Приказивање постова са ознаком Predanja i legende. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Predanja i legende. Прикажи све постове

субота, 12. децембар 2015.

''МИЛИЋЕВ ГРОБ''



                                                    Црква Св. Илије Пророка из 1893.године у Појезни
            Петар М.Богуновић и његова супруга Даница су прије другог свјетског рата радили као учитељи у селу Прибинић, општина Теслић. 1937. године Петар је издао монографију под називом ИЗ УСОРСКОГ КРАЈА И ОКОЛИНЕ,која је отштампана у штампарији "Просвета"<сарајево 1937.године у којој пишући о простору села Прибинић говори:" на блиској удаљености од културног средишта овога села што чини српска конфесионална школа,више удобних зграда за потребе овдашњих шумских предузећа,налази се запуштени гроб, којег народ назива "Милићев гроб". То је гроб гласовитог хајдука Милића Икића из села Осиње,кога је Турски зулум натјерао у планине, Са својом четом много је страха и бриге задавао Турцима. Када се 1871. године,гоњен од Турских пандура,хтио да пребаци у Борја планину,дочекаше га Турци и убише. Пошто су му отсјекли главу и узели оружје и новац,однесоше одсјечену главу у Тешањ, гдје је на гради три недјеље висила на концу,на страх хришћанима а на весеље Турској редифи,која је тиме побједу славила. Народ,којем је Милић био заштитник и осветник,закопа на мјесту погибије његово тијело криомице од Турака."

Савко Пећић Песа
 

среда, 14. октобар 2015.

ОЖЕГ ВАТРЕ

        Од вајкада је ватра значила живот људима. Према ватри се односило с поштовањем,а стари Славени су имали посебно поштовање ватри и огњишту. Ватра, колико је год значила много за одржавање живота људи, толико је до ватре било тешко доћи, јер није било средстава за палење ватре. Првобитно су људи ватру добијали од грома. Пошто гром удари у труло дрво и запали, појави се ватра. Запаљени пањ је имао довољо жара за преношење на огњиште и ту је трајно чувана.Касније ватра се добијала ударњем кремена о кремен и изазвивањем варнице, која је палила труд направљен од гљиве са дрвећа.
        Проблем би настао кад се угаси, зато је увијек подложавана и тако је настало огњиште, то јест мјесто гдје се пали ватра ,пече и куха. До у новије доба ватра је представљала проблем у сеоским домаћинствима. До шибица је било тешко доћи,чакамак и палење дрвета путем гљиве ударајући чакамаком у кремен није свако имао у домаћинству.Тако се ватра до прије 50 година чувала на огњишту, то јест у зиданом од земље шпорету – фуруни и ноћу и дању. Кад би се десило да се ватра угаси, онда би се ишло у комшилук по ватру. Најчешће су ишла дјеца са ожегом код комшије да затраже ожег ватре.
         - Послала ме Нана,( ђед или баба) да даш, ако има ожег ватре, код нас се ноћас угасила.  
          Дијети би тада добило на ожег жара, који би требало пажљиво донијети до куће како се не би  жар просуо и изгубио. Домаћин би обично рекао ,да даје ожег ватре ,и уз Божију помоћ, да се огњиште не угаси више никад код комшије , да увијек ватра гори, па ће вратити кад њему затреба.
       Тако је настао ''ожег ватре''.  На тај начин  ватра се никада није гасила у сеоским домаћинствима, све до тога кад је шибица било за купити у дућанима- задругама које су пажљиво чуване, кресу по кресу, кад се пали ватра ,са ситним сухим дрвцима уз руковет сухе сламе. Шибице нису баш биле много скупе, али народ није имао новца ни за такве потрепштине,па се понекад служило и одржавала ватра на стари начин на огњишту, још дуго.
        И данас, старствени пушачи кажу, да је посебно уживање и доживљај у природи кад цигарета или дуван у лули пали са угарка.


Фотос и текст : by Савко Пећић Песа

среда, 08. јануар 2014.

