Приказивање постова са ознаком Savko Pećić Pesa. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Savko Pećić Pesa. Прикажи све постове

уторак, 28. фебруар 2017.

ЗИМА

Зима је хладноћом
земљу у бјелину завила
небом звијезде бљијеште
као да лебде и падају
са висина вјетар фијуче
и односи топлину

Опака божица Морана
ледом је природу оковала
Сњегуљица
прострла бијелу деку
да се дан не замрзне
иза сњијежних облака
зубато сунце вири и
стидљиво зраке шири


Све у страху трепери
озеб'о мјесец ноћ чека  
пси лају и завијају
мраз стеже и шара
слике и умјетност ствара
вода је престала да тече
у лед се претвара и руши
Нестрпљиво све чека
божицу Весну
да врата прољећа отвара

Фотоси и текст : by Савко Пећић Песа


понедељак, 05. децембар 2016.

ЗАПЛАЧИ

Заплачи кад руке почну
да ломе вријеме.
Понеси неку нову пјесму
на длановима једне јесени.

Окрени се у дрхтају свог имена.
Заволи у ријечима и прашини
једног љета.
Схвати да ће све проћи
брзином вјеровања.

Вера Коропкин Ратковац

НЕ ПЛАЧИ

И кад све године пребациш преко леђа
паучинасто завири у прошлост
којом си газила и живовала
надања и жеље сијала
радост брала
иза остају поља плодна
која на тебе миришу
и за будућност плоде
да се ороде
и животом обдарују
у свјетлости и њежности
које само наизглед блиједе
и паучинасто лебде
утонуле у меком јастуку
заувијек
лијепих успомена
из прошлих времена.


Савко Пећић Песа

недеља, 06. новембар 2016.

ДУХ У ПОЗОРИШТУ


ДУХ У ПОЗОРИШТУ

Позоришна сцена
Глумци играју своје улоге
У једном ћошку
Видио сам сподобу
На сцени игра
Моју улогу

Био сам запањен
Просто збуњен
Гледајући сподобу у мом лику
Пред мноштвом публике
Која је уживала
Избуљених очију
Унакажених лица
Церекајући се мени
А смијехом гушила пљесак

Осрамоћен и ојађен
Остао сам дуго у друштву
Духа ђаволског
Који ме хтједе
преобрлатити


Савко Пећић Песа

Цртеж: Мирослав Радновић
Текст : Савко Пећић Песа

понедељак, 14. децембар 2015.

ЗАВУЧЕН У СЕБЕ



На сивој траци хода у живот
сви су се чудили занесењаку
који је очима буљио у црну тачку
као да је тражио нешто важно
у мноштву каменчића на путу

Каменчићи су као зрневље граха
изазивали велику глад у очима
пљувачка се лијепила и сушила
мисао је далеко путовала негдје
завучена у себе од земље до неба

Прозирна јесен дозивала је зиму
пролазници су газили каменчиће
под теретом стопала издржали су све
у помијерању су стењали и шкргутали
а стомак се мучио од плавог граха

На сивој траци хода у животу
сви су негдје застали на путу

Фото и текст : by Савко Пећић Песа
 

уторак, 08. децембар 2015.

Савко Пећић Песа



Рођен је 19.3. 1949. године, као девето дијете од оца Душана и мајке Радојке рођене Ђурић у селу Појезна, општина Дервента. Завршио Основну  школу у Појезни и  Осињи. Гимназију у Дервенти. У Загребу је студирао и дипломирао на ВТШ.

Пише од основне школе, а прве своје стихове је објавио у ''Дервентском листу'', као гимназијалац. Објавио је до сада три самосталне  збирке пјесама ''Са сузама жита остају'' , ''Јенки на Балкану’’ и ''У лику и пралику'', књигу прозе и поезије ''Живот и сјећања'' , затим књиге : ''Дервентске каскаде'', ''Животок'' и хронолошку монографију о манастиру у Доњој Бишњи ''Живи извор духовне воде''.

