Приказивање постова са ознаком Priča. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Priča. Прикажи све постове

среда, 24. мај 2017.

КАО ЕТНО СТАРИНА ВРАЋАЈУ СЕ ВОДЕНИЦЕ


            Основан иницијативни одбор у коме је и познати глумац Слободан Ћустић.

            На територији општине Дервента све је више воденица које клопарају на потоцима и рјечицама причајући причу из давнина када се без њих није никако могао замислити живот. Поточаре углавном граде људи који воле чисту животну средину и етно старине, као што су воденице.

        Било је некад воденица и на великим ријекама, као што је Укрина, са огромним колом и великим лопатицама, које су покретале велике жрвњеве и могло се за један дан самљети пуно жита. Познати су били млинови, Спасојевића и Марића млин у Доњим Церанима на Укрини, па Ђурендића млин на Илови, као и Дражића млин на Драшану. Било их је узводно од Кулаша и низводно до Брода на Укрини више од 40, а највећи са три покретна кола и лопатицама записано је да је био у Беглуцима, гдје је огромна брана била и као љетни прелаз преко ријеке. Од свих млинова на Укрини још увијек је једино очуван Миловановића млин у Дријену.
Миловановића млин на Укрини у Дријену
            На сваком већем потоку и рјечици прављене су воденице поточаре, а највише их је било на рјечици Вочи у Великој Сочаници. Старији људи причају да је скоро свако домаћинство из Сочанице на Вочи имало своју воденицу. Биле су једна до друге. Данас постоји и очувана је само једна, звана Рачваш.               
       На рјечици Лупљаници је било пуно воденица. Позната је она у Тешића барама, Новаковића воденица, гдје се за вријеме Другог свјетског рата трговала са соли, јер на други начин сва подкрњинска села нису могла набавити ову важну животну намирницу.
Ентузијасти, заљубљеници и љубитељи етно старина окупили су се у Тешића барама на рјечици Лупљаница код поточаре Драгољуба Брестовца, која је недавно обновљена и пуштена у рад. У разговору и угодном боравку поред чисте воде родила се идеја о формирањуУдружења воденичара општине Дервента. Основан је и иницијативни одбор у саставуДушан Нединић, Драгољуб Брестовац, Слободан Ћустић, Бранислав Ђекић, Миро и Споменка Марић, Томо Нединић и Боро Ђукић. За предсједника иницијативног одбора је изабран Душан Нединић.
            Интресантно, ову идеју је веома радо подржао наш познати глумац Слободан Ћустић, сада директор Београдског народног позоришта у Београду. Он ће купити дио земљишта у Тешића барама и правити своју воденицу.

            – Нигдје љепше није као у свом родном крају. Овдје је све слађе а поготово брашно са воденице. Сурутка, сир, млијеко са кукурузом ме подсјећа на дјетињство и одлазак на воденицу поточару на рјечицу Осињица и поток Страшинац, потом на укринске вирове и велике воденице, каже Слободан Ћустић и истиче да ће својим ангажовањем помоћи овом                Удружењу како би Тешића баре истински постале мјесто гдје ће се окопљати људи у чистој животној средини.   
            
Основни циљеви овог удружења биће да се ангажују на очувању природне средине, као што су чисти потоци, рјечице и ријеке са својим природним љепотама, као иочување етно традиције мељаве жита на начин како су то радили наши прадједови и дједови и производња здраве хране за личне потребе, као и за изношење на тржиште, каже предсједник иницијативног одбора воденичара Душан Нединић.
           Сви воденичари који желе могу постати чланови овог удружења, а први задатак и јесте да се окупи већи број како би се одржала оснивачка скупштина Удружења воденичара.
Подршка овој инцијативи стиже са свих страна, па чак из других општина, кажу у иницијативном одбору.
        Фотографије и текст : Савко Пећић Песа

понедељак, 13. фебруар 2017.

ВЕЛИКИ КАМЕН

Шетачи нису могли проћи поред Укрине, а да не запазе велики камен низвиодно на средини, стотињак метaра испод старог дрвеног моста, а касније изнад новог бетонског на приличној удаљености. Кад љети вода окопни, остане дубоки вир и велики камен се могао видјети до половине како вири изнад воде и пркоси плаветнилу бистре воде из вира. Тако је својим горостасним изгледом и чврстоћом надјачавао све што расте и постоји около.Чак су се и бајери поклањали и дивили његовој јачини и љепоти вира који га чува.
Вир изнад Великог камена називали су Вилински вир. Ту су многи ноћни шетачи могли да виде како се виле окупљају код Великог камена  и играју вилинско коло. Није им нико могао прићи, него се из даљине могао чути њихов кикот и пљускање воде. Могле су се видјети њихове бијеле провидне хаљине како лебде на води и као разасути бисери цакле и преливају на површини вира.Онда изроне из вира као бијеле лабудицелагано лете у круг изнад. Свако ко би био упоран и покушао да приђе ближе, сљедећег јутрa би га нашли утопљеног поред бајера. Говорило се да су га виле омамиле љепотом, узеле његову мушку снагу и оставиле поред бајера. Други су опет причали да је један пошао да ухвати  најљепшу вилупао у вир и утопио се, па га је вода избацила далеко испод моста.
Кад би одсјели у кафани на БрионимаЛутво би започињао причу о неком Циганину који је живио изнад Укрине код Великог камена.
Сјећам са да се причало, али нисам то довољно озбиљно схватао. Негдје изнад бајера Укрине , ту у близини Великог камена становао је Циганин, звани Лотро. Тако су га назвалијер је био толико јак да је могао натоварена коњска кола са лотрима сам да вози. Био је осредњег раста, набијених мишицацрног и лијепо заокруженог лица и очијукоје су сијале као драги камен, а кад се насмијезуби су бјелином потпуно изоштравали црте његовогмомачког лица.
Тад би Лутво стаонагео се и помјерио у устима лулу на странуусмјерио поглед на Велики камен, који је стрчио изнад воде,а око њега вода је кружила, као да га ваја и обликује.
И шта би, Лутво, са тим твојим Циганином ? - прекиде га Лазар, наге до краја чоканчић и подругљиво се грохотом насмија Лутвиној причи, на тај начин је омаловажавајући.
Ех, која су то времена била Лазаре! Знаш ли да је Лотро једини могао да подигне Велики камен из воде?
Био је будала, луда. Што ће камен да диже? -лупи чоканчићем по столу Лазар и окрену се леђима према Великом камену.
Е, није вала тако, Лазаре. Лотро је био вилински. Тако се одвјакада причало, колико ја памтим.
Шта, Лутво, измишљаш? Хајд' да попијемо још по једну, па ће тај твој Лотро и да се ожени вилом.
Лутво као да се пробуди из сна, настави да прича, а Лазару већ би досадно да га слуша.
Тако је, тако, Лазаре. Не би ниједне жене у вароши да се једном за њим није окренула, барем из радозналости. Ниједну он жену није хтио ни да погледа која се мотала око њега.
Па, па ће да оде код вила и ожени се с неком од њих завапи Лазар.
Није, Лазаре, није. Једног јутра је у нашој махали осванула, а нико не зна одакле је дошла лијепа Жужа. Кажу да је била Мађарка. Била је бијела као сир, плавих очију, косе, а тијело као извајано. Читава махала се окретла за њом. Ни на кога није обраћала пажњу, само је понекад кад Лотро вуче теретзастајала и с њим понеку прозборила.
Кад дође љето, Жужа је редовно одлазила на Укрину, допливала би до Великог камена, ту се излежавала и сунчала по цијели дан. Понекад би скочила у вир и дуго пливала, па би опет отпочела на Великом камену. Откад је она дошла, нико више није прилазио Великом камену, само изблиза су је гледали и дивили се њеној љепоти. Од сунчевих зрака њена бјелина би почела да добија бакренасто црвену боју која је сада бљештала неком другом, још дубљом љепотомкао процвала ружа. Зато је назваше Ружа, па је Жужа љети била Ружаа зими Жужа.
Види, бога ти, завољела  Мађарка Ружа црног Циганина Лотрана.
Јест, вала, тако је, али се причало да она није Мађарка него вила и да се по васцијелу ноћ њих двоје купају у виру. Чули су неки људи како причајукако Лотро кад се Жужа попне на каменподигне њу и камен и тако хода по виру, а она се кикоће и извија као лептирица на камену.
Може, може бити, Лутво. Људи кажу да у Укрини има лептирица које су као паучина меке, бијеле и прозирне. Спавају тако дуго у води, па кад дође вријеме, изађу из вира и преобразе се у лептирицу.

