СТАРИ ПРЕДМЕТИ

ДРВЕНИ КАЛУПИ ЗА ХЉЕБ 

Оваквих печата, калупа од дрвета је имала , скоро свака кућа у селу. Вјешто су и ручно израђени дрвеним калупи који су служили за усијецање у тијесто , то јест обликовање разних облика колача. Били су то облици срца, круга, цвијета, крушке, пилета и друго. Ови колачи су су се називали кексови , а били су израђени и закувани од брашна, млијека, јаја и мало шећера, јер шећера није било у изобиљу. То су били основни колачи на славама, поред уштипака, пите гужваре и цицваре.
Други калупи су ,односно печати су служили за стрављање натписа на крсни колач, хљеб.

-Ово су слова за славски колач . То је мали дрвени печат на коме пише
ИС ХС НИ КА што значи Исус Христос побеђује! Ово се слово користи и дан данас за свакодневну употребу а старост је печата више од 120 година, каже Дражен Пећић који је направио ове фотографије у Појезни.

Сад ове предмете, печате или калупе ријетко која кућа има у селу Појезна. Дошла је нова техника, па су модерније разне шрице, метални калупи и слично,а и врста колача није иста, као некад. Енигму је разјаснио млади студент Богословије из Појезне и објаснио чему ови печати од дрвета служе, па се може претпоставити да се они сада налазе у власништву цркве у Појезни, односно надлежног свештеника Јове Марковића, односно да су се налазили код некадашњег црквењака Славка Радића.

-Ово је јединстевен предмет, који ријетко која породица посједује. Он није намјењен као калуп за крсни колач, већ као калуп који се утискује на нафере које се праве само за употребу у цркви. Ни једна недељна или празнична Литургија не миже да се служи у цркви ако нема нафору са утиснутим овим словом. Основна намјена је за прављење нафора, али се може користити и за крсни колач (овде прије свега мислим на овај велики круг, на коме сваки детаљ има своје значење). Мали круг са иницикалима ИС ХС НИ КА се користи само за крсне колаче. Ово је и показатељ да породица која посједује ово слово била дубоко везана за цркву и прије свега да су из те породице некада у давнини били црквењаци и жене (обично старије баке) које су спремале нафору за сваку недељну и празничну молитву, каже  Богослов Немања Марковић из Појезне.  
Добро је да је овакав облик израђених печата или калупа очуван, који свједочи о нашој богатој духовној и култрној прошлости Појежана.

Савко Пећић Песа

ГОСТИОНИЦА КОД ЈОВЕ

ГОСТИОНИЦА КОД  ЈОВЕ

Гостионица код Јове, ова мала кућа,поред иде пјешак.

Познати дервентски угоститељ између два велика рата био је Јово Павчић, који је имао гостионицу у центру града. 

Јово Павчић, познати угоститељ, имао је гостионицу у центру Дервенте, у чаршији преко пута Градске баште. У његовој гостионици састајали су се најпознатији и најугледнији представници тадашњег јавногф живота у Дервенти : трговци, судије,адвокати и књижњвници.

У ову гостионицу свраћали су трговци Саво Маливук и Перо Бошковић, Бошко Тасовац, директор Земаљске банке, Ахмет Захировић, државни тужилац, Осман Сикирић, предсједник Среског суда, др. Мухамед – бег Куленовић, адвокат, др.Маријан Белчић, замјеник државног тужиоца, Пејо Равлић, предсједник котарске организације ХСС, Сејфулах Беговић, Абдулах Алијагић звани Пијево и Адем Капетановић, који су се бавили књижевним радом, а објављивали су своје радове у часописима, дневним листовима и Радничким новинама у Београду.'' Наводи Неџмудин Алагић у књизи ''Дервента између два свјетска рата'' Сарајево, 2001.

Стакленик ,који више не постоји.

Зато што је увијек рецитовао своје пјесме ,а други су радо слушали Абдулах Алијагић ће добити  надимак ''Пијево''.

