Приказивање постова са ознаком In memoriam. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком In memoriam. Прикажи све постове

субота, 04. април 2015.

МИЛАН ЈЕЛИЋ +1956. - 2007.

У помен за предсједника !!!
Предсједник Републике Српске Милан Јелић је у Дервенти отворио Други привредни сајам, на коме учествује више од 50 излагача из Републике Српске, Федерације БиХ, Србије и Хрватске.
Био то његов последњи боравак у Дервенти, 24.8.2007.године за вашарске дане , кад је свечано отворио Сајам привреде и туризма.
- Поносни смо на Дервенћане и Дервенту, њену привредну структуру, која муњевитом брзином иде ка Европи. Сви ми, у Републици Српској, треба да будемо поносни због оног што се у Дервенти ради на развоју привреде и извозу робе, рекао је Милан Јелић.
И заиста Дервента је изашла из рата потпуно порушена, без привредних капацитета, без организације привреде,а кренула је добро.Уочио је то и процијенио визионарски Милан Јелић и то се у будућности, послије његове преране смрти обистинило. Дервента је тренутно водећа општина у свим сегментима развоја на регији, од културе, спорта до привреде.
Писао сам тада за насловницу ''Гласа Српског'' о том догађају у Дервенти и обраћању Милана Јелића који је отворио сајам, не знајући да ће још живјети послије тога нешто више од једног мјесеца. Објавио сам то и у моој књизи ''ЖИВОТОК.'' 
Стицајем околности забиљежио сам тај сусрет фотографијиом,а он је био веома сусретљив и заједно позирао за успомену. Срећан сам што сам имао шансу да се последњих дана живота Милана Јелића фотографишем с њим, јер се такви људи ријетко рађају.
Сад се тек, са ове дистанце кад је прошло нешто више од седам година од његове смрти може сагледати да је Република Српска с његовом смрћу изгубила много и да за њега никако није нађена адекватна замјена, која би енергично гурала напријед Републику Српску,као што је то радио Милан Јелић.
Ко зна можда је његово срце и препукло у големој жељи да што прије стигне и види развијену и просперитетну Републуку Српску.

Фотоси и текст : by Савко Пећић Песа

петак, 13. фебруар 2015.

МАЈЦИ У ПОМЕН


Док постојиш


И док  постојиш и живиш

дотле траг за тобом остаје



кад те нестане

само свјетлост свијеће

обасјава твоје небеске путеве

и сјетно понекад сјенима

из дубоке прошлости

далеко изнад звијезда

покажеш се међу живим

  
МАРИЦА ПЕЋИЋ

(Tekst i fotos : by Савко Пећић Песа)

уторак, 03. фебруар 2015.

АЛЕКСА ШАНТИЋ


Рођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар.
Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Аустрије“, како пише о њему Владимир Ћоровић.[1] Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.
Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.
1887. постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника.
1902. отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно побољевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата
Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара.[2]
У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора.
За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлоћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.
Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908).
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.
Умро је од туберколозе у Мостару 2. фебруарa 1924.

ЕМИНА
Синоћ, кад се вратих из топла хамама,
Прођох покрај баште старога имама;
Кад тамо, у башти, у хладу јасмина,
С' ибриком у руци стајаше Емина.

Ја каква је, пуста! Тако ми имана,
Стид је не би било да је код султана!
Па још када шеће и плећима креће...
- Ни хоџин ми запис више помоћ неће!

Ја јој назвах селам. ал' мога ми дина
Не шће ни да чује лијепа Емина,
Но у сребрен ибрик захитила воде
Па по башти џуле заливати оде;

С грана вјетар духну па низ плећи пусте
Расплете јој оне плетенице густе,
Замириса коса ко зумбули плави,
А мени се крену бурурет у глави!

Мало не посрнух, мојега ми дина,
Но мени не дође лијепа Емина.
Само ме је једном погледала мрко,
Нити хаје, алчак, што за њом црко'!...

Припремио : Савко Пећић Песа
Preuzeto sa Vikpendije.

понедељак, 12. јануар 2015.

БОШКИНА


Послови - радови у селу,који нестају. 

Мељава жита на воденицама поточарама је била уобичајена слика у нашим селима. На сваком малом и већем потоку и рјечицама било је изграђено мноштво малих воденица поточара, које су даноноћно клопарале и мљеле жито,полако и на ситно. 
С јесени кад кише учесте, на сваком поточићу - рјечици би прорадиле воденице поточаре, па се није требало ићи на мељаву жита далеко, до ријеке Укрине или Илове. А обично се жито носило у мјешинама са неколико килограма, таман толико колико би човјек могао да без оптрећења носи на дужи или краћи пут. 
У та времена, скоро да је свако домоћинство уз свој поток имало малу воденицу поточару. Љети би оне, кад вода у потоцима пресуши престајале са радом, али чим с јесени дођу кишни периоди, потоци се напуне водом, воденице прораде и све до прољећа непрекидно су мљеле жито, онако лагано на тенане, ситно.
Бошко Вујчић из села Појезна заједно са осталим Вујичићима  на потоку Млађановац обновио је стару воденицу поточару. Од када је прорадила, он редовно своје жито носи на мељаву у ову малу воденицу, која је постала препознатљиво обиљежије Вујичића и свих других мјештана на том подручју, као мјесто за боравак и одмор, поред мале бране у којој има и рибе од поточница, углавном клена, крушара, до бабушке и шарана. Често се на том мјесту могу наћи, млади и стари,који одмарају и роштиљају,а на располагању им је изграђена зграда за боравак у случају невремна. 
Кажу да је куруза и погача је слађа испод воденичног камена,а поготово уштипци с домаћим кајмаком, па се поред роштиља пред излетницима нађе пура и уштипци од брашна са воденице.
Ова слика је забиљежила одлазак на мељаву са џаком жита Бошка Вујчића Бошкине у воденицу на потоку Млађановац.
Нажалост, омиљени Бошкина међу Вујчићима и мјештанима Појезне, као шалџија а прије свега примјеран домаћин  је преминуо, децембра 2014.године.

Фотос и текст : by Савко Пећић Песа

субота, 29. јун 2013.

преминуо командант

 

Преминуо славни командант ВРС, генерал Славко Лисица

Бивши генерал Војске Републике Српске Славко Лисица преминуо је данас након дуже болести на Војномедицинској академији у Београду, преноси РТРС.
Генерал Славко Лисица је командовао Тактичком групом 3 у саставу 1.Крајишког корпуса, која је ослободила Дервенту и Брод. 

Савко Пећић Песа

субота, 13. август 2011.

живовање

 
 
 
 
 
брату Стојану
Људи понекад морају савлађивати тугу да би се сјећали оног што су у радости  живота доживљавали.

живовање
(брату Стојану )


живе и
одлазе наше птице
у праживот
и не враћају се

куд покуда
ни од куда
куд велике радости
и велике жалости
скупа заједно

ораништа и првичишта
огњишта и кућишта
привузишта и музишта
пуста остају
у остругишта и шибљишта
зарастају

куд кукавица
да насељава земљицу ораницу
да једе погачу орачу
у марами повезачи
сиришта баца
поточишта и изворишта
пресушује
шумама туга
пландује

Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA