О ДЕТЛАКУ ЈОШ ПОНЕШТО

Припремио : Савко Пећић Песа

ИЗ БЛИСКЕ ИСТОРИЈЕ ОСИЊЕ

Осиња је некад била сједиште општине.

-Подручје осињске општине сачњавала су села: Осиња, Црнча,Појезна, Доњи Церани, Горњи Церани, Дријен и Горњи Детлак. За вријеме старе Југославије сједиште општине мијењало је неколико пута. Прво је сопштина преселила из Драгаловаца у Осињу, па је 1921.године преселила у Појезну у задружну зграду. Задружна зграда налазила се на раскрсници, ниже Основне школе у Појезни.Саграђена је удружунем средствима земљорадника са намјером да се врши удруживање пољопривредних произвођача по узору на земљорадничке задруге у Србији, пише у Монографији Осиња 1982.

Општина Осиња ће и даље постојати и чак увећавати своју површину са новим селима. Ево шта пише у Монографији Осиња,

- Августа 1939. Године, када је формирана влада Цветковић- Мачек, извршена је Административна прерасподјела југословенске територије. Тада је формирана Бановина Хрватске са сједиштем бана у Загребу. Граница ове бановине била је рјечица Илова и тако је осињско подручје ушло у Бановину Хрватску. Осињани, наравно нису имали никакве ни економске ни политичке користи од ове реорганизације, коју је вршила српска и хрватска буржоазија. Од тада је осињској општини припојено село Доња Лупљаница са насељеним мјестом Малицом и Велика Сочаница. Општински одборници са тог подручја били су Јаков Калчик из Малице и Антука Бегић из Доње Лупљанице оба чланови ХСС, Ии Драгутин Благоичевић из Велике Сочанице, члан Земљорадничке странке.

Припремио : Савко Пећић Песа

ДОБОР ГРАД

ДОБОР КУЛА

Након дужих борби са Турцима под окупацију и владевину Турака, држава Босна ће пасти  1463.године.

Подручје сјеверне Босне а са њом и подручје Дервенте остаје још шесдестак година у рукама Угарске државе, у посједу српског деспота Стјепана Бериславића господара Брода и Посавине који је у вријеме турских освајања био турски вазал. Он је одбио да прими ислам па су га Турци убили 1535. године.

Убрзо након тога Хусревбег заузима утврђење Кобаш на  Сави а 1536. године и град Добор, изнад ријеке Босне код Модриче, чиме је , 1536. године подручје Дервенте дефинитивно пало под власт Турске државе.

Припремио : Савко Пећић Песа

ДЕТЛАЧКА ЦРКВА

НЕКАД ЦРКВА, 
слике којих више нема

Ово је стара црква која је неколико пута обнављана и стара је више од 200 година. Најновија обнова је извршена недавно па сад изгледа овако,а црква је са зградама около проглашена манастирском црквом.

ИЗГЛЕД САДА,

        У Доњем Детлаку је становао први свештеник Дервентске пархоје, Поп Јовица, звани Чизма. Дервентска парохија је установљена 1930.године. Он није смио да станује у Дервенти, јер му Турци то нису дозвољавали. Службу је вршио у цркви која је била на Ћелару (Костур), гдје и сада постоји старо напуштено гробље. Црква није имала кров, него је за небо у цркви кориштен шатор, па су се такве цркве, још називале, ''Шатор цркве''. Познато је да је у Појезни постојала шатор црква, записао је Миленко С.Филиповић. Сарајево 1969., ''Прилози етнолошком познавању североисточне Босне''.