Наручи Лазар још једну туру пића и одмахну руком као да не жели да слуша Лутву, али га је ипак прича заголицала.
 Кад дођоше аустроугарски инжењери да пројектују пругу поред Укрине, бише одушевљени љепотом укринских бајера, бистре воде и Велим каменом на средини ријеке. Били су помало изненађени што су Турци мост направили узводоно повише Великог камена, а нису преко, јер би камен био прави ослонац. Био ту с њима стари  Бећирбег и исприча да је то Велики камен и Вилински виргдје се ноћу окупљају виле и купајуда је то чаробно мјесто и зато је тако лијепо.
Било је то много чудно Аустријанцима, а пошто је међу њима било много радника Чеха, почеше се на нашки спорзумијевати, јер су Чеси понешто разумјели и натуцали наш језик.
Тако ми Ћабе, мој прадјед Стојан је причао да кад су почели Турци градити мост, правили су преко Великог камена. Кад стубове преко дана у вир забију и греде поставе, ујутру кад би дошли ни греда ни стубова нигдје није било. Говорило се да су ноћу све разрушиле виле и њихов вилењак. Грађа би отпловила низ воду.Тако су неколико дана радили и увијек би се дешавало исто. Оду код Бајтала Симе, старог човјека који је боравио и живио сам у колиби на брду изнад Укрине. Ухватило га је старчко сљепило, само је помало чуо кад му се уз ухо прича. За њега се говорило да је био мудар и проницљив човјек. Он им је рекао да се на Великом камену мост никада неће моћи направити, јер је то вилинско коло и да мост граде узводно или низводно од њега.
Па како то да сада вила нема код Великог камена? - питали су се Аустријанци.
Бећирбег је дуго ћутао, па као да се присјетио.
Јесте, јесте. Има њих и сада, али се не могу видјети. Старац Бајтало Симо је рекао да ће виле нестати кад поред Великог камена прође велики црни коњ који из себе суче големи дим и ватру, а за собом вуче огромни терет. Већ причају Којићи у Лужанима да су код млина Гвоздаревића видјели када су виле из њихвог вира отишле на четири бијела коња и нема их више.
Ћиро је већ саобраћао до Лужана, a Аустријанци су само слијегали раменима и говорили:
Gut, gut. O, mein Gоt. Допро, допро.
Лазар је већ био попио трећу и скоро да је за столом заспао кад је пристигао Мато Седлан.
Хајд', Лазаре, још једну, па да кренемо на вашар. И Лутви донеси дуплу, нешто ми се замислио много.
Лутво је упорно буљио у Велики камен.
Хајд', нека буде, Мато, и од тебе једна тура, а ја ћу на вашару кило јагњетине да турим на сто. Тамо моја Перса ради и пече јагањце.
Вашар се одржавао у Српској вароши код православне цркве изнад Укрине, па није било далеко преко моста, а њима се није много ни журило.
Знаш ли, Мато, да је неки Рус дошао и већ неколико дана нешто шара по артијама тамо доље испод црквеКаже да има неке боје у облику штапића и њима шара и испадну слике као да су живе.
- Ма, је ли? Откуд Рус овдје? Може свашта бити на тим папирима, па да и наш вашар нашара и остане тако негдје у Русији забиљежен - зачуђено ће Мато.
