Приказивање постова са ознаком Događaj. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Događaj. Прикажи све постове

уторак, 23. јун 2015.

Сусрети за памћење


 
 
Билећа, 20.6.2015.године.
На овогодишњим, 6. сусретима Билећанаца, Школе резервних официра пјешадије у Билећи из Дервенте су учествовали Слободан Попара и Савко Пећић.

Дружењу сваке године присуствују бивши питомци од 1. До 107. класе из свих дијелова бивше Југе. Ове године највише је било бивших питомаца из Словеније и Србије,а домаћини су били црногорски питомци.Дружење је добровољно и спонтано,а ове године се окупило више од 600 бивших питомаца.
Ето дошао сам у Билећу након 46 година од служења војног рока. Сјећања и емоције су навирале,а задовољство сусрета прелазило у сјету која ће трајно остати, јер је билећка школа, поред војне обуке била и јединствена школа живота. Све сам препознао, свој павиљон, свој мјесто гдје сам спавао, писта за постројавање и пријатеље из 36. класе сам пронашао.

Сљедећи сусрети, 7.по реду, идуће године, одржаће се 18.јуна, на дан када је ова школа основана прије 60 година. 
Домаћин ће бити општина Билећа.

Текст и фотоси : by Савко Пећић Песа

понедељак, 01. септембар 2014.

ПРИЈЕДОРСКИ КЊИЖЕВНИ КАРАВАН

Прошлог викенда у Приједору је одржана манифестација ''Приједорски књижевни караван 2014.''
Наиме, за ту прилику а у част и сјећање на Гаврила Принципа , Друштво књижевника ’’Снага ријечи’’ из Приједора, расписало је конкурс на тему ствралаштва о Гаврилу Принципу и након тога објавило зборник одабраних радова.
На овом конкурсу, гдје је пристигло више од 200 радова еминентних писаца и историчара, учествовао је дервентски хроничар и писац, Савко Пећић Песа, чија је  прича ’’У ЛИКУ ПРИНЦИПОВА ДЈЕЛА’’ (Запис на споменику свједочи) уврштена у најужи круг одабраних радова за објављивање у  Зборнику,под називом ’’Приједорски књижевни караван 2о14.’’.
Радове је оцјењивао и прегледао еминетни стручни жири, између којих је радова проглашен и најбољи рад - пјесма, писца из Гацка Ђорђа Дабрачића.
Пећићева прича, као историјско-књижевна реконструкција догађаја убиства дервентског свештеника Ђорђа Петровића на бишњанској ћириној жељезничкој станици 25.12.1914.године, само зато што се борио за  културно просвјетни рад је побудила велики интрес и сврстана у значајно прозно књижевно - историјско остварење у расвјетљавању читаве трагедије Српског народа у Првом свјетском рату.
-------------------------------
Ево објављене приче:
У  ЛИКУ ПРИНЦИПОВА ДЈЕЛА
( Запис на споменику свједочи )

