Приказивање постова са ознаком Недељка Неда Ђукић Боројевић. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Недељка Неда Ђукић Боројевић. Прикажи све постове

недеља, 22. јануар 2017.

ЖИВОТ НАШИХ БАКА И МАЈКИ

Ствара и осликава ријечју: 
Недељка Неда Ђукић Боројевић.
Овог пута њена инспирација потиче од ријечи у коментару изречене од Ђорђе Панзалаовића алијас Ђуро Пракљача, и прича из дјетињства Савка Пећића Песе. 
У пјесми Неда употребљава архаизме из прошлих времена, који су некада били у обичном разговору наших сељана, па  и данас се негдје могу чути само у нашим селима дервентске општине и нигдје више...
Изњедриле Воча ме и Бара,
и тканица, са прегаче шара.
Топло крило и рубине скуће,
и мекане погачице вруће.
А зубунчић сукнени што гребе,
чувала је баба и кад зебе.
Зими само, док вјетрина дува,
облачила да јој крста чува.
Рогуља је и подвора било,
сикириште, или друго штило.
А најчешће виле и мотика,
пред очима увијек ми слика.
С´јетовала и туђе кô своје,
старијима зубе да не броје.
Асинлука да чуват´ се треба,
и покоре од Бога са неба.
"Не идите послије пре´ода,
куд´ отиче из лукшије вода.
Парјеница у дну је авлије,
и скривена кô ноге у змије.
Јер ред није да је види свако,
од малена учили ме тако.
Треба крити од мушкога ока,
због срамоте, али и урока.
А кум стари да избане нама,
у земљу би пропала од срама.“
Зором међом док спава још село,
одлазила на оближње врело.
Ударала руменога лица,
са пракљачом изараменица.
Пређу, сукно и дебље и тање,
а у бреми било га све мање.
Уз обалу опрано понеси,
залеђено до куће донеси.
Протискује раме обраница,
осмијеха не скида са лица.
Скривала је кô дланови жуље,
дрмозине, са бунџама труље.
И под стреву стављала да суши,
хероина с пламеном у души.
На рубини заледи и скуће,
а чекају дјечица код куће.
Ускришкана рубина од пола,
ударала у кољена гола.
А чарапе ледене вунице,
мотале се око цјеванице.
Ухватило на њима се иње,
а ни гласа кукавице сиње.
Попуштале узице су танке,
а потоци текли у опанке.
Крај огњишта само зеру стала,
прилазила дјечица јој мала.
Миловала главице им меке,
и причала свакоме потеке.
Успаванке пјевала је дјеци,
сламарицу да простиру свеци.
Анђели ће спавати са њима,
а Бог срећу даривати свима.
Јаче сунце сиротињи грије,
снагу даје и наваке двије.
Одвајала од сна и од уста,
тврде вјере, понизна и чуста.
А ништа јој тешко било није,
с потомцима хтјела да се смије.
Да вјерују очима што пламте,
у сјећању насмијану памте

Недељка Неда Ђукић Боројевић

Уредио и фотоси : Савко Пећић Песа

четвртак, 19. јануар 2017.

ЗБОРОВИ И ПРЕЛА

Недељка Неда Ђукић Боројевић
Играло се и пјевало раји,
на ледини, или на мераји.
Уз шаргију, ´ватали у коло,
дођи и ти да поиграш лоло.
Дуга перда и терзијан мали,
струне цвиле, свирци раштимали.
Виолина, гудало загуди,
животу се, радовали људи.
А опанчић везе, па удари,
не да срцу веселом да стари.
Бруђу игра и прашину диже,
а сапанац на каишу клиже.
Цркве биле, окупљања мјеста,
и дружења, као свеци честа.
Сат им био, ток сунчева хода,
жеђ гасила, са извора вода.
Старији су, ишли од из´ода,
млађарија, послије пре´ода.
А дјевојке, љепоте из снова,
и на њима, тазе роба нова.
Сви у коло, ко жели до кога,
рука руци, а и свој до свога.
Срце туче, хоће да искочи,
када сретне, неке миле очи.
Па од неко, доба намигују,
и ватрене, искре ишчекују.
До Штрбаца и Милића Гаја,
стизала је из Дервенте раја.
Код Мусића, Кајиновић млина,
састати је било се милина.
Пуста младост, носила далеко,
брда, њива и потока преко.
У Жуниће и Гојковац ишло,
до Остружње стигло и обишло.
На Осињи, Пантелија свети,
Сочаници, Петровдан и Цви´ети.
Играло се и пјевало свуда,
после рада и великог труда.
За момке се знало из Церана,
није било спортскије дворана.
На Машалу, у Грабик Тепића,
момака је било кô борића.
Ни препрека, сокака блатније,
до Брестова отић´ ништа није.
Радост била, свеци кад освану,
Мишинцима, Церу и Плехану.
Из Тетиме и села Башчара,
није било трубе ни гитара.
Већ посавске пјесме и игара,
мирис липе, радосних јутара.
Запјевају грла у момака,
осмјехује, цурица се свака.
"Цуро Јело, похвали се свима,
теби даћу, срце у њедрима.
Нема кола моја мила нане,
док у колу прегача не мане.
Мала Дано, у мом срцу ти си,
још ми љубав, обећала ниси."
О Видову, на брду Савића,
за Спасово, у гају Тадића.
Први пута, цуре се укажу,
и прегачу, шарену покажу.
Црвен папир и украси мали,
са сватовских, коња што су пали.
У торбици, цурице имале,
и образе, руменити знале.
Дријен, Детлак и Календеровци,
сваки светац, знали и основци.
У Црнчи се, Духови славили,
и косачи, одушка правили.
"Сушите се, зелени откоси,
ил´ у поток вода нек вас носи.
А ја одо´ у коло играти,
виолина да ме кући прати"
А недјеље, љепше биле прије,
играло је, коло код Лексије.
Пут затворе колона се прави,
Луковача из кола се јави.
Само гази и не скривај лица,
у џепу је здравствена књижица.
Кошуља је од перлона моја,
осигуран Саво од убоја.
У Појезни бивало се често,
одвајкада слављеничко мјесто.
И четврти славио се јули,
за Дан Борца на далеко чули.
Годови су многи и свети Илија,
кад се народ, око цркве свија.
Звона звоне, разбијају зраке,
и парају небо и облаке.
Сијела су, зборови и прела,
оличење, дервентскије села.
Одлазио, народ на зборове,
кршни момци, водили спорове.
Из освете, понеко и страда,
у засједи и кад се не нада.
Кап је врео, камен преливала,
сузом лице, мајка умивала.
Носио се, колац и палија,
није било, других амајлија.
Пиштољ само, по неко имао,
за оружје ко се занимао.
Ножић мали, био за појасом,
ко дјевојци, прегача за пасом.
Милиција народна кад дође,
око кола више пута прође.
И у њедра цурама не смије,
гдје момачка чакија се крије.
За дервентске, момке сви су знали,
чакијицу, тај сувенир мали.
Пргавом је, лако заку´ати,
малер бије, а лош глас га прати.
Коло игра, од милине тресе,
попије се, па се и занесе.
„Стани коло, устави шаргијо,
имал´ ико да би се побио?“
Без шаргије, игре више нема,
стане коло, свијет кући спрема.
Ко је гужв´о и какво је стање,
међу свима, главно је питање?
Који ли се оженио лола,
цуру кући повео из кола.
Шта је било, морали да знају,
и данима по том да блањају.
В´јести нове и добра и ругла,
шта ће друго, није било Гугла.



Фото : Савко Пећић Песа