Приказивање постова са ознаком zapisi. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком zapisi. Прикажи све постове

четвртак, 04. јануар 2018.

камен шапуће причу

 
 
 
 
 
     Ово су сегменти сликом забиљежени на манастирским испосницама у Доњем Детлаку. С камена извире прича коју треба открити и рећи о чему се ради. Није ваљда да ове слике на камену не значе ништа ? Мали, невјешт потез скидања компјутерски маховине с камена открива не замисливе ликове икона, које су ту некада постојале и цртане на камену. И поред тога, што је ерозија временом начела мекани камен шкриљац и избрисала трагове, ипак на њему су се задржали обриси. Како и на који начин ? Једана претпоставка би могла да буде да се су боје или подлога за икону се правиле у мјешавини растопљеног воска, који је камен упијао и тако дуже задржао обрисе на себи.
     У Доњм Детлаку не траба откривати тајну постојања манастира, јер је она ту на длану, само је треба потврдити. Многи извори писани и други говоре да је постојао манастир у Доњем Детлаку и да је баш мјесто манастира највјероватније било тамо гдје су испоснице или непосредно ту над испосницама.
          На историчарима, археолозима и свим другим стручњацима, који се баве овом проблематиком је да потврде да је у мјесто манастира познато и лоцирано и да га треба обновити. Којег је  сазидао краљ Драгутин у времену од 1291- 1301. године и да се по њему звао манастир ''Драгиње'', а и сада једна шума у непосредној близини испосница у Доњем Детлаку назива се Драгиње. 
        Са сигурношћу се зна да је манастир спаљен и до темеља уништен 1834.године, након Поп Јовичине буне, а становништво поубијано или протјерано.

Текст и фотоси :  by Савко Пећић Песа

петак, 29. децембар 2017.

десет година монаха Нектарија

 
 
 
           ПРВИ МОНАХ ИЗ МАНАСТИРА У ДОЊОЈ БИШЊИ
       У суботу 14.априла 2007. године је, први пут, обављен свечани чин монашења у манастиру Покрова пресвте Богородице у Доњој Бишњи. Епископ зворничко - Василије зворничко - тузлански замонашио је искушеника Ненада Тешића, који је тако добио монашко име Нектарије. Светом чину монашења присуствовао је већи број монаха из епархије зворничко - тузланске, свештеника арихјерејског намјесништва дервентског, и бројни вјерници.
           Светом чину монашења и молитви присуствовали су ктитор манастира Ратко Ђекић, начелник општине Дервента Милорад Симић и његов замјеник Гроздан Ружичић, те већи број других угледних личности из јавног и културног живота ове општине.
Након светог чина монашења, ктитор манастира Ратко Ђекић приредио је богату трпезу за госте и многобројне вјернике који су се окупили код манастира.
          Забиљежио је и објавио чланак аутора Свака Пећића Песе ''Глас Српске'' 16.4.2007.године ,а потом је објављено у књизи о градњи манастира ''Живи извор духовне воде'' 2008. године, аутор Савко Пећић Песа.

Фотоси и текст: by Савко Пећић Песа

субота, 23. децембар 2017.

домаћин и сјећање



ПОГЛЕД УНАЗАД КАО ПРИМЈЕР

Ђорђо Станчић из Појезне је као дијете несретно изгубио подлактицу лијве руке и једно око, а имао је још задобијених рана по грудном кошу. Био је то несрећан случај од експлозивне направе заостале из Другог свјетског рата.
Ђока је остао у кући сам са остарјелим родитељима , Лазаром и Василијом али никада није престао да одржава своје домаћинство и сваким даном повећава своје економско социјално стање  и поред тога што је био потпуно неписмен. Стекао је дјецу са супругом Јагодом. Редовно је плаћао порезе држави, а измогао је некако дјецу да школује и поред тога што сина Душана није могао да пошаље на вријеме у школу, али он послије кад стаса у момка сам заврши високе школе. 
Имао је набоље волове у селу. С њима је успио да обради једнорук и једноок своје имање и да другим пристигне у помоћ. Био је примјер  доброг пољопривредника, који није остављао земљу да запарложи. Није се жалио да нема од чега да живи. Једнорук је све радио. Волове јармио и у запрегу хватао, држао плуг ,сијачицу и брнао њиве. Увијек сам, без помоћи , тако се осјећао одважним да је способан и показивао другим како се то може без једног ока и једне руке.
Ђорђо се није жалио, није говорио да би му добро било да напусти своје имање и иде негдје на рад даље,а кога би таквог прихватио, вјероватно је и сам то знао. Остајао је код куће кад су други одлазили у Срем, Бачку да зараде код тамошњих газда. Ипак, није заостајао са својим имањем од других, чак је можда био и успјешни. Кад кукурузи ничу а пшеница класа нема већег задовољства од тога, знао би , почивши Ђорђо рећи уз чашицу ракије кад се нађе у друштву кад се светковало и није радило.
Данас здрави људи напуштају земљу, умјесто волова и запреге имају модерне машине и кажу да немају рачуна да раде на земљи. А Ђорђо, Ђока Стјепура како су га често називали је имао свега и да једе и да попије и да ужива, да се шали и посјећује своје комшије, кумове, фамилију и дјецу. Једноставно, био је задовољан својим радом и стањем.
Гдје је данашњи понос наших младића на своје огњиште и свој крај, гдје се то изгуби у доба модернизације, интрнета и мобилног телефона ? Питање је још увијек без одговора али и без путоказа куда и гдје даље да нам села не остану пуста а огњишта у шипражја зарасту !

Фотоси и текст:  by Савко Пећић Песа

понедељак, 10. април 2017.

БОРО ДОБРИЛОВИЋ

ПАРОХИЈА ОСИЊСКА

Парохијски дом до Васкрса

          У Пархијском дому у Осињи, више од 150 квадрата подних плочица уградио је Боро Добриловић, као прилог цркви. На тај начин ће унутрашњи простор дома бити готов и освештан за Васкрс, гдје ће се одржати такмичење у туцијади васкршњих јаја.
           Осињска парохија је једна од најуређенијих парохија у архијерјском дервентском намјесништву.У  Горњим Церанима је изграђена нова црква,а у Осињи је потпуно реконстрисана  и обновљена стара црква , направљена још прошлог вијека,а прије те цркве у Осињи је била црква брвнара, гдје се служила молитва и парохијани окупљали о свакој светковини и недјељом.
           Да би се све то урадило и изградило многи парохијани су дали свој допринос, добровољним учешћем у раду, новчано и прилозима у грађевинском материјалу. Један од запажених , поред осталих приложника је Драго Наградић.

          Акције , углавном покрећу парохијани а два осињска свештеника све то реализују и организују сакупљање прилога и реализацију замисли.
          Тако су парохијани Осиње прије неколико година  покренули изградњу Прохијског дома  код цркве у Осињи. Пројекат је направио архитекта Маркелић из Осиње,а ових дана Парохијски дом ће бити по први пут стављен на располагање вјерницима за вријеме Васкршњих дана.Унутрашњост је уређеена, слиједи вањско фасадирање и набавка намјештаја.
           Веома значајан допринос дао је мајстор керамичар Боро Добриловић, који  је без накнаде уградио у дому више од 150 квадрата подних плочица. 
         - Вриједност ових радова не мјерим новцем  и поред тога што је то значајан износ, каже Боро Добриловић и истиче да му је то посебно задовољство и више част, него новац да је могао својим радом допринијети градњу дома, гдје ће се по први пут за Васкрс ове године одржати такмичење у ''туцијади'' васкршњих јаја, а бираће се и најљепше васкршње јаје.

           Свој посао око постављања плочица Боро Добриловић је завршио на вријеме. Не крије задовољство урађеним послом и спреман је према својим могућностима радити и даље, само да га здравље послужи.

Такав је Боро, јуначан официр српски , частан патриота, поштен и досљедан својој части, као носилац оредена Милоша Обилића , одан родољубљу , чувању српске традиције и православне вјере.

Фотоси и текст : by Савко Пећић Песа

понедељак, 13. фебруар 2017.

ВЕЛИКИ КАМЕН

Шетачи нису могли проћи поред Укрине, а да не запазе велики камен низвиодно на средини, стотињак метaра испод старог дрвеног моста, а касније изнад новог бетонског на приличној удаљености. Кад љети вода окопни, остане дубоки вир и велики камен се могао видјети до половине како вири изнад воде и пркоси плаветнилу бистре воде из вира. Тако је својим горостасним изгледом и чврстоћом надјачавао све што расте и постоји около.Чак су се и бајери поклањали и дивили његовој јачини и љепоти вира који га чува.
Вир изнад Великог камена називали су Вилински вир. Ту су многи ноћни шетачи могли да виде како се виле окупљају код Великог камена  и играју вилинско коло. Није им нико могао прићи, него се из даљине могао чути њихов кикот и пљускање воде. Могле су се видјети њихове бијеле провидне хаљине како лебде на води и као разасути бисери цакле и преливају на површини вира.Онда изроне из вира као бијеле лабудицелагано лете у круг изнад. Свако ко би био упоран и покушао да приђе ближе, сљедећег јутрa би га нашли утопљеног поред бајера. Говорило се да су га виле омамиле љепотом, узеле његову мушку снагу и оставиле поред бајера. Други су опет причали да је један пошао да ухвати  најљепшу вилупао у вир и утопио се, па га је вода избацила далеко испод моста.
Кад би одсјели у кафани на БрионимаЛутво би започињао причу о неком Циганину који је живио изнад Укрине код Великог камена.
Сјећам са да се причало, али нисам то довољно озбиљно схватао. Негдје изнад бајера Укрине , ту у близини Великог камена становао је Циганин, звани Лотро. Тако су га назвалијер је био толико јак да је могао натоварена коњска кола са лотрима сам да вози. Био је осредњег раста, набијених мишицацрног и лијепо заокруженог лица и очијукоје су сијале као драги камен, а кад се насмијезуби су бјелином потпуно изоштравали црте његовогмомачког лица.
Тад би Лутво стаонагео се и помјерио у устима лулу на странуусмјерио поглед на Велики камен, који је стрчио изнад воде,а око њега вода је кружила, као да га ваја и обликује.
И шта би, Лутво, са тим твојим Циганином ? - прекиде га Лазар, наге до краја чоканчић и подругљиво се грохотом насмија Лутвиној причи, на тај начин је омаловажавајући.
Ех, која су то времена била Лазаре! Знаш ли да је Лотро једини могао да подигне Велики камен из воде?
Био је будала, луда. Што ће камен да диже? -лупи чоканчићем по столу Лазар и окрену се леђима према Великом камену.
Е, није вала тако, Лазаре. Лотро је био вилински. Тако се одвјакада причало, колико ја памтим.
Шта, Лутво, измишљаш? Хајд' да попијемо још по једну, па ће тај твој Лотро и да се ожени вилом.
Лутво као да се пробуди из сна, настави да прича, а Лазару већ би досадно да га слуша.
Тако је, тако, Лазаре. Не би ниједне жене у вароши да се једном за њим није окренула, барем из радозналости. Ниједну он жену није хтио ни да погледа која се мотала око њега.
Па, па ће да оде код вила и ожени се с неком од њих завапи Лазар.
Није, Лазаре, није. Једног јутра је у нашој махали осванула, а нико не зна одакле је дошла лијепа Жужа. Кажу да је била Мађарка. Била је бијела као сир, плавих очију, косе, а тијело као извајано. Читава махала се окретла за њом. Ни на кога није обраћала пажњу, само је понекад кад Лотро вуче теретзастајала и с њим понеку прозборила.
Кад дође љето, Жужа је редовно одлазила на Укрину, допливала би до Великог камена, ту се излежавала и сунчала по цијели дан. Понекад би скочила у вир и дуго пливала, па би опет отпочела на Великом камену. Откад је она дошла, нико више није прилазио Великом камену, само изблиза су је гледали и дивили се њеној љепоти. Од сунчевих зрака њена бјелина би почела да добија бакренасто црвену боју која је сада бљештала неком другом, још дубљом љепотомкао процвала ружа. Зато је назваше Ружа, па је Жужа љети била Ружаа зими Жужа.
Види, бога ти, завољела  Мађарка Ружа црног Циганина Лотрана.
Јест, вала, тако је, али се причало да она није Мађарка него вила и да се по васцијелу ноћ њих двоје купају у виру. Чули су неки људи како причајукако Лотро кад се Жужа попне на каменподигне њу и камен и тако хода по виру, а она се кикоће и извија као лептирица на камену.
Може, може бити, Лутво. Људи кажу да у Укрини има лептирица које су као паучина меке, бијеле и прозирне. Спавају тако дуго у води, па кад дође вријеме, изађу из вира и преобразе се у лептирицу.

Наручи Лазар још једну туру пића и одмахну руком као да не жели да слуша Лутву, али га је ипак прича заголицала.
 Кад дођоше аустроугарски инжењери да пројектују пругу поред Укрине, бише одушевљени љепотом укринских бајера, бистре воде и Велим каменом на средини ријеке. Били су помало изненађени што су Турци мост направили узводоно повише Великог камена, а нису преко, јер би камен био прави ослонац. Био ту с њима стари  Бећирбег и исприча да је то Велики камен и Вилински виргдје се ноћу окупљају виле и купајуда је то чаробно мјесто и зато је тако лијепо.
Било је то много чудно Аустријанцима, а пошто је међу њима било много радника Чеха, почеше се на нашки спорзумијевати, јер су Чеси понешто разумјели и натуцали наш језик.
Тако ми Ћабе, мој прадјед Стојан је причао да кад су почели Турци градити мост, правили су преко Великог камена. Кад стубове преко дана у вир забију и греде поставе, ујутру кад би дошли ни греда ни стубова нигдје није било. Говорило се да су ноћу све разрушиле виле и њихов вилењак. Грађа би отпловила низ воду.Тако су неколико дана радили и увијек би се дешавало исто. Оду код Бајтала Симе, старог човјека који је боравио и живио сам у колиби на брду изнад Укрине. Ухватило га је старчко сљепило, само је помало чуо кад му се уз ухо прича. За њега се говорило да је био мудар и проницљив човјек. Он им је рекао да се на Великом камену мост никада неће моћи направити, јер је то вилинско коло и да мост граде узводно или низводно од њега.
Па како то да сада вила нема код Великог камена? - питали су се Аустријанци.
Бећирбег је дуго ћутао, па као да се присјетио.
Јесте, јесте. Има њих и сада, али се не могу видјети. Старац Бајтало Симо је рекао да ће виле нестати кад поред Великог камена прође велики црни коњ који из себе суче големи дим и ватру, а за собом вуче огромни терет. Већ причају Којићи у Лужанима да су код млина Гвоздаревића видјели када су виле из њихвог вира отишле на четири бијела коња и нема их више.
Ћиро је већ саобраћао до Лужана, a Аустријанци су само слијегали раменима и говорили:
Gut, gut. O, mein Gоt. Допро, допро.
Лазар је већ био попио трећу и скоро да је за столом заспао кад је пристигао Мато Седлан.
Хајд', Лазаре, још једну, па да кренемо на вашар. И Лутви донеси дуплу, нешто ми се замислио много.
Лутво је упорно буљио у Велики камен.
Хајд', нека буде, Мато, и од тебе једна тура, а ја ћу на вашару кило јагњетине да турим на сто. Тамо моја Перса ради и пече јагањце.
Вашар се одржавао у Српској вароши код православне цркве изнад Укрине, па није било далеко преко моста, а њима се није много ни журило.
Знаш ли, Мато, да је неки Рус дошао и већ неколико дана нешто шара по артијама тамо доље испод црквеКаже да има неке боје у облику штапића и њима шара и испадну слике као да су живе.
- Ма, је ли? Откуд Рус овдје? Може свашта бити на тим папирима, па да и наш вашар нашара и остане тако негдје у Русији забиљежен - зачуђено ће Мато.
Лупише се чоканчићима сва тројица да наздраве, толико јако да се сви окренуше за сусједним столовима мислећи да неко лупа срчу.
Е , Мато, Мато, Лазар ми не вјерује, али била је то љубав која се не памти у нашој махали.
А чија љубав, Лутво, забога?
Па је ли и ти не знаш, Мато? Па велика љубав Циганина Лотре и Руже, то јест Мађарке Жуже. Не, не, у ствари...
Шта? Шта  у ствари? Ето, да од тога нема ништа - добаци Лазар и од смијеха тури лулу скоро до грла.
Ма, није она била Мађарка Жужа нити Ружа, нити је Лотро био Циганин. Она је била вила, а он вилењак. Ха-ха!
На то се Мато насмија, руком махну и све чоканчиће обори у воду.
Би већ добро загријало, а тројица јарана се добро нацврцали. На Укрину су пристизали купачи. На Велики камен се успела лијепа Кети. Лазар погледа низ Укрину, па колутајући очима крену узводно до Велеиког камена и ту му поглед застаде. Зажмири једном, отвори очи, не може да вјерује. Опет их протрља, одбаци лулу на сто и стави руке на чело. Сунце је зракама обасјавало лелујаву воду у виру, а одбљесци су играли у очима. На Великом камену је угледао лијепу Кети и није се могао начудити да је Лутво био у праву. Устаде иза стола, шешуљаво пијандође до краја платформе сплава. За њим кренуше Мато и Лутво.
Лазар опет протрља очи, упери поглед према Великом камену гдје се мешкољила лијепа Кети, а из вира јој се додворавао мишћави младић. Испружи руке према Великом камену и викну: Лутво, забога, ено их! - и паде са платформе у воду. За њим упаде Лутво,а Мато се нагну, испружи руку да их дохвати, те и он за њима паде у Укрину.
Док су се из воде извлачили, лијепа Кети је отишла с Великог камена. Мало су се тако освјежили и отријезнили
. Кад је Лазар поново погледао на Велики камен, тамо није било лијепе Кети, само камен на средини Укрине.
Тако ми Христа, Лутво, видио сам Циганина Лотру и  Мађарку Жужу на Великом камену.
Кренуше коначно тако уз причу преко моста на вашар. Био је већ преод и сунце се спуштало изнад Укрине обасјавајући бајере зрацима који су се пробијали кроз крошње врбака, а благи повјетарац је освјежавао читаву долину наносећи мирис дима са роштиља.
Прича је и даље текла, машти није било краја, док не пријеђоше преко моста и дођоше испод цркве Успенија пресбете Богородице и нађоше се међу мноштвом народа, робе и понуда. Успут су их заустављале мале Циганичице нудећи, да им у длан гледају и проричу судбину.У шатрама бубњеви, даире, пјевачице и плесачице трбушног плеса неодољиво су мамиле муштерије. Од весеља орила се читава Српска варош,а њих тројица утонуше у свакојако пиће и неодољиви мирис вашарских ђаконија уз јагњеће печење код Персе, све до јутра кад се сунце појављивало зором с истока и бацало опет своје златне зраке на Укрину.
Српска варош на тренутак је била у сну, мирна, све до поновног буђења вашарске галаме
.

                                 
(Прича је рођена из маште аутора о ВЕЛИКОМ КАМЕНУ на Укрини код Бриона. Само су неки историјски подаци тачни и убачени у контекст приче,што читалац може лако препознати чтајући причу.)

Фотографије: Архива из албума Бранислава Болтара, које је наслиједио од оца Теодора.

Прича : Савко Пећић Песа

четвртак, 09. фебруар 2017.

ПОЈЕЖАНИ ИЗВОЗИЛИ БИБЕТИНУ У ЕНГЛЕСКУ

Мало се зна, али је остало забиљежено да је из Појезне први извоз робе и производа у иностранство био извоз за Енглеску.
По завршетку Другог свјетског рата, владала је у Европи несташица свих врста меса, па и бибетине, која је највише тражена у Енглеској. То је дошло и до наших крајева, па су људи почели да узгајају бибе више него прије.
Кад бибе порасту до довољне тежине вршен је откуп. Из села за то је био задужен пољар Гавро Пијетловић . Све би сељаци своје  ћурке дотјерали на једно мјесто у селу, гдје им је вршена исплата на лицу мјеста. Гавро је сакупљао јата и сам на стотине ћурки тјерао до Прњавора, гдје их предавао накупцима, који су обезбјеђивали унапријед новац за откуп ћурки по селу.
Кад се каже тјерао, чини се чудно и  интресантно , али је било тако. Бибе нису превожене, него су тјеране путем, као ситна стока у јату. Ћурке – бибе су биле веома дисциплиноване приликом тјерања, тако да тај посао није био нарочито тежак. Гаври је требао само један штап, којим је управљао гдје да скрену и наставе пут. Тјерајући бибе у Прњавор Гавро никад није изгубио ни једну бибу.Успут их је  помало хранио житом.
Послије су Гавру прозвали Бибац. Тако су га до краја живота називали,говорећи Гавро Бибац, а не Гавро Пијетловић. И сада његову фамилију Пијетловића у Појезни називају ''бибцима''.

Текст и фотос: by Савко Пећић Песа

среда, 01. фебруар 2017.

ПРВЕ ФОТОГРАФИЈЕ ПОТИЧУ ОД 1839.ГОДИНЕ

ПРВЕ ФОТОГРАФИЈЕ ПОТИЧУ ОД 1839.ГОДИНЕ

Скригин : Мајка Кнежепољка 1944.године.
Фотографија у Србији. Убрзо након обелодањивања проналаскафотографије, 19. августа 1839. у Паризу, ова делатност се појавила у аустроугарским и јужнословенским земљама, па и у Кнежевини Србији.
19. век
Раздобље дагеротипије
Прву фотографску технику дагеротипију, то јест фотографију на металу, у Србији је први применио трговац Димитрије Новаковић, који је за време боравка у Паризу 1839. научио поступак код проналазача Луја Дагера. Литограф, сликар и уметник примењених уметности Анастас Јовановић научио је дагеротипски поступак у Бечу и већ га је 1841. применио: најпре је начинио свој „Аутопортрет“ (дело је сачувано!), затим је дошао у Београд и дагеротиписао кнеза Михаила. Брзој популаризацији дагеротипије највише су допринели путујући дагеротиписти. Најранији који је долазио у Србију био јеЈосиф Капилери; деловао је за кратко у Београду у лето 1844.
Талботипија
После 1850. путујући мајстори напуштају дагеротипију и уводе трајнији поступак, тзв. талботипију, то јест фотографију на папиру. Живећи и радећи у Бечу Анастас Јовановић је прихватио тај поступак 1844. и годинама га користио приликом портретисања личности из културног, црквеног и политичког живота Кнежевине Србије, које су долазиле у Беч. Та дела су већином сачувана и налазе се у Збирци фотографија Музеја града Београда. Око 1851. талботипију је прихватио и Георгије Кнежевић, први српски фотограф у Војводини, који се убрзо затим определио за колодијумски поступак, и фотографије на албуминском папиру.
Отварање сталних атељеа
Средином 19. века стекли су се услови за оснивање сталних фотографских атељеа. У Београду 1861. почиње са радом фотограф Флоријан Гантенбајн. Међу првим српским атељеима, отвореним у Београду је и атеље Георгија Ђоке Краљевачког на Зеленом Венцу и у Кнез Михаиловој улици на бројевима 3,8 и 19. [1] Опште прихватањеколодијумске, тзв. мокре плоче и увођење популарних и јефтинијих фотографија облика и величине посетнице, почетком шездесетих година доводи до даљег ширења фотографије и оснивања фото-атељеа и у мањим местима.
                                                             Прва сачувана фотографија у Србији 1839.година.
 Кнез Михајло Обреновић -фотограф Анастас Јовановић
 Вук Стефановић Караџић 1860.године.
 Петар Петровић Његош
Прослава у Београду 1865.године.
Сви подаци и текст, као и фотоси преузети са интрнета ''Викпендија''.
Интресанто: Вук Стефановић Караџић и Његош, о њима постоје оргиналне фотографије. Све досада, као и ја многи су сигурно замишљали их онако како је умјетник нацртао.
Припремио : Савко Пећић Песа