Тасовци су били, учени и школовани људи. Бошко Тасовац је био предсједник СПКД ''Просвјета'', које је основано 1910.године. Остало је забиљежено да је највише волио да одсиједа у гостионици код Јове Павчића, која је била испод куће  породице Тасоваца (мјесто на коме је сада кафана ''Гинис'' и породичне куће Кукић - Богосавац,а раније била гостионица ''Здрављак''). Та мала зградица гдје стајало само 5 столова и сада траје и њој је бурегџиница.
Ту се окупљало најугледније друштво Дервенћана из тог времена.

Прко пута , ''Гостионице код Јове'', у градској башти биће, изграђен  угоститељски објекат ''Стакленик'', који многи памте са великим парком и мјестом за угодан боравак. Парк је био са горње и доње стране са објекта са засађењним дрвећима : кестена, липе, тополе, јавора и платана, од којих понеко и сада се добро држи.

Савко Пећић Песа

ВЕЛИКИ КАМЕН

Шетачи нису могли проћи поред Укрине, а да не запазе велики камен низвиодно на средини, стотињак метaра испод старог дрвеног моста, а касније изнад новог бетонског на приличној удаљености. Кад љети вода окопни, остане дубоки вир и велики камен се могао видјети до половине како вири изнад воде и пркоси плаветнилу бистре воде из вира. Тако је својим горостасним изгледом и чврстоћом надјачавао све што расте и постоји около.Чак су се и бајери поклањали и дивили његовој јачини и љепоти вира који га чува.

Вир изнад Великог камена називали су Вилински вир. Ту су многи ноћни шетачи могли да виде како се виле окупљају код Великог камена  и играју вилинско коло. Није им нико могао прићи, него се из даљине могао чути њихов кикот и пљускање воде. Могле су се видјети њихове бијеле провидне хаљине како лебде на води и као разасути бисери цакле и преливају на површини вира.Онда изроне из вира као бијеле лабудице, лагано лете у круг изнад. Свако ко би био упоран и покушао да приђе ближе, сљедећег јутрa би га нашли утопљеног поред бајера. Говорило се да су га виле омамиле љепотом, узеле његову мушку снагу и оставиле поред бајера. Други су опет причали да је један пошао да ухвати  најљепшу вилу, пао у вир и утопио се, па га је вода избацила далеко испод моста.

Кад би одсјели у кафани на Брионима, Лутво би започињао причу о неком Циганину који је живио изнад Укрине код Великог камена.
- Сјећам са да се причало, али нисам то довољно озбиљно схватао. Негдје изнад бајера Укрине , ту у близини Великог камена становао је Циганин, звани Лотро. Тако су га назвали, јер је био толико јак да је могао натоварена коњска кола са лотрима сам да вози. Био је осредњег раста, набијених мишица, црног и лијепо заокруженог лица и очију, које су сијале као драги камен, а кад се насмије, зуби су бјелином потпуно изоштравали црте његовогмомачког лица.

Тад би Лутво стао, нагео се и помјерио у устима лулу на страну, усмјерио поглед на Велики камен, који је стрчио изнад воде,а око њега вода је кружила, као да га ваја и обликује.

- И шта би, Лутво, са тим твојим Циганином ? - прекиде га Лазар, наге до краја чоканчић и подругљиво се грохотом насмија Лутвиној причи, на тај начин је омаловажавајући.

- Ех, која су то времена била Лазаре! Знаш ли да је Лотро једини могао да подигне Велики камен из воде?

- Био је будала, луда. Што ће камен да диже? -лупи чоканчићем по столу Лазар и окрену се леђима према Великом камену.

- Е, није вала тако, Лазаре. Лотро је био вилински. Тако се одвјакада причало, колико ја памтим.
- Шта, Лутво, измишљаш? Хајд' да попијемо још по једну, па ће тај твој Лотро и да се ожени вилом.

Лутво као да се пробуди из сна, настави да прича, а Лазару већ би досадно да га слуша.

- Тако је, тако, Лазаре. Не би ниједне жене у вароши да се једном за њим није окренула, барем из радозналости. Ниједну он жену није хтио ни да погледа која се мотала око њега.

- Па, па ће да оде код вила и ожени се с неком од њих - завапи Лазар.

