Појезна - Дервента - ПЕСА

среда, 19. септембар 2018.

ЕВО ВИЛА НА РЈЕЧИЦИ ВОЧИ

ЧИТАМ
(Неди и Боби )

Читам своје бајковите приче непрочитане
у којој су успомене и сјећања забиљежена
читам и не вјерујем себи да је тако било близу 
оно тамо давно што се не заборавља никада

Живјело се тешко радило пуно и свашта
у школи поред табле морали смо стајити строго
учити рачун и прва слова пјесмицу наизуст знати 
све кад научим схватим да нисам књигу прочитала

Шумске јагоде и цвијеће брала мајци носила
бујадиљком колибу градила и у њој спавала
овце на испашу тјерала и опет се играла и веселила
увијек здрава и чила била нисам никад радост крила

Читам и не вјерум себи да је све тако прошло
и све се завило у сјећања која боле али се и воле
читам а опет не вјерујем да сам све прочитала
можда је једна прича на кућном прагу остала


Сасвко Пећић Песа

понедељак, 17. септембар 2018.

ДЈЕТИЊСТВО СИНА СЛАВЕНА

                             У обданишту у полуверу са пругама и бијелим патикама.
                                       Пред први разред школе, код куће.
                                Љето у селу Појезна код баке Радојке и стрица Стојана.
                                    У Појезни поред старог споменика борцима НОР-а.
                                    Пред рат 1992.године, код куће у Дервенти.
                                         Школски дани у Осињи за вријеме рат.
Савко Пећић Песа

субота, 15. септембар 2018.

МОЈА ЖИВОТНА


ЖЕЂ

Љепота из тебе извире
као вода с извора
која лагано тече низ образ
и задржава се на уснама.

Опијен божијом љепотом,
жеђ ме обузела у жељи
да попијем воду с усана
и угасим своју себичност.

Замолићу само једном
и никад више да попијем
твоје усне и убијем
своју себичност.

Савко Пећић Песа

петак, 14. септембар 2018.

КАД САМ БИО ОСНОВАЦ


Ех времена дјечија и луда...!

Захваљујући пријатељу из ових школских дана Андрији Чолићу добих ову фотографију из доба основаца у школи Појезна . Били смо тада мали и једва се сада , онако препознали. Понеког знамо, неких нема,а неки су добро у животу успјели. Ја сам још ту да биљежим и тргам од заборава све што се може из наших тешких али лијепих школских дана. Учитељица, мислим да је Арамбашић Марица,лијево на слици је Срето Радић подворник. Тад је пура дијљена као оброк дјеци. Спремао је Срето у једној великој шерпи,понекад би било млијека,а касније ће бити и куване риже са млијеком - сутлијаш. То смо узимали у зембиљ са поклопцем, мало појели,а остало носили кући да једу и друга дјеца. Било нас је тада пуно. Ја сам био девето дијете.
Ово сам ја обиљежен у кругу и моја сестра близанкиња Алексија - Беба.
Генерације 1947, 1948 ,49,и 50.годиште. Тада је било тако, неки се нису на вријеме уписали, неки су пропадали и задесили се у истом разреду, већина је 1949.годиште уписна година.


Савко Пећић Песа

недеља, 02. септембар 2018.

ЗАГРЉАЈ ПРОШЛОСТИ



ЗАГРЉАЈ ПРОШЛОСТИ

Ту сам је некад сусрео
љупка и драга бијаше
сусрет је кратко трајао
њен прамичак косе
у живот се увукао

На асталу црвена јабука
мирише дуња са ормара
Простор празан стварају 
слике што очи не виде
а мозак региструје

Она је ту негдје
са двије црвене вишње
руж на уснама се топи
мирис липе ствара хладовину
док сунце силази на починак

Храпави зидови отисцима
боје њене руке у загрљају
паучина хвата вријеме
у пролазу коса мирише
на гранчицу јоргована

Комарац је све узнемирио
капљица крви је остала на лицу
зујање је прекинуло тишину
у коме сам се задесио
и сјетом загрлио празнину

Савко Пећић Песа