Било је то, давно, прије него што ће се догодити, Први свјетски рат.
Једне недјеље, кад се завршила молитва,поп Ђорђе поздрави вјерни народ и у бесједи рече, да се сви требају Богу молити и слободи надати, јер Бог ће молитве услишити онима који му вјерују.
-Тешка су времена за наш народ дошла. Не смијемо по своме слободно зборити, нити зборовати, јер нам све забрањују и главе због тога скидају.
Јуче ми један трговац у пролазу за Брод исприча, како је неки Гаврило Принцип ''грдно сагријешио'', и извршио атентат на престолонасљедника Фердинанда и принцезу у Сарајеву. О томе вам ништа више не могу рећи, али хоћу напоменути да се чувате браћо, како себе , тако свог ближњег.
Народ се разишао и успут гунђао, што се то десило и што се тако страшно може догодити, кад поп Ђорђе на слогу позива. Чинио је то и до сада али не овако с посебним говором и љубављу,пазећи што ће рећи пробирајући ријечи, као да дјецу своју тјеши и моли да буду добра.
У црквеној порти остаде десетак младих људи. Дође поп Ђорђе , поздрави се са свима и пожели добро здравље.
- Ех, јесу ли сви ту, погледа и одмах примијети, да нема Алексе и Димитрије.
- Они су јуче отишли до Београда да виде нешто око студија, прозбори Митар.
- Нека, нека , неке  ствари можемо и без њих,а они ће касније сазнати, чуће што се и тамо комеша, па ће и нама пренијети, рече поп, те настави причу о атентату, који се десио у Сарајеву и о томе се свакојаке приче препричавају, како Аустроугари за све криве и  како је то дјело Србије и да је Србија притиснута ултиматумом.
- Морамо браћо бити спремни, може и рата бити, јер се велика сила наметнула на наш народ,а ми из Босне  мораћемо на браћу ударати, Боже ме сачувај, причао је поп Ђорђе.
Није пропустио прилику да каже да је лично познавао тог Гаврила Принципа и од њега научио много добрих поука,а посебно како треба све чинити у свом народу да се просвјетно уздиже.
- Што ћемо са оволиком омладином ? Чули да се негдје окупљамо и бесједе правимо, па и они хоће некако да се прикључе. Мислим да их  има више од  двадесет. Добри млади момци од угледних српских породица, неки су на школама, неки већ уче занате и трговину. Одушевљени су Гавриловим подвигом и јунаштвом, обавијести Коста присутне.
- Ако, ако , кад дође вријеме за то, за сада ћемо их ангажовати у Српском културном друштву ’’Змај’’,а ти Коста си тамо, па припази на њих, нека су на окупу, никоме ни ријечи о свему што се договарамо, немој говорити док не буде вријеме за то,а биће Богами, много потребе за свима, нагласио је поп Ђорђе да сви чују.
Иза црквене порте привукао се неки
''Џгоњо'', тако су га звали, а волио је да све чује и често разговоре прислушкује. Био је, онако мало, како то народ каже, суманут, и не баш сав свој. Тако он све у своје уши прими и запамти, о чему су поп и омладинци разговарали. Чим, сусретну баба Љубицу, похвали се, што је све чуо. А баба Љубица, је била способна за преношење брзих вијести у вароши. Ко нешто није знао у  вароши, знала је баба Љубица. Брже боље па у прву кафану да се похвали, за талир пића, исприча ,што је са омладином у црквеној порти поп Ђорђо договарао.
Слушао то Мехмед, те се извуче из кафане и одмах жандарима пренесе.
Пред ноћ, док је још падао мрак и лампе се палиле,опколише жандари црквени дом и ухапсише попа Ђорђа. Попадија Ђука у вриску и плачу не успједе ни да се поздрави.
Много дана су га мучили, али ништа од њега нису извукли и сазнали. Једног јутра, поведоше га на жељезничку станицу на Доњој Бишњи, да га отправе до Добоја.
Ту га,  да народ присутни види, претукоше, пушчаним кунадицима, удрајући ногама са цокулама по бедрима , а он је све мучки подносио и од болова јечао да је далеко одјекивало низ Бишњанску долину. Пошто поп не хтједе да се у  вагон телећак попне, у Добој на путовање и апсану крене, још више су насртали на њега и утркивали, ко ће јаче задати ударац по слабинама. А онда на очи свих присутних који све у страху посматраше,а  не смједоше да било што прозборе, док је на шинама изломљен и сав крвав лежао, један жандар му принесе цијев од пушке на потиљак и без трунке и гриже савјести уби.
