Приказивање постова са ознаком Običaji. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Običaji. Прикажи све постове

четвртак, 19. јануар 2017.

ЗБОРОВИ И ПРЕЛА

Недељка Неда Ђукић Боројевић
Играло се и пјевало раји,
на ледини, или на мераји.
Уз шаргију, ´ватали у коло,
дођи и ти да поиграш лоло.
Дуга перда и терзијан мали,
струне цвиле, свирци раштимали.
Виолина, гудало загуди,
животу се, радовали људи.
А опанчић везе, па удари,
не да срцу веселом да стари.
Бруђу игра и прашину диже,
а сапанац на каишу клиже.
Цркве биле, окупљања мјеста,
и дружења, као свеци честа.
Сат им био, ток сунчева хода,
жеђ гасила, са извора вода.
Старији су, ишли од из´ода,
млађарија, послије пре´ода.
А дјевојке, љепоте из снова,
и на њима, тазе роба нова.
Сви у коло, ко жели до кога,
рука руци, а и свој до свога.
Срце туче, хоће да искочи,
када сретне, неке миле очи.
Па од неко, доба намигују,
и ватрене, искре ишчекују.
До Штрбаца и Милића Гаја,
стизала је из Дервенте раја.
Код Мусића, Кајиновић млина,
састати је било се милина.
Пуста младост, носила далеко,
брда, њива и потока преко.
У Жуниће и Гојковац ишло,
до Остружње стигло и обишло.
На Осињи, Пантелија свети,
Сочаници, Петровдан и Цви´ети.
Играло се и пјевало свуда,
после рада и великог труда.
За момке се знало из Церана,
није било спортскије дворана.
На Машалу, у Грабик Тепића,
момака је било кô борића.
Ни препрека, сокака блатније,
до Брестова отић´ ништа није.
Радост била, свеци кад освану,
Мишинцима, Церу и Плехану.
Из Тетиме и села Башчара,
није било трубе ни гитара.
Већ посавске пјесме и игара,
мирис липе, радосних јутара.
Запјевају грла у момака,
осмјехује, цурица се свака.
"Цуро Јело, похвали се свима,
теби даћу, срце у њедрима.
Нема кола моја мила нане,
док у колу прегача не мане.
Мала Дано, у мом срцу ти си,
још ми љубав, обећала ниси."
О Видову, на брду Савића,
за Спасово, у гају Тадића.
Први пута, цуре се укажу,
и прегачу, шарену покажу.
Црвен папир и украси мали,
са сватовских, коња што су пали.
У торбици, цурице имале,
и образе, руменити знале.
Дријен, Детлак и Календеровци,
сваки светац, знали и основци.
У Црнчи се, Духови славили,
и косачи, одушка правили.
"Сушите се, зелени откоси,
ил´ у поток вода нек вас носи.
А ја одо´ у коло играти,
виолина да ме кући прати"
А недјеље, љепше биле прије,
играло је, коло код Лексије.
Пут затворе колона се прави,
Луковача из кола се јави.
Само гази и не скривај лица,
у џепу је здравствена књижица.
Кошуља је од перлона моја,
осигуран Саво од убоја.
У Појезни бивало се често,
одвајкада слављеничко мјесто.
И четврти славио се јули,
за Дан Борца на далеко чули.
Годови су многи и свети Илија,
кад се народ, око цркве свија.
Звона звоне, разбијају зраке,
и парају небо и облаке.
Сијела су, зборови и прела,
оличење, дервентскије села.
Одлазио, народ на зборове,
кршни момци, водили спорове.
Из освете, понеко и страда,
у засједи и кад се не нада.
Кап је врео, камен преливала,
сузом лице, мајка умивала.
Носио се, колац и палија,
није било, других амајлија.
Пиштољ само, по неко имао,
за оружје ко се занимао.
Ножић мали, био за појасом,
ко дјевојци, прегача за пасом.
Милиција народна кад дође,
око кола више пута прође.
И у њедра цурама не смије,
гдје момачка чакија се крије.
За дервентске, момке сви су знали,
чакијицу, тај сувенир мали.
Пргавом је, лако заку´ати,
малер бије, а лош глас га прати.
Коло игра, од милине тресе,
попије се, па се и занесе.
„Стани коло, устави шаргијо,
имал´ ико да би се побио?“
Без шаргије, игре више нема,
стане коло, свијет кући спрема.
Ко је гужв´о и какво је стање,
међу свима, главно је питање?
Који ли се оженио лола,
цуру кући повео из кола.
Шта је било, морали да знају,
и данима по том да блањају.
В´јести нове и добра и ругла,
шта ће друго, није било Гугла.



Фото : Савко Пећић Песа 

понедељак, 28. новембар 2016.

ЗБОРОВИ И ПРЕЛА НАШИХ СЕЛА

 
Збор у Појезни код старе цркве
ИЗ ДЕРВЕНТСКИХ СЕЛА
Играло се и пјевало раји,
на ледини, или на мераји.
Уз шаргију, ´ватали у коло,
дођи и ти да поиграш лоло.
Дуга перда и терзијан мали,
струне цвиле, свирци раштимали.
Виолина, гудало загуди,
животу се, радовали људи.
А опанчић везе, па удари,
не да срцу веселом да стари.
Бруђу игра и прашину диже,
сапанац се откопчати стиже.
Цркве биле, окупљања мјеста,
и дружења, као свеци честа.
Сат им био, ток сунчева хода,
жеђ гасила, са извора вода.
Старији су, ишли од из´ода,
млађарија, послије пре´ода.
А дјевојке, љепоте из снова,
и на њима, тазе роба нова.
Сви у коло, ко жели до кога,
рука руци, а и свој до свога.
Срце туче, хоће да искочи,
када сретне, неке миле очи.
Па од неко, доба намигују,
и ватрене, искре ишчекују.
До Штрбаца и Милића Гаја,
стизала је из Дервенте раја.
Код Мусића, Кајиновић млина,
састати је било се милина.
Пуста младост, носила далеко,
брда, њива и потока преко.
У Жуниће и Гојковац ишло,
до Остружње стигло и обишло.
На Осињи, Пантелија свети,
Сочаници, Петровдан и Цви´ети.
Играло се и пјевало свуда,
после рада и великог труда.
За момке се знало из Церана,
није било спортскије дворана.
На Машалу, у Грабик Тепића,
момака је било кô борића.
Ни препрека, сокака блатније,
до Брестова отић´ ништа није.
Радост била, свеци кад освану,
Мишинцима, Церу и Плехану.
Из Тетиме и села Башчара,
није било трубе ни гитара.
Већ посавске пјесме и игара,
мирис липе, радосних јутара.
Запјевају грла у момака,
осмјехује, цурица се свака.
"Цуро Јело, похвали се свима,
теби даћу, срце у њедрима.
Нема кола моја мила нане,
док у колу прегача не мане.
Мала Дано, у мом срцу ти си,
још ми љубав, обећала ниси."
О Видову, на брду Савића,
за Спасово, у гају Тадића.
Први пута, цуре се укажу,
и прегачу, шарену покажу.
Црвен папир и украси мали,
са сватовских, коња што су пали.
У торбици, цурице имале,
и образе, руменити знале.
Дријен, Детлак и Календеровци,
сваки светац, знали и основци.
У Црнчи се, Духови славили,
и косачи, одушка правили.
"Сушите се, зелени откоси,
ил´ у поток вода нек вас носи.
А ја одо´ у коло играти,
виолина да ме кући прати"
А недјеље, љепше биле прије,
играло је, коло код Лексије.
Пут затворе колона се прави,
Луковача из кола се јави.
Само гази и не скривај лица,
у џепу је здравствена књижица.
Кошуља је од перлона моја,
осигуран Саво од убоја.
У Појезни бивало се често,
одвајкада слављеничко мјесто.
И четврти славио се јули,
за Дан Борца на далеко чули.
Годови су многи и свети Илија,
кад се народ, око цркве свија.
Звона звоне, разбијају зраке,
и парају небо и облаке.
Сијела су, зборови и прела,
оличење, дервентскије села.
Одлазио, народ на зборове,
кршни момци, водили спорове.
Из освете, понеко и страда,
у засједи и кад се не нада.
Кап је врео, камен преливала,
сузом лице, мајка умивала.
Носио се, колац и палија,
није било, других амајлија.
Пиштољ само, по неко имао,
за оружје ко се занимао.
Ножић мали, био за појасом,
ко дјевојци, прегача за пасом.
Милиција народна кад дође,
око кола више пута прође.
И у њедра цурама не смије,
гдје момачка чакија се крије.
За дервентске, момке сви су знали,
чакијицу, тај сувенир мали.
Пргавом је, лако заку´ати,
малер бије, а лош глас га прати.
Коло игра, од милине тресе,
попије се, па се и занесе.
„Стани коло, устави шаргијо,
имал´ ико да би се побио?“
Без шаргије, игре више нема,
стане коло, свијет кући спрема.
Ко је гужв´о и какво је стање,
међу свима, главно је питање?
Који ли се оженио лола,
цуру кући повео из кола.
Шта је било, морали да знају,
и данима о том да блањају.
В´јести нове и добра и ругла,
шта ће друго, није било Гугла


Недељка Неда Ђукић Боројевић

Фотоси архива: Савко Пећић Песа 

уторак, 19. јануар 2016.

ЧАСНИ КРСТ

Пливање за часни крст у Дервенти се организује традиционално сваке године на Богојављење на ријеци Укрини код старог моста. Већ трећу годину за редом у ријеци Укрини код старог моста плива Зоран Видовић из Дервенте, Горњи Детлак, запослен у приватној фирми Графит & син Дервента и редовно први дође до крста.
Ове године је било хладно али то није спријечило Зорана да са још два пријатеља скоче у хладну ријеку како би дохватиличасни крст у своје руке.Ово године , за разликуод предходнихнапољу је било више од минус 5 степени.
Погледајте пажљиво фотографију овај момак има природан крст на грудима, који се види кроз  мокру мајицу.

Савко Пећић Песа
Фотос:  архива ФБ, ''РАДИО ДЕРВЕНТА.''

среда, 21. октобар 2015.

БАБИНЕ



 
 
 
Обичаји
Кад се у фамилији, својти роди дијете, онда се то на посебан начин прославља.Жена која је родила дијете назива се бабињара. Она, прво неколико дана ништа не ради у кући,а онда долазе гости, најприје они најближи, мајка, отац ,бака, дједа, брат, сестра, кумови стрине, стричеви и други. Родитељима се честита рођење дјетета и пожели здравље читавој породици,а дјетету да буде здраво и од користи кад порасте. Дијете се дарује, ''на чело'', ставља се поклон на чело,некад је то био златник,а сада новац и вриједноснице, златни, сребрени ланчићи, нароквице и друго. Обично се од најближе фамилије дарује и бабињара. Донесу се и јела,пића, јер у кући гдје је бабињара не треба дасе спрема, гости све донесу.
 
 Овај обичај се назива бабине.

Посебан је некада био начин спремања бабина. У бабине се ишло са највећим поштовањем и спремало се од хране, све што је најбоље било. Тако је незаоблизна била погача,цицвра,пита,кајгана, кувана јаја, печена кокош , сирац и јабука на крају и то се све стављало у једану посуду и у завжљај с марамом.

Мирјана Бркић из Појезне је спремила бабине , баш на тај старински начин, што показују ове слике.

Фотоси: Мирјана Бркић
Текст : by Савко Пећић Песа

среда, 14. октобар 2015.

ОЖЕГ ВАТРЕ

        Од вајкада је ватра значила живот људима. Према ватри се односило с поштовањем,а стари Славени су имали посебно поштовање ватри и огњишту. Ватра, колико је год значила много за одржавање живота људи, толико је до ватре било тешко доћи, јер није било средстава за палење ватре. Првобитно су људи ватру добијали од грома. Пошто гром удари у труло дрво и запали, појави се ватра. Запаљени пањ је имао довољо жара за преношење на огњиште и ту је трајно чувана.Касније ватра се добијала ударњем кремена о кремен и изазвивањем варнице, која је палила труд направљен од гљиве са дрвећа.
        Проблем би настао кад се угаси, зато је увијек подложавана и тако је настало огњиште, то јест мјесто гдје се пали ватра ,пече и куха. До у новије доба ватра је представљала проблем у сеоским домаћинствима. До шибица је било тешко доћи,чакамак и палење дрвета путем гљиве ударајући чакамаком у кремен није свако имао у домаћинству.Тако се ватра до прије 50 година чувала на огњишту, то јест у зиданом од земље шпорету – фуруни и ноћу и дању. Кад би се десило да се ватра угаси, онда би се ишло у комшилук по ватру. Најчешће су ишла дјеца са ожегом код комшије да затраже ожег ватре.
         - Послала ме Нана,( ђед или баба) да даш, ако има ожег ватре, код нас се ноћас угасила.  
          Дијети би тада добило на ожег жара, који би требало пажљиво донијети до куће како се не би  жар просуо и изгубио. Домаћин би обично рекао ,да даје ожег ватре ,и уз Божију помоћ, да се огњиште не угаси више никад код комшије , да увијек ватра гори, па ће вратити кад њему затреба.
       Тако је настао ''ожег ватре''.  На тај начин  ватра се никада није гасила у сеоским домаћинствима, све до тога кад је шибица било за купити у дућанима- задругама које су пажљиво чуване, кресу по кресу, кад се пали ватра ,са ситним сухим дрвцима уз руковет сухе сламе. Шибице нису баш биле много скупе, али народ није имао новца ни за такве потрепштине,па се понекад служило и одржавала ватра на стари начин на огњишту, још дуго.
        И данас, старствени пушачи кажу, да је посебно уживање и доживљај у природи кад цигарета или дуван у лули пали са угарка.


Фотос и текст : by Савко Пећић Песа

понедељак, 19. јануар 2015.

БОГ СЕ ЈАВИ....!

                       
ЗА ЧАСНИ КРСТ У НАБУЈАЛОЈ УКРИНИ
На дервентском старом мосту, преко ријеке Укрини, данас на Богојављење освештана је водица и Часни крст, који је потом Станоје Симић бацио у набујалу ријеку. И поред виског водостаја, мутњежи и наноса, Зорана Видовића није спријечило да још с тројицом храбрих момака заплива на матицу набујале Укрине и први доплива до Часног крста. Чврсто га је задржао у рукама, пољубио уз одушевљење многобројних присутних вјерника и грађана на мосту и око моста.
Видовић /22/ је прошле године на Богојављење био једини пливач до Часног крста, а данас су му друштво правила још тројица младића – Миле Шуматић /21/, Златко Пазуревић /20/ и Михајло Вукичевић /30/.
Прије пливања за Часни крст, у Саборном и спомен-храму Успења Пресвете Богородице у Дервенти служена је литургија, након чега је литија кренула до старог моста, гдје је обављено освештање водице.

Станоје Симић је десети пут новчаним износом наградио најбржег пливача који је стигао до богојављенског крста, али и друге учеснике. Допринос награђивању пливача дао је и Хаџи Ратко Ђекић, ктитор манастира Бишња код Дервенте.
Fotosi i tekst : by Савко Пећић Песа

субота, 03. јануар 2015.

БАДЊАК

Бадњаче, бадњаче весељаче !
Дан уочи Божића је Бадњидан, који се у весељу прославља и на тај начин обиљежава, у радости, долазак Божића. На Бадњидан се сијече и украшава бадњак и уноси у сваки православни дом.
Бадњак се свечано ложи у знак сјећања на ватру коју су по народном предању витлејемски пастири наложили у пећини у којој се родио Исус Христос, да би огријали божанско новорођенче и његову мајку.
О бадњаку ! Дрво за бадњак, најчешће  је млад  цер, сијече се рано ујутру на Бадњи дан. Сјечење, припрема, уношење и налагање изводе се кроз сложене обреде, који у разним крајевима имају различите форме. Изгарање бадњака попраћено је молитвама да у наредној години не мањка хране, среће, љубави и новца. Према бадњаку се односе као према личности; упућују му поздраве и приносе жртве: жито, вино и мед.
Бадњак гори и током Божића: први посјетилац на Божић удара по њему жарачем или граном док жели да срећа и напредак породице буду обилати као варнице које излијећу из бадњака. Будући да данашњи начин становања не дозвољава ватру на огњишту, бадњак је најчешће представљен храстовом гранчицом којом се на Бадњи дан украси дом.
У ово вријеме, по обичајима и традицији, организује се кићење више  бадњака и носе или превози у поворци кроз насеље.

Припремио и Фотос:  by Савко Пећић Песа

петак, 05. децембар 2014.

ТЕШКЕ СУДБИНЕ 2



Ова репортажа је објављена у ''Ѓласу Српске'' 2003.године. Нажалост бака Мара је након објављивања ове репортаже скончала свој живот.

МАРА ПРИЈЕВИЋ СА 97 ГОДИНА ПАМТИ НАЧИН ЖИВОТА ЖЕНА ПРИЈЕ СКОРО ЈЕДНО СТОЉЕЋЕ

ДЕРВЕНТА- Мара Пријевић живи у Великој Сочаници код Дервенте и доживљава дубоку старост у 97. години живота. Рођена је у прошлом вијеку далеке 1909. године у породици Скробић у селу Црнча , а удала се 1927. године у Пријевиће у Велику Сочаницу,заселак звани Шерег.
Сретно и задовољно је живјела са својим мужем Петром, који је умро 1982. године.
Мари Пријевић из Велике Сочанице код Дервенте , сјећања нису избрисана из памћења и памти веома добро, шта се и како радило у њеним данима младости. Она памти, обичаје који су били у то вријеме и понашања за вријеме просидбе, свадбе , након удаје и у вријеме рађања дјеце.
Мара каже, да је у младости је све било лијепо. Могло се радити, било је снаге и ништа није било тешко.Ишло јој је све од руке.Сватовске дарове је израдила сама , ткањем, плетењем и везом.Знала је да ради, од ткања до плетива,за себе и осталу кућну чељад.Једноставно сваки посао јој је ишао за руком и брзо је научила све да ради што год је видјела како то раде друге жене.
Oбичаји и начин живота женe, прије скоро једно стољеће и касније није био повољан. Она је имала веома мало права у кући, осим да буде послушна и радна.
Жене су радиле све послове у њиви,кући,око куће и стоке, рађале и одгајале дјецу. Моралу су бити послушне и ''понизне'' пред мушкарцима. Након удаје носиле су дуго црну мараму или каук са бијелим порубом и копачама око врата.То је обиљежавало њен положај у заједници гдје је живјела. По томе се препознавала и морала је као невјеста слушати све у кући, јер од ње су једноставно били сви старији и надређенији.
Бака Мара каже да је начин живота био веома строг за женско у кући.Сатрији се морао поштовати, и знао се ред у кући. Свекра и свекрву сваког јутра или кад се крене на спавање је требало пољубити у руку.Снаха је свекру и мужу скидала обућу и прала ноге у дрвеном кориту,а кад се умивао, морала је поливати воду и држати крпу-пешкир за брисање .
За синију(ниски столић,округлог облика) су сједали кад се ручавало, али прво мушкарци, то јест свекар,па онда остали ,а снахе су биле на крају,поготово млада. Млада је по обичају чекала да сви ручавају.Задња је сједала за сто и јела што јој је остављено. Послије ручка имала је обавезу да све очисти,опере и поспреми у кући .
Жене су своју трудноћу чувале од погледа мушкараца и старијих лица. За све вријеме трудноће морало се радити без поговора. Било је случајева,вели Мара да је жена родила дијете док је радила на њиви.То је било код строгих домаћина,а она није доживјела тако нешто јер је имала доброг свекра,односно главног старјешину у кући.Жене су након рађања дјеце, као бабињаре биле једно краће вријеме заштићене од тежих радова.
Кад би се дијете родило , родиља седам дана није излазила из куће.Отац дјетета и остали мушкарци су тек послије истека тог времена могли да погледају новорођенче.Мајка није дојила прва своје дијете. Првим млијеком дијете је дојила најближа жена-скора родиља и она се називала помајком. Помајка је поштована од дјеце које је дојила као и мајка,јер их је задојила првим млијеком.
-Сјећам се добро обичаја код даривања дјеце.Жена која је родила дијете, називана је бабињара,и њој се долазило с посебним понудама и најбољим јелима,како би ојачала након губитка снаге рађањем дјетета.''Својат'' је долазила на бабине по редоследу, прво најближа,па онда даља, казује Мара.
Бабине су посебан обичај, који је имао свој,скоро би се могло назвати, ритуални обред у начину спремања хране.Обавезно је спремана и стављана у једну посуду сва храна: цицвра ,пита,уштипци, кувана јаја, преврата, сланина и на врху свега печена кокош или ороз-пијетао.
Кад би се ушло у кућу, прво је дијете даривано неком ''милоштом'',одијелце са везом од ланенице, ланене пелене или неки колач,бонбоне или неколико коцкица шећера. Даривало се и новцем стављајући испод јастука ,да нико не види шта се и колико даје, да не би било урока. Обично је то био метални новац ,а кумови и најближи су давали веће вриједности као што је дукат или цекин од злата.Највише је било кованог новца од сребра. Сви који дарују би дијете благосиљали да буде добро,вриједно ,здраво, весело, паметно и да слуша оца и мајку. За софру, која је постављана на синију,обично би сједала ,својат која је донијела бабине, заједено са бабињаром и осталим укућанима,а са јелом би се започело након молитве. Бабињари је давано прво да једе од свих јела помало,а могла је да попије и чашицу ракије како би прорадила крв,тако се говорило,казује Мара Пријевић.
Дијете је спавало у бешици-колијевци или љуљи-љуљашци,направљеној од дрвета, која је била,најчешће сва украшена резбаријом.
Дијете је чврсто повијано у платно откано од лана и везано повезом од сукна да не би остало ''кракатих'' ногу, а на руку је везивана црвена трака против урока и злих очију.Ако би неко рекао да је дијете лијепо и напредно, одмах је неко од укућана се прекрстио, пљунуо у ватру, како га не би урекли.На дијете се није показивало прстом ,него пуном шаком да не би се престало рађати .Шака са испруженим прстима је увијек у народу значила множину,а у овом случају да се рађа већи број чељади у кући.

 (Својат или својта се у овим крајевима назива најближа родбина.)

Савко ПЕЋИЋ

 


среда, 14. мај 2014.

ОТАЦ И СИНОВИ

 
 
 
Ђурђевдан је 2014.године. Отац Славен, синови Дарко и Дејан ломе крсни хљеб. Комшија Слађо им помаже. А дједа Савко и бака Марица задовољно посматрају. 
Зар има нешто љепше, веће радости и среће, него кад отац и синови ломе крсни хљеб у присуству баке и дједа ?

недеља, 04. мај 2014.

КАД КРАЉИЦА ДАРУЈЕ



О необичном календару 
Календар је краљица Марија даровала уз новогодишњу честитку, и
то пријатељима краљевске породице и појединцима који су га својим
резултатима заслужили

          У неким нашим домаћинствима још се могу пронаћи ријетки примјерци занимљивих предмета из прошлости. Понекад такви предмети, ма колико безначајно дјеловали, представљају прави бисер и значајно свједочанство о прошлим временима.
          Један од таквих драгоцјених предмета је и џепни календар „за просту 1927. годину“, који је, ко зна како сачуван у Дервенти. Нажалост, не зна се ни име онога који је овај вриједни документ сачувао од заборава и пропадања.
          Највјероватније је да је непознати власник сачувао календар због фотографије Њеног величанства краљице Марије на насловној страни, која је веома лијепо уређена у оквиру украшеном српском тробојком.
          Упркос томе што у вријеме штампања календара није било посебне технике за штампу у боји фотографија је солидно одштампана и дјелује очаравајуће. Краљица, са круном на глави, у елегантној хаљини, са оглицом око врата из које као огледала свјетлуцају рубини и дијаманти. Коса је кестењаста, а да би изгледала у складу са угледом Њеног величанства донекле је обојена златном бојом.

          Друга страна овог старог календара је с натписом „Честитка календар за просту годину 1927. која има 365 дана. Издање књижатнице Томе Јовановића и Вујића Београд „Зелени венац“.
          Претпоставља се да је ово било издање календара рађено специјално за краљицу Марију, а она га је поклањала одабраним и цијењеним људима. Уручивала га је лично, или слала поштом, као поклон уз честитку за нову годину.
          Онај ко је могао да добије овај необични поклон, морао је да буде веома близак краљевској породици, или би својим професионалним резултатима морао да га заслужи. Због тога се џепни календар са ликом краљице Марије посебно и с поштовањем чувао и у ријетким приликама на вечерњим сједељкама, хвале ради показивао пријатељима и познаницима, да сви знају како власник календара има везе или, пак, пријатељске односе са краљевском лозом.
          У овом џепном календару је тачно описан родослов краљевског дома. Тако се, на примјер, може сазнати да је Његово величанство краљ Александар I рођен на Цетињу 17. (4.) децембра 1888. године. Ступио на престо 17. (4.) августа 1921. године. (Сви датуми су наведени према старом и новом календару).
          Њено величанство краљица Марија рођена је 9. јануара (27. децембра)1899.
гoдине у Готи. Венчана с Његовим величанством Александром 8. јуна (26. маја)1922. године... И тако све до сина Његовог величанства кнеза Павла-Његово величанство кнез Александар, рођен у Ујат-Лођу, 13.августа (31. јула) 1924. године.
          Веома је занимљиво шта се светковало у то вријеме. Тако су главне државне светковине биле: дан рођења Његовог величанства краља Александра I, дан рођења Њеног величанства краљице Марије, дан рођења Његове висости престолонасљедника Петра, затим Видовдан, Ћирило и Методије и 1. децембар (18. новембар) – дан прогласа уједињења Срба, Хрвата и Словенаца.

          „У ове дане радње и дућани затварају се на цио дан“, а и на празничне дане такође су радње и дућани били затворени по читав дан и то: све недјељне дане, Богојављење, Светог Саву, Велики петак, други дан Васкрсења, Спасовдан, други дан Духова, Преображење, Ваведење и први и други дан Божића.
          У остале празничне дане који су у календару обиљежени црвеним словима, радње и дућани се затварају само за вријеме службе Божије.
          Из овог календара могло се сазнати чак и то кад се и гдје одржавају вашари, сајмови (панађури), а за трговце је штампано посебно упутство за „преобраћање килограма у оке и грамове“, „односно преобраћање ока у килограме и грамове“.
          Када се прелиста овај календар, са носталгијом се може констатовати да су наши преци још прије осам деценија имали много уређенију државу, у којој се тачно знало и ко је ко, и на које дане треба празновати, и када је забрањено радити, јер се треба породици посветити и на службу Божију отићи.
          Данас је слика сасвим другачија. Некоме на радост, многима, ипак, на жалост.

Савко Пећић Песа
Године 2003.