Приказивање постова са ознаком Prilozi za istoriju. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Prilozi za istoriju. Прикажи све постове

понедељак, 16. јануар 2017.

РАКИЈА КАРАМУТУША И ШЉИВА

РАКИЈА И КАЗАН 

Прије су били мали казани за  печење ракије. Бакарни суд – котлић, У њега је могло да стане највише , од 30-40 литара кома.
Туљак је био од дрвета, цијев од дрвета,чабар од древета. Све се морало лијепити блатом да се не сасуши и цури кроз рупе, пара алкохола и врела вода из чабра. Туљак се стави на котлић и такође облијепи иловачом, рјеђе кашом од брашна. Испод бакарног котлића се заложи ватра и тако се ракија пекла. На овај начин се мало ракије добијало, јер због мале количине кома и због дрвених цијеви није се могло много ни извадити јачег алкохола. Мало бољи домаћини су хватали ракију од  20 до 22 степена, док је углавном се узимало као мјера 12 до 15 степени.Такве се ракије могло више попити, али је послије много бољела глава, због веће количине метил алкохола који се остао у слабој ракији. Кад из казана не цури више алкохол, него само течност има мирис алкохола,то се звала патока. Данас људи ракију јачине 12- 15 степени не ваде , то је за њих патока.
На сваки казан ракије се морао платити порез. Зато су казани постављани уз потоке и шумице. Уствари постављани су тамо гдје има воде и гдје се из даљине не може видјети да се пуши дим, како порезници и милиција не би открили печење ракије. Послије , кад је укинут порез на печење ракије, престало се крити, али су и даље казани постављани поред воде,потока , уређених извора, званих устава или азна.
Печење ракијуе у селу је било интресантно и радови коме су се многи радовали. Кад све добро роди,а поготово шљивици , ракија се пекла данима,а казан није преношен с једног мјеста на друго, него се ком довозио до казана.
Цртеж: Изглед старог казана 
Кад почне сезона печења ракије,а то је с јесени, почетком и крајем септембра, онда се око казана окупи много озбиљних људи , момака и дјеце. Дјеци је то било интресантно из више разлога. Испод жара у лужини се пекао кромпир и јесењи печењци. У листу од купуса се пекла кукуруза, пшенична и ражева погача. Знало се окупити много свијета, па се првих десетак казана попије и тако дочека ноћ поред казана. 
Пјевало се и шаргијало. Дјецу су привлачиле приче старијих које су често биле оне страшне о ратовању и бојевима ,сусрет с вуковима, о разним приказама и ђаволским колима. Веома лијепо је било слушати, нарочито оне који су знали много прича и јунаштава о хајдуковању и из битака.
Чим би пао мрак , дјецу би хватао страх, И све би се више увлачили неком у крило. Сами нису смјела отићи кући кад падне мрак.
Тако сам и ја некоме у крилу заспао и никада не знам ко ме је донио до куће у кревет, јер сам увијек заспао поред казана, а будио се код куће у кревету.

Текст, фотоc и цртеж: by Савко Пећић Песа

четвртак, 29. децембар 2016.

ОСМРТНИЦА СРБИЈИ !

Понекад човјеку стане дах , као да је преспавао све те године постојања, а да ништа није научио и схватио људске глупости и догађаје који су га водили у суноврат и нестанак. И сада се сви понашају као да никада није било ништа и све је било потаман, лијепо,удобно,а тек шта се десило у Другом свјетском рату и новијој прошлости, па докле ?
Требало би поново читати дуго забрањену ''Књига о Милутину''.

Савко ПећићПеса

петак, 14. октобар 2016.

ДЕРВЕНТСКА ТВРЂАВА

 
 
Дербент кула, (Турска тврђава)
По казивању Михаљи Антона:
Тврђава је грађена од камена из мајдана са Каурске обале и других, и набијене земље и пијеска са ријеке Укрине.Била је опасана воденим каналом. Чеона ширина је износила око 110 метара, а бочна око 130 метара.
Цртеж и подаци : Мирослав Сухај Дервента

