АМВОН ИЗ ПОЈЕЗНЕ И ПЛОЧИЦА ИЗ ДОЊЕГ ДЕТЛАКА

Амвон из цркве Светог Илије Пророка у Појезни 

Веза , изглед и значење са колима, 

светог Илије Громовника 

ЗАПИСАО:  МИРОСЛАВ Б. ДУШАНИЋ  

''Када су Срби примили хришћанство, они су особине свог старог Бога Перуна, владаоца над муњом и громом, пренијели на Светог пророка Илију и назвали га Илија Громовник. Народ га и дан данас слави с великим страхопоштовањем (Илиндан), јер га сматра најсиловитијим међу огњеним свецима. На фрескама и иконама Свети пророк Илија је често представљан како у Огњеном походу путује у Ватреним колима. Илија Громовник се по народној традицији вози небом у Ватреним (Огњеним) колима у која су упрегнути силни (огњени) коњи (често крилати), из чијих ноздрва сукљају ватрени пламенови. Када се он у огњеним колима по небу и облацима вози, то толико громогласно тутњи – грми, да цијела земља подрхтава, а испод точкова његових кола сијевају ватрене варнице – муње, које су, кад на земљу падну, у стању све у пепео да сажежу.
Рељефна слика на сачуваном амвону из Појезне: Овдје је неопходно поново напоменути, да је овај амвон од камена шкриљца, накнадно изграђена копија амвона од олова (око 1590. год.), који се првобитно налазио у Храму Светог пророка Илије (на територији данашњег села Дријен). На амвону је лијепо стилизован и представљен точак (један од точкова) са Огњених кола Светог Илије (Громовника), са којима се он уздигао на небо, и са њима по небу и облацима вози. Мотив на амвону је од изузетног историјског значаја – не само за овај крај, него и за цијелу Босну и Херцеговину, а посебно Србе.

 Кола светог пророка Илије на фрескама.

Да су подручја уз водене токове, па тако и наше, уз ријеке Укрину и Илову и њихове притокице, била насељена са „српским племенима“, помиње – додуше доста шкрто и веома снисходљиво, али о томе на другом мјесту – и мађарски историчар и тадашњи цијењени архивар у европским круговима, др. Јулије Паулер. У својој краткој расправи под насловом: „Како и када је Босна припала Угарској“, на једном мјесту он помиње:
 „да су у долини Босне и у споредним долинама била насељена поједина српска племена, без сталне свезе између себе, налик на Румуње северинске бановине, само с том разликом, да то нијесу биле придошлице, већ од многих вијекова старосједиоци  у својим жупама. Трагови појединим овим  жупама могу се разабирати до у XIII. вијек, па је по томе ласно докучити, што се је Босна онако лако распала у поједине дијелове, н. пр. бановине Усоре и Соли (Banati Osora & Só).“

Паулер у свом тексту нешто тачније одређује простор гдје су живјела „српска племена“, он њихова насеља смјешта југоисточно од подручја Пожега и Валпово – „мала српска племена, која су била на југоисток од тих приједјела, све горе до врела Босне, развођу између јадранског и црноморског подручја, не могаху отети утицају релативно уређене угарске државе, већ јој се подредише. По слабој свези, која отуд настаде, по великој автономији – да се послужим модерним изразом – која остаде босанским племенима, може се, - и не гледећи на даљину земље од средишта угарске државе, што је такођер било у прилог већој самосталности – закључити, да је то подређење било с добре воље и да се је с добре воље уздржала свеза.“

Цитати су преузети из Гласник земаљског музеја у Босни и Херцеговини; књига II., година II.; Сарајево, април-јуни 1890. (Начин самог презентирања ових информација али и њихов значај, ја ћу обрадити у посебном тексту. За нас је за сада довољно и ово „исцијеђено признање“, јер га помиње човјек, који је то морао знати на основу свога знања и државног наименовања – Др. Јулије пл. Паулер, управитељ Краљевског угарског државног архива.)''