Заступљен је у заједничким збиркама пјесама и прозе:''Са браника отаџбине'' 1995.,''Кућа од стихова'' 1999.,''Антологија љубавне поезије'' 2000., ''Крик Крајине'' зборник пјесама о страдању,''Они су обележили ово време'' 2002. ''Истина о Србима '' 2002., ''Ћуд је женска'' 2002.,''Гарави сокак'' 2003,2004 и 2005., 2006., 2007.  2008 , 2009.,2010.  2011.2012, 2013.,2014. и 2015.године са сусрета пјесника у Инђији. Антологија ''Гарави сокак'' 1989-2003.,''Ноћ боема'' 2009.,2011.,2014. И 2015.године - Инђија, ''Своме роду од Косова до данас'' 2003.,2004,.2005., 2006., 2007. 2008., 2009 , 2010. , 2011., 2012., 2013.,2014.и 2015.године, СКК ''Таласи'' Прњавор., Зајдничка збирка вихораша ''У несну вихор'' , 2004. Компакт диск 39 пјесника под називом ''Сејачи песама у балканском парку''. Конкурсни зборник ''Атипика'' Књажевац 2005. Поетско прозни зборник ''Проби се глас'' Књажевац 2005., ''Укрина рибе и риболовци'' 2005., Књига ''Наша животна прича'' ,паx цхристи Дервента 2010., Поетска сванућа – 2010.године Бијељина, Зборник ''Трагови на песку'', бечеј 2012. и  Зборник радова,Приједорски књижевни круг 2013.године и Приједорски караван 2014.и 2015.године.Зборник књижевних радова ''Мирис завичаја''2014.и 2015.године ,Удружење писаца завичаја Прњавор.Српска књижевна држава ''Алеја бреза'', Пјесници не умиру-Јовану Михајлу и Зборник ''Алеја бреза'' 2014., Ода животу – Јелена Трикић 2014. Бањалука-Цирих.

Радове објављује и објављивао је у листовима и часописима за књижевност: ''Српска вила'', ''Значења'', ''Вучијак'' , Часопис за сатиру и хумор МаxМинус'' и ''Крајишке новине'', часопис ''Коло''  Гламоч. Написао је неколико осврта и рецензија за књиге.

Бавио се и бави новинарством. Био је дугогодишњи дописник Радија РТРС (за који је снимио и објавио, осим записа, информација и вијсти, више од педест репортажа за документарни програм , а посебно емисију ''Животок'' и друге.),затим ''Гласа Српске'', ''Блиц'', ''Ослобођења'', ''Свитања'' , ''Гласа комуна'' те часописима ''Мостови'', ''Видици'',''Крајишке новине'' и ''Наше Село''.

Сада , пише повремено за новине: ''Дервентски лист'' и ''Посавске новости''. 

Уређује и води неколико страница на интрнету из области живота и културе.

Бави се дигиталном фотографијом и досад је имао двије самосталне изложбе фотографија. Фотографије су награђиване на Гуглу.

Дугогодишњи је предсједник Српског књижевног клуба ''Вихор'' Дервента, гдје је устоличио Међународне илинданске књижевне сусрете ''Прљача'', на ријеци Укрини.

Члан је удружења писаца завичаја Прњавор.Члан је удружења писаца Црњански Бијељина.

Члан је Удружења новинара Републике Српске и Удружења  новинара и дописника ''УДИН'' Дервента.

Награде у Броду 1994. године.  Награда  Књижевне заједнице ''Васо Пелагић'' , ''Посланица Богу'' за књигу године библиотеке монографије (2008/09.) за хронолшку монографију о манастиру Доња Бишња  ''Живи Извор духовне воде'' .

Награда у Модричи 2011.,’’Гајков шешир’’, за збирку пјесма''Живот и сјећања''!, Признање повеља ''Прљача'' -2013.године.

субота, 05. децембар 2015.

СЈЕЋАЊЕ

Моји,
покојна мајка Радојка и најстарији, покојни брат Вујадин. 
Савко Пећић Песа

уторак, 03. новембар 2015.

МОЈА ШКОЛА



Шести разред 1961./62.година,наставаница и разредник Мара Дуспара
Стоје с лијева: Миољка Новић, Загорка Ђурић,Марица Бабић, Миланка Лукић,Јагода Василић,Босиљка Панзаловић, наставница Мара Дуспара,Нада Ђурић, Милица Вукичевић.Поповић ...Љубица Панзаловић,Љубица Стјепановић,
Чуче: Владо Милошевић, Милован Станић, Душан Илић, Васић ...Бошко Спасојевић,пок. Ново Лукић, Станимир Радојчић,Ново Бабић,пок. Радивоје Кукић,Драго Пијетловић.
Леже: Марко Лисичић, пок. Игњатија Марић, Савко Пећић и с капом Милан Добриловић, звани Штуцо.
 Зграда шестогодишње школе у Осињи 1961/62.година.
Након завршених четири разреда школе у Појезни требало је наставити даље школовање. Било је то веома тешко питање и скоро не рјешиво у том времену 1956./ 57.године.Први разред сам започео код учитељице Радојке Кандић. Била је родом, негдје од Травника, колико се сјећам,а муж је био Младен, који је сваке седмице долазио из Травника.Она ме учила кратко у првом разреду,а онда је дошла наша учитељица Рефија Езић из Босанског Брода. Учитељица Рефија је била веома строга учитељица. Она ме је учила у првом и другом разреду.Тад је Рефија отишла из Појезне,а дошла је нова учитељица,  Ана Самарџић , касније ће се удати за Драгана Радића из Појезне.Учитељица Ана ме учила у трећем и четвртом разреду. У школу је ишла сестра близанкиња Алексија,а сви су је звали Беба. Тад сам први пут почео читати књиге. Учитељица Ана је из своје библиотеке посудила дјела Карла Маја, па сам тада прочитао роман Робинзон Крусо и друге.Мислим да сам тада , већ заволио читање књига.

Након завршетка четвртог разреда добио сам књигу, као награду, за одлично учење, скраћену верзију Робинзона Круса са илустрацијама. Тог дана, на завршетку четвртог разреда и подјели свједожби, добро се сјећам, још ме једна ствар много обрадовала. Најстарији брат Вујадин био је столар и након веће зараде купио је  и донио у кућу радио. Радио је тада био ријетка справа у граду, а поготово на селу. Струје није било, па су били ''паклићи'', велики, тешки, скоро више од три килограма. Морали су се пунити сваких , барем нкон годину дана. Антена је дигнута на кућу и развучена до штале да би се ухватио средњи талас из далека. Батерија - Паклић се морао чувати да се не троши, па је радио укључиван, само кад су вијести и емисија ''Село весело'' , која је емитована недјељом на радију  Београд, са Чакљом и Мијом Алексићем. То је била емисија, која се тада највише слушала, а у кући се окупљало много народа да би је слушало. Људи су пуцали од смијеха, вицевима, причицима и другом. ''Сједи дједа на врх сламе, брковима плаши вране'', остало ми је у сјећању из ове емисије. Након емисије, дуго се препричавало што се слушало,а понеко дјете је научило, скоро сву емисију напамет.

Недјељом би се,одрасли, као публика, дјеца и омладина окупили у нашем дворишту и ту смо играли фудбал до почетка радио преноса утакмице, првенства Југославије, или ако је играла репрезентација Југославије. Играло се на више датих голова, као тимови Црвена звијезда и Партизан. Како је ко за кога навијао, тако је био у тиму. Боља је увијек била Црвена звијезда, гдје сам ја бранио,а мање играо, јер је била велика конкуренција за улазак у тим.

Слушали смо пренос и сјећам се да смо тих година побиједили Мађарску са 1:0, на НЕП стадиону у Будимпешти,а гол је постигао Галић. Била је то прва побједа, након много година. Пренос је вршио Радивоје Марковић,преко радија Београд.

У селу је наш радио био трећи и најбољи, а већ раније су имали у Појезни , собосликар-молер Љубо Планинчевић и траговац Драгутин Катанић. И ми смо из куће,а било нас је много дјеце, до тада ишли код Планинчевића да слушамо пренос утакмица са Фудбалског првенства, које је тада одржано у Чилеу.