- Није, Лазаре, није. Једног јутра је у нашој махали осванула, а нико не зна одакле је дошла лијепа Жужа. Кажу да је била Мађарка. Била је бијела као сир, плавих очију, косе, а тијело као извајано. Читава махала се окретла за њом. Ни на кога није обраћала пажњу, само је понекад кад Лотро вуче терет, застајала и с њим понеку прозборила.

Кад дође љето, Жужа је редовно одлазила на Укрину, допливала би до Великог камена, ту се излежавала и сунчала по цијели дан. Понекад би скочила у вир и дуго пливала, па би опет отпочела на Великом камену. Откад је она дошла, нико више није прилазио Великом камену, само изблиза су је гледали и дивили се њеној љепоти. Од сунчевих зрака њена бјелина би почела да добија бакренасто црвену боју која је сада бљештала неком другом, још дубљом љепотом, као процвала ружа. Зато је назваше Ружа, па је Жужа љети била Ружа, а зими Жужа.

- Види, бога ти, завољела  Мађарка Ружа црног Циганина Лотрана.

- Јест, вала, тако је, али се причало да она није Мађарка него вила и да се по васцијелу ноћ њих двоје купају у виру. Чули су неки људи како причају, како Лотро кад се Жужа попне на камен, подигне њу и камен и тако хода по виру, а она се кикоће и извија као лептирица на камену.

- Може, може бити, Лутво. Људи кажу да у Укрини има лептирица које су као паучина меке, бијеле и прозирне. Спавају тако дуго у води, па кад дође вријеме, изађу из вира и преобразе се у лептирицу.

Наручи Лазар још једну туру пића и одмахну руком као да не жели да слуша Лутву, али га је ипак прича заголицала.

 Кад дођоше аустроугарски инжењери да пројектују пругу поред Укрине, бише одушевљени љепотом укринских бајера, бистре воде и Велим каменом на средини ријеке. Били су помало изненађени што су Турци мост направили узводоно повише Великог камена, а нису преко, јер би камен био прави ослонац. Био ту с њима стари  Бећирбег и исприча да је то Велики камен и Вилински вир, гдје се ноћу окупљају виле и купају, да је то чаробно мјесто и зато је тако лијепо.

Било је то много чудно Аустријанцима, а пошто је међу њима било много радника Чеха, почеше се на нашки спорзумијевати, јер су Чеси понешто разумјели и натуцали наш језик.

- Тако ми Ћабе, мој прадјед Стојан је причао да кад су почели Турци градити мост, правили су преко Великог камена. Кад стубове преко дана у вир забију и греде поставе, ујутру кад би дошли ни греда ни стубова нигдје није било. Говорило се да су ноћу све разрушиле виле и њихов вилењак. Грађа би отпловила низ воду.Тако су неколико дана радили и увијек би се дешавало исто. Оду код Бајтала Симе, старог човјека који је боравио и живио сам у колиби на брду изнад Укрине. Ухватило га је старчко сљепило, само је помало чуо кад му се уз ухо прича. За њега се говорило да је био мудар и проницљив човјек. Он им је рекао да се на Великом камену мост никада неће моћи направити, јер је то вилинско коло и да мост граде узводно или низводно од њега.

- Па како то да сада вила нема код Великог камена? - питали су се Аустријанци.

Бећирбег је дуго ћутао, па као да се присјетио.

- Јесте, јесте. Има њих и сада, али се не могу видјети. Старац Бајтало Симо је рекао да ће виле нестати кад поред Великог камена прође велики црни коњ који из себе суче големи дим и ватру, а за собом вуче огромни терет. Већ причају Којићи у Лужанима да су код млина Гвоздаревића видјели када су виле из њихвог вира отишле на четири бијела коња и нема их више.
Ћиро је већ саобраћао до Лужана, a Аустријанци су само слијегали раменима и говорили:

- Gut, gut. O, mein Gоt. Допро, допро.
Лазар је већ био попио трећу и скоро да је за столом заспао кад је пристигао Мато Седлан.
- Хајд', Лазаре, још једну, па да кренемо на вашар. И Лутви донеси дуплу, нешто ми се замислио много.