Поставља се питање како и на који начин знак који на каменом амовону у Појезни сачуван има  везе са знаком нађеним у ископинама гробљишта у Доњем Детлаку, гдје се тачно виде исти облици само умањени и израђени од метала, то јест кружна плочица величине 1 цм, што се јасно види из приложеног описа.

(Мирослав Б. Душанић се упокојио 2018.године у Њемачкој.)

Припремио : Савко Пећић Песа

усуд или стварност

          У прошло вријеме након многих ратова, исцрпљености земље, сиромаштво и бијада народа је била стварност. Људи су увијек одлазили пријеко, тако се говорило да би зарадили који динар и враћали се на своје, својој дјеци и породици. Породице су биле сиромашне, једва се преживљавало. У јесен се убирало једва неколико сепета кукуруза, бјелчића или жућка, а велико богатство је било убрати једна или двоја лотра. Владале су разне болести, заразе, шугавост и краставост. Ипак и поред тога породице су се одржавале и бориле за бољи живот. Основа живљења је била склад и мир у кући. Поштовање старијег, поштовање породице, комшије и фамилије.Сваки сокак је био пун играраји , граје и дјеце. Школе препуне , као шипак од румених дјечачића и дјевојчица.

           Данас је некако то све нестало. Нестало је и сиромаштво. Куће су грађевински веома добре изграђене, али се породице не виђају, одлазе једне од других. Ријетко се кафа попије са комшијом, пријатељем и слично. Нико нема низашта времена, осим за своју личну задовољштину. Препуне куће по селима и градовима, лијепо изграђене и опремљене остају празне.Људи одлазе. Куда....? Дјеце у школама нема,а школе остају празне. Нема у сокацима граје као некад, а и пјесма је утихнула. 

           Није све у међама и размеђима, јер се и данас често око међе свађају, а земља остаје запарложена и у оструге обрасла.

Текат и фотоси : Савко Пећић Песа

ПЕЋИЋИ И ПОРИЈЕКЛО

Најстарији споменик о Пећићима у Појезни, општина Дервента датира из 1901.године. 

На њему пише : Овдје почива раб Божи Стојан Пећић,умро 29.12.1901. Вјечан му спомен и лака му земља.Спомен му подигли синови Теодор, Лексо, Андрија и Јово.

Ако је Стојан син Цвијана , који је имао брата Ћетоју, које је по предању са собом довео извјесни Пећо кад је дошао у Појезну, онда су Пећићи дошли у Појезну највјероватније негдје након 1800. године. Тврди се да су поријеклом из Црне Горе, негдје од Никшића. Постоји лоза Пећића у Трстенику и Жагубици с којима се тек треба утврдити евентуално заједничко поријекло и разлог сеоба на три стране.

Јово је мој дјед, који изроди и стече два сина Душана (мог оца) и Милана са баком Симеуном из Станчића. Ја Савко рођен 1949. године, сам од оца Душана који умрије у 45. години живота и ја га и не запамтих, са Радојком Ђурић из Осиње је стекао деветоро дјеце : Вујадина, Богдана, Босиљку, Стојана, Јову, Жарка, Ђорђу , Савка и Алексију - Бебу.

Ја имам са супругом Марицом Бјелић Пећић, кћерку Јустину и сина Славена, Јустина има сина Брајана и кћерку Ребеццу а Славен синове, Дарка и Дејана.

Прибиљешка : Савко Пећић Песа

СТАРИ ПРЕДМЕТИ

ДРВЕНИ КАЛУПИ ЗА ХЉЕБ 

Оваквих печата, калупа од дрвета је имала , скоро свака кућа у селу. Вјешто су и ручно израђени дрвеним калупи који су служили за усијецање у тијесто , то јест обликовање разних облика колача. Били су то облици срца, круга, цвијета, крушке, пилета и друго. Ови колачи су су се називали кексови , а били су израђени и закувани од брашна, млијека, јаја и мало шећера, јер шећера није било у изобиљу. То су били основни колачи на славама, поред уштипака, пите гужваре и цицваре.
Други калупи су ,односно печати су служили за стрављање натписа на крсни колач, хљеб.

