Приказивање постова са ознаком Појезна. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Појезна. Прикажи све постове

понедељак, 28. новембар 2016.

ЗБОРОВИ И ПРЕЛА НАШИХ СЕЛА

 
Збор у Појезни код старе цркве
ИЗ ДЕРВЕНТСКИХ СЕЛА
Играло се и пјевало раји,
на ледини, или на мераји.
Уз шаргију, ´ватали у коло,
дођи и ти да поиграш лоло.
Дуга перда и терзијан мали,
струне цвиле, свирци раштимали.
Виолина, гудало загуди,
животу се, радовали људи.
А опанчић везе, па удари,
не да срцу веселом да стари.
Бруђу игра и прашину диже,
сапанац се откопчати стиже.
Цркве биле, окупљања мјеста,
и дружења, као свеци честа.
Сат им био, ток сунчева хода,
жеђ гасила, са извора вода.
Старији су, ишли од из´ода,
млађарија, послије пре´ода.
А дјевојке, љепоте из снова,
и на њима, тазе роба нова.
Сви у коло, ко жели до кога,
рука руци, а и свој до свога.
Срце туче, хоће да искочи,
када сретне, неке миле очи.
Па од неко, доба намигују,
и ватрене, искре ишчекују.
До Штрбаца и Милића Гаја,
стизала је из Дервенте раја.
Код Мусића, Кајиновић млина,
састати је било се милина.
Пуста младост, носила далеко,
брда, њива и потока преко.
У Жуниће и Гојковац ишло,
до Остружње стигло и обишло.
На Осињи, Пантелија свети,
Сочаници, Петровдан и Цви´ети.
Играло се и пјевало свуда,
после рада и великог труда.
За момке се знало из Церана,
није било спортскије дворана.
На Машалу, у Грабик Тепића,
момака је било кô борића.
Ни препрека, сокака блатније,
до Брестова отић´ ништа није.
Радост била, свеци кад освану,
Мишинцима, Церу и Плехану.
Из Тетиме и села Башчара,
није било трубе ни гитара.
Већ посавске пјесме и игара,
мирис липе, радосних јутара.
Запјевају грла у момака,
осмјехује, цурица се свака.
"Цуро Јело, похвали се свима,
теби даћу, срце у њедрима.
Нема кола моја мила нане,
док у колу прегача не мане.
Мала Дано, у мом срцу ти си,
још ми љубав, обећала ниси."
О Видову, на брду Савића,
за Спасово, у гају Тадића.
Први пута, цуре се укажу,
и прегачу, шарену покажу.
Црвен папир и украси мали,
са сватовских, коња што су пали.
У торбици, цурице имале,
и образе, руменити знале.
Дријен, Детлак и Календеровци,
сваки светац, знали и основци.
У Црнчи се, Духови славили,
и косачи, одушка правили.
"Сушите се, зелени откоси,
ил´ у поток вода нек вас носи.
А ја одо´ у коло играти,
виолина да ме кући прати"
А недјеље, љепше биле прије,
играло је, коло код Лексије.
Пут затворе колона се прави,
Луковача из кола се јави.
Само гази и не скривај лица,
у џепу је здравствена књижица.
Кошуља је од перлона моја,
осигуран Саво од убоја.
У Појезни бивало се често,
одвајкада слављеничко мјесто.
И четврти славио се јули,
за Дан Борца на далеко чули.
Годови су многи и свети Илија,
кад се народ, око цркве свија.
Звона звоне, разбијају зраке,
и парају небо и облаке.
Сијела су, зборови и прела,
оличење, дервентскије села.
Одлазио, народ на зборове,
кршни момци, водили спорове.
Из освете, понеко и страда,
у засједи и кад се не нада.
Кап је врео, камен преливала,
сузом лице, мајка умивала.
Носио се, колац и палија,
није било, других амајлија.
Пиштољ само, по неко имао,
за оружје ко се занимао.
Ножић мали, био за појасом,
ко дјевојци, прегача за пасом.
Милиција народна кад дође,
око кола више пута прође.
И у њедра цурама не смије,
гдје момачка чакија се крије.
За дервентске, момке сви су знали,
чакијицу, тај сувенир мали.
Пргавом је, лако заку´ати,
малер бије, а лош глас га прати.
Коло игра, од милине тресе,
попије се, па се и занесе.
„Стани коло, устави шаргијо,
имал´ ико да би се побио?“
Без шаргије, игре више нема,
стане коло, свијет кући спрема.
Ко је гужв´о и какво је стање,
међу свима, главно је питање?
Који ли се оженио лола,
цуру кући повео из кола.
Шта је било, морали да знају,
и данима о том да блањају.
В´јести нове и добра и ругла,
шта ће друго, није било Гугла