Лутво је упорно буљио у Велики камен.

- Хајд', нека буде, Мато, и од тебе једна тура, а ја ћу на вашару кило јагњетине да турим на сто. Тамо моја Перса ради и пече јагањце.

Вашар се одржавао у Српској вароши код православне цркве изнад Укрине, па није било далеко преко моста, а њима се није много ни журило.

- Знаш ли, Мато, да је неки Рус дошао и већ неколико дана нешто шара по артијама тамо доље испод цркве? Каже да има неке боје у облику штапића и њима шара и испадну слике као да су живе.

- Ма, је ли? Откуд Рус овдје? Може свашта бити на тим папирима, па да и наш вашар нашара и остане тако негдје у Русији забиљежен - зачуђено ће Мато.

Лупише се чоканчићима сва тројица да наздраве, толико јако да се сви окренуше за сусједним столовима мислећи да неко лупа срчу.

- Е , Мато, Мато, Лазар ми не вјерује, али била је то љубав која се не памти у нашој махали.

- А чија љубав, Лутво, забога?

- Па је ли и ти не знаш, Мато? Па велика љубав Циганина Лотре и Руже, то јест Мађарке Жуже. Не, не, у ствари...

- Шта? Шта  у ствари? Ето, да од тога нема ништа - добаци Лазар и од смијеха тури лулу скоро до грла.

- Ма, није она била Мађарка Жужа нити Ружа, нити је Лотро био Циганин. Она је била вила, а он вилењак. Ха-ха!

На то се Мато насмија, руком махну и све чоканчиће обори у воду.

Би већ добро загријало, а тројица јарана се добро нацврцали. На Укрину су пристизали купачи. На Велики камен се успела лијепа Кети. Лазар погледа низ Укрину, па колутајући очима крену узводно до Велеиког камена и ту му поглед застаде. Зажмири једном, отвори очи, не може да вјерује. Опет их протрља, одбаци лулу на сто и стави руке на чело. Сунце је зракама обасјавало лелујаву воду у виру, а одбљесци су играли у очима. На Великом камену је угледао лијепу Кети и није се могао начудити да је Лутво био у праву. Устаде иза стола, шешуљаво пијан, дође до краја платформе сплава. За њим кренуше Мато и Лутво.

Лазар опет протрља очи, упери поглед према Великом камену гдје се мешкољила лијепа Кети, а из вира јој се додворавао мишћави младић. Испружи руке према Великом камену и викну: - Лутво, забога, ено их! - и паде са платформе у воду. За њим упаде Лутво,а Мато се нагну, испружи руку да их дохвати, те и он за њима паде у Укрину.
Док су се из воде извлачили, лијепа Кети је отишла с Великог камена. Мало су се тако освјежили и отријезнили. Кад је Лазар поново погледао на Велики камен, тамо није било лијепе Кети, само камен на средини Укрине.

- Тако ми Христа, Лутво, видио сам Циганина Лотру и  Мађарку Жужу на Великом камену.

Кренуше коначно тако уз причу преко моста на вашар. Био је већ преод и сунце се спуштало изнад Укрине обасјавајући бајере зрацима који су се пробијали кроз крошње врбака, а благи повјетарац је освјежавао читаву долину наносећи мирис дима са роштиља.

Прича је и даље текла, машти није било краја, док не пријеђоше преко моста и дођоше испод цркве Успенија пресбете Богородице и нађоше се међу мноштвом народа, робе и понуда. Успут су их заустављале мале Циганичице нудећи, да им у длан гледају и проричу судбину.У шатрама бубњеви, даире, пјевачице и плесачице трбушног плеса неодољиво су мамиле муштерије. Од весеља орила се читава Српска варош,а њих тројица утонуше у свакојако пиће и неодољиви мирис вашарских ђаконија уз јагњеће печење код Персе, све до јутра кад се сунце појављивало зором с истока и бацало опет своје златне зраке на Укрину.
Српска варош на тренутак је била у сну, мирна, све до поновног буђења вашарске галаме.