        Прије доласка Турака на ова подручја, поуздано се зна, да је у Доњем Детлаку постојао манастир посвећен Светом Николи и да је ту био важан друштвени и културни центар у времену, док још на садашњем мјесту Дервента није постојало насеље. Монаси детлачки су откупили своју слободу тако што су огромне површине винограда уступили Турцима. Тако су били заштићени све до, Поп Јовичине буне која је у крви угушена 1834.године када је и манастир спаљен и до темеља уништен, а становништво протјерано и побијено.  
               Према хроничару и књижевнику Мирославу Б. Душанић, који је 2017. године преминуо у Њемачкој, манастир у Доњем Детлаку су порушили : ''...манастир „Драгиње“ из Доњег Детлака. Овај манастир, задужбина краља Драгутина, чије име је петипо вијекова поносно носио (1285-1835), сравњен је до темеља. Манастир је у свом бијесу (али и уз здужну потпору Аустроугарске) порушио дервентски капетан Махмут-бег Беговић.''
 

Фотоси и текст : Савко Пећић Песа

КРОЗ ВРИЈЕМЕ ПРОШЛО СВАШТА СЕ ВИДИ

О УСТАНЦИМА У БОСНИ 1875 – 1878.

УСТАНЦИ НА МОТАЈИЦИ

''Устанак је почео као класни рат сељаштва, који је у свом написаном закону носио идеју диобе беговских имања. Сељак није могао наћи помоћ ни у српском трговцу, јер трговац је био важан фактор у турској држави, јер српски трговац био државни и војни лиферант, закупац десетине, коју је немилосрдно убирао од сељака. Тако се утјеривање десетине претвара у политички проблем у бјежању сељака преко границе. Колико је било давање сељака види се из овог примјера: '' Од 100 сепета кукуруза 40 сепета однио је закупац, 31 сепет ага,а 29 сепета остало је сељаку. Тек када се накупила маса сељака преко границе и у планинама, тек тада се трговци попови или учитељи стављају сељачкој маси на чело. И планине Козара, Просара и Мотајица биле су пуне побуњених сељака. Сељаци  муслимани склањају се у градове пред устаницима. Турска власт тражи појачања у сјевер Босне.''

Даље се каже,

''...Јачи центар устаника у сјеверној Босни био је око Градишке. Од Градишке је био и познати хајдук Остоја Корманош,а сада је био један од вођа устанка. Становништво Дервенте и Бањалуке и другдје почињу стварати одборе ''јавне сигурности'' који су први почели водити бригу о угушенју устанка. У X 1875. Међу вођама устанка био је неко вријеме и  Петар Мркоњић (Карађорђевић). Он са собом донио доста новца, али су се његове присталице око њега окупљали док је било новца, а кад је нестало новца присталице су се разишли заједно са Петром Мркоњићем. Штаб су имали у Бужину. У X 1875. Турци воде велику битку с устаницима у Мотајици гдје је постојала чета од 150 устаника. Из главног устаничког одбора у Хрватској устаници су добивали хљеб,месо и ракију. Издат је проглас српској и хрватској јавности за прикупљање помоћи устаницима. Ради Петра Мркоњића међу устаницима, устаници нису могли успоставити добре односе са службеном Србијом. Са Скупштине устаника у Јамници којој је пресједавао Илија Гутеша, трговац из Загреба, упућена је порука босанским муслиманима, у којој се муслимани називају браћом.У јануару 1876. Закључено је да у Дервенти, Кобашу и Прњавору смјести стална Турска посада да осигурају пролазе и затворе границу. Турске војне јединице биле су састављене од домаћих муслимана, албанске резервне трупе и турска редовна војска. Изгледа већ тада је била подигнута касарна у Дервенти.

