Приказивање постова са ознаком osvrti. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком osvrti. Прикажи све постове

четвртак, 28. април 2016.

Дошло вријеме враћања селу

 
 
 
 
 


ГОРЊИ ЦЕРАНИ
            Села све више постају пуста. Земље се парложе и зарастају у шуму. Школе које су некада биле препуне ђака сада су пред затврањем, јер нема дјеце. Ријетко ко размишља да остане на селу. Ипак, има и оних који размишљају другачије да ће села природно почети оживљавати и све ће више људи прихватати живот из више разлога.
             -Прерано смо се сви одрекли села. Село пружа многобројне могућности доброг живота у чистој животној околини, здравој храни и слободном животу без буке, загађења, индустрије, саобраћаја , каже Душан Илић из Горњих Церана.
           Данас је Душан пензионер. Свој радни вијек је провео радећи по свијету и на крају у Дервенти. Каже да је на Илића Брду у његово вријеме било више дјеце , него сада у читавом селу.Трчкарали су по блатњавим путићима, уживали и школовали се, одлазили трбухом за хљебом у градове да се запосле. У ово доба , Илића брдо је пусто, нема дјечије граје,а умјесто блатњавог пута је асфалт на домак сваке куће. Више се кукуруз не окопава ручно и мукотрпно мотиком три пута. Ливаде се не косе ручно косом, него машински,а умјесто воловске запреге брује моћне машине - трактори.У град се не стиже пјешице за пола дана, него асфалтним путевима за неколико минута. Могућности  за живот у селу су многоструко бољи него раније, а опет народ одлази са села.
           У Илићима само Милован Илић са својом супругом Божицом станује. Отишао је у пензију прије неколико година и вратио се у село. Засадио је више од 20 хиљада садница крушке и јабуке. Он и његова супруга, кажу, да их рад у воћњаку одржава.
И Душан Илић са својим синовима на очевом имању, које је насљиједио, засадио је више од десет дунума љешника. Долази редовно у село и ради на имању, а озбиљно размишља да се пресели и живи у селу, гдје све има природно и чисто.
           -Ова кућу је отац саградио 1907. године, ту је стари кијер, мљечари,а и стари карамут коме је више од сто година. Успјели смо то сачувати и сада смо задовољни да није пропало у рушевинама.Потпуно сам сигуран да ће се многи враћати на село, па гдје има ове љепоте, осим на селу, каже Душан и шири руке показујући околину.
          Село је одувијек било привлачно за већину вриједних домаћина, који су имали своје посједе , вриједно радили и бавили се земљорадњом и сточарством. Од тога се живјело и преживљавало у натежим временима. Сељак се тешко одрицао свог власништва над земљишним посједима . Трпио је до последње и није продавао земљу. Ко ће сада радити и остати на селу, питање је државе и тренутних друштвено-политичких односа , која мора  да више поведе рачуна и стимулише опстанак младих људи на селу.

Фотоси и текст : by Савко Пећић Песа

уторак, 03. новембар 2015.

МОЈА ШКОЛА



Шести разред 1961./62.година,наставаница и разредник Мара Дуспара
Стоје с лијева: Миољка Новић, Загорка Ђурић,Марица Бабић, Миланка Лукић,Јагода Василић,Босиљка Панзаловић, наставница Мара Дуспара,Нада Ђурић, Милица Вукичевић.Поповић ...Љубица Панзаловић,Љубица Стјепановић,
Чуче: Владо Милошевић, Милован Станић, Душан Илић, Васић ...Бошко Спасојевић,пок. Ново Лукић, Станимир Радојчић,Ново Бабић,пок. Радивоје Кукић,Драго Пијетловић.
Леже: Марко Лисичић, пок. Игњатија Марић, Савко Пећић и с капом Милан Добриловић, звани Штуцо.
 Зграда шестогодишње школе у Осињи 1961/62.година.
Након завршених четири разреда школе у Појезни требало је наставити даље школовање. Било је то веома тешко питање и скоро не рјешиво у том времену 1956./ 57.године.Први разред сам започео код учитељице Радојке Кандић. Била је родом, негдје од Травника, колико се сјећам,а муж је био Младен, који је сваке седмице долазио из Травника.Она ме учила кратко у првом разреду,а онда је дошла наша учитељица Рефија Езић из Босанског Брода. Учитељица Рефија је била веома строга учитељица. Она ме је учила у првом и другом разреду.Тад је Рефија отишла из Појезне,а дошла је нова учитељица,  Ана Самарџић , касније ће се удати за Драгана Радића из Појезне.Учитељица Ана ме учила у трећем и четвртом разреду. У школу је ишла сестра близанкиња Алексија,а сви су је звали Беба. Тад сам први пут почео читати књиге. Учитељица Ана је из своје библиотеке посудила дјела Карла Маја, па сам тада прочитао роман Робинзон Крусо и друге.Мислим да сам тада , већ заволио читање књига.

