Приказивање постова са ознаком Vjerski objekti i događaji. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Vjerski objekti i događaji. Прикажи све постове

среда, 27. јануар 2016.

ЦРКВА ОДЛИКОВАЛА ''БОСИЉАК''



 
            ОДЛИКОВАЊЕ ЗА КУДМ "БОСИЉАК"
               На дан Светог Саве, након служења Архијејрејске литургије, Његово преосвештенство владика зворничко-тузлански Хризостом одликовао је Архијерејском похвалницом Културно умјетничко друштво младих "Босиљак" из Дервенте, поводом петнаестогодишњег активног дјеловања и рада.
               Архијерејску похвалницу владика је уручио културно-умјетничком руководиоцу "Босиљка" Стани Наградић, у саборном и помен храму Успења Пресвете Богородице у Дервенти. 
               Ово признање је додијељено КУДМ "Босиљк" Дервента, "због његовог доприноса његовању, очувању и развоју српског фолклора на простору општине Дервента и српског етничког простора" , што је на Арихијерејској похвалници написано.
              
КУДМ "Босиљак" је игром и пјесмом наступао у свим бившим републикама Југославије, у Италији, Швајцарској, Француској, Њемачкој, Мађарској, Аустрији, Бугарској, Румунији, Литванији, Грчкој, Украјини, Пољској, Русији и Турској.
              
Добитници су многобројних признања, а кажу да им је најдраже оно кад су одликовани 2013. Године, Граматом Руске армије. 
                                                                                                      
            Фотоси и и текст : by Савко Пећић Песа

уторак, 19. јануар 2016.

ЧАСНИ КРСТ

Пливање за часни крст у Дервенти се организује традиционално сваке године на Богојављење на ријеци Укрини код старог моста. Већ трећу годину за редом у ријеци Укрини код старог моста плива Зоран Видовић из Дервенте, Горњи Детлак, запослен у приватној фирми Графит & син Дервента и редовно први дође до крста.
Ове године је било хладно али то није спријечило Зорана да са још два пријатеља скоче у хладну ријеку како би дохватиличасни крст у своје руке.Ово године , за разликуод предходнихнапољу је било више од минус 5 степени.
Погледајте пажљиво фотографију овај момак има природан крст на грудима, који се види кроз  мокру мајицу.

Савко Пећић Песа
Фотос:  архива ФБ, ''РАДИО ДЕРВЕНТА.''

петак, 30. јануар 2015.

УСНУЛА ПАХУЉИЦА

У Доњој Бишњи код Дервенте овјековјечена је фотографијом манастирска црква Покрова Пресвете Богородице у зимском амбијенту. Са конаком, црква својим изгледом, поред рјечице Бишење као ''Бијели анђео'' привлачи погледе пролазника стварајући мир и задовољство у души свом својом љепотом дара Божјег, уснуле пахуљице.

Tekst i fotosi : by Савко ПЕЋИЋ ПЕСА

понедељак, 19. јануар 2015.

БОГ СЕ ЈАВИ....!

                       
ЗА ЧАСНИ КРСТ У НАБУЈАЛОЈ УКРИНИ
На дервентском старом мосту, преко ријеке Укрини, данас на Богојављење освештана је водица и Часни крст, који је потом Станоје Симић бацио у набујалу ријеку. И поред виског водостаја, мутњежи и наноса, Зорана Видовића није спријечило да још с тројицом храбрих момака заплива на матицу набујале Укрине и први доплива до Часног крста. Чврсто га је задржао у рукама, пољубио уз одушевљење многобројних присутних вјерника и грађана на мосту и око моста.
Видовић /22/ је прошле године на Богојављење био једини пливач до Часног крста, а данас су му друштво правила још тројица младића – Миле Шуматић /21/, Златко Пазуревић /20/ и Михајло Вукичевић /30/.
Прије пливања за Часни крст, у Саборном и спомен-храму Успења Пресвете Богородице у Дервенти служена је литургија, након чега је литија кренула до старог моста, гдје је обављено освештање водице.