Доласком јесени и почетка нове школске године настају моје муке , гдје и како наставити школовање.У Осињи је била шестогодишња школа,а због тога што није било наставника, речено је да се неће уписивати ученици те године. Неколико пута сам у љето, август  ишао у Осињу, али никада нисам нашао никога да би уписивао у школу. Подворник Глигор Тривуновић је једном рекао да неће бити уписа, јер нема учитеља. Тад сам оштетио свједожбу коломазом са дрвених кола. Наиме, тад су запреге, коњи или волови возили кола дрвена, или гвоздена,а осовине су подмазиване коломазом, који се куповао у задрузи (задругу су сви називали продавницу у селу). Ко није имао зашто купити колмаз, подмазивао би са свињском масти, што је било много лошије и оштећивало је више осовине кола. Имао сам неке кратке црне гаће и кошуљицу жуте боје са неким цртежима. Кошуљица је била сва у неким шарама. Од обуће нисам имао ништа, јер се тад љети у селу ишло без обуће, то јест бос. Не знам, како и од куда у мали  џеп кошуље је доспио грумен коломаза, па се моја свједожба уколомазила. То сам очистио, али је флека остала од масноће и црне боје. Мене је то много плашило да не узму свједожбу за важећу, због флеке, и да ме учитељи ради тога не приме у школу. Свједожба је сачвувана до данас и сада постоји са флеком. Нико ме никада није питао, како је уфлекана. Старији брат Ђорђе – Ђоле је већ похађао седми разред у Брестову, што је мало даље од Осиње и требало је прелазити ријеку Илову. Веома рано је устајао, да би стигао у школу. Био је потпуни мрак, па се мајка много плашила за њега, али је он ишао са неким другарима,па се нису плашили.До школе у Појезни га је пратио наш пас звани Шарго,ту се састајао са другарима и настављао пут у Брестово,а Шарго би се сам вратио кући.

Ја сам хтио да се упишем у пети разред у Брестову, али мајка Радојка није допуштала. Прво, што није имала од чега да ми купи обућу, одјећу и књиге,а друго, оно најважније плашила се да нећу моћи ићи тако далеко у школу, јер сам био нејачак. Сестру Бебу, близанкињу није никако имала намјеру да даље школује, тако да она није завршила неку већу школу од четири разреда. Једног дан сам побјегао од куће и кренуо за село Брестово,али нисам тамо отишао, јер сам чуо да је у Осињу дошао наставник и да се врши упис у пети разред. Школа је већ била почела и каснило се око 15 дана.Узмем своју свједожбу и упишем се у пети разред и тако започнем школовање у овој школи. Наставница је била Дуспатра Мара, а математику и физику је предавао Недељко Штамбак родом из Далмације. Оженио је српкињу Стану Спасојевића из Доњих Церана и с њом стекао двоје дјеце.Остао је дуго у Осињи. Био је цијењен у свим селима осињског краја. Куд апсурда, започе рат 1992.године и Недељко постаде један од коловођа ХВО(Хрватског вијећа одбране) у Дервенти,а знао је, кажу да изјави, како му је циљ да заузме Осињу и Појезну. Погинуо је , одмах на почетку рата 1992.године. Како се касније сазнало у једном обрачуну у редовима ХВО Дервента. Што је наставника омиљеног у Осињи на то натјерало да буде такав, остало је непознато, али објективно речено, био је добар наставник.

Зграда шестогодишње школе у Осињи је била испод садашње православне цркве, посвећене светом Пантелејмону. На том мјесту је након рушења старе оронуле зграде направљен Парохијски дом. У тој школи завршим пети и наставим похађати шести разред. При крају шестог разреда, то јест 28. маја 1962.године пријеђемо у новоизграђену осињску осмољетку ,која ће добити име по овдашњем борцу НОР-а (Другог свјетског рата) из Доњих Церана Ђорђи Панзаловићу. Овај датум се у овој школи обиљежава као дан школе.Ту сам завршио седми и осми разред. Занимљиво, да је у седмом и осмом разреду Хемију предавала , моја учитељица из Појезне Рефија Езић. Е , од ње сам научио уредност и тачност у раду. Исто тако, наставник биологије Асим Хоџић, који ми је предавао у Осињи, касније ће ми предавати Биологију у гимназији. Након завршетка осмог разреда школовање сам хтио да наставим у Дервенти, па да изучим за учитеља. То ми се омакло, па сам завршио гимназију, а касније и студије, гдје сам дипломирао на ВТШ у Загребу.


Текст и фотоси : by Савко Пећић Песа