Приказивање постова са ознаком Izvornost. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Izvornost. Прикажи све постове

недеља, 22. јануар 2017.

ЖИВОТ НАШИХ БАКА И МАЈКИ

Ствара и осликава ријечју: 
Недељка Неда Ђукић Боројевић.
Овог пута њена инспирација потиче од ријечи у коментару изречене од Ђорђе Панзалаовића алијас Ђуро Пракљача, и прича из дјетињства Савка Пећића Песе. 
У пјесми Неда употребљава архаизме из прошлих времена, који су некада били у обичном разговору наших сељана, па  и данас се негдје могу чути само у нашим селима дервентске општине и нигдје више...
Изњедриле Воча ме и Бара,
и тканица, са прегаче шара.
Топло крило и рубине скуће,
и мекане погачице вруће.
А зубунчић сукнени што гребе,
чувала је баба и кад зебе.
Зими само, док вјетрина дува,
облачила да јој крста чува.
Рогуља је и подвора било,
сикириште, или друго штило.
А најчешће виле и мотика,
пред очима увијек ми слика.
С´јетовала и туђе кô своје,
старијима зубе да не броје.
Асинлука да чуват´ се треба,
и покоре од Бога са неба.
"Не идите послије пре´ода,
куд´ отиче из лукшије вода.
Парјеница у дну је авлије,
и скривена кô ноге у змије.
Јер ред није да је види свако,
од малена учили ме тако.
Треба крити од мушкога ока,
због срамоте, али и урока.
А кум стари да избане нама,
у земљу би пропала од срама.“
Зором међом док спава још село,
одлазила на оближње врело.
Ударала руменога лица,
са пракљачом изараменица.
Пређу, сукно и дебље и тање,
а у бреми било га све мање.
Уз обалу опрано понеси,
залеђено до куће донеси.
Протискује раме обраница,
осмијеха не скида са лица.
Скривала је кô дланови жуље,
дрмозине, са бунџама труље.
И под стреву стављала да суши,
хероина с пламеном у души.
На рубини заледи и скуће,
а чекају дјечица код куће.
Ускришкана рубина од пола,
ударала у кољена гола.
А чарапе ледене вунице,
мотале се око цјеванице.
Ухватило на њима се иње,
а ни гласа кукавице сиње.
Попуштале узице су танке,
а потоци текли у опанке.
Крај огњишта само зеру стала,
прилазила дјечица јој мала.
Миловала главице им меке,
и причала свакоме потеке.
Успаванке пјевала је дјеци,
сламарицу да простиру свеци.
Анђели ће спавати са њима,
а Бог срећу даривати свима.
Јаче сунце сиротињи грије,
снагу даје и наваке двије.
Одвајала од сна и од уста,
тврде вјере, понизна и чуста.
А ништа јој тешко било није,
с потомцима хтјела да се смије.
Да вјерују очима што пламте,
у сјећању насмијану памте

Недељка Неда Ђукић Боројевић

Уредио и фотоси : Савко Пећић Песа

понедељак, 21. септембар 2015.

ИЗВОРНОСТ



О МОЈ ПОБРО….
 
О, мој побро,

предуго сам чек´о,

овако сам ја соколу рек´о.

Ти соколе, што летиш високо,

поздрави ми моје црно око.

За моје ће здравље да те пита,

њена добра душа племенита.

Реци ´вако и немој лагати,

да ја чекам да се она врати.

Нема мени ни среће ни здравља,

откад моја драга се не јавља.

Однијела пола душе моје,

нисам знао до сад туга што је.

Кућа пуста у њој среће нема,

само мачак у запећку др´ема.

Нек´ се врати, муке нека стану,

носићу је као кап на длану.

На брду је наша бијела кућа,

чекаћу је тамо до сванућа.

Гнијездо наше опет ћемо свити,

капија ће отворена бити.

Препознаће божуре у башти,

које носи сад у својој машти.

Примићу је ја у бијеле руке,

прекинути моје тешке муке.

Дођи побро, да одушка дамо,

попијемо, па да запјевамо.

Не знам побро шта је наумила,

 љубав мога живота је била.

О, мој побро, ал´ би лијепо било,

да вечерас ставим је у крило.

Да ми преде ´мјесто мачка мога,

дао би јој пола срца свога.

Нек га носи и нек га не враћа,

зашто она кући не навраћа.

Кад се сјетим на лијепе дане,

тад зарасле прокрваре ране.

Све је горе него што је било,

откад оде моје ја´ње мило.

Зашто оде из живота мога,

љубав сам јој обећ´о до граба.

О, мој побро ал´ би било добро,

мање пити, а више љубити.

Недељка Ђукић Боројевић

Уредио и фотос : by Савко Пећић Песа

петак, 07. новембар 2014.

Ој ракијо рако ја те волим јако
а ти мене у поток полако !

Мене синоћ гађали из флаше,
А ја зино да ме не промаше.

Кад запјевам и попијем Росо,
Нећу кући, нећу ни на посо.

Шта бећара у срце удара,
Литра вина и цурица фина.

Ој Осињо на виском бријегу,
У теби се лијепе цуре легу.
 
Фотос и записао : Савко Пећић Песа

недеља, 29. децембар 2013.

коледавци


Доња Лупљаница
Обичаји који  се не заборављају
Дана , 28.12.2013.године уочи Материца у
Доњој Лупљаници организовано је коледање.
Домаћин Винко и Љубиша Симић  с  мјештанима су коледали ,а
све је снимљено за архив Музичке академије
...из Бањалуке са професором етно музикологом Иваном Росић.
КОЛЕДАВЦИ
          Један од најстаријих митолошких обичаја у дервентским селима , који се чак и сада одржава, су Коледаваци. То је поворка маскираних коледара који иду од куће до куће навече уочи православних Материца,на предпоследњу недјељу пред Божић.
Коледавци су кажу прастари пагански обичај који је остао још од многобожачких Славена,али је он прихваћен и у мудерна времена и увијек прилагођаван новим животним токовима.
            Сасатав ових поворки је отприлике као и сватова.Тако у поворци буду ''старјешина'' којег сви слушају,''млада'',то јест мушкарац маскиран као невјеста,''дјевер''''Стари сват'',''кум'',''ђаче'',''јарац'',''бик'',''ован'' и друго.           Коледавци изводе пјесме,а''старјешина'' обично иде први са неким музичким иструментом,или штапаом,а за њим дјевер води невјесту.''Старјешина ''одређује мјесто куда ће се кретати,гдје ће се стати.Најчешће свира се шаргија и двојнице,али коледари не играју него пјевају ''коледавске'' пјесме с карактеристичним припјевом ''Коледо,ледено'',''Коледо медено''.Пјесме се изводе у знак зиме која ће бити ледена,али са жељом да љетину не потуче лед.
            Коледавци иду од куће до куће.Кад дођу близу куће почну с пјесмом,па пјевају идући,тако да заврше непосредно пред кућом:
            Коледо,ледено.
            Коледо,медено!
            Отвори врата,домаћине,
            Коледо,медено!
            Ова кућа поштена је
Коледо,ледено,
Коледо медено!
И тако све док домаћин не изађе из куће,а ако домаћин не отвори врата ,неће ући унутра.А кад им се отворе врата онда улазе.У кућу не улазе сви коледари,јер се вјерује да не ваља ако неко преброји колико их у поворци има,па ако би их неко успио пребројати морао би неко од њих умријети.Стога не улазе у кућу него стоје напољу сакривени.А да заиста не би били пребројани носе у мјешини мачке,а нарочито раније су ношени мишеве,па никада их нико на тај начин није могао пребројати.Број у поворци је увијек непаран.У кућу обично улази'' старјешина'' ,''млада и ''дјевер'', клањају се пред домаћином и кажу:''Како си домаћине,и сва остала чељад?!''.Тада''млада'' прилази домаћину и пољуби га у руку и сву кућну чељад редом.''Стари сват'' и ''кум'' нуде домаћина ракијом медовачом,а ''дјевер'' подноси јабуку ради даривања ''младе''.На јабуку се обично дарује новац,или нека тканина,приглавци,мараме ,пешкири и слично.Пошто домаћин прими њихово ''поштење'',онда он даје своје.Старјешина прима ''поштење'' и благосиља кућу и жели му срећу,напредак , берићет  и да буде све напредно у кући.
У овом крају се каже да треба у пићу ''отројчити'',то јест три пута из чутуре се нагиње и пије ракија,благосиља: прво за здравље домаћина и укућана,други пут за добру срећу и трећи''Божја ,нек нам буде на помоћи''.
Док се све то одвија у кући домаћина,напољу се имитирају  разни гласови домаћих животиња,јарца,овна,говечета,пса,мачке и тако редом и других домаћих животиња,а онда се започну разна задиркивања и пјевају шале и започиње пјесма:
''Отпремај нас,домаћине,Коледо..'', и тако даље.
Домаћин поред новца којим је даривао младу дарује остале коледавце сланином,сиром,јабукама,сухим шљивама,орасима,кукурузом,брашном и другим што има у кући.Наравно,све је намијењено према сасатву поворке,мачку је намијењена сланина,говечету брашно и со и тако даље.
Улога у поворци''ђака'' је такође намјенска.У ранија времена он  приповиједао и говорио народне епске пјесме,нарочито јуначке, сада углавном води рачуна о даровима које добију.Њега обично даривају приглавцима,чарапама,или неком другом тканином.
Након примања дарова коледавци се поздраве са домаћином који им зажели сретан пут,а они одлазе с пјесмама,које имају садржај захвале на даровима које је дао домаћин.Домаћин ,обично за испраћај испрати једним пуцњем из пушке или кубуре ако има ,акао нема, данас су ту на употреби петарде па се за ту прилику набаве и баце за коледавцима.Кад пуцањ одјекне у поворци настане вриска и криска која мора бити што јача,како би следећи домаћин чуо да му долазе коледавци.
Ако неки домаћин не би отворио врата коледавцима,онда би они завијали око куће као курјаци,лајали као пси и бацали на кућу''сугреб'',то јест земљу коју су гребли ногама,да науде шкртом домаћину,па ако им и послије тога не отвори,запјевали би:
Еј домаћине,више куће ти глогови,
Ниже куће ти гробови!
Након тога би прекинули пјесму удаљили се од његове куће и поново почели коледати идући пред кућу неком другом домаћину у селу.
У ранија времена се гледало то, да се двије групе коледаваца не сусретну.Ако би се сусрели онда би се потукли.Данас више нема туча,јер се групе коледара договоре куда ће ићи да се не сусретну.Ако се ипак сусретну онда заједнички наздраве ракијом једни другима и окрену свако својим путем.
Богате газде су вољеле кад им дођу коледавци,а за једну ноћ знало је да дође и по неколико група. На тај начин они су мјерили свој лични престиж у селу или неком крају.Ако им више коледара посјети кућу, више су они нешто значили у селу.Било је газда код којих коледари никада нису ишли пред кућу, јер нису то заслужили од коледара,зато што су израбљивали сиромашне сељаке на радовима у њиви или код куће.Сиромашни свијет је увијек радо примао коледавце.Коледавци сиромахе нису заобилазили нити су од њих узимали велике дарове.
Кућа домаћина код кога је неко у току године умро се заобилази и кад се поред те куће пролази не пјева се и не галами,а домаћин у знак захвалности што коледавци учествују у његовој туги,палењем свијеће у кући или палењем и гашењем свјетла даје им до знања да је чуо њихов пролазак поред његове куће.Тад коледавци застану,прекрсте се и наставе пут,па кад измакну од те куће почну поново да пјевају и коледају.
Занимљиво је да у поворци коледара не смије бити женско лице. Коледари могу бити само мушкарци.Жене те вечери не излазе из куће,а све скупа је посвећено дану Материца,па ваљда отуд су жене поштеђене и остају код куће да се одмарају и тог дана мање раде послове око куће.У неким кућама кад се дође код домаћина женско се крије,нарочито ако је чедна дјевојка,а коледари кад знају за то, пожеле јој срећу да нађе поштена и добра момка и за њега уда.
 
 
 

У нашим крајевима још увијек се коледа у селима : Сочаница, Лупљаница, Церани, Осиња, Појезна, Дријен, Календеровци, Детлак, Црнча, те у добојском крају Јелањска,Цвртковци, Митровићи и Брестово.


Tekst i fotosi : by Савко Пећић Песа

субота, 14. децембар 2013.

Oсињани тргају од заборава

Удружење жена Осиња организовало је изложбу етно предмета,посијело-радиље, народна кола и припремиле народна јела овог краја,која су посјетиоци могли да пробају и окусе драж прошлости и чистоте домаће хране.

Тектс и фотографије: Савко Пећић Песа

уторак, 02. јул 2013.

етно насљеђе

 
 
 
 
 
 
 

Ненад Кукић на свом имању у Осињи сакупио на стотине експоната разних старина из прошлости осињског краја. Неки од њих су стари преко 250 година. Све је то смјештено на отвореном и у неколико старих дрвених кућица . Занимљиво је да је Ненад сам све ово урадио и ни од кога није добио помоћ.Ово је оргинална етно изложба, која ни по чему не личи на етно куће,које се баве комерцијалом и угоститељством.Ипак људи долазе, разгледају и воле да виде нешта што нису имали никада прилику да виде.Читав изложбени комплекс је посвећен Ненадовом брату Надету, који је погинуо у минулом рату.
Треба посјетити, разгледати и увјерити се шта је етно изворно и оргинално.

Fotografije i tekst: by Savko Pećić Pesa

недеља, 14. април 2013.

изворно благо




Ја на прело цура прави мело,
Мани прело гдје се прави мело.

Мене синоћ гађали из флаше,
А ја зино да ме не промаше.

Ој шаргијо,дрво тополово,
Ко те свира никад не болово.

Село моје баш си село било,
Док одо ,док сам барабиро.

Кад запјевам и попијем Росо,
Нећу кући, нећу ни на посо.

О мој стари шта ћемо за храну
Гаwају се миши по тавану.

Ој јесени оћеш доћи скоро
И ја би се оженити моро.

Перушање па ајмо кући,
Чекају нас колачићи врући.

Нису мене убиле године,
Већ по ноћи брда и долине.

Волим свога драгана ко бога,
Кад га нема волим и другога.

Моја мала неће ни до тора,
Да у руци нема транзистора.

Мој драгане пожелио Бога,
Што укиде жељу срца мога.

Шта бећара у срце удара,
Литра вина и цурица фина.

Мене нана удавала не би,
Лоло моја да не волим теби.

Мала моја бостане у хладу,
Ко те не би пољубио младу.

Пјева драга одјекује гора,
Ево нама нано мога разговора.

Мала моја гаравушо једна,
Преведе ме преко воде жедна.

Дошо би ти мала уче свеца
Помрчина, не смијем од зеца.

Дођи драги зашто дошо не би,
Да сам већа ја би дошла теби.

Пријо моја зелени бостане,
Није прика дошо да остане.

Руко моја дуља од рукава,
Доста си ми цура миловала.

Сунце драго с неба вискога,
Мала моја ока гаравога.

Сунце пријеђе ето мала мене,
Ти се хватај шумице зелене.

Мотајица и царева гора,
Ту је мене затицала зора.

Дуни вјетре са Крњин планине
Дођи драги да ме жеља мине.

Ој Осињо на виском бријегу,
У теби се лијепе цуре легу.

Мала моја изведи волове,
Ето мене теби у долове.

Мој драгане не могу без тебе,
Нема ко да спава поред мене.

Мала моја ваља се у шашу
Много воли да кувамо кашу.

Сакупио и поставио : Савко Пећић Песа