- Ето ти попе, кад власт царску не слушаш, узвикну својским језиком, жанадар Ђуро Амбрела и крваве руке обриса о умрљану униформу.
- Браћо погуби овај свога и нашег попа, проговори тихо неко из групе путника, који се спремаше да уђу на ћирине вагоне и продуже пут до Добоја. Страх је захватио ускомешану масу народа, неки су се крстили, Богу молили, неки сузе брисали, без обзира које вјере бијаху.
Зато је поп Ђорђе народу говорио да се држи свог ближњег, јер зла времана долазе,а није знао да ће баш он бити прва жртва те зле судбине.
У доба Аустро-угарске монархије и њене владевине у Босни и Херцеговини, није баш лако било бити Србин и бавити се просвјетитељским радом.Сви људи, који су покушавали да свој народ организују, како не би били заборављени од самих себе, били су прогањани, стављани у затворе и мучени.
Доста је таквих примјера, али неки који нису допрли у јавност тако баш гласно остали су заборављени, о њима нико ништа није ни записао, нити више има свједока о томе да причају.                    
Свака средина има своју прошлост, значајне људе, који су нешто значили у неком временском периоду, или су нешто чинили и у насљедство сљедећим генерацијама остављали. Посебно се ту могу сврстати људи ,који су се за правду и  слободу свог народа, за живота борили и свој живот жртвовали за своје нацонални иденетитет и  своју православну вјеру.
У младим људима је младалачка крв кључала кроз тијело и јуначили су се, те често поредили са Гаврилом Принципом. Била је тада част бити спреман дати свој млади живот за идеале, не питајући за славу и личну будућност.
- Ма Ратко брате , од куда та прича о попу Ђорђу,а у граду о томе нико ништа не знаде.Па причао ми дјед,а њему његов ћаћа, да је тако било,а ми смо поред пруге живјели, близу Бишњанске станице. Још ми је рекао да је мој прадједа попа сахранио у оближњи шумарак,а онда су кости пренијели у православно гробље, и споменик подигли, па зар ви о томе никада ништа нисте чули, запитао се Ратко.
Оно што није записано да други знају и прочитају,тешко да ће се нешто и знати о нашој прошлости.Ипак,споменици много говоре и записи на њима,а њих је много расијано по гробљима. Неке од њих неко још увијек  добро чува, док су други у траву и трње зарасли,а на њима је у неколико ријечи читава историја записана.
- Ех, кад попијемо ове кафе,идемо на гробље да тај споменик пронађемо, рече Илија. Прихватише његов приједлог и одмах скочише и заједно кренуше на православно гробље.
Нису много тражили. Брзо су на  једном споменику прочитали уклесана слова, што је била за многе неиспричана трагична прича, коју Срби не би требали никада заборавити.
''Овдје почива свештеник Ђорђе Петровић из Осјечана рођ.1877.год. 14.7. у Хргама.Прогоњен од полицијско Аустроугарских власти за свој национално културни-просвјетни рад би убијен као таоц 25.12.1914.године на Доњој Бишњи''.
У свега неколико ријечи читава једна историјска читанка о забранама и бављењу културним радом. Бијеше то у години кад ће започети Први свјетски рат и кад се Гаврило Принцип, борио за идентитет у свом народу, као младобосанац, показујући пут буђења националне свијести о слободном животу без тираније туђинаца.
Ове године се обиљежава 100 година од тог рата, који је за Србе значио само страдања, као и овог младог свештеника, па је добро да се барем мало присјетимо и тих времена. Зато је ова прича о Ђорђу Петровићу велика и треба ју испричати, знајући да у вријеме Гаврила Принципа , није било само једно слово или име, него читава једна плеада младих људи, који су слиједили идеје слободе у којој ће моћи слободно да пишу, своју историју изучавају, и свој национални идентитет слободно изговарају.
За 37 година, колико је овај свештеник живио много је задужио српски род и Дервенћане, да му се име не заборави.
Зато написах ову причу, као мој дуг према том младом човјеку и свештенику, који би прогањан и убијен од полицијско Аустроугарских власти, само зато што се борио за слободу културно-просвјетног рада у свом народу.