Недељка Неда Ђукић Боројевић

Фотоси архива: Савко Пећић Песа 

петак, 05. фебруар 2016.

ПОЈЕЗНА ПАНОРАМА

 
 
 
 
 
РОД РОДИ СЈЕЋАЊЕ

У ћошку моје собе 
паучина се створила
и у њој је замотана успомена
која никада не блиједи

Повремено
завирим у паучину и видим
многа моја боса стопала
како језде Појезном

Често кроз паучину гледам
огромни мир у душу ми донесе
а онда као да срце хоће да пукне
јер стопала не могу извући из иловаче

Босе ноге студеном се загријале
од првог мраза прољетног
а душа хоће да липса од замора
јездећи њивама и шумама Појежанским.

Савко Пећић Песа

субота, 23. јануар 2016.

Мирославе мој брате



Сачекаћу вријеме да прође
јер не могу да судим и кудим
о времену које није прошло
а тек треба да дође
А дотле нека звона звоне
радосну оду постојања
коју ћемо слушати
у шуми уз цвркт птица
и гдје тишину вјетар односи
у далеке снове о времену прошлом
и времну које тек долази

Мирославе мој брате рођени
Драшан је од окопнелог снијега ових дана излио
Устава се замутила
а Дањишта натопљена водом
гдје чизме пропадају до глежњева
код кућа Милошевића и Бећаревића
све мање дима дими из оџака
а сланина не мирише више онако оштро као некад
ни шпиритуша ракија и гермуља се не пије
а и комовицу шљиву слабо ко проба
јер су сви обољели од озона без кисеоника
што нестаје кроз неузоране њиве

Не пуцају више ни прангије
и ништа више није као прије
Појежанско звоно се чује слабије
а сунце све више грије у тјеме убија
поред Илове чобана нема
у шашу љубави и мириса рогоза
бјелином ноге не гледају табанима небо

Понекад се виром на Драшану
виле појаве и купају
ноћас сам их видио можда сам сањао
све се около у мртвило завукло
па пустаром постајемо
треба чекати вријеме да дође


уторак, јануар 12, 2016
Савко Пећић Песа
 
 Фотоси , 2 и 3 и пјесма:  Савко Пећић Песа

петак, 15. јануар 2016.

НЕМА

Нема нема
више ни коломаза,
од дрвених кола,
и добрих сеоских лола.

Нема више ни гаса
за косу младих снаша
ни лице црвеног папира

што момке провоцира.

Нема више ни босих ногу
да по путу прашину дижу.
Ни руке да се зноје
кад се двоје преко рупца воле.

Ма нема ни сеоских паса,
да лавежом из сна буде
у крађи љубавну идилу
и да сви у засеоку знају,
али никоме ништа не причају.


Савко Пећић Песа

недеља, 01. фебруар 2015.

МОЈА ЖИВОТНА ПРИЧИЦА



 Ја са мајком и сестром близанкињом Бебом - Алексија и унука Душанка
Биле су то давне године, кад сам уписао гимназију, школске 1961 - 1962. године.То су били моји први доласци у град и сусрет са новим животом и начином учења у тежим условима од оних у основној школи. Данас од тога човјек просто не може замислити много чега како је било тада и како су се дјеца школовала са села, одлазећи у град за знањем.  