ОДКУДA ИМЕ ПРЉАЧА



        
             Како је настао, и из народа створен топоним Прљача није познато, али се зна да је на овом мјесту вијековима била воденица, гдје се народ окупљао и на мељаву довозио жито, па асоцијација на нешта прљаво или каљугу, глиб и слично није одговарајући, јер је ту, одвајкада Укрина била чиста и бистра као бисер. Људи, који су долазили, кад ожедне, су са брзака захватали шакама и из прегршта пили воду.
Зато, прије би се могло рећи да је мјесто, назив добило по томе, што су се на бистрим брзацима окупљале праље рубља и пракљачама испирале прљавштину од чега се вода прљала и отицала мутећи брзаке. Исто тако, у љетним данима, кад Укрина омања у њој би се киселио лан и конопља. Тих љетних дана, а то је било око Илиндана, околна брда и лугови- поља су били прекривени бијелим редовима прострте конопље и лана на сушењу. Приликом испирања лана и конопље стварала се прљавштина. У народу је познат израз ''Идемо на Укрину или ријеку да вадимо и перемо лан и конопљу''. То су посебно вољела дјеца, јер би тада имали ријетку прилику да се окупају на Укрини и да до миле воље пливају брћакјући се по плићим  вировима на сунцу уз брижљиво око родитеља, браће и сестара.

Највјроватније да је тако настало име Прљача, које има везе са прањем и испирањем прљавштине, коју је ријека односила.

Исто тако на том мјесту су била мнгобројна перила, гдје су долазиле праље рубља и свака је имала своје мјесто. Знало се кажу, поред Укрине на брзацима и вировима  наћи и по педест праља. Ваља знати , да у то вријеме није било веш машина сапуна и детрџента. Рубље се прало испирањем лужином или на парионици , врелој води и тако доносило на Укрину да се пракљачом истуче и прљавштина испере.

У народу, по предању, ноћу се перила нису посјећивала, јер би се могао десити неки удес. Опет неки, кажу да  су се на том мјесто окупљале виле и бијелим платном се облачиле, које су вриједне ткаље правиле од лана и конопље и доносиле на омекшавање укринском водом.

Недалеко, узводно од овог мјеста је мјесто звано Градина, гдје је по предању живјела са својим не ратнички расположеним народом лијепа краљица. Она је свој народ учила ткању, шивању и обради земље. Никад се  није одвајала од свог народа, па неки царевић који је дошао са југа да је проси, толико се наљутио кад га је одбила, град порушио, а мирни народ  побио. Лијепу краљицу је силом повео са собом, а она на путу од големе жалости за својим народом умре.

Данас ово мјесто постаје још љепше, јер дар природног богаства људи користе да би се одмарали и уживали, а пјесници и књижевници да би све те љепоте ставили у њедра, звана књига.

Било како било, ово мјесто је одувијек  лијепо и увијек су га људи посјећивали, по разним пословима и ради освјежења, па и виле и  лијепе краљице по предању.

Савко Пећић Песа

петак, 11. јануар 2013.

Хајдук из Осиње

 
+ упокојени Ристо Старчевић - сјећања

Хајдуци из наших крајева

Документ и свједочење



Петар М.Богуновић и његова супруга Даница су прије другог свјетског рата радили као учитељи у селу Прибинић, општина Теслић. 1937. године Петар је издао монографију под називом ИЗ УСОРСКОГ КРАЈА И ОКОЛИНЕ,која је отштампана у штампарији "Просвета"<сарајево 1937.године у којој пишући о простору села Прибинић говори:" на блиској удаљености од културног средишта овога села што чини српска конфесионална школа,више удобних зграда за потребе овдашњих шумских предузећа,налази се запуштени гроб, којег народ назива "Милићев гроб" То је гроб гласовитог хајдука Милића Икића из села Осиње, кога је Турски зулум натјерао у планине, Са својом четом много је страха и бриге задавао Турцима. Када се 1871. године,гоњен од Турских пандура,хтио да пребаци у Борја планину,дочекаше га Турци и убише. Пошто су му отсјекли главу и узели оружје и новац,однесоше одсјечену главу у Тешањ, гдје је на огради три недјеље висила на колцу,на страх хришћанима а на весеље Турској редифи,која је тиме побједу славила. Народ,којем је Милић био заштитник и осветник,закопа на мјесту погибије његово тијело криомице од Турака."

-:-

(Зашто се о хајдуку Милићу Икићу у Осињи и нашим крајевима веома мало зна пиртање је без одговора. У репортажи ‘’Убише Милића Икића’’, коју сам записао у Појезни, старина Ристо Старчевић (који је у међувремну умро) је по сјећањима говорио да је чуо за хајдука Милића Икића као дијете, и да је био родом из Појезне.Неколико породица Икића сада се налази у Појезни, док их више нема у Осињи гдје су некада били много бројнији, па зато Ристо говори о Појезни,а не Осињи.)
-:-
            Пише: Савко Пећић Песа
Глас Српске, 20. и 21. мај 2006.  

Ристо Старчевић из Појезне код Дервенте, у својој 91. години, бесједи о давним временима.
Ристо Старчевић, не дуго, након објављивања ове приче је преминуо.


БЕШЕ НИКАД КРЊИНСКИ ХАЈДУК

Некад се живјело у родовима и заједници по двадесет и вуше укућана. Обично су, уз дуге зимске ноћи и сједање поред огњишта, старији чланови рода причали о животу. Најинтересантније приче биле су о јунаштву и борби са непријатељем, хајдуцима...

Села око рјечице Илове, као и Појезна у дервентској ошпштини, уз јужну границу ове рјечице, народ је у давна времена углавном насељавао из планине или ''Врховине''. Тога се сјећају најстарији мјештани. Остало је памћење по насљеђивању слава и обичаја да су се највише досељавали родови из Имљана и других села испод Влашића, а касније су поједине породице из Црне Горе и Хецеговине. Према писаним подацима из пописа за турске владавине, ово село је било веома добро насељено још 1570. године, што је знак да су многи родови живјели стотинама година прије на подручју испод Крњина.
Међу многобројне породице које кажу да су поријеклом из ''Врховине'' или са ''Планине'' су и Старчевићи. Углавном, ова тврдња није баш потпуно тачна, јер неки мисле да су Старчевићи дошли из Херцеговине или чак из Црне Горе. Ово је веома позната породица  има доста домаћинстава, а у новије вријеме су се раселили по многим крајевима бивше Југославије, па чак и других држава. Старчевићи су почетком 20. вијека живјели у роду, односно заједници као и сви други. Тако се лакше чувала традиција и обичај, а род је био чврст да се могао самостално одржавати радом на пољопривреди.
Један од оних који је доживио дубоку старост од Старчевића рода је Ристо Старчевић, рођен 1915. године. Он је од оца Јефте и дједа Анте, а даље не памти од своје лозе ко је био. И сад је прилично доброг здравља. Добро се креће, али је потпуно ослијепио. Људе који му се обрате препознаје по гласу, и препознаје ко је и од кога је, кад некога веома дуго није чуо и видио. На свом је имању на њези код сина Илије. Други син Ђорђо живи у Њемачкој и дуго не долази у Појезну. Илија је имање добро уредио и очувао па је права штета што неће имати ко да наслиједи и очува богату традицију једне угледне домаћинске куће.
Ристо је запамтио доста из свога дјетињства, кад је све било другачије и теже него анас. Одувијек је био посвећен цркви и молитвама Богу. Зна писати и био је годинама члан Црквеног одбора у Црквеној општини Појезна. Слушао је многа приповиједања од свог оца, дједа и стричева. Као дијете доста је тога запамтио и дан-данас се понечег сјећа. Он каже да се у то вријеме живјело  родовима. У роду је знало бити по 20 и више чељади. Земља се обрађивала примитивним средствима, па је требало и много радне снаге како би се преживјело, зато се родови нису разилазили и дијелили. На тај начин они су били јачи и могли су се лакше бранити од напада разних, у то вријеме, како он то каже, ''распуштеника'', крадљиваца и пробисвјета.
По Крњину је било доста хајдука. Они нису сви били наклоњени народу. Често су се хајдуцима називали и они који су се одметнули од народа и упадали у куће и отимали све што су могли.
Дуго су хајдуци као јунаци, који су се борили за народ и правду, и у засједама чекали Турке да их посијеку. Таквих је било и у нашим крајевима, а крили су се по Крњину. Некад су знали ићи и даље у планине и вровине. Слушао сам многе приче о хајдуку Милићу Икићу, који је био родом из Осиње, а његова фамилија ће се после населити и у наше село Појезну. Чуо сам да о њему има и писанија по књигама староставним које се чувају по црквама и кућама гдје се држе књиге, казује Ристо Старчевић. Вели да је о хајдуку Милићу Икићу чуо како се прича да је он убио два Турчина и морао побјећи и крити се по Крњину. У селу Чечава, кад се иде према Теслићу, има један извор воде гдје је он долазио, па се и сада тај извор назива азна Милића Икића. Прича се да је он имао неки знак од сребра и увијек га је носио око врата и због тога га није могло погодити пушчано зрно.
Ристина прича се поприлично подудара са записом који је саставио професор доктор Миленко С. Филиповић, који је забиљежио 1937. године и писао о Крњину.
''Много се прича о некој буни на Свињару. Неки субаша задржао једну дјевојку. Мајка заклела синове својим млеком. Они скочили, потрчали у субашин чардак, ослободили сестру и убили Турчина.....Отад је настала хајдучија''.
Ристо веома добро памти причу која се приповиједала о томе зашто је хајдук Милић Икић био неухватљив за Турке.
Кад је неко хтио да га убије, а био му је на домет оружја, кад нанишани пред њим се одједном створи лик неке животиње, па су од страха сви далеко бјежали да не сусретну хајдука Милића Икића, а могли су га убити само сабљом кад му одсијеку главу и одвоје тај знак од срца, које је било велико као код вола и зато се он није ничег бојао и плашио, прича Ристо.
(Амајалију коју није могло пробити пушчано зрно помиње и Филиповић у својим записима).

УБИШЕ МИЛИЋА ИКИЋА
            Многи по селима испод Крњина знају нека предања о хајдуку Милићу Икићу. Неки кажу да је он једном кад су га упратили, не знајући да су му за петама, скинуо своју амајлију која га је штитила  пошао да се на потоку окупа. Тад су му доскочили и одсјекли главу. Уго се о томе причало да је његова глава однесена у Травник и набијена на колац, а да ју је неки богати трговац откупио и донио на Крњин, те заједно са тијелом сахранио. Обећао је Турцима да никада никоме неће рећи за мјесто његовог гроба, тако да се и дан-данас не зна гдје је његов гроб.


Други, опет, причају да га је након што је напао неке раднике уКрњину, Чехе, намамио у кућу неки фратар и предао Турцима, а ови су га погубили у селу Прибинић. Наравно, као и увијек, постоје и друге приче, да га је издала једна жена, јатак, кад је одбио да се њоме ожени.

У народу се дуго приповиједало и причало о Милићу Икићу као о јунаку, а послије другог свјетског рата та се прича није толико помињала, па се почела и заборављати. Само старији, као Ристо Старчевић, још понешто од тога памте кад их упиташ за јунаштва наших дједова и прадједова на подручју Крњина.

 
Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA

понедељак, 10. децембар 2012.

Љубав одвела у смрт


Прича о два стара споменика код куће Балешевића
из ВеликеСочанице
ЉУБАВ ОДВЕЛА У СМРТ
Старица Вида Балешевић једина памти причу о два надгробна споменикау Великој Сочаници. Ту су, по њеном казивању,сахрањени младић који је због несретне љубави себи одузео живот и његов отац. О два надгробна споменика поред куће Балешевића у Великој Сочаници код Дервенте мало се зна,а и оно што се некада причало, временом се заборавило. Међутим, нешто од тих прича памти најстарија из породице Балешевић.седамдесетседмогодишња Вида.
Раније је, причабака,била срамота када неко из породице дигне руку на себе,поготово због несрећне љубави. Такви се нису сахрањивали у гробљу. Мајка Петра Балешевић синаТеодора и супруга Јову сахранила је поред куће, како би их могла, док је жива,оплакивати и бити близу њих,казује Вида.
- Тако сам чула када сам се удала у ову породицу и запамтила. Људи су говорили да је Теодор ашиковао са дјевојком из породице Топаловић у Малој Сочаници. Једни веледа се отац Јово није слагао да се син ожени из сиромашне породице. Други, опет, кажу да су Балешевићи и Топаловићи били рођаци.
Теодор је међутим, много волио дјевојку. Знајући да је очева задња, од силне туге оде у шуму и објеси се о дрво, прича Вида. О Теодоровој смрти,годинама се није ништа сазнало.Мислећи да је жив, кренули су у потрагу, али га нису нашли. Говорило се да се одметнуо у хајдуке и да лута по планини Крњин.
-Причало се да је, повремено ноћу, када сви усне, долазио код дјевојке у Топаловиће.Прича се толико разгласила, да су људи у то почели и да вјерују. По селу су се шириле гласине како су на мјесечини виђали Теодора обученог у јагњећу кожу. Међу мјештанима је владао страх од сусрета са Теодором, наставља своје свједочење Вида.
Отац Јово и мајка Петра нису губили наду да ће њихов син једног дана доћи кући, само док му младалачка ватра прође. Туговали су четири године и проклињали себе што нису допустили да се ожени дјевојком коју је волио. Након четири године испоставило се да Теодор није отишао далеко од куће.У шуми,гдје се ријетко пролазило, нашли су само костур како виси на храсту. Отац Јово није могао себи да опрости шта је урадио, па се и он објесио. Тако, оца и сина, без опијела, заједно сахранише у близини куће, завршава причу старица Вида Балшевић.

МАЈКА
Мајка Петра дуго је туговала и никада није прежалила сина и супруга.Свако јутро је палила свијеће грлила, љубила крстове и  запомагала. смогла је снаге и након неког времена 1923.године подигла споменике.
Данас, понекад упалимо свијеће у помен на трагедију ове породице, каже бака Вида.
( Прича је писана 2004.године)
Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA

недеља, 11. новембар 2012.