Лупише се чоканчићима сва тројица да наздраве, толико јако да се сви окренуше за сусједним столовима мислећи да неко лупа срчу.
Е , Мато, Мато, Лазар ми не вјерује, али била је то љубав која се не памти у нашој махали.
А чија љубав, Лутво, забога?
Па је ли и ти не знаш, Мато? Па велика љубав Циганина Лотре и Руже, то јест Мађарке Жуже. Не, не, у ствари...
Шта? Шта  у ствари? Ето, да од тога нема ништа - добаци Лазар и од смијеха тури лулу скоро до грла.
Ма, није она била Мађарка Жужа нити Ружа, нити је Лотро био Циганин. Она је била вила, а он вилењак. Ха-ха!
На то се Мато насмија, руком махну и све чоканчиће обори у воду.
Би већ добро загријало, а тројица јарана се добро нацврцали. На Укрину су пристизали купачи. На Велики камен се успела лијепа Кети. Лазар погледа низ Укрину, па колутајући очима крену узводно до Велеиког камена и ту му поглед застаде. Зажмири једном, отвори очи, не може да вјерује. Опет их протрља, одбаци лулу на сто и стави руке на чело. Сунце је зракама обасјавало лелујаву воду у виру, а одбљесци су играли у очима. На Великом камену је угледао лијепу Кети и није се могао начудити да је Лутво био у праву. Устаде иза стола, шешуљаво пијандође до краја платформе сплава. За њим кренуше Мато и Лутво.
Лазар опет протрља очи, упери поглед према Великом камену гдје се мешкољила лијепа Кети, а из вира јој се додворавао мишћави младић. Испружи руке према Великом камену и викну: Лутво, забога, ено их! - и паде са платформе у воду. За њим упаде Лутво,а Мато се нагну, испружи руку да их дохвати, те и он за њима паде у Укрину.
Док су се из воде извлачили, лијепа Кети је отишла с Великог камена. Мало су се тако освјежили и отријезнили
. Кад је Лазар поново погледао на Велики камен, тамо није било лијепе Кети, само камен на средини Укрине.
Тако ми Христа, Лутво, видио сам Циганина Лотру и  Мађарку Жужу на Великом камену.
Кренуше коначно тако уз причу преко моста на вашар. Био је већ преод и сунце се спуштало изнад Укрине обасјавајући бајере зрацима који су се пробијали кроз крошње врбака, а благи повјетарац је освјежавао читаву долину наносећи мирис дима са роштиља.
Прича је и даље текла, машти није било краја, док не пријеђоше преко моста и дођоше испод цркве Успенија пресбете Богородице и нађоше се међу мноштвом народа, робе и понуда. Успут су их заустављале мале Циганичице нудећи, да им у длан гледају и проричу судбину.У шатрама бубњеви, даире, пјевачице и плесачице трбушног плеса неодољиво су мамиле муштерије. Од весеља орила се читава Српска варош,а њих тројица утонуше у свакојако пиће и неодољиви мирис вашарских ђаконија уз јагњеће печење код Персе, све до јутра кад се сунце појављивало зором с истока и бацало опет своје златне зраке на Укрину.
Српска варош на тренутак је била у сну, мирна, све до поновног буђења вашарске галаме
.