У септембру 1875. Године издан је проглас о реформама у Босни, јер су се европске силе почеле уплитати у питања турске политике према устаницима. Према овим реформама, сељацима се опраштају порески дугови, одвајају се извршна и судска власт, полицијски органи неће више учествовати у убирању пореза, укида се слање сељака на јавне радове, проглашава се слобода и за немуслимане, да и немуслиман може вршити чиновничку функцију, млађи и старији хришћани ослобађају се војне обавезе. Сељаци могу куповином доћи до своје земље. У XI 1875. Г. Муслимани у Босниодбацују реформе. Кад је ферман о реформама читан у Дервенти, један бег је извукао сабљу и викнуо : ''Не могу Турци и Власи бити једнаки''. Послије реформе муслимани су били врло бијесни према сељацима. А реформе су се веома споро спроводиле. Зато бјежање сељака преко границе не престаје. У прољеће 1876. У Мотајици била је чета од 100 устаника под вођством Стевана Михалчића. Устанички покрет захватио је 1876.године читав простор од Дервенте до Бања Луке. Али су тада постојале мале устаничке четице. Спомиње се и битка између устаника између Дервенте и Кобаша.''

Одломак из књиге , ''ДЕРВЕНТА И ОКОЛИНА'' страна 68 - 69, аутор, Ахмет Омерхоџић, Сарајево, 1981.

О УЧЕШЋУ ДЕРВЕНТСКИХ СЕЛА У УСТАНКУ

''Саво Новић , син Лазе из Церана је 28.9.1925. године затражио од среског поглавара из Тешња да му се додијели помоћ:'' Пошто сам за турске управе био у чети Његова Величанства Краља Петра I Карађорђевића, као борац,…На основу тога сам прије двије године лично ишао у Београд код краља Александра. Молио сам га за помоћ коју ми је загарантовано и обећао,...Због тога понизно молим да се мени ова потпора чим прије додијели...''

Изјаву Саве Новића као тачну, по налогу среског поглавара из Тешња , потписали су одборници Јово Илић и Миле Бабић из Церана, те Тривун Поповић и Стеван Гојић .

Приликом провјере Саво Новић је у записнику изјавио да су као устаници са њим са тешањског и дервентског среза били  Срби (чијих је више од 60 имена навео)из села:Станови,Церани, Растуша , Јелањска , Рашковци , Брестово , Појезна , Дријен , Осиња , Детлак , Цвртковци , Калошевићи , Лупљаница , Сочаница, Дервента , Прњавор , Кобаши , Мишковци , Смртићи Палачковци , Штрбци, Вијачани, Корови и из Бањалуке поп Цвјетоје Деветина.

Ова молба је прослијеђена Министарству социјалне помоћи у Београду, на коју је у Појезну (тадашња општина) стигао одговор 30.6. 1926. године.''

(Oбјављено у часопису ''Значења'' Бр.22,23,24 –Народна библиотека,Добој 1995.)

Припремио: Савко Пећић Песа

РЕШЕТО

РЕШЕТО ЗА РЕЂЕЊЕ  ЖИТА

Пшеница, раж, јечам, зоб није се обрађивала , то јест обављала вршидба на исти начин као у данашње вријеме. Пшеницу је прво требало пожњети  на њиви ручно српом, па повезати у снопове са ужадима која су се правила од струкова пшенице. Касније ће се пшеница косити косом, што је олакшало рад, јер за жетву српом требало је много више жетелаца, а за један да косом је могао један косац да уради више него десетак жетелаца. Снопови су слагани у купе или крстине и тако једно вријеме стајали на стрњишту, па тек онда одвожени на харман – арман који је био у домаћинском дворишту ближе шталама. Арман је површина на земљишту обично десет са десет метара дужине и ширине,а могао је да буде и већи. Са одређеног мјеста гдје домаћин одреди да ће бити арман са површине се скине слој са травом, па остане само углачана земља. Арман је служио послије за многе друге радове, као што је обијање граха,вршидбу соје и смиљкете, као и друге послове, јер се на земљи лакше моглопо купити  зрневље и није се губило у трави.