Ништа ме више не враћа у старе дане и прве доласке у Дервенту на школовање, као дервентски дрвореди и липе поред зграде Учитељске школе и католичке цркве. И сад ми у ушима одјекује гукање грлица, кумрија и голобова, те вечерњи звуци гитаре, прима и тиха пјесма  распјеваних будућих учитеља и учитељица, који су се ту често окупљали, учили да свирају а онда би се забављали и пјевали заједно пјесме. Нашли би се ту и већ озбиљни момци и дјевојке поред  липа и кестена у сјени, тек толико да су се силуете загрљених могле уочити испод слабо обасјаних стабала.

Из оближње посластичарнице долазили су неодољиви мириси бурека и баклава, те свакојаких колача. Чини ми се много јаче, мирисније и привлачније тада, него сада, ваљда зато, што ми тада нису били доступни. Ни алуминијских петодинарки нисам имао у џепу,а поготово брнозану банку за коју се могло купити доста колача. Био сам страшно љубоморан на једну моју другарицу, која је сваки дан ишла на колаче кад смо се враћали из школе. Нудила је и мене, али нисам ишао, јер сам се плашио да би морао да платим, а нисам имао новца. Касније ће ме у сластичарницу одвести мој старији брат Ђорђо, који је учио молерски занат, па је већ помало радио и понешто зарађивао. Био сам веома срећан, што сам коначно тај мирис могао да осјетим у устима и да пробам мале баклавице изрезане тачно, као под конац у облику ромба. Појео сам тад и једну кремпиту и попио бозу, по први пут у животу. Био сам задовољан, а брат поготово, што ме могао почастити. Тад ми је у продавници на пијаци купио килограм мермеладе. Мермелада је била густа,  није се разлијевала, као данас. Трговац великом кашиком захвати измјери и запакује у папирну кесу- фишек. То је било интресантно са фишеком.Мермелада је дуго била основно јело за доручак.Тад је брат купио и једне лијепе саметне бијеле пантолоне. Носио сам их све до четвртог разреда гимназије.

Као ученику, гимназијалцу у граду који је  крај с крајем једва састављао, било је довољно да има јести једном дневно. Што има развуче се за читаву седмицу. Једном сам гладаовао два дана. Не знам како сам пјешице стигао у село Појезну, гладан и исцрпљен.

Наиме, два друга Здравко и Раде из истог разреда дођу код мене. Како ме није било код куће, уђу у стан који се налазио у дворишној зградици пуној мема и влаге. Врата се нису могла закључавати. Газда за то није много бринуо. Био је баш петак. Све што су нашли од јела су појели. И тако сам ја за петак и суботу остао без хране. Нисам се љутио, јер и ја сам код њих често одлазио кад смо заједно учили латински језик под сијалицом. У мојој просторји није било електрике и сијалице. За расвјету користио сам лампу на гас – петролеј са цилиндром.

Једне недјеље морао сам остати  у школи ради међуразредних спортских такмичења. Бранио сам фудбал и рукомет. Читав дан нисам ништа окусио, осим воде . Кад сам дошао кући појео сам много црвених ротквица из Адемове њиве, које сам још морао крадом из земље повадити и мало од блата опрати. Од њих је настала мука у стомаку, па сам се исповраћао. Много исцрпљен и уморан преспавао сам ноћ, као топ, што народ каже.
Мајка Радојка - испраћај у војску
Ујутру је брат Жарко бициклом донио у спортској торби пуно хране.  Мајка Радојка спремила је торбу и послала га из села да довезе у Дервенту. Жарко је испричао да се мајка била забринула за мене и рекла да брзо иде како дијете не би цркло од глади. Жарку је било драго да дође у Дервенту бициклом, јер се ријетко кад таква прилика указивала.Једном је дошао бициклом по снијегу и леду.

Живјело се , учило и ишло у школу, од понедјељка до суботе. Са комадом погаче, двоје, троје куваних јаја и режањ сланине. Ако је и то преостало код куће, гдје је било још осморо дјец. Био сам са сетром Бебом близанкињом најмлађи.Оца смо изгубили рано. Умро је кад сам имао пет година. Мајка је сваки пут мој дио чувала и крила од многобројних гладних уста да би ми у недјељу кад се враћам у Дервенту спремила као јело за читаву сљедећу седмицу. Увијек је говорила да мора барем мене , као  девето дијете послати даље у школу.
Тад се читаво љето ишло бос...!!!! ( негдје 1957-1958.година.)
И тако је било сваке седмице, од Дервенте до села. Зато нисам имао времена за суботње и недјељње шетње по граду и упознавање дјевојака из учитељске школе и других средњих школа, које су се некако лијепиле више за гимназијалце, него за будуће учитеље. Никад нисам сазнао,зашто ?

Мени је то вријеме и таква ситуација можда и некако погодовала да не излазим у град. Био сам без одјеће, која би одговарала за изласке у град или излет са дјевојчицама. Оне су обично биле пристојно и лијепо обучене и напросто киптиле од црвенила и љепоте. Стидио сам се своје одјеће, а можда оне и нису на то гледале толико колико се мени чинило.

Момци и дјевојке са села, који су се школовали  у средњим школама по градовима љети би долазили кући. Окупљали су се и састајали на сеоским зборовима - игранка и тако су се стицала нова познаства међу њима и рађале прве љубави.

Ето , тако је то било некад !

Текст и фотоси : by Савко Пећић Песа

понедељак, 12. јануар 2015.

БОШКИНА


Послови - радови у селу,који нестају. 

Мељава жита на воденицама поточарама је била уобичајена слика у нашим селима. На сваком малом и већем потоку и рјечицама било је изграђено мноштво малих воденица поточара, које су даноноћно клопарале и мљеле жито,полако и на ситно. 
С јесени кад кише учесте, на сваком поточићу - рјечици би прорадиле воденице поточаре, па се није требало ићи на мељаву жита далеко, до ријеке Укрине или Илове. А обично се жито носило у мјешинама са неколико килограма, таман толико колико би човјек могао да без оптрећења носи на дужи или краћи пут. 
У та времена, скоро да је свако домоћинство уз свој поток имало малу воденицу поточару. Љети би оне, кад вода у потоцима пресуши престајале са радом, али чим с јесени дођу кишни периоди, потоци се напуне водом, воденице прораде и све до прољећа непрекидно су мљеле жито, онако лагано на тенане, ситно.
Бошко Вујчић из села Појезна заједно са осталим Вујичићима  на потоку Млађановац обновио је стару воденицу поточару. Од када је прорадила, он редовно своје жито носи на мељаву у ову малу воденицу, која је постала препознатљиво обиљежије Вујичића и свих других мјештана на том подручју, као мјесто за боравак и одмор, поред мале бране у којој има и рибе од поточница, углавном клена, крушара, до бабушке и шарана. Често се на том мјесту могу наћи, млади и стари,који одмарају и роштиљају,а на располагању им је изграђена зграда за боравак у случају невремна. 
Кажу да је куруза и погача је слађа испод воденичног камена,а поготово уштипци с домаћим кајмаком, па се поред роштиља пред излетницима нађе пура и уштипци од брашна са воденице.
Ова слика је забиљежила одлазак на мељаву са џаком жита Бошка Вујчића Бошкине у воденицу на потоку Млађановац.
Нажалост, омиљени Бошкина међу Вујчићима и мјештанима Појезне, као шалџија а прије свега примјеран домаћин  је преминуо, децембра 2014.године.

Фотос и текст : by Савко Пећић Песа

среда, 31. децембар 2014.

ПЕЋИЋИ И ЊИХОВО ПОРИЈЕКЛО

У селу Појезна код Дервенте много је старих породица које су очувале сјећање на своје поријекло и традицију, као што су Симићи,Старчевићи,Икићи, Продићи, Вујчићи, Бркићи, Планинчевићи, Марићи и други. Неке су породице потпуно изумрле и не постоје више, као што су Станковићи, којих има и сада у Осињи.
Породица Пећића је једна од старијих и бројнијих у селу Појезна. Само у Појезни има више од 50 домаћинсатва, а не мали број их је по свијету закућио,па се Пећићи могу сусрести у Србији, Словенији, Њемачкој, Холандији, а највише у Дервенти. Још увијек се сви својатају и рођаче,те женидбе није било никада једних између других. Веома су поносни на своје презиме и чувају га као дио нечег чиме се поносе.
Кад су први Пећићи дошли на подручје у селу гдје данас живе, није познато,а није нигдје ни записано. Зна се само да је то било негдје давно и да су дошли испод планине,а које планине и то се тачно не зна. Било је то највјероватније почетком или средином 17 вијека.
Постоје нагађања да су Пећићи дошли од Пећи у Србији са Косова и зато се зову Пећићи.
Опет, други кажу, што је највјероватније, да је испод планине Влашић некада давно дошао чобан Цвијан са синовима Ћетојем, Стојаном и Газибаром. Цвијанов отац се звао Пећо, од чега је настало презиме Пећић. То се дешава у доба када настају презимена, негдје доласком Турака на ова подручја. Тако је настало првобитно, Цвијан Пећићев,а онда Цвијан Пећић.
Нигдје у неким посебним књигама нема да су се Пећићи другачије назвали,а из именослова и презимена, многих под Влашићких села и од Борја нема таквог изворног презимена.Што није случај за остала многобројна презимена на подручју подкрњинског краја која се подударају са презименима са планине.То значи, да је презиме Пећић настало тек доласком у село Појезну. Најстарији Пећић по имену који се помиње и записано у стаблу је Цвијан, који је рођен 1820.године, чији се отац звао Пећо.        
Недељко Пећић је живио дуго ,скоро је био доживио деведесет година и знао је доста о поријеклу Пећића, тако је он причао,пред крај прошлог вијека.
- Некада давно у зиму са својим стадом чобани су силазили с планине у ниже крајеве да презиме. Тако је и неки Цвијан (око 1810.), од оца Пеће долазио и зимовао на овим крајевима. Једног прољећа Цвијана су задржали Спасојевићи из Доњих Церана код којих је зиме зимовао, да им буде комшија јер тада је у селу било свега неколико кућа. Он је на то пристао и са собом је довео оца Пећу и три сина, Газибара (1838.), Ћетоја (1840.), и Стојана (1842.). Ћетоја се одијелио и прешао на друго брдо,а Стојан је као најмлађи остао на старом огњишту гдје је започео живот њихов отац Цвијан, звани Пећо по оцу. Газибара није дуго живио, био је онако више шерет и нерадник,није се женио и није имао насљедника, али ће Цвијанови по њему добити надимак Газибаре.
Најстарији споменик на коме се нешто може прочитати о Пећићима, је споменик Стојану Пећићу у Појезни , на коме пише да је умро 28.децембра 1901.године и иза себе оставио четири сина Теодора,Алексу,Андрију и Јову и двије кћери Марицу и Јеку. Најмлађи Јово имаше два сина, Душана и Милана. Душан је стекао девоторо дјеце, седам синова и двије кћери,а млад умрије од свега 46 година старости 1955.године. Иза њега остала  су дјеца са мајком Радојком које је подизала у сирумаштву и биједи али је ипак успјела усмјерити на прави пут многобројну своју дјецу, Вујадина, Богдана, Стојана, Босиљку, Јову, Жарка, Ђорђа,Савка и Алексију.
Син Цвијанов, Ћетоје стече синове Симеуна (1861.) и Ђорђу,(1877.). Симеун стече синове, Стјепана,(1900),Спасоја (1904.), Лука (1909.) и Уроша (1929.). Ђорђо стече синове, Здравка (1917.),Нинка (1922.),Стевана (1926.)Милоша (1928.),и Гостимира (1933.).
*Између ових података појављују се Пећићи звани Јошкићи, а најстарији међу њима је Ђорђо, који је стекао синове Јову и Глигора, који није имао насљедника. Чији је син Ђорђо , то се не зна, али је највјероватније у уској вези са Пећом. Јово је имао синове, Рајка, Љубу и Васкрсију. Рајко и Васкрсија су остали без насљедника, док је Љубо стекао синове Миланка, Десимира и Чеду.
Тако су настали Пећићи  по надимцима Јошкићи,Ћетојевћи по Ћетоју и Газибаре по Газибари,причао је Недељко.
Није баш познато како је дошло касније до подјеле по надимцима на Ајкиће и Цвијановиће, међу Пећићима званим Газибаре.
Сви ови надимци нису никада постали презиме, нити се ко љутио кад га назове неко тим надимком, јер Пећићи су се тешко одрицали свог презимена и увијек су остајали Пећићи, а крсна слава је свима Ђурђевдан, то јест Свети Георгије.
Касније су у Појезну на своје имање, Пећићи за комшије доселили Станчиће испод Љубића и с њима се ородили.
И поред тога што су се фамилије изродиле и преко деветог кољена, Пећиући никад ни помишљали нису да се жене или удају међу Пећићима, па се и сада рођакају са најудаљенијом фамилијом Пећића.
Одувијек прогресивни и напредни и кад су били нешколовани ,а посебно школовани,поносни и чврсти у вјери и свом држању били су цијењени и оспоровани кроз вријеме.Своју вјеру у краља и отаџбину нису никада губили.Стога ће у Другом свјетском рату бити на страни краљеве војске, а и као скојевац и комуниста, Недељко познати трговац у Дервенти, који је одселио касније у Вуковар и тамо скончао свој живот. Послије рата слиједи вријеме кад се није због тога могло напредовати,а ни школе одабирати.Одувијек испуњени истим идеалима Пећићи су знали ко су и шта су, вјерујући у себе и прихватајући оно што је прогресивно.На вријеме су увидјели и позитивне ствари и идеје нове државе, па су прихватали те идеје, те били први на свакој новом покретању акције у селу Појезна.Први су били увијек у акцијама и подржавали народни развој,посебно свог краја.
Кућа у којој су се изродили и почели разилазити Пећићи је и сад у добром стању. Наравно имала је доста поправки и преправки до садашњег изгледа. Првобитно је била брвнара,покривена даском,а онда негдје за вријеме Краљевине Југославије поправљена озидана и покривена ситним цријпом. Чак постоји винова лоза, за коју се не зна од када је ту засађена,а говори се да ју је засадили први Пећићи који су дошли и ту се скућили.
Има их доста школованих, врсних занатлија, а још највећи број се бави пољопривредом на селу. Има и богатих и власника великог богаства. Милан Пећић је власник познате бензинске пумпе ''Нада'' у Дервенти, а Ристо Пећић пилане у Појезни. По свијету су већ достигли до доктора наука.
Пећићи су цијењени као људи - фамилија и имају пријатељства међу свим народима, Бошњацима, Хрватима и чак постоје родбинске везе удајом или женидобом између.
За сада само је пронађено презиме Пећића у Трстенику Србија ,гдје има пет кућа,али са овим Пећићима немају никакве родбинске везе. Постоји нека тврдња да су и они дошли од Пећи и да су била два брата која су отишла на двије стране, један према Босни,а други према Србији и тако се никада више видјели нису.Након упознавања ипак се посјећују и наврате једни другима јер су пријатељства створена кроз културно-забавне сусрете.
(Напомена : Ако су неки подаци, које је аутор навео не слажу с неким потврднијим доказима, онда то није учињено намјерно, јер сакупљати податке од многих извора и живе ријечи без писаних доказа, увијек прозводе и понеку грешку. Ипак ово је до сада најтачнији и изворнији писани траг о Пећићима. )
У Појезни , 2014.године.

