Појезна - Дервента - ПЕСА

уторак, 23. јун 2020.

СРПСКА ШКОЛА У ДЕРВЕНТИ

Vrh obrasca
Dno obrasca
САДРЖАЈ ЈЕДНОГ ОД НАЈСТАРИЈИХ ДОКУМЕНАТА ИЗ ОБЛАСТИ ШКОЛСТВА НАЂЕН У АРХИВИ СРПСКЕ                     ЦРКВЕНЕ ОПШТИНЕ У ДЕРВЕНТИ

(Ради се о уговору Српске црквене општине у Дервенти са учитељем Српске школе, Петром Шаркићем. Уговор је састављен 1. новембра 1865. године. Уговор садржи 20 тачака)


1. Учитељ Шаркић почиње и ову другу годину од 1. новембра 1866. и има по овом Уговору дјецу учити и своју дужност према Уговору извршавати у цркви и у школи и у сваком другом послу који учитељу принадлежи.
2. Кад год се у цркви служи учитељ мора с дјецом бити у цркви и опијело опајати и на гробље отићи пред меитем ићи, кад год се деније ноћно чини бити у цркви и чинити деније.
3. Квартир и башту требамо учитељу да дамо.
4. Од 1. новембра до 1. априла има дјецу да учи по три сата прије и три сата послије подне мора с дјецом учитељ да буде у школи и да их учи.
5. Без доказаног узрока ичитељ не може отићи из школе и дјецу оставити саму.
6. Од 1. априла до 1. новембра учитељ има дјецу учити 4 сата до подне и 4 сата од подне.
7. Учитељ не смије школску дјецу ни за какву своју потребу користити и дјеца не могу никакав посао радити учитељу.
8. Учитељ не може тражити ни од цркве ни ни од школе ни кад буде на денију код мртваца ни код опијела не може ни свијеће од дјеце купити, ни пешкире од мртваца узимати, не може их ни мијењати са клисаром.
9. Не може на сеоске попове грубо викати пред народом, него мора да их учтиво поучи као што пофтали исти таки поступак мора имати и према клисарама.
10. Исто тако и школској дјеци има учтиво показивати, ако нешто не буду знали.
11. Учитељ има сваки мјесец епитарима да преда описно да преда како је које дијете учило, да се и то зна.
12. Да свако дијете ако је могућно, има донијети у школу да се у ложи сваки дан по једно товарско дрво.
13. Да сваки четвртак и субота од подне учитељ има фрај да дјеца другог фраја неће имати осим кад се потрефе велики празници и друге дан слободног времена не признајемо.
14 .Да учитељ не може и не смије мијешати се у општинске, поповске и учуматске послове.
15. Да сваки спор било с дјецомили њиховим родитељима има да пријаве епитарима, јер учитељ спорове не смије на своју руку рјешавати.
16. Има да дјецу испита два пута у години и да дјецу оцијени и то 1. априла и 1. октобра.
17. Учитељима да настоји да сва дјеца у школи редом читају, а апостоле и да настоји да свако дијете подједнако научи јер то и сваки родитељ жели, а драго је и дјеци и то је њихова дика да зна као и остали његови другови.
18. Сваке године имамо да платимо учитељу 2.400 гроша плате.
19. Да учитељ мора сваки мјесец по 200 гроша од епитропа на име плате да прими, а ако се учитељ задужи може на рачун плате епитроп му може још 80 гроша дати на плати као кредите.
20. Ако би који пута учитељ погријешио има без обзира на то општина уговорену мјесечну плату платити, да учитељ може себи неко друго мјесто тражити, да не може рећи везали смо га за годину и да га законски морамо и годину дана држати.

У Дервенти 1. новембра 1865. године.

Припремио : Савко Пећић Песа




среда, 08. април 2020.

РАТКОВЦИ

Обновљена црква , сад манастир у Доњем Детлаку
Након поп Јовичине буне 1835. године, која је у крви угушена,а становништво из Детлака протјерано или убијено дошло је до поновног насељавања овог подручја. Наиме, поп Јовица је био први парох Дервентски а становао је у Детлаку, гдје био и манастир Драгиње, којег су коначно Турци запалили и уништили исте године. Подручје садашњег Доњег Детлака је остало пустуи без становника.
Након неколико година почело је поновно насељавање. Међу првима који су дошли у Детлак из Раткова 1860. године су Ратковци који славе Арханђеловдан. У селу је био учитељ Теодор Ратковац. 

(Прлози етнолошком познавању североисточне Босне, Миленко С. Филиповић.)
''„Плоча са натписом“ није била нека обична. Она је у Појезну донешена у вријеме „када српски живот није вриједио црвљива боба“. Када су се са свих страна чули само јауци и извијали густи облаци дима. Донешена је (којег ли случаја, као да су мјештани Појезне изабрани и одређени само да чувају) са рушевина „велике српске светиње“, симбола опстанка нашег човјека на овом простору, манастира „Драгиње“ из Доњег Детлака. Овај манастир, задужбина краља Драгутина, чије име је петипо вијекова поносно носио (1285-1835), сравњен је до темеља. Манастир је у свом бијесу (али и уз здужну потпору Аустроугарске) порушио дервентски капетан Махмут-бег Беговић.'' 
Мирослав Б.Душанић, Амвон из Појезне

Стари надгробни споменик у Доњем Детлаку
Текст и фотоси: Савко Пећић Песа

петак, 03. април 2020.

СТРАХ ОД НЕВИДА


Гледам кроз прозор невид
Крушка напупала процвала
Понека пчела слети и застане
И продужи даље са цвијета на цвијет
А нектара је све мање јер даље је невид

Остао сам веома сиромашан видом
остаћу у кући да не сусретнем невид
Не знам ни који је сада дан
Волио би да се састане дан и ноћ
Страх ме кад ће све ово проћи

Хоћу да отворим прозор
Несвјесно хватам се за кваку
Али ме ухвати језа и трзај нагло
Шта ако пропаднем у таму
И наиђем изненада на ону  
Са кваком корона мину

Све је тако меко и лако
Сав сам смежурао у мокру крпу
Обузели ме по тијелу жмарци
Не смијем се приближити никоме
Као да су ми на ногама тешки ланци

Сви бјеже од мене а ја од њих
Као да је настала страшна мора
На руци ми остала она квака
Зато ме немоћ тијелом захвата
И завлачи у дубину страха
Од невида и тамног мрака


Савко Пећић Песа

петак, 27. март 2020.

АМВОН ИЗ ПОЈЕЗНЕ И ПЛОЧИЦА ИЗ ДОЊЕГ ДЕТЛАКА


Амвон из цркве Светог Илије Пророка у Појезни 
Веза , изглед и значење са колима, 
светог Илије Громовника 

ЗАПИСАО:  МИРОСЛАВ Б. ДУШАНИЋ  

''Када су Срби примили хришћанство, они су особине свог старог Бога Перуна, владаоца над муњом и громом, пренијели на Светог пророка Илију и назвали га Илија Громовник. Народ га и дан данас слави с великим страхопоштовањем (Илиндан), јер га сматра најсиловитијим међу огњеним свецима. На фрескама и иконама Свети пророк Илија је често представљан како у Огњеном походу путује у Ватреним колима. Илија Громовник се по народној традицији вози небом у Ватреним (Огњеним) колима у која су упрегнути силни (огњени) коњи (често крилати), из чијих ноздрва сукљају ватрени пламенови. Када се он у огњеним колима по небу и облацима вози, то толико громогласно тутњи – грми, да цијела земља подрхтава, а испод точкова његових кола сијевају ватрене варнице – муње, које су, кад на земљу падну, у стању све у пепео да сажежу.
Рељефна слика на сачуваном амвону из Појезне: Овдје је неопходно поново напоменути, да је овај амвон од камена шкриљца, накнадно изграђена копија амвона од олова (око 1590. год.), који се првобитно налазио у Храму Светог пророка Илије (на територији данашњег села Дријен). На амвону је лијепо стилизован и представљен точак (један од точкова) са Огњених кола Светог Илије (Громовника), са којима се он уздигао на небо, и са њима по небу и облацима вози. Мотив на амвону је од изузетног историјског значаја – не само за овај крај, него и за цијелу Босну и Херцеговину, а посебно Србе.


 Кола светог пророка Илије на фрескама.


Да су подручја уз водене токове, па тако и наше, уз ријеке Укрину и Илову и њихове притокице, била насељена са „српским племенима“, помиње – додуше доста шкрто и веома снисходљиво, али о томе на другом мјесту – и мађарски историчар и тадашњи цијењени архивар у европским круговима, др. Јулије Паулер. У својој краткој расправи под насловом: „Како и када је Босна припала Угарској“, на једном мјесту он помиње:
 „да су у долини Босне и у споредним долинама била насељена поједина српска племена, без сталне свезе између себе, налик на Румуње северинске бановине, само с том разликом, да то нијесу биле придошлице, већ од многих вијекова старосједиоци  у својим жупама. Трагови појединим овим  жупама могу се разабирати до у XIII. вијек, па је по томе ласно докучити, што се је Босна онако лако распала у поједине дијелове, н. пр. бановине Усоре и Соли (Banati Osora & Só).“

Паулер у свом тексту нешто тачније одређује простор гдје су живјела „српска племена“, он њихова насеља смјешта југоисточно од подручја Пожега и Валпово – „мала српска племена, која су била на југоисток од тих приједјела, све горе до врела Босне, развођу између јадранског и црноморског подручја, не могаху отети утицају релативно уређене угарске државе, већ јој се подредише. По слабој свези, која отуд настаде, по великој автономији – да се послужим модерним изразом – која остаде босанским племенима, може се, - и не гледећи на даљину земље од средишта угарске државе, што је такођер било у прилог већој самосталности – закључити, да је то подређење било с добре воље и да се је с добре воље уздржала свеза.“

Цитати су преузети из Гласник земаљског музеја у Босни и Херцеговини; књига II., година II.; Сарајево, април-јуни 1890. (Начин самог презентирања ових информација али и њихов значај, ја ћу обрадити у посебном тексту. За нас је за сада довољно и ово „исцијеђено признање“, јер га помиње човјек, који је то морао знати на основу свога знања и државног наименовања – Др. Јулије пл. Паулер, управитељ Краљевског угарског државног архива.)
''







Поставља се питање како и на који начин знак који на каменом амовону у Појезни сачуван има  везе са знаком нађеним у ископинама гробљишта у Доњем Детлаку, гдје се тачно виде исти облици само умањени и израђени од метала, то јест кружна плочица величине 1 цм, што се јасно види из приложеног описа.

(Мирослав Б. Душанић се упокојио 2018.године у Њемачкој.)
Припремио : Савко Пећић Песа