Станоје Симић је десети пут новчаним износом наградио најбржег пливача који је стигао до богојављенског крста, али и друге учеснике. Допринос награђивању пливача дао је и Хаџи Ратко Ђекић, ктитор манастира Бишња код Дервенте.
Fotosi i tekst : by Савко Пећић Песа

четвртак, 20. новембар 2014.

ЗАСЛУЖНИК

Протојереј ставрофор хаџи дервентски, Драган Каиновић је пензионисан.
Протојереј ставрофор хаџи дервентски, Драган Каиновић, познат као добар оратор, драг саговорник и радо слушан прповиједник,а на зборовањима као дискутант . Осим тога , велики је шалџија, рад гост у свакој кући и сваком друштву гдје се нађе.
У Дервенту је дошао прије 23.године у вријеме најтежих дана и ратних догађања.Тада је требало бити и остати свештеник и бити пастир Божији и у свему остати чист пред својим народом. Правити и размишљати о унапређењу духовног живота. Уздизати нове храмове,а понајвише заслужан је за подизање храма Успенија пресвете Богородице у Дервенти, те манстира у Доњој Бишњи и много других храмова, гдје је прота Каиновић помагао,подржавао и неуморно радио на њиховој изградњи. Дуго је као свештеник радио и стицао животна искуства и много учио од народа ,а и давао савјете и поуке свом народу. Вријеме је пролазило и мијењало,а прота је свој наук свештеника - јереја усавршавао међу народом и у сталним односима, разговору, причи, давању савјета и помоћи свим људима ојађеним, сиромашним и угроженим.
Прота се под старе дане одлучио на  упис студије и у року дипломира теолошке науке.
И ето , као такав ових дана дочекао је дан , када је отишао у пензију.Умјесто њега дошао је млађи прота Александар Милашиновић.


Савко Пећић Песа

четвртак, 30. октобар 2014.

О нашим крајевима


Мрамор - стећак у гробљу Дријен из времена постојања старе цркве
Извод из чланка ''Амвон из Појезне''
Аутор : Мирослав Б. Душанић

На територији данашњег Дријена (код Башића) постојала је ранохришћанска црква изграђена од домаћег чврстог материјала (камена). Колико је мени познато, то је једна од најстаријих цркви на сјеверу Босне и Херцеговине, а сигурно је најстарија у увом дијелу Босне. Црква је била великих размјера и уз њу се налазило гробље. Није познато када је тачно изграђена, али је била, као и многе ранохришћанске цркве у БиХ, посвећена Светом пророку Илији (у народу познатијим као Илија Громовник). У славу овог пророка у цркву је постављен велики и рељефом украшен, амвон од олова. (Сам податак да је амвон од олова, је веома занимљив и из многих разлога подстиче на даљна истраживања.) Ако се не зна вријеме градње овог храма, са сигурношћу се зна када је ова црква порушена
Црква пророка Илије је доживјела трагичну судбину. Изграђена за потребе хришћанског српског становништва, у највећем јеку и процвату јереси богумилства, потпада под њихов утицај и бива од њих сасвим преузета. Сви покушаји поновног враћања су пропадали, јер је „богумилско учење заразило владајућу властелу“. Не бих се овдје на овом задржавао, али је познато да су против „нове јереси“ устали хришћани оба обреда (и они који су били уз Исток, као и они који су признавали папу). Тежак ударац богумилима наноси тек краљ Драгутин. Он се жени са угарском принцезом и добија посједе на поклон, а један од највећих изазова био му је, искоријенити јерес и приклонити „заражену властелу“ на вјерност. Није се превише ослањао на ријеч, већ се прихватио мача, стао на чело својих одабраника и кренуо у јуриш. У том налету 1283. године, богумили су доживјели тежак пораз, црква Светог пророка Илије је потпуно уништена а већина богумила погубљена. Само мањи број њих и њихових присталица је успио да избјегне смрт. Неки од преживјелих су успјели пријећи ријеку Укрину и пребацити се на територију данашњег Прњавора. Ту су се удомили и основали своју нову заједницу. Мјесто је по њима добило име Бабуни или Бабуновци, које је временом постало Бабaновци (бабунима је хришћанско становништво погрдно називало све пагане, богумиле и безбожнике). Живјели су сасвим изоловано и сви су падом под османску управу прихватили ислам.

Побједом над богумилима и њиховим протјеривањем изван граница земље над којом је добио управу, краљ Драгутин стиче углед (славу), потчињава властелу и учвршћује своју власт. Побједа над „безбожницима“ му је донијела и огромне приходе, које он одмах употрбљава за обнову вјере, тј. приступа одабиру локација за градњу манастира, којих није било у овом подручју. Први манастир, од неколико планираних, изграђен је у нашим крајевима, изнад Укрине на територији која данас припада селу Доњи Детлак. Манастир (манастирска црква и основне монашке одаје: спаваоница, одређени број ћелија, просторије за рад) су изграђени 1285-1300. године, мада је манастир у више наврата прошириван и дограђиван. (О томе посебан текст).

Рушењем цркве Светог пророка Илије, страдањем и бијегом богумила и њихових присталица, овај крај остаје дуже вријеме потпуно ненасељен. Једино амвон од олова са својим лијепим рељефом доживљава другу судбину. Њега је неко од становника пренио у данашњу Појезну...


  
Амвон из Појезне
Припремио и фотоси: by Савко Пећић Песа

петак, 24. октобар 2014.

МАНАСТИР ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ



У Доњој Бишњи код Дервенте изграђен манастир.



Идеја о градњи манастира родила се у мислима Ратка Ђекића још 1992.године, кад је, у сагласности са породицом, одлучио да Српској православној црквеној општини Дервента поклони земљиште, које је наслиједио у селу Доња Бишња од својих родитеља. Фебруара 1992. године у Америци је боравио епископ  зворничко тузлански Василије. Тад се Ратко састане с њим и са епископом канадским Ђорђем. То је тренутак кад је читава породица одлучила да прави манастир.

У понедељак, 22.априла 2002. године, са почетком у девет часова, протојереј ставрофор Драган Каиновић, уз саслужење свештеника архијерејског намјесништва дервентског: протојереја Саве Тодоровића, Милорада Бајбића, Цвјетина Митровића, и
Радојце Ћетковића, обавио је молитвославље на земљишту, поводом почетка радова на темељу за градњу манастирске цркве и конака. Овом молитвослављу присуствовао је ктитор Ратко Ђекић.

Одмах, 6.маја 2002. године на том мјесту организован је Ђурђевдански уранак, који ће постати традиционалан.

На Видовдан 2002. године епископ зворничко -тузлански Василије освештао је темеље манастирске цркве. Епископ Василиј је тада рекао: ''Од данас ово није више манастир у изградњи, већ манастир, живи извор духовне воде и вјере у бога, тако нам свима потребне.''

Тад је већ манастирски конак био озидан до прве плоче, а за прву крсну славу до покривања.

Прва манастирска слава одржана је, 14.10. 2002. године.

Исте године у јесен, засађене су прве саднице воћњака на манастирском земљишту.

На дан, 3.септембра 2003. године, започело је зидање манастирске цркве.

Друга манастирска слава је одржана у просторијама конака.

Другог априла 2004.године у Доњу Бишњу довезена су изливена три звона за манастирску цркву.

На звоник манастирске цркве дигнута су  три звона, 13.јула 2004.године и први пут се тада огласила бишњанском долином.

На дан Покрова пресвете Богородице 2004.године, епископ Василије је освештао манастирске конаке, манастирске крстове и манастирска звона.

Крајем 2005. године, започела је градња врата, или капије раја.

По одлуци епископа Василија у манастир су 4.априла 2006. године стигли први монаси.

У јуну 2006. године уз помоћ начелника општине Милорада Симића асфалтиран пут до манастира.

Манастир је освештан 18. Јуна 2006. године.

Фотографије и текст : by Савко Пећић Песа

среда, 24. септембар 2014.

Амвон из Појезне четврти дио



 Стари надгробни споменик у појежанском гробљу код Мршића
Зуб времена је присилио мјештане овог подкрњинског села поред Илове, да се опросте од свог „старог храма“ посвећеног Светом пророку Илији. Његов животни вијек није трајао дуже од обичног људског, само 72 године (1893-1965). Посљедњих неколико година свог бивствовања, због трошности је постао више опасност по вјернике, но уточиште. И само је чудо да се у изненадним олујним налетима, а они су у овим крајевима били чести, није догодила ни једна несрећа. За сачувати није остало скоро ништа. Не зато што тога није било, него што „туђи“ разграбише. Нешто покупише туђе војске и освајачи, нешто на превару из њега однесоше „учени људи“ и никада више не вратише, нешто „затурише и отуђише“ домаћи профитери.
Изузетно вриједну „плочу са натписима“, која је у храму служила као олтар, задржала се у служби само 12 година и однешена је у Прњавор. Дошла 1905. године у пратњи аустроугарских војника, нека учена „наша и аустроугарска господа“. Нису се задржали дуго, нису имали времена ни кафу да попију, измијенили пар ријечи са парохом Симом Петровићем, дали му 750 аустријских круна да обезбиједи нови, и из храма однијели олтар („плочу“). О „старом олтару“, односно „плочи“ није се више говорило. А народ није нико ни питао, народ је неписмен, њему ионако није мјесто за олтаром. Кад се примијетило да „плоче“ нема, било је касно, а више није било на животу ни мјештана који су о „плочи са натписом“ подробније знали. Многи од њих су нестали у бурним годинама. Неки на „нашој страни“, неки мобилисани за туђина, неки завршише животе у логорима и стратиштима на домаћем терену (логор у Добоју), неки у далеком Араду...
Али они који су долазили и односили, они су веома добро знали којим то поводом чине. „Плоча са натписом“ није била нека обична. Она је у Појезну донешена у вријеме „када српски живот није вриједио црвљива боба“. Када су се са свих страна чули само јауци и извијали густи облаци дима. Донешена је (којег ли случаја, као да су мјештани Појезне изабрани и одређени само да чувају) са рушевина „велике српске светиње“, симбола опстанка нашег човјека на овом простору, манастира „Драгиње“ из Доњег Детлака. Овај манастир, задужбина краља Драгутина, чије име је петипо вијекова поносно носио (1285-1835), сравњен је до темеља. Манастир је у свом бијесу (али и уз здужну потпору Аустроугарске) порушио дервентски капетан Махмут-бег Беговић. (О овим догађајима, као и о манастиру Драгиња у посебној серији текстова.)
Из „старог храма“ у Појезни однешена је и „стара рукописна књига“ – Октоих, а однио ју је А. Пољанић, наводно за потребе Земаљског музеја у Сарајеву. Од тада му се губи траг, а овај Октоих је из радионице „драгињских монаха“ – дјело из манастира Драгиња (Доњи Детлак). Када је храм Светог пророка Илије порушен (1965), остао је амвон и остало је звоно изузетно јасног и препознатљивог звука. Они који су нам све вриједно однијели, да су знали да је и то значајно, сигурно би нам и то одузели...
Нови храм посвећен Светом цару Лазару, користи амвон Св. пророка Илије све до 2002. год. Тада се ангажовањем појежанског пароха Јове Марковића приступа реконструкцији (обнови) храма. Храм поприма сасвим нови изглед. Наш „историјски амвон“ се одстрањује из службе, а на његово мјесто долази новоизграђени од мермера. Информисан сам да се „стари амвон“ чува у новом храму (надам се да је тако).
При обнови храма у његовим темељима су „пронађени дијелови одежде са разнобојним влакнима“ (Савко Пећић Песа), као и један стари крст од месинга, израђен у цариградској радионици, и на њему је натпис Свети Никола. Било би добро да се неки од стручњака позабави мало са овим крстом, да му одреди тачну старост. Поготово када се зна, да је у Ћеслици (Појезни) на Старом православном гробљу, била изграђена црквица посвећена Светом Николи Чудотворцу, која је била у служби два вијека (око 1283-1512).

Мирослав Б. Душанић
Фотос: Савко Пећић Песа

понедељак, 22. септембар 2014.

Амвон из Појезне - трећи дио


Симићи су једна од најстаријих породица у Појезни. На спомен обиљежију пише да је Јаков Симић рођен 1832. године, што веома далеко датира у прошлост Појежана.

Из (мени) доступних историјских извора не може се утврдити да ли су мјештани тражили дозволу за градњу цркве. Али оно што опчињава је њихова упорност и приврженост својој православној вјери. Мјештани су у камену шкриљцу исклесан амвон (око 1590.) три вијека тајно користили за вјерске обреде. Три пуна вијека су мјештани износили амвон и платна на од монаха Василија одређен/предвиђен и освјештан црквени простор. И у свим тим тешким и превртљивим временима, они су свој амвон сачували, да би га у погодном тренутку уградили у дуго жељену „богомољу“. Када се човјек замисли над овим, ово дјелује као бајка, скоро нестварно. Па зар се није нашао нико који би се пред османским завојевачем „избрбљао“, било случајно или намјерно. Али ово није бајка...

Управо на том мјесту је становништво 1893. године саградило цркву Светог пророка Илије са звоником, и у тој цркви напокон „удомило“ свој "покретни/преносиви" амвон. Томе у част је од тада, сваке године на Илиндан (Илињдан) – 20. јула по старом, односно 02. августа по новом календару, приређивана велика светковина (црквени збор), који је увијек био изузетно добро посјећен, не само од становништва овог села, него и из свих околних мјеста. За тадашње вријеме била је то једна изузетно лијепа грађевина, мада је за материјал употријебљено пруће које се уплитало, а између је набијана земља, кориштено је дрво (летве и даске) и ћерпић. Црква је била покривена дрвеним летвама. Увидом у документацију СПЦ ова црква није била званично освећена, тј. њеном званичном отварању није присуствовао владика. (Да ли је и ко уопште извршио освећење, и по чијем налогу односно у чије име, који свештеници су присуствовали итд., не бих да нагађамо. О овом ћу се поново позабавити, и наравно све откривене податке надопунити.)





Само да подсјетим, 1937. год. проф. др. Миленко С. Филиповић записује: И сада стоји црква која се подигла место чадора. Црква је малена. Сем што је апсида изведена полукружно, основа је правоугаона. Из ове цркве је однешена изузетно вриједна рукописна књига. О томе извјештава и госп. Филиповић: Познати сакупљач старина из Сарајева А. Пољанић однио је неку рукописну књигу из Појезне (Oktoix).



Уз ову цркву се окупљало становништво села Појезне и околних села: Јеланска, Брестово, Митровићи, Цвртковци, Тисовац и Црнча (то су званични црквени наводи, незванични су нешто шири, јер је познато да су на Службе долазили и мјештани удаљенијих села која нису имали цркву). Сједиште пароха је било у селу. Али остаје пуно спорних питања - црквенохијерархијска, али се тичу и вођења црквених књига - које треба разјаснити. Познато је, да је село имало парохијски дом, да је постојала и црквена општина. Званично црквено средиште - протопрезвитерат је био у Тешњу.   



Пошто је црква била саграђена од прилично слабог материјала – била је то црква од „плетера, дрвета, прућа и набијене земље“ - "црква плетара", она је 1965. године, због своје дотрајалости, морала да се поруши.   





На истом мјесту је у периоду од 1966-1968. године саграђена нова црква, у коју је амвон поново пренешен, тј. уграђен. Али из (за сада мени) непознатих разлога, црква се посвећује Светом цару Лазару. Тако је направљен један куриозитет (да ли из незнања или из непоштовања сопствене традиције или можда постоје неки објашњиви разлози!?) - црква посвећена  Светом цару Лазару има амвон посвећен Светом пророку Илији. Тако се историја неким чудом поновила. Подсјећам, прва црква у мјесту (направљена у Старом православном гробљу, непосредно послије 1283.) била је посвећена Светом Николи Чудотворцу а имала амвон Светог пророка Илије.






(наставиће се)


Мирослав Б. Душанић
Фотос: Савко Пећић Песа