Савко ПЕЋИЋ ПЕСА

среда, 13. август 2014.

4.ЈУЛ ПОЈЕЗНА

 
 
Кад су се Појежани започели лоптати и ''гањати'' по трави кожну лопту са душицом, то није баш потпуно тачно утврђено, али да су играли лопте ,то се зна.Прву лопту ће у село,колико је познато донијети , сад већ покојни Вујадин Пећић и с том лоптом се дуго лоптало, али је била осјетљива јер и најслабија стрњика могла да пробије душицу, па онда од игре нема ништа док се не закрпа душица,а до гумиљепила је било веома тешко доћи.
Било је то негдје, 1964.или почетком 1965. године,кад је Вујадин донио лопту и с том лоптом су заказиване и игране утакмице у Осињи, код старе школе испод цркве, као и испод кућа Ђурића, поред ријеке Осињице, поред Илове у Појезни код Маринковића, на Брезицима у Церанима, поред Драшана, испод кућа Дражића. Ипак највише, то јест сваке недјеље играло се лопте поред куће Радојке Пећић, гдје се окупљало много младих и старих Појежана. До подне би се играло лопте,а након тога слушао пренос на радију са првенствених утакмица или, ако је играла Југославија.Ту смо слушали пренос с НЕП стадиона из Будимпеште, Мађарска - Југославија, кад је први пут Југославија побиједила Мађаре. Било је 0:1, а гол је дао Галић. Утакмицу је преносио Радивоје Марковић.
Касније ће Појежани и Церанчани заједно направити велико игралиште са потпуним димензијама и стативама по прописима фудбалске игре. Игралиште је било на Брезицима испод куће Душана Спасојевића, поред драчика. Тада су још по правилима важиле четвртасте стативе и пречка. Ту су одигране многбројне утакмице са фудбалерима из Осиње, Сочанице, Дријена, Штрбаца,Календероваца а долазили су и фудбалери из Митровића, Станара,па чак и из Дервенте и Добоја. Појежани су сваке недјеље играли фудбал са екипом Доњих Церана,а кад би долазили гости, онда су сатављали један тим од најбољих играча из Појезне и Доњих Церана.
Тих година и у то вријеме, већ је један број ученика из наших села , па и Појезне, након завршетка основне школе у Осињи уписивао се на даље школовање у Дервенти, Добоју и у другим градовима. Они су љети долазили на школски распуст и организовали играрију с лоптом.Биле су то веома жестоке утакмице са доста гледалаца,а играло се на ''голове'',а не вријеме, рецимо промјена на два гола,а побједа ,ко први постигне четири гола. Утакмица је тако понекад трајала и по три сата, па и више.
За 4.јул, на прослави Дана борца у Појезни,1967. године, (на иницијативу моје маленкости) организован је први турнир у малом фудбалу на земљаном и прилично неравном терену поред школе у Појезни. Одиграна је утакмица између Доњих Церана и Појезне. Побиједили су Церанчани са 2:1. Сљедеће године, већ је било пријављено 8 екипа, па је турнир постао традиционалан, све до почетка рата, а долазиле су екипе из свих околних села, Добоја, Дервенте, Прњавора, Бихаћа, па чак из Лединаца са Фрушке Горе.
Један из редова сталних играча Појезне је био Савић Миленко звани Пуљко, који ће касније играти за модранску ''Младост'', која се такмичила у добојској фудбалској зони.
Године 1979., у Појезни ће се регистровати Ф.К. ''4.јул'' са пријављеним бојама, дресови зелено бијели и шорцеви црвени.
Од тада је прошло 35.година, клуб је у ратна времана престао да постоји, да би поново прије неколико година активиран,под истим именом и сада се такмичи у Међуопштинској фудбалској лиги Добој.
У Појезни на стадиону Лављи, дана, 23.8.2014.године, субота , клуб ће свечано обиљежити 35 година постојања.

Текст и фотоси: by Савко Пећић Песа

уторак, 15. јул 2014.

Љепота вода и ријека у њедрима пјесника

          Међународни илиндански пјеснички сусрети ’’Прљача’’ већ су одавно постали препознатљиви, не само у БиХ , Републици Српској, него и у сусједним земљама, као и неким земљама Европе. Зато сусрети, ''Прљача'' све више постају пјеснички бренд дервентске културе, који се сваке године по Илиндану одржавају на ријеци Укрини, гдје почетком августа Укрина процвјета и постаје чаробна долина у бјелини разасутог воденог цвијета.

           Занмиљиво је, како је настао, и из народа створен топоним Прљача, који асоцира на нешта прљаво или каљугу, глиб и слично, што ни ком случају није, јер је ту, од вајкада Укрина била чиста и бистра као бисер. Људи су долазили, кад ожедне, и са брзака захватали шакама и пили воду. Зато, прије би се могло рећи да је мјесто, назив добило по томе, што су се на бистрим брзацима окупљале праље рубља и пракљачама испирале прљавштину од чега се вода прљала и отицала мутећи брзаке. Исто тако, у љетним данима, кад Укрина омања у њој би се киселио лан и конопља. Тих љетних дана, а то је било око Илиндана, околна брда и лугови- поља су били прекривени бијелим редовима прострте конопље и лана на сушењу,а појавом сутона на површини укринских вирова, појавило би се мноштво бијелих лептирова, који би у вртлогу брзака, свјетлуцањем у бљештавилу тишине стврали необичну праслику вилинског кола, које траје већ милионима година.

Данас Укрина постаје још љепша, а Прљача све бистрија, јер се, од извора до ушћа на њеним бајерима окупљају пјесници и књижевници да би све те љепоте ставили у њедра, звана књига.

Поводом тога, многи пјесници се јављају на конкурс са својим оргиналним и посебно за овај сусрет написаним пјесмама.

             На овогодишњи конкурс Српског књижевног клуба ''Вихор'', на теме о води, ријекама, воденом цвијету на Укрини и шалама у оквиру друговања на ријеци Укрини, одазвали су се пјесници из Србије, Хрватске, Македоније, Бугарске, Њемачке, ФБиХ и Српске. Жири је имао задатак да из скоро квалитетом истовјетних пјесама изабере најбоље и награди, што није било баш лако.

             Све пристигле пјесме носе заједничку поруку  о потреби чувања природе, како би увијек изнова нови ствараоци,пјесници имали о чему да пишу.

             С  правом се може рећи да се на најбољи начин кроз ове сусрете остварује у пјесничком смислу, трагање и промишљање о невиђеним љепотама нашх крајева, који онда путују , као шарена ниска стихова широм свијета.

              Зато, о чаролијама воденог цвијета и љепотама ријеке Укрине које се ријетко гдје виђају и сусрећу, као завјет своме роду за будућност могу само да осмисле , обликују и оставе пјесници.

  Текст и фотоси :  by Савко Пећић Песа              

четвртак, 05. јун 2014.

ТЕКСТИЛАЦ



Дервентски Ф.К. ''ТЕКСТИЛАЦ '' је 4.6.2014.године ушао у прву лигу Републике Српске, што је до сада највећи успјех овог клуба у дугој историји постојања.

До овог резултата Текстилац је дошао након побједе од 7:0 над србачком ''Слогом'' на свом терену.С обзиром да је дуже вријеме Текстилац био лидер на табели с овим је само потврдио титулу и улазак у виши ранг такмичења, што је велики успјех дервентског фудбала и спорта уопште, па се све требало прославити и означити успјех младих фудбалера и стручног штаба .


Текст и фотографије: by Савко Пећић Песа

четвртак, 12. децембар 2013.

ДЕТЛАЧКИ ЕВХОЛОГИОН

О Евхологиону ће говорити : Академик Станиша Тутњевић,протојереј - ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић и мг Војислав Новић.

by Савко Пећић Песа

четвртак, 07. новембар 2013.

ротква са шећером

 
Дервента, сриједа 5.11.2013.године.
У Центру за културу Дервента , одржана је промоција књиге ''Ротква са шећером'' , ауторке Недељке Боројевић Ђукић из Велике Сочанице.

У дивној вечери књижевног доживљаја доминирала је радост и љепота стварања које предочила многобројној публици Недељка Боројевић Ђукић. Књигу су  зналачки и с надахнућем представили, Магистар Жељко Ђукић, књижевник Милорад Мишо Ђурђевић и Савко Пећић Песа.

Ауторка је говорила о себи и својим настојањима да забиљежи дио прошлости из свог окружења и породдичног стабла коме припада. Недељка се латила тешке теме да говори иситину о себи и својима, што није баш увијек популарно, јер многима се неки описани детаљи у књизи неће свидјети, или ће се своје прошлости постидјети. Ипак књига је углавном етнографски осликала све што се догађало у једном времену трајања живота и веома је читљиво штиво с временским редосљедом како је ауторка  то видјела, чула запамтила и записала.

Рецезент књиге магистар Жељко Ђукић зато каже да је књига писана статистички коректно, јер је начин изражавања  такав који обилује осјећајима  тренутка и мјеста стварања дјела у низу година које за живота трају. Употреба локализмима и архаизмима, даје вјеродостојност времену и простору настајања описа и забиљешки вриједно очуваних. 
По наслову ‘’Ротква са шећером'' је загонетна књига, али уствари то је тужна прича, која рађа живот и радост, који ће се иза тога десити у временском долазу и пролазу.

Тако је настала својеврсна књига о породици Ђукић и о животу наших људи уопште на селу из 60.година прошлог вијека.

Текст и фотоси :  by Савко Пећић Песа

среда, 30. октобар 2013.

рукопис из манастира Доњи Детлак




Представљен рукопис из манастира Доњи Детлак од прије 5 вијекова
 
Његово преосвештенство епископ зворничко–тузлански Хризостом изјавио је на представљању фототипског издања рукописа књиге "Детлачки Евхологион", која датира из 16. вијека, да је веома важно што је тај рукопис пронађен и штампан, јер ће се његовим изучавањем утврдити још чињеница о црквеном и културном животу Срба у сјеверној БиХ из тог времена.
Владика Хризостом је рекао да нико није вјеровао да рукопис уопште постоји, а да сада, када је пронађен и штампан, слиједи утврђивање гдје је настао и да ли је у селу Доњи Детлак код Дервенте прије више вијекова егзистирао манастир у којем је постојала писарска школа.
"Преко књиге откривамо манастир који наша историографија не познаје, а који је вјероватно постојао", рекао је владика Хризостом на представљању књиге у Народној библиотеци Србије у Београду.
Он је изразио жаљење што ово изузетно дјело, чије је штампање финансирала Влада Републике Српске, није представљено читаоцима на Сајму књига у Београду.
Управник Библиотеке Српске патријаршије Зоран Недељковић нагласио је да је највећа вриједност рукописа то што он говори о континуитету црквеног и културног живота Срба у овом дијелу БиХ и представља траг да је у селу Доњи Детлак постојао и манастир и манастирска рукописна школа.
"Претпоставља се да је Детлак био јак духовни центар и да постоји Јеванђеље из 1509. године настало у истом месту. Истраживања о томе су у току. Након више векова имамо сведочанство о континуитету живота и стварања Срба из тог дела БиХ", навео је Недељковић.
Академик Станиша Тутњевић убијеђен је да је манастир и богат духовни живот постојао у дервентском крају са почетка 16. вијека, јер "рукопис овог типа није могао бити написан под врбом нити тополом".
Протојереј ставрофор Владимир Вукашиновић рекао је да рукопис из Детлака крије многе тајне и да по структури није уобичајен црквени документ.
Он претпоставља да се, с обзиром да рукопис не садржи неке веома важне дијелове као што су монашки и архијерејски обред, чин освећења и други обреди уобичајени у рукописима тог типа, ради о допуни много старијег и оштећеног документа.
"Детлачки Евхологион" ће поред Београда бити представљен и јавности у Новом Саду.
Након Србије, фототипско издање књиге биће презентовано и у Бањалуци и Дервенти, у чијој је околини прије пет вијекова и настала.

уторак, 12. фебруар 2013.

ЈОСИФ ТАТИЋ


УМОРО ГЛУМАЦ ЈОСИФ ТАТИЋ (+ 8.2.2013.године)

''Догађај који ће Дервенћани дуго памтити'', гласио је наслов моје репортаже објављене у новинама,а касније и књизи ''ЖИВОТОК'', када је читав један мјесец сниман филм ''Турнеја'' у Дервенти са једном од главних улога коју је играо покојни ЈОСИФ ТАТИЋ.
Тада сам га и упознао , као и остале глумце и актере овог филма.



 Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA

петак, 04. јануар 2013.

Прело у Малици

Одржано прело у Доњој Лупљаници
ДА СЕ ОБИЧАЈИ НЕ ЗАБОРАВЕ

У Доњој Лупљаница код Дервенте одржано је народно прело, или како се у народу још називало; збор, игранка, коло. Некада су се сељани окупљали о светковинама код цркве, на раскрсници путева, под чистаријем грабика или храстика и код школа. Ту су старији разговарали о животу у селу, о томе како је љетина понијела о размјени пољопривредних производа, док су млади хватали се у коло и играли уз шаргију. Уједно је било то мјесто где су се упознавали, ашиковали и о заједничком животу разговарали.

Села све више умиру. Људи одлазе из села за послом и бољим животом, јер мукотрпни живот на земљи уз свакодневне тешке радове не доноси поптпуну сигурност. Остали су они који нису имали куда и гдје да оду. На селу се осјећа напредак, куће су модерне,а стиже и асфалт, али су домови све празнији и не чује се јаук дјеце. Школе су све празније и напуштене зајапе око њих нема дјечије граје. На стотине сељана је отишло далеко у друге земље на рад, с надом да би се једног дана вратили у своје родно мјесто. Али, ко је отишао, није се вратио, остао је да заради у том свијету пензију, направили су куће по селима,а неки одлучили да се више никада не врате.
Живот и вријеме су брзо текли,а обичаји нестајали један за другим. Зато кад сељаку шаргија изнад уха зацвили,просто се од милине растопи и проговори својим етно бићем културе, која му из срца и душе никада неће нестати и на своју дјецу ће пренијети. И увијек ће у уху, у души срцем одјекивати : ''Ој шаргијо дрво тополово, ко те свира никад не болово.''
На прелу у Лупљаници уз виолину и шаргију могло се чути и овако давно заборављено пјевање: ''Лупљаница и царева гора, ту је мене упознала Зора''. ''Село моје, баш си село било, док сам одо, док сам барбиро''. ''Мала моја гаравушо једна, преведе ме преко воде жедна''.
И тако мијењала се пјесма за пјесмом, ухватило се коло наново код школе у Малици. Сузе радоснице, многи се нису одавно овако веселили, многи се нису годинама видјели, грљење, љубљење и пјесма. Пјесма, која одјекује селом, а народ се окупио на збору, дошао да заигра коло, чак из Холандије, Њемачке, Швајцарске.
- Наш циљ је био да се окупимо по светом Игњатији и да оживимо обичаје прела и живот наших људи некада. Нисмо се у томе преварили, јер Лупљачани су дошли са свих страна гдје живе. Чини ми се да нису дошли само они који су за кревет приковани, каже једна од организатора и покретача да се прело одржи, поетеса, Љиљана Симић Башић.
Ту су Зоран и Мира Мандић, који махањем главе свједоче о свему што су у срцу и души доживјели и кажу да се нису покајали што су дошли чак из далеке Холандије, само на прело и већ одмах одлазе назад.
Нису мјештани жалили ни новца,па су приредили гозбу са много разноликог пића и традиционално кувано вино, које није финансирано из буџета општине, него срцем и душом даривано од добрих људи, што је учинио и Благоје  Баљо Симић, који је свој прилог у новцу послао из Њемачке иако је био спријечен да дође на прело, а силно је желио да радост подијели са познаницима, пријатељима и рдобином.

Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA