Амвон из цркве Светог Илије Пророка у Појезни
Веза , изглед и значење са колима,
светог Илије Громовника
ЗАПИСАО: МИРОСЛАВ Б. ДУШАНИЋ
''Када су Срби примили хришћанство, они
су особине свог старог Бога Перуна, владаоца над муњом и громом, пренијели на
Светог пророка Илију и назвали га Илија Громовник. Народ га и дан данас слави с
великим страхопоштовањем (Илиндан), јер га сматра најсиловитијим међу огњеним
свецима. На фрескама и иконама Свети пророк Илија је често представљан како у
Огњеном походу путује у Ватреним колима. Илија Громовник се по народној
традицији вози небом у Ватреним (Огњеним) колима у која су упрегнути силни
(огњени) коњи (често крилати), из чијих ноздрва сукљају ватрени пламенови. Када
се он у огњеним колима по небу и облацима вози, то толико громогласно тутњи –
грми, да цијела земља подрхтава, а испод точкова његових кола сијевају ватрене
варнице – муње, које су, кад на земљу падну, у стању све у пепео да сажежу.
Рељефна слика на сачуваном амвону из Појезне: Овдје је неопходно поново
напоменути, да је овај амвон од камена шкриљца, накнадно изграђена копија
амвона од олова (око 1590. год.), који се првобитно налазио у Храму Светог
пророка Илије (на територији данашњег села Дријен). На амвону је лијепо
стилизован и представљен точак (један од точкова) са Огњених кола Светог Илије
(Громовника), са којима се он уздигао на небо, и са њима по небу и облацима
вози. Мотив на амвону је од изузетног историјског значаја – не само за
овај крај, него и за цијелу Босну и Херцеговину, а посебно Србе.
Кола светог пророка Илије на фрескама.
Да су подручја уз водене токове,
па тако и наше, уз ријеке Укрину и Илову и њихове притокице, била насељена са „српским
племенима“, помиње – додуше доста шкрто и веома снисходљиво, али о томе на
другом мјесту – и мађарски историчар и тадашњи цијењени архивар у европским
круговима, др. Јулије Паулер. У својој краткој расправи под насловом: „Како
и када је Босна припала Угарској“, на једном мјесту он помиње:
„да су у долини Босне и у споредним долинама била насељена поједина
српска племена, без сталне свезе између себе, налик на Румуње северинске
бановине, само с том разликом, да то нијесу биле придошлице, већ од многих
вијекова старосједиоци у својим жупама. Трагови појединим овим
жупама могу се разабирати до у XIII. вијек, па је по томе ласно докучити, што
се је Босна онако лако распала у поједине дијелове, н. пр. бановине Усоре и
Соли (Banati Osora & Só).“
Паулер у свом тексту нешто тачније одређује простор гдје су живјела „српска
племена“, он њихова насеља смјешта југоисточно од подручја Пожега и Валпово
– „мала српска племена, која су била на југоисток од тих приједјела, све
горе до врела Босне, развођу између јадранског и црноморског подручја, не могаху
отети утицају релативно уређене угарске државе, већ јој се подредише. По слабој
свези, која отуд настаде, по великој автономији – да се послужим модерним
изразом – која остаде босанским племенима, може се, - и не гледећи на даљину
земље од средишта угарске државе, што је такођер било у прилог већој
самосталности – закључити, да је то подређење било с добре воље и да се је с
добре воље уздржала свеза.“
Цитати су преузети из Гласник земаљског музеја у Босни и Херцеговини; књига
II., година II.; Сарајево, април-јуни 1890. (Начин самог презентирања ових
информација али и њихов значај, ја ћу обрадити у посебном тексту. За нас је за
сада довољно и ово „исцијеђено признање“, јер га помиње човјек, који је то
морао знати на основу свога знања и државног наименовања – Др. Јулије пл.
Паулер, управитељ Краљевског угарског државног архива.)''
Поставља се питање како и на који начин знак
који на каменом амовону у Појезни сачуван има
везе са знаком нађеним у ископинама гробљишта у Доњем Детлаку, гдје се
тачно виде исти облици само умањени и израђени од метала, то јест кружна плочица величине 1 цм, што се
јасно види из приложеног описа.
(Мирослав Б. Душанић се упокојио 2018.године у Њемачкој.)
Припремио : Савко Пећић Песа