                                 

(Прича је рођена из маште аутора о ВЕЛИКОМ КАМЕНУ на Укрини код Бриона. Само су неки историјски подаци тачни и убачени у контекст приче,што читалац може лако препознати чтајући причу.)

Фотографије: Архива из албума Бранислава Болтара, које је наслиједио од оца Теодора.

Прича : Савко Пећић Песа

РАКИЈА КАРАМУТУША И ШЉИВА

РАКИЈА И КАЗАН 

Прије су били мали казани за  печење ракије. Бакарни суд – котлић, У њега је могло да стане највише , од 30-40 литара кома.
Туљак је био од дрвета, цијев од дрвета,чабар од древета. Све се морало лијепити блатом да се не сасуши и цури кроз рупе, пара алкохола и врела вода из чабра. Туљак се стави на котлић и такође облијепи иловачом, рјеђе кашом од брашна. Испод бакарног котлића се заложи ватра и тако се ракија пекла. На овај начин се мало ракије добијало, јер због мале количине кома и због дрвених цијеви није се могло много ни извадити јачег алкохола. Мало бољи домаћини су хватали ракију од  20 до 22 степена, док је углавном се узимало као мјера 12 до 15 степени.Такве се ракије могло више попити, али је послије много бољела глава, због веће количине метил алкохола који се остао у слабој ракији. Кад из казана не цури више алкохол, него само течност има мирис алкохола,то се звала патока. Данас људи ракију јачине 12- 15 степени не ваде , то је за њих патока.

На сваки казан ракије се морао платити порез. Зато су казани постављани уз потоке и шумице. Уствари постављани су тамо гдје има воде и гдје се из даљине не може видјети да се пуши дим, како порезници и милиција не би открили печење ракије. Послије , кад је укинут порез на печење ракије, престало се крити, али су и даље казани постављани поред воде,потока , уређених извора, званих устава или азна.

Печење ракијуе у селу је било интресантно и радови коме су се многи радовали. Кад све добро роди,а поготово шљивици , ракија се пекла данима,а казан није преношен с једног мјеста на друго, него се ком довозио до казана.

Цртеж: Изглед старог казана 

Кад почне сезона печења ракије,а то је с јесени, почетком и крајем септембра, онда се око казана окупи много озбиљних људи , момака и дјеце. Дјеци је то било интресантно из више разлога. Испод жара у лужини се пекао кромпир и јесењи печењци. У листу од купуса се пекла кукуруза, пшенична и ражева погача. Знало се окупити много свијета, па се првих десетак казана попије и тако дочека ноћ поред казана. 

Пјевало се и шаргијало. Дјецу су привлачиле приче старијих које су често биле оне страшне о ратовању и бојевима ,сусрет с вуковима, о разним приказама и ђаволским колима. Веома лијепо је било слушати, нарочито оне који су знали много прича и јунаштава о хајдуковању и из битака.
Чим би пао мрак , дјецу би хватао страх, И све би се више увлачили неком у крило. Сами нису смјела отићи кући кад падне мрак.

Тако сам и ја некоме у крилу заспао и никада не знам ко ме је донио до куће у кревет, јер сам увијек заспао поред казана, а будио се код куће у кревету.

Текст, фотоc и цртеж: by Савко Пећић Песа

СТАРА КУЋА

 

(Дервентске старине)

         Кућа познате трговачке породице Јове Костић из Дервенте. Чланови ове породице су познати као просвјетни, културни и спортски радници у прошлом вијеку. Јово је био један од оснивача и предсједник Срспског просвјетног и културног друштва "Просвјета" у Дервенти.

          У Основној школи  "Николи Тесла'' радила је Богдана Беба Костић. Била је наставница и страствени спортски активиста. Њен син Борис био је рукометни голман београдског "Партизана" и репрезентације Југославије.

       Ове старе куће Костића више нема у Дервенти,а била је изнад садашње зграде ''Дервентског листа''.

          У Српском православном гробљу се налази породична гробница Костић, која је прилично запуштена, јер преци ове породице ријетко навраћају у Дервенту.

Извор запис : Садудин Џарџић Дервента

Савко Пећић Песа