О ДЕТЛАКУ ЈОШ ПОНЕШТО

Припремио : Савко Пећић Песа

АМБАРИ ИЗ ТЕШИЋА БАРА

Ћупови или амбари из Доњег Детлака  нису једини на подручју општине Дервента. Својевремено, много је писано о ћуповима у Доwем Детлаку, који су уређени и Горњој Лупљаници код Брестоваца, који су истог изгледа, величине и начина израде као Детлачки. Недавно су ћупови откривени у Тешића барама. Уствари , за њих се знало већ одавно али мјештани томе нису придавали неки посебан значај.

-Овдје смо у долини рјечице Лупљаница започели са изградњом викенд насеља. За кратко вријеме љепота природе и чиста вода је привукла многе који су купили земљиште и направили своје викендице. То се и даље шири, много је плацева купљено и брзо ће се градити викенд куће, каже власник земљишта Драгољуб Брестовац и истиче да изнад долине на удаљености педесетак метар постоје ћупови, који су приступачни за разгледање.

Ћупови су изграђени у меканом кречњачком камену званом шкриљац. Исте су величине и облика као у Доњем Детлаку. Израђени су у облику амфоре.

Постоји вјероватноћа да је ове ћупове израдила иста друштвена заједница , звана ''Барице и Гређана'' која је живјела на овим просторима у Бронзано доба, јер су тумулуси са урнама и пепелом сахрањених пронађени у долини ријеке Укрине испод амбарина у Доњем Детлаку. Иначе , рјечица Лупљаница се улијева у Укрину протичући кроз село Доњи Детлак.

Ћупови су дубоки до 192 центиметра, колики је и пречник ћупа на средини. На врху се сужавају, на 60-70 центиметара. Није познато да ли у околини има још оваквих ћупова, или се њихов број исцрпљује на пронађених 28, само Доњем Детлаку.         

Ћупови у Тешића барама су напуњени лишћем и отпадом, нису чишћени, прилично добро су очувани, без поклопаца. Они, нажалост, усљед директног дејства сунца, кише, снијега и леда, убрзано пропадају, али је њихова унутрашњост увијек сува и не сакупља влагу. И ови ћупови подсјећају на уобичајене, само што су ископани у камену, а названи су амбари јер је у њима чувана, највјероватније храна.

          Много се тога нагађа када су у питању ћупови, па је сигурно да би само научно истраживање могло дати одговоре на бројна питања, која за за сада нису разјашњена.   

       

        Када су и на који начин направљени у камену, и то тако прецизно, то је загонетка на коју још нема ваљаног одговора. Сви који су долазили да би их истраживали с пажњом су погледали ћупове, зачудили се и – отишли!

Ћупове у Тешића барама треба везати за ћупове у Доњем Детлаку,а поготово у насељу  Брестовци који нису много удаљени од Тешића бара. Њихово постојање говори о бурној историјској прошлости и животу на нашим пропсторима.

С обзиром да ту ниче викенд насље, посјета амбарима је скоро свакодневна за све заинтресоване.

Савко Пећић Песа

ДЕТЛАЧКА ЦРКВА

НЕКАД ЦРКВА, 
слике којих више нема

Ово је стара црква која је неколико пута обнављана и стара је више од 200 година. Најновија обнова је извршена недавно па сад изгледа овако,а црква је са зградама около проглашена манастирском црквом.

ИЗГЛЕД САДА,

        У Доњем Детлаку је становао први свештеник Дервентске пархоје, Поп Јовица, звани Чизма. Дервентска парохија је установљена 1930.године. Он није смио да станује у Дервенти, јер му Турци то нису дозвољавали. Службу је вршио у цркви која је била на Ћелару (Костур), гдје и сада постоји старо напуштено гробље. Црква није имала кров, него је за небо у цркви кориштен шатор, па су се такве цркве, још називале, ''Шатор цркве''. Познато је да је у Појезни постојала шатор црква, записао је Миленко С.Филиповић. Сарајево 1969., ''Прилози етнолошком познавању североисточне Босне''.

        Прије доласка Турака на ова подручја, поуздано се зна, да је у Доњем Детлаку постојао манастир посвећен Светом Николи и да је ту био важан друштвени и културни центар у времену, док још на садашњем мјесту Дервента није постојало насеље. Монаси детлачки су откупили своју слободу тако што су огромне површине винограда уступили Турцима. Тако су били заштићени све до, Поп Јовичине буне која је у крви угушена 1834.године када је и манастир спаљен и до темеља уништен, а становништво протјерано и побијено.  
               Према хроничару и књижевнику Мирославу Б. Душанић, који је 2017. године преминуо у Њемачкој, манастир у Доњем Детлаку су порушили : ''...манастир „Драгиње“ из Доњег Детлака. Овај манастир, задужбина краља Драгутина, чије име је петипо вијекова поносно носио (1285-1835), сравњен је до темеља. Манастир је у свом бијесу (али и уз здужну потпору Аустроугарске) порушио дервентски капетан Махмут-бег Беговић.''
 

Фотоси и текст : Савко Пећић Песа

О МАНАСТИРУ ДОЊИ ДЕТЛАК

 

                        Обриси икона на камену (слика чишћена и обрађена на компјутеру)

                                     Увећавањем слике добију се ови бројеви на камену

Пише: Мирослав Б. Душанић

Доњи Детлак је село новијег датума, тј. преименовано је за вријеме аустроугарске окупације. И то је урађено с циљем да се заборави прави назив мјеста, а он је ДРАГИЊА - по манастиру Драгиња, задужбини краља Драгутина. У турским дефтерима (пореским књигама) се помиње овај манастирски посјед, монаси и њихов игуман Василије. Прије упада Османлија манастир Драгиња са селима Детлак (данашњи Горњи Детлак), Појезном и Црнчом је припадао Нахији Тешањ. И о томе свједочи тзв. Тешањска колонија - некада привилеговано мјесто османске властеле... Касније је Драгиња уписана под Нахијом Кобаш, а разлог томе је њено релативно позно освајање (заузета је 1536. год. - 24 год. касније од села Црнча и Појезна, док је Детлак био толико дуго исељен, већина становништва се преселила на манастирски посјед). Манастирски посјед је био огроман и заузимао је простор од Детлака (тј. Г. Детлак) до обронака Мотајице, а на западу је граничио са селом Јадовицом (територије дан. Доњих Смртића) и селом Заблатје (које више не постоји, данас је тај простор познат као Баре, на коју се надовезују укрински Лугови...) Још и данас постоје остаци манастирске шуме, која се умјесто Драгињска погрешно назива Драгоњска шума...

Многи и дан данас траже доказе о постојању "Детлачког манастира", одржавају научне скупове, пишу књиге и изводе претпоставке... А никако да се сјете и проуче ДЕФТЕРЕ (а преведени су поодавно), и у којима је манастирски посјед наведен. Османлије нису порушиле манастир - порушен је 300 година касније, а порушио га је дервентски капетан у знак одмазде на поп Јовичину побуну. Становништво које није успјело да избјегне одмазду је побијено, један мањи број је успио пријећи у Славонију...

Фотоси: Савко Пећић Песа, 

забиљежио и обрадио Мирослав Б. Душанић