-Ово су слова за славски колач . То је мали дрвени печат на коме пише
ИС ХС НИ КА што значи Исус Христос побеђује! Ово се слово користи и дан данас за свакодневну употребу а старост је печата више од 120 година, каже Дражен Пећић који је направио ове фотографије у Појезни.

Сад ове предмете, печате или калупе ријетко која кућа има у селу Појезна. Дошла је нова техника, па су модерније разне шрице, метални калупи и слично,а и врста колача није иста, као некад. Енигму је разјаснио млади студент Богословије из Појезне и објаснио чему ови печати од дрвета служе, па се може претпоставити да се они сада налазе у власништву цркве у Појезни, односно надлежног свештеника Јове Марковића, односно да су се налазили код некадашњег црквењака Славка Радића.

-Ово је јединстевен предмет, који ријетко која породица посједује. Он није намјењен као калуп за крсни колач, већ као калуп који се утискује на нафере које се праве само за употребу у цркви. Ни једна недељна или празнична Литургија не миже да се служи у цркви ако нема нафору са утиснутим овим словом. Основна намјена је за прављење нафора, али се може користити и за крсни колач (овде прије свега мислим на овај велики круг, на коме сваки детаљ има своје значење). Мали круг са иницикалима ИС ХС НИ КА се користи само за крсне колаче. Ово је и показатељ да породица која посједује ово слово била дубоко везана за цркву и прије свега да су из те породице некада у давнини били црквењаци и жене (обично старије баке) које су спремале нафору за сваку недељну и празничну молитву, каже  Богослов Немања Марковић из Појезне.  
Добро је да је овакав облик израђених печата или калупа очуван, који свједочи о нашој богатој духовној и култрној прошлости Појежана.

Савко Пећић Песа

КАД САМ БИО ОСНОВАЦ

Ех времена дјечија и луда...!

Захваљујући пријатељу из ових школских дана Андрији Чолићу добих ову фотографију из доба основаца у школи Појезна . Били смо тада мали и једва се сада , онако препознали. Понеког знамо, неких нема,а неки су добро у животу успјели. Ја сам још ту да биљежим и тргам од заборава све што се може из наших тешких али лијепих школских дана. Учитељица, мислим да је Арамбашић Марица,лијево на слици је Срето Радић подворник. Тад је пура дијљена као оброк дјеци. Спремао је Срето у једној великој шерпи,понекад би било млијека,а касније ће бити и куване риже са млијеком - сутлијаш. То смо узимали у зембиљ са поклопцем, мало појели,а остало носили кући да једу и друга дјеца. Било нас је тада пуно. Ја сам био девето дијете.

Ово сам ја обиљежен у кругу и моја сестра близанкиња Алексија - Беба.

Генерације 1947, 1948 ,49,и 50.годиште. Тада је било тако, неки се нису на вријеме уписали, неки су пропадали и задесили се у истом разреду, већина је 1949.годиште уписна година.

Савко Пећић Песа

СТОЈАН ПЕЋИЋ

СЈЕЋАЊЕ !
1937 - 2011.

ЗБОРОВИ И ПРЕЛА НАШИХ СЕЛА

 

Збор у Појезни код старе цркве

ИЗ ДЕРВЕНТСКИХ СЕЛА

Играло се и пјевало раји,
на ледини, или на мераји.
Уз шаргију, ´ватали у коло,
дођи и ти да поиграш лоло.
Дуга перда и терзијан мали,
струне цвиле, свирци раштимали.
Виолина, гудало загуди,
животу се, радовали људи.
А опанчић везе, па удари,
не да срцу веселом да стари.
Бруђу игра и прашину диже,
сапанац се откопчати стиже.
Цркве биле, окупљања мјеста,
и дружења, као свеци честа.
Сат им био, ток сунчева хода,
жеђ гасила, са извора вода.
Старији су, ишли од из´ода,
млађарија, послије пре´ода.
А дјевојке, љепоте из снова,
и на њима, тазе роба нова.
Сви у коло, ко жели до кога,
рука руци, а и свој до свога.
Срце туче, хоће да искочи,
када сретне, неке миле очи.
Па од неко, доба намигују,
и ватрене, искре ишчекују.
До Штрбаца и Милића Гаја,
стизала је из Дервенте раја.
Код Мусића, Кајиновић млина,
састати је било се милина.
Пуста младост, носила далеко,
брда, њива и потока преко.
У Жуниће и Гојковац ишло,
до Остружње стигло и обишло.
На Осињи, Пантелија свети,
Сочаници, Петровдан и Цви´ети.
Играло се и пјевало свуда,
после рада и великог труда.
За момке се знало из Церана,
није било спортскије дворана.
На Машалу, у Грабик Тепића,
момака је било кô борића.
Ни препрека, сокака блатније,
до Брестова отић´ ништа није.
Радост била, свеци кад освану,
Мишинцима, Церу и Плехану.
Из Тетиме и села Башчара,
није било трубе ни гитара.
Већ посавске пјесме и игара,
мирис липе, радосних јутара.
Запјевају грла у момака,
осмјехује, цурица се свака.
"Цуро Јело, похвали се свима,
теби даћу, срце у њедрима.
Нема кола моја мила нане,
док у колу прегача не мане.
Мала Дано, у мом срцу ти си,
још ми љубав, обећала ниси."
О Видову, на брду Савића,
за Спасово, у гају Тадића.
Први пута, цуре се укажу,
и прегачу, шарену покажу.
Црвен папир и украси мали,
са сватовских, коња што су пали.
У торбици, цурице имале,
и образе, руменити знале.
Дријен, Детлак и Календеровци,
сваки светац, знали и основци.
У Црнчи се, Духови славили,
и косачи, одушка правили.
"Сушите се, зелени откоси,
ил´ у поток вода нек вас носи.
А ја одо´ у коло играти,
виолина да ме кући прати"
А недјеље, љепше биле прије,
играло је, коло код Лексије.
Пут затворе колона се прави,
Луковача из кола се јави.
Само гази и не скривај лица,
у џепу је здравствена књижица.
Кошуља је од перлона моја,
осигуран Саво од убоја.
У Појезни бивало се често,
одвајкада слављеничко мјесто.
И четврти славио се јули,
за Дан Борца на далеко чули.
Годови су многи и свети Илија,
кад се народ, око цркве свија.
Звона звоне, разбијају зраке,
и парају небо и облаке.
Сијела су, зборови и прела,
оличење, дервентскије села.
Одлазио, народ на зборове,
кршни момци, водили спорове.
Из освете, понеко и страда,
у засједи и кад се не нада.
Кап је врео, камен преливала,
сузом лице, мајка умивала.
Носио се, колац и палија,
није било, других амајлија.
Пиштољ само, по неко имао,
за оружје ко се занимао.
Ножић мали, био за појасом,
ко дјевојци, прегача за пасом.
Милиција народна кад дође,
око кола више пута прође.
И у њедра цурама не смије,
гдје момачка чакија се крије.
За дервентске, момке сви су знали,
чакијицу, тај сувенир мали.
Пргавом је, лако заку´ати,
малер бије, а лош глас га прати.
Коло игра, од милине тресе,
попије се, па се и занесе.
„Стани коло, устави шаргијо,
имал´ ико да би се побио?“
Без шаргије, игре више нема,
стане коло, свијет кући спрема.
Ко је гужв´о и какво је стање,
међу свима, главно је питање?
Који ли се оженио лола,
цуру кући повео из кола.
Шта је било, морали да знају,
и данима о том да блањају.
В´јести нове и добра и ругла,
шта ће друго, није било Гугла

Недељка Неда Ђукић Боројевић

Фотоси архива: Савко Пећић Песа 

ПОЈЕЗНА ПАНОРАМА

 

 

 

 

 

РОД РОДИ СЈЕЋАЊЕ

У ћошку моје собе 
паучина се створила
и у њој је замотана успомена
која никада не блиједи

Повремено
завирим у паучину и видим
многа моја боса стопала
како језде Појезном

Често кроз паучину гледам
огромни мир у душу ми донесе
а онда као да срце хоће да пукне
јер стопала не могу извући из иловаче

Босе ноге студеном се загријале
од првог мраза прољетног
а душа хоће да липса од замора
јездећи њивама и шумама Појежанским.

Савко Пећић Песа

Мирославе мој брате

Сачекаћу вријеме да прође

јер не могу да судим и кудим
о времену које није прошло
а тек треба да дође
А дотле нека звона звоне
радосну оду постојања
коју ћемо слушати
у шуми уз цвркт птица
и гдје тишину вјетар односи
у далеке снове о времену прошлом
и времну које тек долази

Мирославе мој брате рођени
Драшан је од окопнелог снијега ових дана излио
Устава се замутила
а Дањишта натопљена водом
гдје чизме пропадају до глежњева
код кућа Милошевића и Бећаревића
све мање дима дими из оџака
а сланина не мирише више онако оштро као некад
ни шпиритуша ракија и гермуља се не пије
а и комовицу шљиву слабо ко проба
јер су сви обољели од озона без кисеоника
што нестаје кроз неузоране њиве

Не пуцају више ни прангије
и ништа више није као прије
Појежанско звоно се чује слабије
а сунце све више грије у тјеме убија
поред Илове чобана нема
у шашу љубави и мириса рогоза
бјелином ноге не гледају табанима небо

Понекад се виром на Драшану
виле појаве и купају
ноћас сам их видио можда сам сањао
све се около у мртвило завукло
па пустаром постајемо
треба чекати вријеме да дође

уторак, јануар 12, 2016

Савко Пећић Песа

 

 Фотоси , 2 и 3 и пјесма:  Савко Пећић Песа

НЕМА

Нема нема
више ни коломаза,
од дрвених кола,
и добрих сеоских лола.

Нема више ни гаса
за косу младих снаша
ни лице црвеног папира

што момке провоцира.

Нема више ни босих ногу
да по путу прашину дижу.
Ни руке да се зноје
кад се двоје преко рупца воле.

Ма нема ни сеоских паса,
да лавежом из сна буде
у крађи љубавну идилу
и да сви у засеоку знају,
али никоме ништа не причају.

Савко Пећић Песа

МОЈА ЖИВОТНА ПРИЧИЦА

 Ја са мајком и сестром близанкињом Бебом - Алексија и унука Душанка

Биле су то давне године, кад сам уписао гимназију, школске 1961 - 1962. године.То су били моји први доласци у град и сусрет са новим животом и начином учења у тежим условима од оних у основној школи. Данас од тога човјек просто не може замислити много чега како је било тада и како су се дјеца школовала са села, одлазећи у град за знањем.  

Ништа ме више не враћа у старе дане и прве доласке у Дервенту на школовање, као дервентски дрвореди и липе поред зграде Учитељске школе и католичке цркве. И сад ми у ушима одјекује гукање грлица, кумрија и голобова, те вечерњи звуци гитаре, прима и тиха пјесма  распјеваних будућих учитеља и учитељица, који су се ту често окупљали, учили да свирају а онда би се забављали и пјевали заједно пјесме. Нашли би се ту и већ озбиљни момци и дјевојке поред  липа и кестена у сјени, тек толико да су се силуете загрљених могле уочити испод слабо обасјаних стабала.

Из оближње посластичарнице долазили су неодољиви мириси бурека и баклава, те свакојаких колача. Чини ми се много јаче, мирисније и привлачније тада, него сада, ваљда зато, што ми тада нису били доступни. Ни алуминијских петодинарки нисам имао у џепу,а поготово брнозану банку за коју се могло купити доста колача. Био сам страшно љубоморан на једну моју другарицу, која је сваки дан ишла на колаче кад смо се враћали из школе. Нудила је и мене, али нисам ишао, јер сам се плашио да би морао да платим, а нисам имао новца. Касније ће ме у сластичарницу одвести мој старији брат Ђорђо, који је учио молерски занат, па је већ помало радио и понешто зарађивао. Био сам веома срећан, што сам коначно тај мирис могао да осјетим у устима и да пробам мале баклавице изрезане тачно, као под конац у облику ромба. Појео сам тад и једну кремпиту и попио бозу, по први пут у животу. Био сам задовољан, а брат поготово, што ме могао почастити. Тад ми је у продавници на пијаци купио килограм мермеладе. Мермелада је била густа,  није се разлијевала, као данас. Трговац великом кашиком захвати измјери и запакује у папирну кесу- фишек. То је било интресантно са фишеком.Мермелада је дуго била основно јело за доручак.Тад је брат купио и једне лијепе саметне бијеле пантолоне. Носио сам их све до четвртог разреда гимназије.

Као ученику, гимназијалцу у граду који је  крај с крајем једва састављао, било је довољно да има јести једном дневно. Што има развуче се за читаву седмицу. Једном сам гладаовао два дана. Не знам како сам пјешице стигао у село Појезну, гладан и исцрпљен.

Наиме, два друга Здравко и Раде из истог разреда дођу код мене. Како ме није било код куће, уђу у стан који се налазио у дворишној зградици пуној мема и влаге. Врата се нису могла закључавати. Газда за то није много бринуо. Био је баш петак. Све што су нашли од јела су појели. И тако сам ја за петак и суботу остао без хране. Нисам се љутио, јер и ја сам код њих често одлазио кад смо заједно учили латински језик под сијалицом. У мојој просторји није било електрике и сијалице. За расвјету користио сам лампу на гас – петролеј са цилиндром.

Једне недјеље морао сам остати  у школи ради међуразредних спортских такмичења. Бранио сам фудбал и рукомет. Читав дан нисам ништа окусио, осим воде . Кад сам дошао кући појео сам много црвених ротквица из Адемове њиве, које сам још морао крадом из земље повадити и мало од блата опрати. Од њих је настала мука у стомаку, па сам се исповраћао. Много исцрпљен и уморан преспавао сам ноћ, као топ, што народ каже.

Мајка Радојка - испраћај у војску

Ујутру је брат Жарко бициклом донио у спортској торби пуно хране.  Мајка Радојка спремила је торбу и послала га из села да довезе у Дервенту. Жарко је испричао да се мајка била забринула за мене и рекла да брзо иде како дијете не би цркло од глади. Жарку је било драго да дође у Дервенту бициклом, јер се ријетко кад таква прилика указивала.Једном је дошао бициклом по снијегу и леду.

Живјело се , учило и ишло у школу, од понедјељка до суботе. Са комадом погаче, двоје, троје куваних јаја и режањ сланине. Ако је и то преостало код куће, гдје је било још осморо дјец. Био сам са сетром Бебом близанкињом најмлађи.Оца смо изгубили рано. Умро је кад сам имао пет година. Мајка је сваки пут мој дио чувала и крила од многобројних гладних уста да би ми у недјељу кад се враћам у Дервенту спремила као јело за читаву сљедећу седмицу. Увијек је говорила да мора барем мене , као  девето дијете послати даље у школу.

Тад се читаво љето ишло бос...!!!! ( негдје 1957-1958.година.)

И тако је било сваке седмице, од Дервенте до села. Зато нисам имао времена за суботње и недјељње шетње по граду и упознавање дјевојака из учитељске школе и других средњих школа, које су се некако лијепиле више за гимназијалце, него за будуће учитеље. Никад нисам сазнао,зашто ?

Мени је то вријеме и таква ситуација можда и некако погодовала да не излазим у град. Био сам без одјеће, која би одговарала за изласке у град или излет са дјевојчицама. Оне су обично биле пристојно и лијепо обучене и напросто киптиле од црвенила и љепоте. Стидио сам се своје одјеће, а можда оне и нису на то гледале толико колико се мени чинило.

Момци и дјевојке са села, који су се школовали  у средњим школама по градовима љети би долазили кући. Окупљали су се и састајали на сеоским зборовима - игранка и тако су се стицала нова познаства међу њима и рађале прве љубави.

Ето , тако је то било некад !

Текст и фотоси : by Савко Пећић Песа