Након завршетка четвртог разреда добио сам књигу, као награду, за одлично учење, скраћену верзију Робинзона Круса са илустрацијама. Тог дана, на завршетку четвртог разреда и подјели свједожби, добро се сјећам, још ме једна ствар много обрадовала. Најстарији брат Вујадин био је столар и након веће зараде купио је  и донио у кућу радио. Радио је тада био ријетка справа у граду, а поготово на селу. Струје није било, па су били ''паклићи'', велики, тешки, скоро више од три килограма. Морали су се пунити сваких , барем нкон годину дана. Антена је дигнута на кућу и развучена до штале да би се ухватио средњи талас из далека. Батерија - Паклић се морао чувати да се не троши, па је радио укључиван, само кад су вијести и емисија ''Село весело'' , која је емитована недјељом на радију  Београд, са Чакљом и Мијом Алексићем. То је била емисија, која се тада највише слушала, а у кући се окупљало много народа да би је слушало. Људи су пуцали од смијеха, вицевима, причицима и другом. ''Сједи дједа на врх сламе, брковима плаши вране'', остало ми је у сјећању из ове емисије. Након емисије, дуго се препричавало што се слушало,а понеко дјете је научило, скоро сву емисију напамет.

Недјељом би се,одрасли, као публика, дјеца и омладина окупили у нашем дворишту и ту смо играли фудбал до почетка радио преноса утакмице, првенства Југославије, или ако је играла репрезентација Југославије. Играло се на више датих голова, као тимови Црвена звијезда и Партизан. Како је ко за кога навијао, тако је био у тиму. Боља је увијек била Црвена звијезда, гдје сам ја бранио,а мање играо, јер је била велика конкуренција за улазак у тим.

Слушали смо пренос и сјећам се да смо тих година побиједили Мађарску са 1:0, на НЕП стадиону у Будимпешти,а гол је постигао Галић. Била је то прва побједа, након много година. Пренос је вршио Радивоје Марковић,преко радија Београд.

У селу је наш радио био трећи и најбољи, а већ раније су имали у Појезни , собосликар-молер Љубо Планинчевић и траговац Драгутин Катанић. И ми смо из куће,а било нас је много дјеце, до тада ишли код Планинчевића да слушамо пренос утакмица са Фудбалског првенства, које је тада одржано у Чилеу.

Доласком јесени и почетка нове школске године настају моје муке , гдје и како наставити школовање.У Осињи је била шестогодишња школа,а због тога што није било наставника, речено је да се неће уписивати ученици те године. Неколико пута сам у љето, август  ишао у Осињу, али никада нисам нашао никога да би уписивао у школу. Подворник Глигор Тривуновић је једном рекао да неће бити уписа, јер нема учитеља. Тад сам оштетио свједожбу коломазом са дрвених кола. Наиме, тад су запреге, коњи или волови возили кола дрвена, или гвоздена,а осовине су подмазиване коломазом, који се куповао у задрузи (задругу су сви називали продавницу у селу). Ко није имао зашто купити колмаз, подмазивао би са свињском масти, што је било много лошије и оштећивало је више осовине кола. Имао сам неке кратке црне гаће и кошуљицу жуте боје са неким цртежима. Кошуљица је била сва у неким шарама. Од обуће нисам имао ништа, јер се тад љети у селу ишло без обуће, то јест бос. Не знам, како и од куда у мали  џеп кошуље је доспио грумен коломаза, па се моја свједожба уколомазила. То сам очистио, али је флека остала од масноће и црне боје. Мене је то много плашило да не узму свједожбу за важећу, због флеке, и да ме учитељи ради тога не приме у школу. Свједожба је сачвувана до данас и сада постоји са флеком. Нико ме никада није питао, како је уфлекана. Старији брат Ђорђе – Ђоле је већ похађао седми разред у Брестову, што је мало даље од Осиње и требало је прелазити ријеку Илову. Веома рано је устајао, да би стигао у школу. Био је потпуни мрак, па се мајка много плашила за њега, али је он ишао са неким другарима,па се нису плашили.До школе у Појезни га је пратио наш пас звани Шарго,ту се састајао са другарима и настављао пут у Брестово,а Шарго би се сам вратио кући.