РЕШЕТО

Пшеница се обијала некада ручно, па гажена стоком,а онда је усавршено гефло, којим је покретана машина с бубњем на коме су били гвоздени клинови и обијали зрневље пшенице са класа . Што се брже бубањ окретао боље је обијао из класа пшеницу. Ипак наовакав начин доста је пшенице остајало у слами. Гефло су покретали коњи трчећи у круг. Затим ће машину покретати мотори. Најпознатији мотор за те намјене је је био аран. Машина с бубњем је називана машина ''бљувара'', коју је окретао јак мотор на пренос кајишем, па се бубањ веома брзо окретао и боље избијао зрна из класа. За овај посао вршидбе требало је много радника. Мајстор , који је залагао снопове, затим додовач,његов помоћник и неколико радника који су додавали снопове, сјекли ужад. Машина би брзо гутала пшеницу и избацивала сламу, зрна и пљеву заједно. То би други радници вилама претресали и издвајали сламу од зрна и пљеве. За тај посао је требало десетак радника који су вилама истресали сламу, све до радника који су дјели – слагали у стог сламу. Један радник уз стожину, који знао обликовати стог а два радника су дизала рогуљама сламу. За вршидбу пшенице на овакав начин требало је тридесетак радника, то јест вршилаца. Након што се пшеница издвоји са пљевом , онда се реди на решету. Решето су окретала најмањер два радника и  још два или три радника пунили су џакове пшеницом и односили у амбар. Пљева се острањивала на страну. Некад се све користило, слама, пљева и род пшенице. Пшеница за исхрану  људи , живине и стоке, ако је било вишка,а пљева за градњу ћерпића као везивно ткиво, док је слама стављана као простирка за стоку и на тај начин правило стајско ђубриво.Појавом дреша решето неће више бити потребно. Данас се комбајнима одмах одвоја пшеница у зрну на њиви,а због других материјала градње и гнојења њива, пљева и слама нису више потребни.

Решето које је сачувано у породици Недељка Чолића.

Истресање вилама из сламе трине и пшенице. Прављење стогова сламе. 

Машина бљувара, покреће је мотор звани ''аран''

Фотоси и текст:  by Савко Пећић Песа

РАКИЈА КАРАМУТУША И ШЉИВА

РАКИЈА И КАЗАН 

Прије су били мали казани за  печење ракије. Бакарни суд – котлић, У њега је могло да стане највише , од 30-40 литара кома.
Туљак је био од дрвета, цијев од дрвета,чабар од древета. Све се морало лијепити блатом да се не сасуши и цури кроз рупе, пара алкохола и врела вода из чабра. Туљак се стави на котлић и такође облијепи иловачом, рјеђе кашом од брашна. Испод бакарног котлића се заложи ватра и тако се ракија пекла. На овај начин се мало ракије добијало, јер због мале количине кома и због дрвених цијеви није се могло много ни извадити јачег алкохола. Мало бољи домаћини су хватали ракију од  20 до 22 степена, док је углавном се узимало као мјера 12 до 15 степени.Такве се ракије могло више попити, али је послије много бољела глава, због веће количине метил алкохола који се остао у слабој ракији. Кад из казана не цури више алкохол, него само течност има мирис алкохола,то се звала патока. Данас људи ракију јачине 12- 15 степени не ваде , то је за њих патока.

На сваки казан ракије се морао платити порез. Зато су казани постављани уз потоке и шумице. Уствари постављани су тамо гдје има воде и гдје се из даљине не може видјети да се пуши дим, како порезници и милиција не би открили печење ракије. Послије , кад је укинут порез на печење ракије, престало се крити, али су и даље казани постављани поред воде,потока , уређених извора, званих устава или азна.

Печење ракијуе у селу је било интресантно и радови коме су се многи радовали. Кад све добро роди,а поготово шљивици , ракија се пекла данима,а казан није преношен с једног мјеста на друго, него се ком довозио до казана.

Цртеж: Изглед старог казана 

Кад почне сезона печења ракије,а то је с јесени, почетком и крајем септембра, онда се око казана окупи много озбиљних људи , момака и дјеце. Дјеци је то било интресантно из више разлога. Испод жара у лужини се пекао кромпир и јесењи печењци. У листу од купуса се пекла кукуруза, пшенична и ражева погача. Знало се окупити много свијета, па се првих десетак казана попије и тако дочека ноћ поред казана. 

