петак, 17. новембар 2017.

НОВЕМБРА ЉЕТА ГОСПОДЊЕГ ПРЕМИНУО ЈЕ У ХАМБУРГУ ЛИРИК ИЗ ПОЈЕЗНЕ

СЈЕЋАЊЕ  IN MEMORIAM
Мирослав Будимира Душанић
1961 – 2017.
У Хамбургу Њемачка од тешке болести преминуо је лирик,писац Мирослав Б. Душанић. Душанићје рођен 1961.године у Појезни, након средње школе одлази у Београд, гдје борави у Београду,а почетком 90.година као политички азилант завршава у егзилу Њемачка. Писао је и преводио на Њемачком и српском језику.
На њемачком говорном подручју заступљен је у више антологија,ауторских зборника и књижевних часописа (Sshnippsel, Die Brucke, Schrieb, Glarean Magazin, Dulzinea…),био је уредник у часопису ‘’Schrieb’’ iz Erdinga (Gornja Bavarska). Био је редован и активан учесник на интернационалним и интеркултуралним пројектима,хуманитарне дјелатности ( Pro Asyl,UNICEF). Награђиван је поезију, превођен на шпански, португалски, руски И румунски језик. Његов ауторски блог ‘’Lirik- Lyric – Poezija’’ трајно је архивиран у Њемачком архиву за литературе, који ће у будуће свједочити о његовом постојању.
За вријенме свог боравка у Њемачкој борио се са опаком болешћу и борбом да добије држављанство и пасош Србије. Није побиједио опаку болест с којом се дуго борио,а није добио ни пасош, па је остао пусти сан да пред смрт види своју родну Појезну и мајку Радојку у Дервенти за којима је толико чезнуо и највећи дио пјесма посветио.


Уводно слово

                    У спомен нашим прецима


Глас звона са звоника нас призива

Свечано у храм Господњи да крочимо
И с љубављу од првог часа 
Да се помолимо 
Да ускликнемо име Његово
И попричамо о бојама живота и смрти 
О тамновању и превирању 
О страховима и сумњама 
О омјеру снага 
Замасима крвника и ропцу жртви 
О лому братских и сестринских душа 
У завичајном колориту појежанском

О копцу о јастребу о орлу 

И гавран птици 
Који бдију гордо изнад облака
Изнад поља изнад њива и дворишта
О легендама прошлих времена
Сапатништву наших предака
У вјетровима пакла ратних година 
И окупација
О немању и посту
О испосничким молитвама 
О анђеоској чистоти и Божанском лику
Невиности и безбрижности дома
Једноставности и скромности
У породичном кругу
Окупљених око чанака с качамаком

Уз кућне иконе уз Славске свијеће 

Уз мирис тамјана уз босиљак и кољиво 
Да заједнички забиљежимо прве бразде
Прве мразеве прве сјетве и жетве
И упишемо у календаре све о ћилиму
О пређи о гребену и преслици у запећку
О плетећој игли и значају вретена
О жаморењу и жуборењу изворске воде
Суштини стварања и умирања
Кад дјетлић зачекића стару јабуку 
И обзнани градњу свога дома
А ћук се огласи злокобно ноћу са магазе

Да убиљежимо 
Са одушевљењем и ревношћу 
Да се не забораве цвјетови божура перунике
Ројеви пчела мириси милодуха 
Мириси меда и смоле 
Да се не забораве винови чокоти увијени
И испреплетени
И ритам устаљених обреда неких 
Из давних времена
Као што је бацање угљевља преко главе
У сумрак по повратку кући са сахране

Да забиљежимо о злу и прогонима 

О присилним уранцима и одласцима
О искапалом воску
О нашим гробљима и црним барјацима
Очевим грубо изреченим ријечима 
Мајчиним и сестриним сузама

С вјером у Господа да будемо људи

Као што нам преци 
И будемо пјесници усамљени и њежни
Јер нада је та која посљедња умире

Мирослав Б. Душанић

Драги пријатељу Миро
             

                 Мирославу Б. Душанићу

Ово је вријеме
у коме цврчака много има
и све знају,
васиона одјекује од њихове дреке.

Ово је вријеме савјести и несавјести,
људских погани и пропасти,
љигавости и, боже-ме-опрости,

сероња свакојаке врсте.

Ово је вријеме кад васиону трују,
вријеме мијењају и човјеку душу ваде,
а да он полако и не знајући од чега,
нестаје без гриже савјести јачег газде.

Ово је вријеме, вријеме,
које ће себе само у пропаст одвући,
али – ко ће онда без људи
међу нељудима пјесме писати?

Савко Пећић Песа

/Лектура: Веселинка Стојковић/ 

субота, 11. новембар 2017.

вила са два вилењака

ВИЛЕЊАК

Трчим за собом
да стигнем дан
да улетим у ноћ
кроз огледало се зора смије
на драперији жуљевитих руку
стоје уморне сјене

У сну тражио сам мост
преко ријеке да пријеђем
виле ми на пут стале
на рамену вилењака заспале
са собом ме повеле

Дан нисам стигао
ноћ сам дочекао
преко моста сам прешао
виле нисам видео
очима не могу вјеровати
да сам вилењак био



Савко Пећић Песа

недеља, 15. октобар 2017.

БРНАЧА,ДРЉАЧА,ЗУБАЧА

СТАРЕ ПОЉОПРИВРЕДНЕ АЛАТКЕ
Ех, шта је то овако на њиви,па се два јарана сједећи одмарају. 
То је брнча, дрљача, зубача. Како год назовеш име јој је истог значења. Служила је или служи за брнање, дрљање или зубљење орања,то јест узоране бразде.
Првобитно су биле направљене од дрвета са дреновим клиновима ,а онда су клинови додати жељезни, да би на крају се производиле брначе потпуно жељезне.
Брначу је вукла воловска, рјеђе коњска запрега, јер коња је мало било у власништву већине домаћинстава на селу.

На брначу ,дрљачу или зубачу да би јаче и дубље притискала у земљу, стављао се пањ, који је био учвршћен поклапушом. Брнача се покретала захваљујући  превртуши и потркуши, десно и лијево на косо у облику роба, како би захватала већу површину замљишта и могла тако окренути на овратини.

Савко Пећић Песа
Фотос: архива .

недеља, 17. септембар 2017.

НЕБОЈША ПРЕРАДОВИЋ

Његове оцјене и мишљења имају своју тежину и треба их цијенити !
МИШЉЕЊЕ КОЈЕ МНОГО ЗНАЧИ
Истанчан умјетнички и новинарски нерв за све, наизглед мале и неважне, теме од суштинске важности за квалитет живота...Савко то ради феноменално и у овом животном искуственом добу, готово рутински...зато волимо његове теме и објаве које, по правилу, уносе дашак радости и оптимизма у нашу свакодневницу...
Небојша Прерадовић
13.6.2016.године.

уторак, 12. септембар 2017.

МАЈКА ПРАВОСЛАВНА

Јеси ли се насједила на гаришту куће своје,
- Ох, та кућа биједна!
Тражећ оком и рукама колиевчицу малог Јове,
Иконицу Светог Ђурђа и ђерђефић твоје Руже?
Све је сада дим и пепел, све прогута чађа тавна,
Ти, сломљена крепка грана, најбиеднија међ женама,
Мајко православна!
Јеси ли се находала ногама што једва носе,
- Ох, те ноге болне!
Јеси ли се уморила тражећ Руму, краву своју,
Краву своју, хранитељку старе баке и дјечице?
Да л' је вуци растргоше, ил' је сакри шума травна?
Не мучи се! За кога би сада били сир и млиеко,
Мајко православна.
Јеси ли се наплакала над судбином друга свога,
- О друже љубљени!
Издајом га уловише, као пса измлатише,
Мучили га, везали га, бацали га у тамнице.
И он, кога срце вукло дјела вршит тешка и славна,
Као хром се богаљ врати, да ти умре на рукама,
Жено православна.
Јеси ли се накукала изнад оне страшне јаме,
- О јамо проклета!
Гдје с гркљаном пререзаним дјеца твоја сада леже
Покрај баке, и гдје мајку своју зову, за њом плачу;
И боје се, јер је рупа пуна људи, влажна, тавна.
Шутиш. Печат шутње јад је на уста ти ударио,
Мајко православна.
Блиедиш, тањиш и кочиш се, но бол немој гушит своју,
Бол ти предубоку!
Пусти нека тужба твоја одјекује широм земље,
И нек траје вјековима. Нека чују у што сада
Промјетну се сјета твоја, твоја туга стара, давна.
Шутиш. Блиедиш. И ореол мучеништва већ те круни,
Мајко православна.

Владимир Назор
(Јануара 1943. године у попаљеном

српском селу код Вргинмоста)