалцима из неког прошлог времена, када се знање стицало теже, а и успјех вредновао другачије, него данас и кад се нико није продавао за шачицу ничега…
Недељка Неда Ђукић Боројевић

ОМЛАДИНО ДРАГА

Саслушати треба док се има кога,
шта то срећу квари и туђи од свога.
Из књига се уче науке примјери,
за стручњаке врле и друштву по мјери.
Све остало знање из куће се носи,
колијевке, сталка, табанчића боси´.
Рађала се дјеца, хвала милом Богу,
сви весели здрави и лакије ногу.
Уз прст било свега, право и једнако,
а за посла спремни и честито свако.
За доручак вруће попаре ил´ пуре,
гладних уста доста, што асталу журе.
Средине курузе, божанскога дара,
са тученим сиром уваљана шара. 
Није могло свако да иде у школу,
морали у бразди, разору и волу.
У струњици тврди окрајак курузе,
танка шнита сира, ђе крава се музе.
Опанке на ноге, а торбак на леђа,
прескакали потоке, ишли преко међа.
Из школе по мраку, пржило се кући,
на шпорету чекали, колачићи врући.
По сунцу и киши, дан за даном тако,
опанчиће нове није им´о свако.
Копали су, жели и косили траву,
одликаши суви, напасали краву.
Сањали о срећи и свјетлима града,
у пламену гасаре треперила нада.
Са мукама младости борили се сами,
говорили ништа, ни оцу ни мами.
Ни рођеној браћи, све срамота било,
ко и змија ноге, осјећаје крило.
Данас на сва уста и велику грају,
осјећања троше и јефтино дају.
Од куће се у град одлазило с тугом,
из дворишта приче дијелиле са дугом.
У мемљивој собици и подруму неком,
није ватре било, гријали се деком.
Ал´ ишло се опет собичку са столом,
завичајној слици, ил´ с неким идолом.
Стицали су знање, понос били роду,
пропадали нису, ни пратили моду.
Враћали се радо у двориште старо,
од радости скак´о и на ланцу Гаро.
Очеве слушали, поштовали мајке,
доводили зетове, унуке и снајке.
И славили славе, молили се Богу,
за срећу и здравље и за братску слогу.
Са вјером у себе, плели среће мреже,
и нудили помоћ ком´ је било теже.
Живот дане троши, а године лете,
успомене живе и на младост сјете.
И смрт за врат ето, доћи ће полако,
срце отић´ пуно, родило се так´о.
И с мајчином сузом, савјете што кити,
“Све је лакше сине, него човјек бити”!

Недељка Неда Ђукић Боројевић

Неда ! 
То она мени, хајд боме се занијела и укрстила те ријечи у сврач ноге што смо прстима разапињали, ко ће брже тананије и лакше да други не види, како се то ради, а онда се Шаров одвезао с ланца , читаву шуму претрчао и весео опет радосно дотрчао кући.
Ето ти, то је љепота живота и кромпир с њиве у јесен који се чобану нађе и у ватру тури, па у прољеће кад кишица топлија пада, пужеви гамижу и на траву миришу,а ноге босе по трњу траже и трче за пужем, као да трчи сто на сат,а јадан ни метар не може да пријеђе за сат, а канта зарђала пуна, пужији рогови изпиљили на све стране. Биће за књигу или теку,па и за медењак слатки.
А орач, кад забразди прву прољетну бразду и кукавица закука, зна се биће брзо трешања и крушака. Прије тога треба пријећи преко авлије с мотиком на рамену и курузчиће опрвичити, загрнути и пшеницу скинути.
Ох радости и љепоте, кад машина за вршидбу дође,сва дјеца трче да виде и данима на моторе што стењу и кашљу личе.
Ћао, браво, изненађен, задовољан и пресрећан што друга имам који разумије и лице мије пјесмом као прије.
Хвала Недо, медена с пропланака, шума и њива наших, пчелица што мед сакупља, чува од заборава нити које нас животно шареном ниском повезују у увојке прошлости ради будућности.


Савко Пећић Песа

понедељак, 21. новембар 2016.

ТРАГОВИ

 
Кад оставиш неки траг за собом
стопалима или рукама
све се замота у сјећање
па кад дође вријеме крв узаври
у загрљајима давнине и прошлости
осјећаш у венама како тече топлина

Зато трагове треба увијек остављати
не бриши их него лагано слажи и чувај   
нека лебде негдје изнад и казују
како је настала будућност
која је отишла у прошлост да
у свјетлости непрекидно лебди

Иза тога дан ће преживјети ноћ  
трагове ће освијетлити нови дан
у коме ће прошлост гледати кроз врата
па ћеш моћи видјети себе
у обрисима времена иза тебе
како још ходиш и постојиш

И прапретке своје ћеш моћи видјети
кроз  пролазе и одлазе дана и ноћи
ако сачуваш негдје обрисе своје
и праунуци ће твоји моћи у сјенима
уназад гледати тебе и трагове твоје

Савко Пећић Песа

Фотоси, мотиви и Појезне : Савко Пећић Песа