Приказивање постова са ознаком Мирослав Б.Душанић. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Мирослав Б.Душанић. Прикажи све постове

петак, 17. новембар 2017.

НОВЕМБРА ЉЕТА ГОСПОДЊЕГ ПРЕМИНУО ЈЕ У ХАМБУРГУ ЛИРИК ИЗ ПОЈЕЗНЕ

СЈЕЋАЊЕ  IN MEMORIAM
Мирослав Будимира Душанић
1961 – 2017.
У Хамбургу Њемачка од тешке болести преминуо је лирик,писац Мирослав Б. Душанић. Душанићје рођен 1961.године у Појезни, након средње школе одлази у Београд, гдје борави у Београду,а почетком 90.година као политички азилант завршава у егзилу Њемачка. Писао је и преводио на Њемачком и српском језику.
На њемачком говорном подручју заступљен је у више антологија,ауторских зборника и књижевних часописа (Sshnippsel, Die Brucke, Schrieb, Glarean Magazin, Dulzinea…),био је уредник у часопису ‘’Schrieb’’ iz Erdinga (Gornja Bavarska). Био је редован и активан учесник на интернационалним и интеркултуралним пројектима,хуманитарне дјелатности ( Pro Asyl,UNICEF). Награђиван је поезију, превођен на шпански, португалски, руски И румунски језик. Његов ауторски блог ‘’Lirik- Lyric – Poezija’’ трајно је архивиран у Њемачком архиву за литературе, који ће у будуће свједочити о његовом постојању.
За вријенме свог боравка у Њемачкој борио се са опаком болешћу и борбом да добије држављанство и пасош Србије. Није побиједио опаку болест с којом се дуго борио,а није добио ни пасош, па је остао пусти сан да пред смрт види своју родну Појезну и мајку Радојку у Дервенти за којима је толико чезнуо и највећи дио пјесма посветио.


Уводно слово

                    У спомен нашим прецима


Глас звона са звоника нас призива

Свечано у храм Господњи да крочимо
И с љубављу од првог часа 
Да се помолимо 
Да ускликнемо име Његово
И попричамо о бојама живота и смрти 
О тамновању и превирању 
О страховима и сумњама 
О омјеру снага 
Замасима крвника и ропцу жртви 
О лому братских и сестринских душа 
У завичајном колориту појежанском

О копцу о јастребу о орлу 

И гавран птици 
Који бдију гордо изнад облака
Изнад поља изнад њива и дворишта
О легендама прошлих времена
Сапатништву наших предака
У вјетровима пакла ратних година 
И окупација
О немању и посту
О испосничким молитвама 
О анђеоској чистоти и Божанском лику
Невиности и безбрижности дома
Једноставности и скромности
У породичном кругу
Окупљених око чанака с качамаком

Уз кућне иконе уз Славске свијеће 

Уз мирис тамјана уз босиљак и кољиво 
Да заједнички забиљежимо прве бразде
Прве мразеве прве сјетве и жетве
И упишемо у календаре све о ћилиму
О пређи о гребену и преслици у запећку
О плетећој игли и значају вретена
О жаморењу и жуборењу изворске воде
Суштини стварања и умирања
Кад дјетлић зачекића стару јабуку 
И обзнани градњу свога дома
А ћук се огласи злокобно ноћу са магазе

Да убиљежимо 
Са одушевљењем и ревношћу 
Да се не забораве цвјетови божура перунике
Ројеви пчела мириси милодуха 
Мириси меда и смоле 
Да се не забораве винови чокоти увијени
И испреплетени
И ритам устаљених обреда неких 
Из давних времена
Као што је бацање угљевља преко главе
У сумрак по повратку кући са сахране

Да забиљежимо о злу и прогонима 

О присилним уранцима и одласцима
О искапалом воску
О нашим гробљима и црним барјацима
Очевим грубо изреченим ријечима 
Мајчиним и сестриним сузама

С вјером у Господа да будемо људи

Као што нам преци 
И будемо пјесници усамљени и њежни
Јер нада је та која посљедња умире

Мирослав Б. Душанић

Драги пријатељу Миро
             

                 Мирославу Б. Душанићу

Ово је вријеме
у коме цврчака много има
и све знају,
васиона одјекује од њихове дреке.

Ово је вријеме савјести и несавјести,
људских погани и пропасти,
љигавости и, боже-ме-опрости,

сероња свакојаке врсте.

Ово је вријеме кад васиону трују,
вријеме мијењају и човјеку душу ваде,
а да он полако и не знајући од чега,
нестаје без гриже савјести јачег газде.

Ово је вријеме, вријеме,
које ће себе само у пропаст одвући,
али – ко ће онда без људи
међу нељудима пјесме писати?

Савко Пећић Песа

/Лектура: Веселинка Стојковић/ 

субота, 23. јануар 2016.

Мирославе мој брате



Сачекаћу вријеме да прође
јер не могу да судим и кудим
о времену које није прошло
а тек треба да дође
А дотле нека звона звоне
радосну оду постојања
коју ћемо слушати
у шуми уз цвркт птица
и гдје тишину вјетар односи
у далеке снове о времену прошлом
и времну које тек долази

Мирославе мој брате рођени
Драшан је од окопнелог снијега ових дана излио
Устава се замутила
а Дањишта натопљена водом
гдје чизме пропадају до глежњева
код кућа Милошевића и Бећаревића
све мање дима дими из оџака
а сланина не мирише више онако оштро као некад
ни шпиритуша ракија и гермуља се не пије
а и комовицу шљиву слабо ко проба
јер су сви обољели од озона без кисеоника
што нестаје кроз неузоране њиве

Не пуцају више ни прангије
и ништа више није као прије
Појежанско звоно се чује слабије
а сунце све више грије у тјеме убија
поред Илове чобана нема
у шашу љубави и мириса рогоза
бјелином ноге не гледају табанима небо

Понекад се виром на Драшану
виле појаве и купају
ноћас сам их видио можда сам сањао
све се около у мртвило завукло
па пустаром постајемо
треба чекати вријеме да дође


уторак, јануар 12, 2016
Савко Пећић Песа
 
 Фотоси , 2 и 3 и пјесма:  Савко Пећић Песа