Приказивање постова са ознаком мост. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком мост. Прикажи све постове

четвртак, 26. новембар 2015.

МОСТОВИ

прича о градњи моста 
у Доњем Детлаку
 

           Мостови су одувијек спајали људе с једне и друге стране ријеке. Некад су мостови на ријекама били ријеткост.Чекало се љето кад би се ријека смањила, па се прелазило на плићацима или преко брана код млинова - воденица.
           Тежња за градњом мостова је била одувијек, па тражили су се начини, да се премости ријека. Зато је прича о градњи првог моста преко ријеке Укрине у Доњем Детлаку веома занимљива.
С друге стране ријеке Укрине је село Смртићи, али Детлачани су тешко могли  у току године  да контактирају са својим комшијама, родбином и пријатељима преко ријеке.Били су тако близу,а опет, тако далеко једни од других.
Владало је сиромаштво, недостатак технике, шесдесетих година прошлог вијека. Зато није било баш лако правити мост. Ријека Укрина није мала, а кад подивља и набуја, може да поруши сваки мост и однесе сав уложени труд и зној.
            Многи људи из села почели су се запошљавати у другим мјестима, као и Пeро Новић , који је тад радио у Опатији, и често је долазио у своје село, али никако није могао схватити како на Укрини нема мостова, као што је видио на ријекама у другим крајевима тадашње Југославије. Зато га увијек прогањала мисао да једног дана пријеђе преко изграђеног моста на ријеци Укрини.
            -
Људи су често на славама, прелима и на сеоским састанцима говорили како би било добро направити мост на Укрини, али увијек се испостављало оно најважније , како и од чега. Велику вољу и жељу да граде мост имали су, Јован Новић, Жарко и Лука Ђујић, па су ту идеју ширли међу осталим мјештанима у свакој прилици. Јован је седамдесетих година имао око 78 година,а умро је у 94.години. Идеја о градњи моста све се више међу Детлачанима ширила.Старина Јован би увијек, чим се помене градња моста, понављао своје познате исте ријечи: ''Па би , како не би ваљало, дијете моје''. Сви су знали да  Јован жели и хоће мост, више него било ко други, али никако није вјеровао да се мост може направити , јер сељани нису имали ни снаге , а ни средстава да започну градњу.
             Према ријечима Детлачана, који још памте то вријеме, ипак, 1971. на 1972. године људи се организоваше и започеше акцију градње моста на Укрини, и то не било какав мост, него мост на бурадима. Многи су слијегали раменима, нису у такав мост вјеровали, а неки су, из радозналости, како ће то изгледати, пожуривали да се што прије направи. На чело акције стао је први Јован Новић, а за њим и други, старији и млађи. За њима су кренули Ђујићи,Ђекићи,Мартићи, Сивчевићи , Удовчићи и други, па се акција градње моста, претворила у праву радну акцију читавог села. Радило се и дан и ноћ, да би се стигло урадити на ријеци и притећи на радовима у њиви, јер је било љето. Наравно, било је и оних, који за акцију нису били, па су чак и ометали, али за њих није вриједно помена у овој причи о старом мосту на бурадима.
             Према казивању Пере Новића, настао је проблем, кад су све поставили на бурад, подподили мост и затегли сајлу,јер људи нису смјели да пријеђу мост са аутима и запрегом.Мост је лежао на бурадима која су плутала на води, и веома лако се покретала лијево десно на сваки додир. Да би све убиједио да се преко моста може прелазити, покојни Душан Новић, са својом супругом Росом, упрегао је коње и касом прешао преко моста, а за њим пријеђе одмах са својим вартбургом Миливоје Удовчић.
Тад је настала радост и граја, људи су схватили да су добили мост. Све до у ноћ, су прелазили по неколико пута мост,не вјерујући, да сад имају мост на ријеци Укрини.
Овај мост је трајао и служио сељанима неколико година,а онда га је однијела бујица  у великој поплави, која се десила 1976. године. Отишао је мост као да није ни постојао.
Мост је био постављен на земљишту Луке Ђујића
, тачно да поглед са њега ''пуца'' на звоник детловачке цркве.
           Ове приче о изградњи моста се сјећају многи Детлачани. Она и сад живи међу њима и свако од њих има своје мишљење, своје виђење,ко је покренуо акцију, ко је и на који начин највише допринио,а ко је кочио све активности на градњи. Ово је једна од тих прича и поменутих актера, што не мора да значи да још има неко ко је ненамјерно изостављен у причи. Ипак Детлачани ће рећи с поносом да су сви у градњи  моста учествовали сложно и заједнички,па и они који су ометали, јер су баш у инат њима сви акцијаши били упорније да саграде мост.
           Прошла и та водена бујица и однијела мост, али су људи очврснули у нади и вјери да могу направити мост. Опет , Детлачани су се окупили, договорили, да праве, нови чвршћи мост са бетонском стубовима, жељезним гредама и дрвеним подом. Овог пута уз помоћ општине и људи који су тада радили у Дервенти на одговорним функцијама.  Овај мост ће бити нешто боље грађе, али и он неће дуго трајати. Ипак најважније код градње овог моста је, да је у акцији учествовало читаво село. Мјештани направише нови мост, који је трајао до 1998. године , када је и овај поптпуно реновиран и дотјеран да траје и служи људима за прелаз с једне на другу страну ријеке.
На
обнови и доградњи моста 1998.године, важно је напоменути да су свој огромни допринос дале жене,а посебно су се истакле Љепосава Кованџић, те Милосава Удовчић, Љубица Новић, Анђа Ђујић,Зора Новић и Невенка Новић.Неке од њих нису више међу живим.
           Биле су то тешке поратне године 1998.,али се радило и направио чврст мост . Организовано је велико весеље које се и сад памти,
причају још увијек Детлачани о почетку градње првог моста, градњама и доградњама нових, те о бујивцама, поплавама и рушењима мостова на ријеци Укрини.
            Сарадњом ЕУФОР-а и општине Дервента , ових дана је реализован пројекат изградње , то јест реконструкције овог моста у Доњем Детлаку. И ето тако су се у Доњем Детлаку градили, рушили, обнављали мостови, увијек до неке нове прилике и  неприлике.

Стари фото,архива: by Перо Новић
Текст : by Савко Пећић Песа