Додатак из историје Дервенте,

Крајем 13. и почетком 14. вијека ови крајеви ће бити  у саставу угарске властеле под влашћу српског краља Драгутина који је добио ове просторе у мираз од Угара  и средњовјековне босанске државе у оквиру жупа Усоре на југу, те Укринице и Глажа на сјеверу.  Прилоком пропасти ове државе 1463.године у борби са Турцима, подручје сјеверне Босне а с њом и Дервенте остаје још шесдестак година година у рукама угарске државе у посједу српског деспота Стјепана Бериславића господара Брода и Посавине који је у вријеме турских освајања био турски вазал.Одбио је да прими ислам па су га Турци убили 1535. године. Од тада утврђење Добор на Босни остало је небрањено, па је тада био отворен даљи пут  турског освајања ових простора. Убрзо након тога Хусревбег заузима утврђење Кобаш на  Сави а 1536. године и Добор, чиме је , 1536. године подручје Дервенте дефинитивно пало под власт Турске државе.
У доба освајања Турака ово подручје још увијек није носило назив Дервента. Помињу се села Горња и Доња Укрина из којих је настала Дервента. Село Горња Укрина се налазило на десној обали ријеке Укрине на нешто узвишенијем крају, док је село Доња Укрина простирало се уз лијеву обалу ријеке Укрине, што данас чини насеље Омерагићи, гдје је било кришћанско становништво чији је процес исламизације започео доласком Турака, па ће број хришћанског становништа брзо опадати, што показује и попис из 1570.године.
Крајем 16.вијека  село Горња Укрина достигло је урбани развој чије су контуре већ указивале на грађевински развитак Дервенте.У попису из 1600. године , то је још увијек село Горња Укрина, али и касаба, што је у даљем времену  значило неко правно урбано подручје, гдје ће бити изграђено утврђење - дербент села Горња Укрина и формниране три махале са изграђеним џамијама . Сада под називом,  Градска џамија,Горњомахалска џамија и Доњомахалска џамија..
Становници села Горња и Доња Укрина почетком 1575.године саградили су мост на ријеци Укрини и обавезали се се да ће га чувати и поправљати,а мост је обезбјеђивао нормалан пролазак трговачких каравана с југа према сјеверу и обрнуто. Била је то тада веома значајна трговачка саобраћајница на релацији: Тешањ – Добој – Горња Укрина – Дубочац на Сави.
Први пут се назив Дервента јавља у аустријским изворима у  периоду између два турско-аустријска рата, то јест од Пожаревачког мира 1718.године до Београдског мира 1739.године.И поред тога што неки извори говоре да се тај назив Горња Укрина помиње као Велики дербент много раније.
Савко Пећић Песа

среда, 09. март 2016.

ПРИЈЕ 130 ГОДИНА

       У унутрашњости зграде гдје је Диско клуб ''Рио'' стоји већ 130 година занимљив историјски запис за нашу дервентску историју, као свједок досељавања у овај град и градње овог града, још из 19.вијекa.
        На плочи пише :
       ''ЈОВАН МИХАИЛОВ КОВАЧЕВИЋ.ИЗ.НЕВЕСИЊА СЕЛА ТРУСИНЕ СА СУПРУГОМ МИЛКОМ ИЗ ДУБРОВНИКА РОЂЕНА ПУПИЋА САЗИДАШЕ ОВИ ДОМ.ЈОВАН 50 МИЛКА 40 ГОД СТАРИ 1886 У ДЕРВЕНТИ''

Фотос и текст: Савко Пећић Песа

среда, 14. октобар 2015.