Ја сам хтио да се упишем у пети разред у Брестову, али мајка Радојка није допуштала. Прво, што није имала од чега да ми купи обућу, одјећу и књиге,а друго, оно најважније плашила се да нећу моћи ићи тако далеко у школу, јер сам био нејачак. Сестру Бебу, близанкињу није никако имала намјеру да даље школује, тако да она није завршила неку већу школу од четири разреда. Једног дан сам побјегао од куће и кренуо за село Брестово,али нисам тамо отишао, јер сам чуо да је у Осињу дошао наставник и да се врши упис у пети разред. Школа је већ била почела и каснило се око 15 дана.Узмем своју свједожбу и упишем се у пети разред и тако започнем школовање у овој школи. Наставница је била Дуспатра Мара, а математику и физику је предавао Недељко Штамбак родом из Далмације. Оженио је српкињу Стану Спасојевића из Доњих Церана и с њом стекао двоје дјеце.Остао је дуго у Осињи. Био је цијењен у свим селима осињског краја. Куд апсурда, започе рат 1992.године и Недељко постаде један од коловођа ХВО(Хрватског вијећа одбране) у Дервенти,а знао је, кажу да изјави, како му је циљ да заузме Осињу и Појезну. Погинуо је , одмах на почетку рата 1992.године. Како се касније сазнало у једном обрачуну у редовима ХВО Дервента. Што је наставника омиљеног у Осињи на то натјерало да буде такав, остало је непознато, али објективно речено, био је добар наставник.

Зграда шестогодишње школе у Осињи је била испод садашње православне цркве, посвећене светом Пантелејмону. На том мјесту је након рушења старе оронуле зграде направљен Парохијски дом. У тој школи завршим пети и наставим похађати шести разред. При крају шестог разреда, то јест 28. маја 1962.године пријеђемо у новоизграђену осињску осмољетку ,која ће добити име по овдашњем борцу НОР-а (Другог свјетског рата) из Доњих Церана Ђорђи Панзаловићу. Овај датум се у овој школи обиљежава као дан школе.Ту сам завршио седми и осми разред. Занимљиво, да је у седмом и осмом разреду Хемију предавала , моја учитељица из Појезне Рефија Езић. Е , од ње сам научио уредност и тачност у раду. Исто тако, наставник биологије Асим Хоџић, који ми је предавао у Осињи, касније ће ми предавати Биологију у гимназији. Након завршетка осмог разреда школовање сам хтио да наставим у Дервенти, па да изучим за учитеља. То ми се омакло, па сам завршио гимназију, а касније и студије, гдје сам дипломирао на ВТШ у Загребу.


Текст и фотоси : by Савко Пећић Песа

субота, 27. јун 2015.

ПРИЧА О ОБИЧНИМ ЉУДИМА


СЈЕЋАЊА

на баку Борку, која није више међу живим 

ДЕРВЕНТА – Старица од осамдесет и кусур љета Борка Јефтић из Горњих Календероваца код Дервенте поносна је на својих 18 унучади и 17 праунучади, које су стекли њене четири кћерке и четири сина. Каже да је најрадоснија кад јој дођу њене манекенке,тако назива бака Борка своје најмлађе три унуке, Биљану, Горицу и Јасну, које док тече разговор са баком не одмичу од ње грле је, милују и мазе јој се, као мачићи око мачке.Тада је њено срце испуњено радошћу, а њихово присуство јој годи и с њима се осјећа најбоље.А оне су вриједне и хоће својој баки притећи у помоћ.Унуке иду у средњу школу, а Горица је најмлађа, али највиткија и као вита јела висока. Бака им зато плете приглавке од вуне да не ходају по кући босе, како се не би прехладиле. 

- Моји су приглавци топли и бољи од папуча.То је чиста вуна и нема боље заштите од вуне. Зато исплетем дјеци, унучадима и праунучадима, а они то сви воле и кад стиже зима знају кад дођу да ће добити приглавке, вели бака Борка.

Љето је дуго, али није баш лако исплести 35 пари приглавака и још осам за своја четири сина и четири кћери.Син Јово је најстари , рођен је 1946. године, затим слиједе Драгиша, Небојша и Здравко.Ту су и четири кћери, Смиља, Госпава, Роса и Саја.

- Дјеца су ми добра, вриједна и не траже од мене ништа него ми помажу.Нисам их ни једно у болници родила.Они су ми са унучадима и праунучадима радост и за њих живим. Најмлађи, син Здравко је тешки инвалид из овог рата, а ли и он се сналази и најчешће долази код мене на село и увијек пита шта ми треба од помоћи, казује Борка и наглашава да јој у животу није било увијек лако.

Радаила је са својим супругом Лазаром тешке послове, како би дјецу прехранили.Биле су тешке године, а дјеца су одрастала, одлазила и запошљавала се и стицала своја имања, па је све постајало лакше.Несрећа је задесила 1987. кад је у саобраћаној несрећи супруг Лазар погинуо, а она остала с дјецом сама.

Бака Борка је рођена 1924. године и каже да је у ранија времена живот за сваку жену на селу био веома тежак, јер је морала да рађа дјецу и ради најтеже послове, за које сада дјевојке и њене унуке не би могле ни да помисле да раде тако тешке послове. Она каже да је њој најтеже било носити дрва из шуме.

- Е моја дјецо , кад се сјетим тога, натворим читаво окресано стабло на раме и носим до куће из шуме. Шта ћеш, тако је било и морало се, а данас моје манекенке то не морају. Добре су оне и унуци, дјеца добро уче, па не треба пуну да раде.Имам унучади на туце који су завршили факултете, а стижу и праунучад. Ето Сања Јовина и Синиша су економисти, Соња Сајина је завршила, како се каже, оно за рад у апотеци (фармацију), и не знам шта су још све дјеце позавршавала, вели бака Борка.

Бака Борка у осамдесеттрећој години живота хода уз помоћ штапа, ријетко посјећује љекара, вид је добро служи, а вели да јој не смета да најутро и за ручак попије по чашицу ракије.Најсретнија је кад јој дођу дјеца, унучад и праунучад, сви одједном, онда је каже граја око куће.

- Волим да слушам њихову галаму, игру и трчање по дворишту.То ми одмара душу и слушам их како као птичице лете и цврукућу око куће, с осмјехом на старачком лицу казује бака и наставља да плете приглавке за своју дјецу, унуке и праунуке.




                                                       Бака Борка са унукама

Текст и фотоси : by Савко ПЕЋИЋ ПЕСА




петак, 15. мај 2015.

Вејини карамутови и торови !


 
 
Вриједни мјештанин, села Црнча Весељко Вејо Нинковић недавно је преселио на онај свијет. Иза њега су остале успомене и лијепе приче, досјетке и благ осмијех човјека које је увијек нешто радио и од ничег стварао.Посебно ће на њега остати вјечна успомена, његови карамути,крушке које је несибично волио и увијек нове калемио. Могао је Вејо имати модерне торове, ограђене и заграђене, али је волио оно изворно, како је као дијете запамтио,а чини нам се да су ту и домаће животиње се лагодније осјећале.

Нека је вјечна памјат Веји !

Фпотоси и текст : by Савко Пећић Песа