Пјевало се и шаргијало. Дјецу су привлачиле приче старијих које су често биле оне страшне о ратовању и бојевима ,сусрет с вуковима, о разним приказама и ђаволским колима. Веома лијепо је било слушати, нарочито оне који су знали много прича и јунаштава о хајдуковању и из битака.
Чим би пао мрак , дјецу би хватао страх, И све би се више увлачили неком у крило. Сами нису смјела отићи кући кад падне мрак.

Тако сам и ја некоме у крилу заспао и никада не знам ко ме је донио до куће у кревет, јер сам увијек заспао поред казана, а будио се код куће у кревету.

Текст, фотоc и цртеж: by Савко Пећић Песа

ОСМРТНИЦА СРБИЈИ !

Понекад човјеку стане дах , као да је преспавао све те године постојања, а да ништа није научио и схватио људске глупости и догађаје који су га водили у суноврат и нестанак. И сада се сви понашају као да никада није било ништа и све је било потаман, лијепо,удобно,а тек шта се десило у Другом свјетском рату и новијој прошлости, па докле ?

Требало би поново читати дуго забрањену ''Књига о Милутину''.

Савко ПећићПеса

ДЕРВЕНТСКА ТВРЂАВА

 

 

Дербент кула, (Турска тврђава)

По казивању Михаљи Антона:

Тврђава је грађена од камена из мајдана са Каурске обале и других, и набијене земље и пијеска са ријеке Укрине.Била је опасана воденим каналом. Чеона ширина је износила око 110 метара, а бочна око 130 метара.
Цртеж и подаци : Мирослав Сухај Дервента
Додатак из историје Дервенте,

Крајем 13. и почетком 14. вијека ови крајеви ће бити  у саставу угарске властеле под влашћу српског краља Драгутина који је добио ове просторе у мираз од Угара  и средњовјековне босанске државе у оквиру жупа Усоре на југу, те Укринице и Глажа на сјеверу.  Прилоком пропасти ове државе 1463.године у борби са Турцима, подручје сјеверне Босне а с њом и Дервенте остаје још шесдестак година година у рукама угарске државе у посједу српског деспота Стјепана Бериславића господара Брода и Посавине који је у вријеме турских освајања био турски вазал.Одбио је да прими ислам па су га Турци убили 1535. године. Од тада утврђење Добор на Босни остало је небрањено, па је тада био отворен даљи пут  турског освајања ових простора. Убрзо након тога Хусревбег заузима утврђење Кобаш на  Сави а 1536. године и Добор, чиме је , 1536. године подручје Дервенте дефинитивно пало под власт Турске државе.

У доба освајања Турака ово подручје још увијек није носило назив Дервента. Помињу се села Горња и Доња Укрина из којих је настала Дервента. Село Горња Укрина се налазило на десној обали ријеке Укрине на нешто узвишенијем крају, док је село Доња Укрина простирало се уз лијеву обалу ријеке Укрине, што данас чини насеље Омерагићи, гдје је било кришћанско становништво чији је процес исламизације започео доласком Турака, па ће број хришћанског становништа брзо опадати, што показује и попис из 1570.године.

Крајем 16.вијека  село Горња Укрина достигло је урбани развој чије су контуре већ указивале на грађевински развитак Дервенте.У попису из 1600. године , то је још увијек село Горња Укрина, али и касаба, што је у даљем времену  значило неко правно урбано подручје, гдје ће бити изграђено утврђење - дербент села Горња Укрина и формниране три махале са изграђеним џамијама . Сада под називом,  Градска џамија,Горњомахалска џамија и Доњомахалска џамија..

Становници села Горња и Доња Укрина почетком 1575.године саградили су мост на ријеци Укрини и обавезали се се да ће га чувати и поправљати,а мост је обезбјеђивао нормалан пролазак трговачких каравана с југа према сјеверу и обрнуто. Била је то тада веома значајна трговачка саобраћајница на релацији: Тешањ – Добој – Горња Укрина – Дубочац на Сави.

Први пут се назив Дервента јавља у аустријским изворима у  периоду између два турско-аустријска рата, то јест од Пожаревачког мира 1718.године до Београдског мира 1739.године.И поред тога што неки извори говоре да се тај назив Горња Укрина помиње као Велики дербент много раније.

Савко Пећић Песа

ПРИЈЕ 130 ГОДИНА

       У унутрашњости зграде гдје је Диско клуб ''Рио'' стоји већ 130 година занимљив историјски запис за нашу дервентску историју, као свједок досељавања у овај град и градње овог града, још из 19.вијекa.

        На плочи пише :

       ''ЈОВАН МИХАИЛОВ КОВАЧЕВИЋ.ИЗ.НЕВЕСИЊА СЕЛА ТРУСИНЕ СА СУПРУГОМ МИЛКОМ ИЗ ДУБРОВНИКА РОЂЕНА ПУПИЋА САЗИДАШЕ ОВИ ДОМ.ЈОВАН 50 МИЛКА 40 ГОД СТАРИ 1886 У ДЕРВЕНТИ''

Фотос и текст: Савко Пећић Песа

ОЖЕГ ВАТРЕ

        Од вајкада је ватра значила живот људима. Према ватри се односило с поштовањем,а стари Славени су имали посебно поштовање ватри и огњишту. Ватра, колико је год значила много за одржавање живота људи, толико је до ватре било тешко доћи, јер није било средстава за палење ватре. Првобитно су људи ватру добијали од грома. Пошто гром удари у труло дрво и запали, појави се ватра. Запаљени пањ је имао довољо жара за преношење на огњиште и ту је трајно чувана.Касније ватра се добијала ударњем кремена о кремен и изазвивањем варнице, која је палила труд направљен од гљиве са дрвећа.

        Проблем би настао кад се угаси, зато је увијек подложавана и тако је настало огњиште, то јест мјесто гдје се пали ватра ,пече и куха. До у новије доба ватра је представљала проблем у сеоским домаћинствима. До шибица је било тешко доћи,чакамак и палење дрвета путем гљиве ударајући чакамаком у кремен није свако имао у домаћинству.Тако се ватра до прије 50 година чувала на огњишту, то јест у зиданом од земље шпорету – фуруни и ноћу и дању. Кад би се десило да се ватра угаси, онда би се ишло у комшилук по ватру. Најчешће су ишла дјеца са ожегом код комшије да затраже ожег ватре.

         - Послала ме Нана,( ђед или баба) да даш, ако има ожег ватре, код нас се ноћас угасила.  

          Дијети би тада добило на ожег жара, који би требало пажљиво донијети до куће како се не би  жар просуо и изгубио. Домаћин би обично рекао ,да даје ожег ватре ,и уз Божију помоћ, да се огњиште не угаси више никад код комшије , да увијек ватра гори, па ће вратити кад њему затреба.

       Тако је настао ''ожег ватре''.  На тај начин  ватра се никада није гасила у сеоским домаћинствима, све до тога кад је шибица било за купити у дућанима- задругама које су пажљиво чуване, кресу по кресу, кад се пали ватра ,са ситним сухим дрвцима уз руковет сухе сламе. Шибице нису баш биле много скупе, али народ није имао новца ни за такве потрепштине,па се понекад служило и одржавала ватра на стари начин на огњишту, још дуго.

        И данас, старствени пушачи кажу, да је посебно уживање и доживљај у природи кад цигарета или дуван у лули пали са угарка.

Фотос и текст : by Савко Пећић Песа

НАШЕ ТРАГЕДИЈЕ

Фотоси : by Савко Пећић Песа