                                 
(Прича је рођена из маште аутора о ВЕЛИКОМ КАМЕНУ на Укрини код Бриона. Само су неки историјски подаци тачни и убачени у контекст приче,што читалац може лако препознати чтајући причу.)

Фотографије: Архива из албума Бранислава Болтара, које је наслиједио од оца Теодора.

Прича : Савко Пећић Песа

четвртак, 09. фебруар 2017.

ПОЈЕЖАНИ ИЗВОЗИЛИ БИБЕТИНУ У ЕНГЛЕСКУ

Мало се зна, али је остало забиљежено да је из Појезне први извоз робе и производа у иностранство био извоз за Енглеску.
По завршетку Другог свјетског рата, владала је у Европи несташица свих врста меса, па и бибетине, која је највише тражена у Енглеској. То је дошло и до наших крајева, па су људи почели да узгајају бибе више него прије.
Кад бибе порасту до довољне тежине вршен је откуп. Из села за то је био задужен пољар Гавро Пијетловић . Све би сељаци своје  ћурке дотјерали на једно мјесто у селу, гдје им је вршена исплата на лицу мјеста. Гавро је сакупљао јата и сам на стотине ћурки тјерао до Прњавора, гдје их предавао накупцима, који су обезбјеђивали унапријед новац за откуп ћурки по селу.
Кад се каже тјерао, чини се чудно и  интресантно , али је било тако. Бибе нису превожене, него су тјеране путем, као ситна стока у јату. Ћурке – бибе су биле веома дисциплиноване приликом тјерања, тако да тај посао није био нарочито тежак. Гаври је требао само један штап, којим је управљао гдје да скрену и наставе пут. Тјерајући бибе у Прњавор Гавро никад није изгубио ни једну бибу.Успут их је  помало хранио житом.
Послије су Гавру прозвали Бибац. Тако су га до краја живота називали,говорећи Гавро Бибац, а не Гавро Пијетловић. И сада његову фамилију Пијетловића у Појезни називају ''бибцима''.

Текст и фотос: by Савко Пећић Песа

понедељак, 16. јануар 2017.

РАКИЈА КАРАМУТУША И ШЉИВА

РАКИЈА И КАЗАН 

Прије су били мали казани за  печење ракије. Бакарни суд – котлић, У њега је могло да стане највише , од 30-40 литара кома.
Туљак је био од дрвета, цијев од дрвета,чабар од древета. Све се морало лијепити блатом да се не сасуши и цури кроз рупе, пара алкохола и врела вода из чабра. Туљак се стави на котлић и такође облијепи иловачом, рјеђе кашом од брашна. Испод бакарног котлића се заложи ватра и тако се ракија пекла. На овај начин се мало ракије добијало, јер због мале количине кома и због дрвених цијеви није се могло много ни извадити јачег алкохола. Мало бољи домаћини су хватали ракију од  20 до 22 степена, док је углавном се узимало као мјера 12 до 15 степени.Такве се ракије могло више попити, али је послије много бољела глава, због веће количине метил алкохола који се остао у слабој ракији. Кад из казана не цури више алкохол, него само течност има мирис алкохола,то се звала патока. Данас људи ракију јачине 12- 15 степени не ваде , то је за њих патока.
На сваки казан ракије се морао платити порез. Зато су казани постављани уз потоке и шумице. Уствари постављани су тамо гдје има воде и гдје се из даљине не може видјети да се пуши дим, како порезници и милиција не би открили печење ракије. Послије , кад је укинут порез на печење ракије, престало се крити, али су и даље казани постављани поред воде,потока , уређених извора, званих устава или азна.
Печење ракијуе у селу је било интресантно и радови коме су се многи радовали. Кад све добро роди,а поготово шљивици , ракија се пекла данима,а казан није преношен с једног мјеста на друго, него се ком довозио до казана.
Цртеж: Изглед старог казана 
Кад почне сезона печења ракије,а то је с јесени, почетком и крајем септембра, онда се око казана окупи много озбиљних људи , момака и дјеце. Дјеци је то било интресантно из више разлога. Испод жара у лужини се пекао кромпир и јесењи печењци. У листу од купуса се пекла кукуруза, пшенична и ражева погача. Знало се окупити много свијета, па се првих десетак казана попије и тако дочека ноћ поред казана. 
Пјевало се и шаргијало. Дјецу су привлачиле приче старијих које су често биле оне страшне о ратовању и бојевима ,сусрет с вуковима, о разним приказама и ђаволским колима. Веома лијепо је било слушати, нарочито оне који су знали много прича и јунаштава о хајдуковању и из битака.
Чим би пао мрак , дјецу би хватао страх, И све би се више увлачили неком у крило. Сами нису смјела отићи кући кад падне мрак.
Тако сам и ја некоме у крилу заспао и никада не знам ко ме је донио до куће у кревет, јер сам увијек заспао поред казана, а будио се код куће у кревету.

Текст, фотоc и цртеж: by Савко Пећић Песа

понедељак, 21. децембар 2015.

АРАН

 
Добри стари аран.
На селу су одувијек радови били разноврсни, али некада су они били различитији и другачији, него данас. Сваком убирању љетине се радовало, славило и Богу на даровима захваљивало. 
О том сваком значајном послу везан је неки лијеп обичај. За косидбу траве, косци су се такмичили, ко ће бити најбољи. Ко је био најбољи био је колибаша, што значи да је био први на откосу,а за њим остали. На ливади је било некад више од 50 косаца.Колибаша би навече добио киту цвијећа од дјевојке у кући, а за косце се спремала посебна вечера и дарови. Исто је било приликом жетве пшенице. Пшеница се жела ручно српом и посебно су жене биле спретне у жетви,а мушкарци су правили ужат за везивање снопова и стављање у крстине - крсташе, како не би киша и влага нашкодиле пшеници до вршидбе. 
Вршидба се чекала дуже времена, јер вршалица није било много у селу, па док стигну у сваки крај села требало је чекати. За вршидбу пшенице се припремала површина на земљи с које је мотиком дио по дио скидана трава, па би остала глатка земљана површина. Ова се површина називала арман, отприлике величине једног ара.Можда је и по томе назван арман, ар - ман, арман. Арман је служио послије и прије вршидбе, читаву годину, за обијање и сакупљање граха и других повртларских култура, па се то лакше покупи и на вјетру одвоји чисто зрно.
Кад се направи арман, онда се поред армана из пшеништа довезу све крстине у сноповима и послажу у једну велику купу. Пшеница је стизала нешто касније него што стижу сада разне хибридне пшенице. Биле су познате двије врсте пшенице, шишуља и бркуља. Шишуља је била боља и боље рађала, док је бркуља имала велике бркове и то је често задавало проблема приликом рада око жетве и везивања у снопове, ако дијелови закаче и огребу лице, руку,а поготово око.
Вршидба је била крајем јула или у августу, па је чак захватала и почетак септембра, када је пристизао за вршидбу љуљ-смиљкета. Ако је било мање пшенице у неком домаћинству, онда су се комшије договарале да праве један арман и заједнички ручак за вршиоце. Вршиоци су ишли од домаћинства до домаћинста и нису никога прескакали у вршидби.Услуге су плаћане ушуром, то јест у натури  од 8 до 10 килограма пшенице на 100 кг.,односно један метер, како су сељаци називали ту мјеру. Сирамшним домаћинствима вршиоци нису ни узимали ушур. Вршиоци су биљежили количине извршене пшенице и касније сакупљали ушур, кад се сви вршаји заврше. Ово је на неки начин била ''крађа'', јер суха зрна пшенице су лаганија, него кад су влажна одмах након вршидбе. На то ипак, није нико обраћао посебну пажњу.
Некад се пшеница газила коњима или воловима,понегдје млатила моткама док није направљено гефло, којег су покретала два пара коња. Након гефла машину вршалицу је покретао мотор, у почетку разне врсте,а најпознатији је био ''аран'', који је дугачким кајишем био повезан на ременицу вршалице, зване ''бљувара''. За рад на бљувари требало је више радника; доносиоца снопова, резача снопова, распоређивање руковети и улагање у бубањ, те вилара који су одвајали сламу од зрна, па онда оних који су на решету редили жито и паковали у вреће и односили у магазу, те више радника који су сакупљали пљеву, која је служила за прављење ћерпића или као простирка за стоку, садијевања уз стожину сламе, која је била неопходна сваком домаћинству, чак се од ње правила простирка - сламарица за кревете.Све укупно требало је више од 30 радника за послуживање машине - вршалице зване ''бљуваре''. 
Послије ће се појавити вршалица звана ''дреш'', која је одмах редила жито и сипано у вреће.То ће  смањити број потребних радника за више од половине.Овај начин вршидбе ће трајати све до појаве комбајна, који је све послове обављао на њиви, од косидбе, до вршидбе и чишћења од пљеве и истресање зрна у прколице. Наравно, број потребних радника се још више смањио за обављање вршидбе,а на тај начин су се и губили обичаји. Није више било пјесме у част добре жетве, окупљања вршилаца и спремања добре вечере и давања дарова. Комбајнер може неколико домаћинстава ,зависно од површина да обиђе за дан,а армани више нису били потребни.
За вршидбу су везани разни обичаји. Вршиоци су посебно награђени,а сви су радо долазили а мобу и вршидбу. Прво, што су тако помагали једни другим,а друго за дан вршидбе се спремао богат ручак у сваком домаћинству. Обавезно су се пекле пите са бундавом и са слатким кајмаком. Од јела , обавезан је био пирјан. Пирјан је гулаш од пијетла који се хранио и чувао за дан вршидбе. Исијече се месо на комаде, пасира с луком у масти залије водом и кува. У то се обавезно убаци нови пристигли кромпир и мирођије, те запржи брашном и алевом паприком. Батак из пирјана је припадао вршиоцима, то јест мајсторима.Тако су се сви добро гостили,а било је и ракије.
Вршидба је за нас дјецу била најинтресантнији догађај у години. За вријеме вршидбе, поред мотора арана на пристојној удаљености, коју одреди мајстор мотора окупи се много дјеце и посматра како мотор и машина ради, те као се прави фитиљ за покретање арана. Некад се фитиљ палио по неколико пута, што је било напорно док мотор упали и почне да ради. То је нама дјеци било занимљиво.Кад прође вршидба онда смо од блата правили аране и вршалицу и то као палили стављајући фитиљ, и опонашајући гласом рад мотора - арана, ћуху,хуху ћуху ху ху, аа ћуху, тр, тр , тр, бр, бр.

Фотоси: архива ФБ.
Текст: Савко Пећић Песа

четвртак, 26. новембар 2015.

МОСТОВИ

прича о градњи моста 
у Доњем Детлаку
 

           Мостови су одувијек спајали људе с једне и друге стране ријеке. Некад су мостови на ријекама били ријеткост.Чекало се љето кад би се ријека смањила, па се прелазило на плићацима или преко брана код млинова - воденица.
           Тежња за градњом мостова је била одувијек, па тражили су се начини, да се премости ријека. Зато је прича о градњи првог моста преко ријеке Укрине у Доњем Детлаку веома занимљива.
С друге стране ријеке Укрине је село Смртићи, али Детлачани су тешко могли  у току године  да контактирају са својим комшијама, родбином и пријатељима преко ријеке.Били су тако близу,а опет, тако далеко једни од других.
Владало је сиромаштво, недостатак технике, шесдесетих година прошлог вијека. Зато није било баш лако правити мост. Ријека Укрина није мала, а кад подивља и набуја, може да поруши сваки мост и однесе сав уложени труд и зној.
            Многи људи из села почели су се запошљавати у другим мјестима, као и Пeро Новић , који је тад радио у Опатији, и често је долазио у своје село, али никако није могао схватити како на Укрини нема мостова, као што је видио на ријекама у другим крајевима тадашње Југославије. Зато га увијек прогањала мисао да једног дана пријеђе преко изграђеног моста на ријеци Укрини.
            -
Људи су често на славама, прелима и на сеоским састанцима говорили како би било добро направити мост на Укрини, али увијек се испостављало оно најважније , како и од чега. Велику вољу и жељу да граде мост имали су, Јован Новић, Жарко и Лука Ђујић, па су ту идеју ширли међу осталим мјештанима у свакој прилици. Јован је седамдесетих година имао око 78 година,а умро је у 94.години. Идеја о градњи моста све се више међу Детлачанима ширила.Старина Јован би увијек, чим се помене градња моста, понављао своје познате исте ријечи: ''Па би , како не би ваљало, дијете моје''. Сви су знали да  Јован жели и хоће мост, више него било ко други, али никако није вјеровао да се мост може направити , јер сељани нису имали ни снаге , а ни средстава да започну градњу.
             Према ријечима Детлачана, који још памте то вријеме, ипак, 1971. на 1972. године људи се организоваше и започеше акцију градње моста на Укрини, и то не било какав мост, него мост на бурадима. Многи су слијегали раменима, нису у такав мост вјеровали, а неки су, из радозналости, како ће то изгледати, пожуривали да се што прије направи. На чело акције стао је први Јован Новић, а за њим и други, старији и млађи. За њима су кренули Ђујићи,Ђекићи,Мартићи, Сивчевићи , Удовчићи и други, па се акција градње моста, претворила у праву радну акцију читавог села. Радило се и дан и ноћ, да би се стигло урадити на ријеци и притећи на радовима у њиви, јер је било љето. Наравно, било је и оних, који за акцију нису били, па су чак и ометали, али за њих није вриједно помена у овој причи о старом мосту на бурадима.
             Према казивању Пере Новића, настао је проблем, кад су све поставили на бурад, подподили мост и затегли сајлу,јер људи нису смјели да пријеђу мост са аутима и запрегом.Мост је лежао на бурадима која су плутала на води, и веома лако се покретала лијево десно на сваки додир. Да би све убиједио да се преко моста може прелазити, покојни Душан Новић, са својом супругом Росом, упрегао је коње и касом прешао преко моста, а за њим пријеђе одмах са својим вартбургом Миливоје Удовчић.
Тад је настала радост и граја, људи су схватили да су добили мост. Све до у ноћ, су прелазили по неколико пута мост,не вјерујући, да сад имају мост на ријеци Укрини.
Овај мост је трајао и служио сељанима неколико година,а онда га је однијела бујица  у великој поплави, која се десила 1976. године. Отишао је мост као да није ни постојао.
Мост је био постављен на земљишту Луке Ђујића
, тачно да поглед са њега ''пуца'' на звоник детловачке цркве.
           Ове приче о изградњи моста се сјећају многи Детлачани. Она и сад живи међу њима и свако од њих има своје мишљење, своје виђење,ко је покренуо акцију, ко је и на који начин највише допринио,а ко је кочио све активности на градњи. Ово је једна од тих прича и поменутих актера, што не мора да значи да још има неко ко је ненамјерно изостављен у причи. Ипак Детлачани ће рећи с поносом да су сви у градњи  моста учествовали сложно и заједнички,па и они који су ометали, јер су баш у инат њима сви акцијаши били упорније да саграде мост.
           Прошла и та водена бујица и однијела мост, али су људи очврснули у нади и вјери да могу направити мост. Опет , Детлачани су се окупили, договорили, да праве, нови чвршћи мост са бетонском стубовима, жељезним гредама и дрвеним подом. Овог пута уз помоћ општине и људи који су тада радили у Дервенти на одговорним функцијама.  Овај мост ће бити нешто боље грађе, али и он неће дуго трајати. Ипак најважније код градње овог моста је, да је у акцији учествовало читаво село. Мјештани направише нови мост, који је трајао до 1998. године , када је и овај поптпуно реновиран и дотјеран да траје и служи људима за прелаз с једне на другу страну ријеке.
На
обнови и доградњи моста 1998.године, важно је напоменути да су свој огромни допринос дале жене,а посебно су се истакле Љепосава Кованџић, те Милосава Удовчић, Љубица Новић, Анђа Ђујић,Зора Новић и Невенка Новић.Неке од њих нису више међу живим.
           Биле су то тешке поратне године 1998.,али се радило и направио чврст мост . Организовано је велико весеље које се и сад памти,
причају још увијек Детлачани о почетку градње првог моста, градњама и доградњама нових, те о бујивцама, поплавама и рушењима мостова на ријеци Укрини.
            Сарадњом ЕУФОР-а и општине Дервента , ових дана је реализован пројекат изградње , то јест реконструкције овог моста у Доњем Детлаку. И ето тако су се у Доњем Детлаку градили, рушили, обнављали мостови, увијек до неке нове прилике и  неприлике.

Стари фото,архива: by Перо Новић
Текст : by Савко Пећић Песа