Савко ПЕЋИЋ ПЕСА

четвртак, 16. мај 2013.

120 година


          ЦРКВА У ПОЈЕЗНИ ИЗГРАЂЕНА ПРИЈЕ 120 ГОДИНА

          

           Прва црква, грађена од тврдог материјала, у Појезни потиче из краја 19. вијека. Направљена од материјала, као што је пруће, ћерпић, блато,а  била је покривена дрвеним летвицама. За тадашње прилике изгеладала је веома лијепо и као објекат била највећа грађевина у парохији, па и шире.

             Црква је освећена је 1893.године, без присуства надлежног владике. Овај свети чин обавио је вјероватно неки од тадашњих свештеника, односно презвитер парохије. Црква је била посвећена Светом пророку Илији. Парохији су тада, и још касније дуго припадала насеља: Јеланска, Брестово,Појезна, Митровићи, Тисовац и Цвртковци. Сједиште парохије и пароха је било у Појезни.

              У парохији је 16.септембра 1901.године за ђакона  рукоположен Симо Петровић,а потом исте године у новембру рукопложен је за презвитера. Тада је од парохије примао 1800 круна годишње, као плату и био је члан  пензионог фонда.

               У то вријеме у Појезни је постојао парoхијски дом, а парохија је била уједно и црквена општина, која је располагала покретном и непокретном имовином.

                За село Појезну могло би се рећи да је једно од најстаријих организованих сеоских насеља на подручју Дервенте из доба 14. и 15. вијека. Ово село, које сада има више од 400 домаћинсатава, смјештено је на благој сјеверној висоравни на обронцима планине Крњин, у троуглу ријеке Укрине и њене притоке Илове.

          Првобитни назив овог подручја био је Чеслица или Чесница, и оно је сигурно обухватало већу површину од садашњег села Појезна. О томе говори назив једног потока између села Церани и Дријен, који се назива Појезница.

           У насељу, под именом Чеслица или Чесница из пописа 1570.године, биле су три муслиманске и 31 хришћанска кућа, са 70 пореских мушких глава. У попису 1600. године већ се помиње име Појезна, а не Чеслица, а број хришћанских кућа ће бити двоструко већи.                     

            Проф. Др Миленко С. Филиповић је записао 1937. године: „У Појезни на старом православном гробљу, говори се да је била црква и да су је запалили сејмени.“ Он даље наводи да је у Појезни била и „чадор“, покретна шатор-црква. Платно од тог чадора се дуго чувало.       

 „И сада стоји црква која се подигла место чадора. Црква је малена. Сем што је апсида изведена полукружно, основа је правоугаона. Кажу да је место трпезе била у олтару нека плоча са натписом, која је однета у Прњавор. У цркви је један дискос од олова. Познати сакупљач старина из Сарајева А. Пољанић однио је неку рукописну књигу из Појезне (Октоиx).“

Стара црква је порушена 1966. године ради градње нове, која је посвећена Светом цару Лазару.

          Од старе цркве очуван је амвон - мјесто са којег владика - свештеник говори и црквено звоно које је на далеко познато по јачини и боји звука.

           Амвон је округлог облика и исклесан је од камена кречњака. На амвону су видљиви уклесани писани знакови, али се не могу прочитати због тога што су удубљења слова и бројева избрисана.

 Приликом рекострукције цркве почетком 2002.године у ископинама темеља пронађен је један стари месингани крст, као и дијелови одежде са разнобојним влакнима. Крст који је пронађен у ископинама, највјероватније је донијет са истока из цариградских умјетничких радионица.За овај крст се сматра да је старији од 300 година,а на њему пише свети Никола, што је знак да је некад постојала старија црква од оне која је грађена 1893.године и била је посвећена Светом Николи.

               Појежански парох Јово Марковић организује градњу великог парохијског дома са великом салом,а потом 2002.године и реконструкцију појежанске цркве, која поприма сасвим нови изглед и спада у ред најљепших црквених храмова на подручју општине Дервента.



Савко Пећић Песа