митологија

Краљица Зарада с Укрине
Прије наших чукундједова, и  још прије, у нашим крајевима је живио неки народ и нестао. Њима је владала мудра краљица Зарада. На узвишењу обраслим храстовом и липовом шумом поред ријеке Укрине саградила је град. Бавили су се ловом, риболовом и узгојем житарица. Нису били ратнички расположени, али су били вриједни, добри ловци и риболовци. Све што су привређивали и уловили дијелили су. Краљица је била добра свом народу и није га држала у ропству ни напуштала. Поштовали су свог Доброгбога, који је краљици дао разне способности и умијећа, па је знала како се праве нити од вуне или лана и конопље. Иглом да спаја два комада тканине или коже у један. Учила је народ како се обрађује земља, разликује и сије разно сјемење. 
Неизмјерно је вољела своје три сестре: Церу, Дерову и Селу! Села је била најмлађа и краљичина миљеница. Била је увијек уз краљицу и за све се интресовала што она ради: ''Краљице, краљице како се влада народом ?''.
''Драга сестрице, народом се не влада, него се народ воли, као што и ја тебе волим.''
''Хоћу ли ја бити твоја принцеза, ако ме волиш? ''
Тад се Зарада насмијеши и помилова је по златној косици: ''Кад вријеме дође, бићеш краљица.’’
Градина бијаше направљена од храстових балвана, земље и прућа, а у кућама су остављани отвори да би се разбила тама, да у одаје по дану улази свјетлост. Од липовог и храстовог дрвета, у част богова, посвуда бијаху постављене статуе. Народ је живио око Градине испод дрвећа, молили су се и приносили жртве боговима. Краљица Зарада, Добробогу је приносила дарове од љетине или ствари које је сама правила. Градину је уређивао и о свему бринуо домаћин Дерован. О обради поља Слав, а Чеслав је плео мреже и организовао риболов.
Страх се увалчио у кости кад би долазила зима, природа би замрла, поља и шуме опустошили. Ништа се није могло радити, јер би лед све оковао и народ би се склањао у Градину. Добрибог није могао ништа против опаке божице зиме Моране. Тада су приносили дарове божици прољећа Весни и са зебњом чекали дах топлог вјетара. Краљица се сваким даном молила великом богу Сварогу. Доласком прољећа народ би изашао на поља и обрађивао њиве, ловио дивљач и пецао рибу у ријеци Укрини. Тако се надалеко прочуло како поред ријеке Укрине живи народ са својом краљицом, која је веома лијепа, радна и за свој народ добра.
Неки царевић са далеког Сјевера дође једног дана да запроси краљицу. Донесе јој вриједне дарове. Међу даровима бијаху медвјеђа кожа, простирач од јеленске коже, те краљици  капа од куне златице и  обућа од кошутине коже. Царевић кад је видио краљицу, не могаше се начудити њеној љепоти. Никад у свом царству није сусрео љепшу жену. Маштао је, како и на који начин да је придобије. Замишљао је како ће њежна као лане, висока као вита јела, у његовој раскоши шетати, а он ће уживати у њеној љепоти.
Царевића није интресовала њена доброта и умијеће, него жудња за вањском љепотом, која га очарала. Док је сањарио, чуо је краљичин глас.
''Којим добром дарове ми доносиш царевићу?'' Збуњен, није имао одговора, него се окрену према својим витезовима, који стајаше са тешким црним оклопима, штитовима и копљима испред улаза и нареди да изађу из краљичине одаје, како би понизно предан самољубљу уживао у њеној љепоти. Пред царевића послужише медовачу, те разна јела и печења од дивљачи. На крају у дрвеним посудама донесоше саћасти мед и липов чај. 
Кад се царевић окријепио медовачом и липовим чајем, те засладио медом, упита краљицу: '' Ко ти даде такву љепоту, да си висока и витка као јела, стасита као срна, њежна као лане, а слтка као мед, краљице моја. ''
'' Велики  и силни царевићу добар и оштар вид имаш !'' 
Би цару то мило, те се гласно насмија.
''Али душу и љубав не видиш.'', настави краљица.
''Ја не припадам ником, осим народу и њихова сам слуга, тако ми богови претказаше.''
Тад не би по вољи царевићу, скину кацигу са главе и као бик рикну: ''Бићеш моја краљице, милом или силом.''
'' Величанство, узладуан је далеки пут и труд. Моја љубав је мој народ. Не би ми било по вољи за тебе поћи. Наш народ нема властеле ни краљевића. Свака је краљица , осталом народу једнака, међу њима срцем бира мужа.''
Цару није било јасно, како једна краљица може да одбије његову руку, која је моћна и неизмијерно богата, те се расрди и удари шаком по столу. Како је ударио, све се у одаји затресло, а статуао Доброгбога  се преврнула.
''Твоја моћ је силом и мачем стечена, а моја у љубави према народу. Тамо гдје огњиште тиња, и гдје дух богова бдије, ту не требају царевања, ни велика богатства. Све што нам треба, дали су нам наши богови које поштујемо и дарове приносимо. Од Доброгбога добих умијећа да не владам народом, него да их  учим раду и добрим дјелима. Мачем стечена слава и краљевства не доносе благостање, него непрекидну зебњу од освете. Дарове, ако нису од срца и душом мени намијењени са собом их врати.''
Царевић се расрди, скочи и  потеже мач. Рука му задрхта, а Зарада је као јутарња звијезда Даница у свјетлости љепоте стајала пред њим. Спустио је мач, али  у његовој души остала је само мржња и злоба. Царевића су мучиле и опсиједале мисли, како то да краљица без мача и оклопа има такву храброст. Руке су му дрхтале пред њеном љепотом, а тијело му под оклопом слабило. Био је опчињен вањском љепотом, а слијеп у дубини душе. Ледено срце његово се топило и слабило снагу и дух тијела. Његов дух омађијан проклеством није му дозвољавао да се отргне из канџи зле моћи и краљицу разумије. Она нипошто није хтјела да се удаје за њега и да иде од свог народа. Царвић се разљути и огњем спали кипове божанстава, те се врати назад у своје тамне камене зидине. На повратку, његови ратници оставише пустош и рушевине за собом. Данима су сагоријевали дрвени кипови божанстава. Царевић је рушио кипове да би изазвао срџбу злих богова према краљици.
Видјевши шта је царевић урадио, мудра краљица је предвидјела долазак велике несреће, зла и таме. Са народом обради и посија сва поља и њиве. Добрибог натопи поља кишом и жито роди, као никад до тад. Љетину сакупе и однесу у Градину. У земљи ископаше велике јаме – амбаре и ојачаше храстовином, а од липовог лика направише ужад и спустише жито у дубину амбара. Кад је дошла зима, Градину је обавила снијежна мећава и лед. Топли повјетарац и прољеће нису дуго долазили. У љето, испод копита коња могао се видјети лед, који се није потпуно топио. Зима је трајала непрекидно девет година . Владала је пустош, а људи су умирали од глади. Мудра краљица Зарада сачувала је свој народ од глади, залихама жита, које су биле спремљене у амбарине под земљом.
Царевић је по сваку цијену хтио да придобије краљицу Зараду како би се удала за њега. Слао је изасланике и обећавао да ће на Градини саградити велике зидине са много одаја, поставити многе статуе божансатава и окитити бисеријем, златом и драгим камењем. Зарада је данима размишљала, како и на који начин да се ријеши царевића, који не живи у свјетлости богова, него у злу и тами. Домаћини; Дерован, Слав и Чеслав бише уплашени пријетњама царевића и замолише краљицу да му понуди сестру Селу, како би му се удовољило.
Зле слутње су мориле краљицу да ће царевић покушати мачем и силом да је примора на удају. Повукла се у тишину и дуго размишљала. Знала је, ако се једном удовољи и пред силом поклекне, глад злог царевића неће нестати, па ће му прохтјеви ићи много даље, а од њене руке неће одустати. Ако опет не поштује богове и обичај народа, онда неће бити мира и слоге у њеном краљевству. Богови су јој дали умијеће, а не моћ да влада мачем. Зрневље јој остављају по пољима, дивљач по шумама, у ријеци као бисере икре рибу, а вриједни народ сакупља. Сад тек краљица чврсто одлучи да се не удаје за моћ и ботаство, нити сестру Селу да понуди осорном царевићу, који је изазвао зле силе и велику казну богова сручио на њен народ. Позвала је народ и саопштила своју одлуку: ''Дух народа се не може ни мачем ни огњем уништити, он остаје и живи вјечно и послије смрти, јер све прелази у нови живот од чега је некад настало. Из дрвећа је настао у дрвеће дух одлази, које сваког прољећа изнова се јавља и буди.'' 
Након девете године, с југа дође топли вјетар који све пробуди. Све се одмах развесели, поља и шуме озеленише. Дивљач се врати у шуме, а рибе у ријеку. Зарада направи гозбу у част Доброгбога и прослави долазак божице прољећа и весеља. Видјевши да не може приморати краљицу да пође за њега нити се умилити њеним боговима, царевић са многобројним ратницима крену у освајање. Кад стиже, нареди да народ побију и Градину огњем спрже, краљицу заробе и доведу у његове тамне зидине испод високих планина и гора. Црни ратници све мачем посјекоше и огњем спалише. Домаћин Дерован изгоре у загрљају статуе Доброгбога. Слав остаде у пламену и пепелу запаљених поља. Чеслава натјераше и утопише у ријеци Укрини. Сестру Церу посјекоше док је брала липов цвијет. Дерову у ватру бацише. Селу копљем прободоше и на липу дигоше. Краљицу заробише и оковаше. Њени јецаји до неба су одјекивали. Кроз плач је говорила: '' Нека Добрибог побиједи зле моћи, а мој народ нека живи вјечно духом својих предака.''  
У сутон, Појездом* је завладала мукла тишина. Зли ратници су ужарбано напуштали Градину. Зарада је још једном удахнула свјеж ваздух који долазише с Љубића. Подигла се, погледала према Вечерњачи и испустила душу. У пријезду, с Истока, Зорњача је била прекривена облацима туге. Добрибог кишом натопи њене сузе, из којех израсте дрвеће. Младе липе и храстови на Градини су духови давних предака. Коријени потомака их одржавају. Они су вјеровали у живот дрвећа и да је живот настао од дрвећа и да је након смрти њихов дух прешао у дрвеће. Тако је са Градине нестао добар и миран народ са својом краљицом Зарадом.
За њима ће доћи други, али ће дуго владати закон ратника и зла, народ ће патити и живјети у биједи и сиромаштву, и у страху од мача моћних владара. Испод великог старог храста гдје је била Градина и сад чобани се одмарају. У сну често могу чути шапат храста: '' На овом мјесту, некад је био пријесто добре и лијепе краљице Зараде. Моје дебло је статуа Доброгбога, а гране руке домаћина Дерована, Чеслава и Слава.''
Кад вријеме дође лишће на древећу затрепери, дух предака оживи. У зрацима сунца, Селина златна коса засвјетлуца на липама. Из храстика, Цера се из хладовине смијеши. На Укрини Дерова рибу из дубина вирова избацује.