ОЖЕГ ВАТРЕ

        Од вајкада је ватра значила живот људима. Према ватри се односило с поштовањем,а стари Славени су имали посебно поштовање ватри и огњишту. Ватра, колико је год значила много за одржавање живота људи, толико је до ватре било тешко доћи, јер није било средстава за палење ватре. Првобитно су људи ватру добијали од грома. Пошто гром удари у труло дрво и запали, појави се ватра. Запаљени пањ је имао довољо жара за преношење на огњиште и ту је трајно чувана.Касније ватра се добијала ударњем кремена о кремен и изазвивањем варнице, која је палила труд направљен од гљиве са дрвећа.
        Проблем би настао кад се угаси, зато је увијек подложавана и тако је настало огњиште, то јест мјесто гдје се пали ватра ,пече и куха. До у новије доба ватра је представљала проблем у сеоским домаћинствима. До шибица је било тешко доћи,чакамак и палење дрвета путем гљиве ударајући чакамаком у кремен није свако имао у домаћинству.Тако се ватра до прије 50 година чувала на огњишту, то јест у зиданом од земље шпорету – фуруни и ноћу и дању. Кад би се десило да се ватра угаси, онда би се ишло у комшилук по ватру. Најчешће су ишла дјеца са ожегом код комшије да затраже ожег ватре.
         - Послала ме Нана,( ђед или баба) да даш, ако има ожег ватре, код нас се ноћас угасила.  
          Дијети би тада добило на ожег жара, који би требало пажљиво донијети до куће како се не би  жар просуо и изгубио. Домаћин би обично рекао ,да даје ожег ватре ,и уз Божију помоћ, да се огњиште не угаси више никад код комшије , да увијек ватра гори, па ће вратити кад њему затреба.
       Тако је настао ''ожег ватре''.  На тај начин  ватра се никада није гасила у сеоским домаћинствима, све до тога кад је шибица било за купити у дућанима- задругама које су пажљиво чуване, кресу по кресу, кад се пали ватра ,са ситним сухим дрвцима уз руковет сухе сламе. Шибице нису баш биле много скупе, али народ није имао новца ни за такве потрепштине,па се понекад служило и одржавала ватра на стари начин на огњишту, још дуго.
        И данас, старствени пушачи кажу, да је посебно уживање и доживљај у природи кад цигарета или дуван у лули пали са угарка.


Фотос и текст : by Савко Пећић Песа

четвртак, 12. март 2015.

ЛИЈЕПИ ДАНИ И ГОДИНЕ


За прославу Дана борца ''4.јул''у Појезни 1987.године. Гости из ваздухпловне базе Бихаћ, предају поклон. Они су редовно долазили и учествовали на турниру у малом фудбалу. Неколико пута су били побједници овог турнира.
Пуцо Даниловић предаје слику, тада нашег авиона ''Орао'', предсједнику Мјесне заједнице Појезна Душану Пећићу. Постоји и макета авиона ''Галеб'' у Паојезни, коју су донијели ови пилоти за поклон.
                                     Једна од екипа учесница турнира, први с лијева , стоји : Савко Пећић -судија.

На овај спортски догађај долазило је ивише од 50 екипа Пилоти из Бихаћа су редовно долазили сваке године. У саставу екипе из Бихаћа су редовно долазили Пуцо и Јадранко Даниловић и Нинковић ,споријеклом са овог краја,  те неколико других пилота, који су добро играли мали фудбал.

Оснивач овог турнира 1967/68.године је гимназијалац Савко Пећић.
                                                                      Из Дервенте се маршевало до Појезне !
Текст: Савко Пећић Песа
Фото архива: Фадил Пелесић и Савко Пећић Песа.

среда, 04. фебруар 2015.

О ОСИЊИ ИЗ АРХИВЕ


Све је исто само нисмо знали
''Пред сваке изборе за народне посланике и за предсједника општине обећавана је изградња пута Осиња – Станари, односно Осиња – Лупљаница. У предизборној кампањи давана су средства и пут се почињао правити, а чим избори прођу, радови су престајали и тако се понављало од избора до избора.''
Тако је то било прије 95 година, или у прошлом вијеку, као и сада, обећања пуно,а мало се чега испуни. Битно је да се избори добију, а народ нека чека сљедећу параду.
У прошлом 20.вијеку , за вријеме краљевине Југославије, Осиња је била општина. Овој општини су припадала села: Осиња, Црнча,Појезна, Доњи и Горњи Церани, Дријен и Горњи Детлак.Општина је из Драгаловаца пресељена  1920.године у Осињу гдје је било сједиште, да би већ 1921.премјештено у Појезну у задружну зграду,која је била пониж школе.Након двије године кад је опао интрес земљорадника за удруживање, Општина је преселила, опет у Осињу, у кућу Јове Новића. У овој кући општина је била све до 1937.године., а тада је преселила у Горње Церане, у кућу Милоша Антонића и, најзад,1939.године поново преселила у Осињу у зграду бившег дућана Панте Кукића.
Осињско подручје је тада припадало Жандармеријској станици Драгаловци. Жандари су патролирали по селима ,а познат је био поднаредник Јово Тркуља, који се дуго памтио,као строг жандар.
Начелника општине бирали су грађани, али срески начелник је имао другостепену власт. Срез је био у Тешњу. Општина Осиња је имала 21 одборника. За изборе прављене су кандидатске листе,а листа која је добијала највише гласова, њен носилац листе постајао је предсједник општине. У селима су бирани кнезови на скуповима сељака. Он је био главна везеа између народа и општине. Сваке недјеље одржавани су скупови сељацима,а скуп се сазивао клепалом. На скуповима су преношена наређења,уручивана службена пошта.
Општина је имала свој буџет,који је сакупљан од пореза.
За вријеме старе Југославије предсједници општина у Осињи били су : Новић Јово из Осиње,Тошић Томо из Дријена,Спасојевић Никола из Доњих Церана и Јелић Саво из Осиње.


Tekst i crteži : by Савко Пећић Песа

(Кориштени материјали из монографија Осиња 1982.године.)

четвртак, 30. октобар 2014.

О нашим крајевима


Мрамор - стећак у гробљу Дријен из времена постојања старе цркве
Извод из чланка ''Амвон из Појезне''
Аутор : Мирослав Б. Душанић

На територији данашњег Дријена (код Башића) постојала је ранохришћанска црква изграђена од домаћег чврстог материјала (камена). Колико је мени познато, то је једна од најстаријих цркви на сјеверу Босне и Херцеговине, а сигурно је најстарија у увом дијелу Босне. Црква је била великих размјера и уз њу се налазило гробље. Није познато када је тачно изграђена, али је била, као и многе ранохришћанске цркве у БиХ, посвећена Светом пророку Илији (у народу познатијим као Илија Громовник). У славу овог пророка у цркву је постављен велики и рељефом украшен, амвон од олова. (Сам податак да је амвон од олова, је веома занимљив и из многих разлога подстиче на даљна истраживања.) Ако се не зна вријеме градње овог храма, са сигурношћу се зна када је ова црква порушена
Црква пророка Илије је доживјела трагичну судбину. Изграђена за потребе хришћанског српског становништва, у највећем јеку и процвату јереси богумилства, потпада под њихов утицај и бива од њих сасвим преузета. Сви покушаји поновног враћања су пропадали, јер је „богумилско учење заразило владајућу властелу“. Не бих се овдје на овом задржавао, али је познато да су против „нове јереси“ устали хришћани оба обреда (и они који су били уз Исток, као и они који су признавали папу). Тежак ударац богумилима наноси тек краљ Драгутин. Он се жени са угарском принцезом и добија посједе на поклон, а један од највећих изазова био му је, искоријенити јерес и приклонити „заражену властелу“ на вјерност. Није се превише ослањао на ријеч, већ се прихватио мача, стао на чело својих одабраника и кренуо у јуриш. У том налету 1283. године, богумили су доживјели тежак пораз, црква Светог пророка Илије је потпуно уништена а већина богумила погубљена. Само мањи број њих и њихових присталица је успио да избјегне смрт. Неки од преживјелих су успјели пријећи ријеку Укрину и пребацити се на територију данашњег Прњавора. Ту су се удомили и основали своју нову заједницу. Мјесто је по њима добило име Бабуни или Бабуновци, које је временом постало Бабaновци (бабунима је хришћанско становништво погрдно називало све пагане, богумиле и безбожнике). Живјели су сасвим изоловано и сви су падом под османску управу прихватили ислам.

Побједом над богумилима и њиховим протјеривањем изван граница земље над којом је добио управу, краљ Драгутин стиче углед (славу), потчињава властелу и учвршћује своју власт. Побједа над „безбожницима“ му је донијела и огромне приходе, које он одмах употрбљава за обнову вјере, тј. приступа одабиру локација за градњу манастира, којих није било у овом подручју. Први манастир, од неколико планираних, изграђен је у нашим крајевима, изнад Укрине на територији која данас припада селу Доњи Детлак. Манастир (манастирска црква и основне монашке одаје: спаваоница, одређени број ћелија, просторије за рад) су изграђени 1285-1300. године, мада је манастир у више наврата прошириван и дограђиван. (О томе посебан текст).

Рушењем цркве Светог пророка Илије, страдањем и бијегом богумила и њихових присталица, овај крај остаје дуже вријеме потпуно ненасељен. Једино амвон од олова са својим лијепим рељефом доживљава другу судбину. Њега је неко од становника пренио у данашњу Појезну...


  
Амвон из Појезне
Припремио и фотоси: by Савко Пећић Песа