Pojezda *( kao Pojezna) - po Slavenskoj mitologiji predvečerje. Prijezda -(kao Pojezna) praskozorije. Onaj koji jezdi prije i poslije zvijezde Danice Večernjače - Zornjače.

Моја прича  о митологији наших крајева објављена у ''Српској вили'', часопису за књижевност Бијељина.
  
Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA

четвртак, 23. фебруар 2012.

безимено језеро


У дервентском селу Осиња, на самој граници са Горњим Церанима, код кућа Маркелића, смјештено је језерце површине од око сто квадратних метара. Ниво воде у језеру је исти у свако доба године.
Вода из језера није за пиће, али мјештани напајају стоку. Љети, Једва да се површина воде може видјети од биљног покривача, рогоза и траве, као и листова који личе на лопоч. По обали се простиру разне врсте перунике и другог раслиња, врбе и слично.
Мјештани кажу да језеро нема име, а да су за његово настајање везане многобројне приче и легенде. Која је од њих тачна и најближа истини, у селу не могу потврдити.
Сличних језера у овом крају нема, а старији тврде да је настало по легенди о дјевојци коју су, у давна времена, хтјели да удају за момка кога није вољела.
Прича се да је дјевојка побјегла од младожење из сватовске поворке када је пролазила оближњим путем јер се није хтјела удати за онога кога није вољела. Ту ју је чекао вољени и заједно су се дали у бијег. Бјежећи од потјере која је кренула за њима, наишли су на вртачу. Обоје, држећи се за руке, скоче у њу и пропадну у дубину земље. Кад су скочили, из земље је шикнула вода и затворила вртачу, причају мјештани, који често долазе на обале језера. Кажу да се од тада прича да се на овом мјесту створило језерце које и сада постоји. Никада нико није знао како су се двоје младих звали, па је тако језерце остало без имена.
Прије су дјецу плашили овим језером, да не смију пролазити поред њега, јер ће се онесвијестити и пасти у воду. Други су, опет, причали да се на том мјесту утопио неки сељак, па се често дешавало да се у облику вукодлака укаже пролазницима који би од стра­ха обољели и никад више не би се опоравили.
Има и оних који кажу да језеро нема име због тога што кад се у њега загледаш, заборавиш своје име, и ко си, шта си, и одакле си дошао, све док неко не нађе и не одведе те кући.
Старији који памте давнашње приче, веле да све то није доказано, а људи причају савшта и ко зна шта им пада на памет.Ту су одвјкада и ничег се не плаше. То је ближе некој легенди, која кружи и препричава се у народу, како коме одговара.
 
Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA