Приказивање постова са ознаком proza. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком proza. Прикажи све постове

понедељак, 13. фебруар 2017.

ВЕЛИКИ КАМЕН

Шетачи нису могли проћи поред Укрине, а да не запазе велики камен низвиодно на средини, стотињак метaра испод старог дрвеног моста, а касније изнад новог бетонског на приличној удаљености. Кад љети вода окопни, остане дубоки вир и велики камен се могао видјети до половине како вири изнад воде и пркоси плаветнилу бистре воде из вира. Тако је својим горостасним изгледом и чврстоћом надјачавао све што расте и постоји около.Чак су се и бајери поклањали и дивили његовој јачини и љепоти вира који га чува.
Вир изнад Великог камена називали су Вилински вир. Ту су многи ноћни шетачи могли да виде како се виле окупљају код Великог камена  и играју вилинско коло. Није им нико могао прићи, него се из даљине могао чути њихов кикот и пљускање воде. Могле су се видјети њихове бијеле провидне хаљине како лебде на води и као разасути бисери цакле и преливају на површини вира.Онда изроне из вира као бијеле лабудицелагано лете у круг изнад. Свако ко би био упоран и покушао да приђе ближе, сљедећег јутрa би га нашли утопљеног поред бајера. Говорило се да су га виле омамиле љепотом, узеле његову мушку снагу и оставиле поред бајера. Други су опет причали да је један пошао да ухвати  најљепшу вилупао у вир и утопио се, па га је вода избацила далеко испод моста.
Кад би одсјели у кафани на БрионимаЛутво би започињао причу о неком Циганину који је живио изнад Укрине код Великог камена.
Сјећам са да се причало, али нисам то довољно озбиљно схватао. Негдје изнад бајера Укрине , ту у близини Великог камена становао је Циганин, звани Лотро. Тако су га назвалијер је био толико јак да је могао натоварена коњска кола са лотрима сам да вози. Био је осредњег раста, набијених мишицацрног и лијепо заокруженог лица и очијукоје су сијале као драги камен, а кад се насмијезуби су бјелином потпуно изоштравали црте његовогмомачког лица.
Тад би Лутво стаонагео се и помјерио у устима лулу на странуусмјерио поглед на Велики камен, који је стрчио изнад воде,а око њега вода је кружила, као да га ваја и обликује.
И шта би, Лутво, са тим твојим Циганином ? - прекиде га Лазар, наге до краја чоканчић и подругљиво се грохотом насмија Лутвиној причи, на тај начин је омаловажавајући.
Ех, која су то времена била Лазаре! Знаш ли да је Лотро једини могао да подигне Велики камен из воде?
Био је будала, луда. Што ће камен да диже? -лупи чоканчићем по столу Лазар и окрену се леђима према Великом камену.
Е, није вала тако, Лазаре. Лотро је био вилински. Тако се одвјакада причало, колико ја памтим.
Шта, Лутво, измишљаш? Хајд' да попијемо још по једну, па ће тај твој Лотро и да се ожени вилом.
Лутво као да се пробуди из сна, настави да прича, а Лазару већ би досадно да га слуша.
Тако је, тако, Лазаре. Не би ниједне жене у вароши да се једном за њим није окренула, барем из радозналости. Ниједну он жену није хтио ни да погледа која се мотала око њега.
Па, па ће да оде код вила и ожени се с неком од њих завапи Лазар.
Није, Лазаре, није. Једног јутра је у нашој махали осванула, а нико не зна одакле је дошла лијепа Жужа. Кажу да је била Мађарка. Била је бијела као сир, плавих очију, косе, а тијело као извајано. Читава махала се окретла за њом. Ни на кога није обраћала пажњу, само је понекад кад Лотро вуче теретзастајала и с њим понеку прозборила.
Кад дође љето, Жужа је редовно одлазила на Укрину, допливала би до Великог камена, ту се излежавала и сунчала по цијели дан. Понекад би скочила у вир и дуго пливала, па би опет отпочела на Великом камену. Откад је она дошла, нико више није прилазио Великом камену, само изблиза су је гледали и дивили се њеној љепоти. Од сунчевих зрака њена бјелина би почела да добија бакренасто црвену боју која је сада бљештала неком другом, још дубљом љепотомкао процвала ружа. Зато је назваше Ружа, па је Жужа љети била Ружаа зими Жужа.
Види, бога ти, завољела  Мађарка Ружа црног Циганина Лотрана.
Јест, вала, тако је, али се причало да она није Мађарка него вила и да се по васцијелу ноћ њих двоје купају у виру. Чули су неки људи како причајукако Лотро кад се Жужа попне на каменподигне њу и камен и тако хода по виру, а она се кикоће и извија као лептирица на камену.
Може, може бити, Лутво. Људи кажу да у Укрини има лептирица које су као паучина меке, бијеле и прозирне. Спавају тако дуго у води, па кад дође вријеме, изађу из вира и преобразе се у лептирицу.

Наручи Лазар још једну туру пића и одмахну руком као да не жели да слуша Лутву, али га је ипак прича заголицала.
 Кад дођоше аустроугарски инжењери да пројектују пругу поред Укрине, бише одушевљени љепотом укринских бајера, бистре воде и Велим каменом на средини ријеке. Били су помало изненађени што су Турци мост направили узводоно повише Великог камена, а нису преко, јер би камен био прави ослонац. Био ту с њима стари  Бећирбег и исприча да је то Велики камен и Вилински виргдје се ноћу окупљају виле и купајуда је то чаробно мјесто и зато је тако лијепо.
Било је то много чудно Аустријанцима, а пошто је међу њима било много радника Чеха, почеше се на нашки спорзумијевати, јер су Чеси понешто разумјели и натуцали наш језик.
Тако ми Ћабе, мој прадјед Стојан је причао да кад су почели Турци градити мост, правили су преко Великог камена. Кад стубове преко дана у вир забију и греде поставе, ујутру кад би дошли ни греда ни стубова нигдје није било. Говорило се да су ноћу све разрушиле виле и њихов вилењак. Грађа би отпловила низ воду.Тако су неколико дана радили и увијек би се дешавало исто. Оду код Бајтала Симе, старог човјека који је боравио и живио сам у колиби на брду изнад Укрине. Ухватило га је старчко сљепило, само је помало чуо кад му се уз ухо прича. За њега се говорило да је био мудар и проницљив човјек. Он им је рекао да се на Великом камену мост никада неће моћи направити, јер је то вилинско коло и да мост граде узводно или низводно од њега.
Па како то да сада вила нема код Великог камена? - питали су се Аустријанци.
Бећирбег је дуго ћутао, па као да се присјетио.
Јесте, јесте. Има њих и сада, али се не могу видјети. Старац Бајтало Симо је рекао да ће виле нестати кад поред Великог камена прође велики црни коњ који из себе суче големи дим и ватру, а за собом вуче огромни терет. Већ причају Којићи у Лужанима да су код млина Гвоздаревића видјели када су виле из њихвог вира отишле на четири бијела коња и нема их више.
Ћиро је већ саобраћао до Лужана, a Аустријанци су само слијегали раменима и говорили:
Gut, gut. O, mein Gоt. Допро, допро.
Лазар је већ био попио трећу и скоро да је за столом заспао кад је пристигао Мато Седлан.
Хајд', Лазаре, још једну, па да кренемо на вашар. И Лутви донеси дуплу, нешто ми се замислио много.
Лутво је упорно буљио у Велики камен.
Хајд', нека буде, Мато, и од тебе једна тура, а ја ћу на вашару кило јагњетине да турим на сто. Тамо моја Перса ради и пече јагањце.
Вашар се одржавао у Српској вароши код православне цркве изнад Укрине, па није било далеко преко моста, а њима се није много ни журило.
Знаш ли, Мато, да је неки Рус дошао и већ неколико дана нешто шара по артијама тамо доље испод црквеКаже да има неке боје у облику штапића и њима шара и испадну слике као да су живе.
- Ма, је ли? Откуд Рус овдје? Може свашта бити на тим папирима, па да и наш вашар нашара и остане тако негдје у Русији забиљежен - зачуђено ће Мато.
Лупише се чоканчићима сва тројица да наздраве, толико јако да се сви окренуше за сусједним столовима мислећи да неко лупа срчу.
Е , Мато, Мато, Лазар ми не вјерује, али била је то љубав која се не памти у нашој махали.
А чија љубав, Лутво, забога?
Па је ли и ти не знаш, Мато? Па велика љубав Циганина Лотре и Руже, то јест Мађарке Жуже. Не, не, у ствари...
Шта? Шта  у ствари? Ето, да од тога нема ништа - добаци Лазар и од смијеха тури лулу скоро до грла.
Ма, није она била Мађарка Жужа нити Ружа, нити је Лотро био Циганин. Она је била вила, а он вилењак. Ха-ха!
На то се Мато насмија, руком махну и све чоканчиће обори у воду.
Би већ добро загријало, а тројица јарана се добро нацврцали. На Укрину су пристизали купачи. На Велики камен се успела лијепа Кети. Лазар погледа низ Укрину, па колутајући очима крену узводно до Велеиког камена и ту му поглед застаде. Зажмири једном, отвори очи, не може да вјерује. Опет их протрља, одбаци лулу на сто и стави руке на чело. Сунце је зракама обасјавало лелујаву воду у виру, а одбљесци су играли у очима. На Великом камену је угледао лијепу Кети и није се могао начудити да је Лутво био у праву. Устаде иза стола, шешуљаво пијандође до краја платформе сплава. За њим кренуше Мато и Лутво.
Лазар опет протрља очи, упери поглед према Великом камену гдје се мешкољила лијепа Кети, а из вира јој се додворавао мишћави младић. Испружи руке према Великом камену и викну: Лутво, забога, ено их! - и паде са платформе у воду. За њим упаде Лутво,а Мато се нагну, испружи руку да их дохвати, те и он за њима паде у Укрину.
Док су се из воде извлачили, лијепа Кети је отишла с Великог камена. Мало су се тако освјежили и отријезнили
. Кад је Лазар поново погледао на Велики камен, тамо није било лијепе Кети, само камен на средини Укрине.
Тако ми Христа, Лутво, видио сам Циганина Лотру и  Мађарку Жужу на Великом камену.
Кренуше коначно тако уз причу преко моста на вашар. Био је већ преод и сунце се спуштало изнад Укрине обасјавајући бајере зрацима који су се пробијали кроз крошње врбака, а благи повјетарац је освјежавао читаву долину наносећи мирис дима са роштиља.
Прича је и даље текла, машти није било краја, док не пријеђоше преко моста и дођоше испод цркве Успенија пресбете Богородице и нађоше се међу мноштвом народа, робе и понуда. Успут су их заустављале мале Циганичице нудећи, да им у длан гледају и проричу судбину.У шатрама бубњеви, даире, пјевачице и плесачице трбушног плеса неодољиво су мамиле муштерије. Од весеља орила се читава Српска варош,а њих тројица утонуше у свакојако пиће и неодољиви мирис вашарских ђаконија уз јагњеће печење код Персе, све до јутра кад се сунце појављивало зором с истока и бацало опет своје златне зраке на Укрину.
Српска варош на тренутак је била у сну, мирна, све до поновног буђења вашарске галаме
.

                                 
(Прича је рођена из маште аутора о ВЕЛИКОМ КАМЕНУ на Укрини код Бриона. Само су неки историјски подаци тачни и убачени у контекст приче,што читалац може лако препознати чтајући причу.)

Фотографије: Архива из албума Бранислава Болтара, које је наслиједио од оца Теодора.

Прича : Савко Пећић Песа

четвртак, 19. фебруар 2015.

Ево, прође Тривун !

Запис: Боро Петковић..!!!

Оде, фала Богу! Сад ваља друкше. И љевше! Ваља опет у њиву и у међу, ваља у длане пљунут... Таки је живот сељака, био пјешадинац ил аубичар, сведно је. Вазда је доњи и задњи, и ђе није запео леђима и дланом, нема вајде... Ђе није укалемио, и ко дијете чуво калем од дивљије коза и зецова, није ни пеко ни попио... Ђе није опанком зрно загрно није ни мљео ни просијево, ни крува јео... Нико њему не да џаба, већ прежу ко гладне лисице да му и оно што има отму. Сви! Од писара до начелника, од портира до прешједника суда, од чистачице до доктора, од подворника до учитеља, од попа до владике, свјема гиуца зинула на сељачку сиротињу и сви веле; "Лако је њему он има." Има, ал зарадио, ал се напатио и зноја напио. Лако је ладовати под лозама, трошити државне паре и удбашке пемзије и лајати на звијезде, пеглајући законе како је њима по вољи. Ајте са мном у бразду, кад во у њој пане! Ајте са мном под звијезду кад зелен чубер вене! Ајте са мном под иљагу кад лед удари у зрео клас! Ајте кад мраз удари у цват! Ајте под овај сељачки закон! Ил сте мислили доћи да Тривуна испратимо. Нисте, фала Богу, и нећете! И без вас се јело и пило и пјевало. Удвоје, учетверо, ушестеро, уосмеро... Па до зоре... Има и биће, док је мене и овије тврди длана и овије жуљева на њима. Има и биће, ал не дам! Дао сам несмал пет година младости, триест и шест иљада пута повуко штрик бива да ћаћевину сачувам од душмана, а неук, нијесам знао да душман шједи под лозом и чита... Доколан... Опрости, пријетељу, што ја вако! Све ми се скупи и буде ми криво. Немерем гледат да ми се смије у лице, да ме гледа и зајебава... За тако шта за нож ватам, јер нијесам ја од онијех којим је образ гујица. Не дам образа, живот ћу дати, ко што сам га ћио дати за државу, ал је сметнуше они што читају. Да бише они што раде и запињу сад би цваћела. Вако вене и труне и ми ш њом. Јебо је онај ко је створи кад ни ушта није пристала. Дјецу нам рашћераше, пусте њиве оставише, сиротињом нас направише... А они троше и грицкају удбашке пемзије и мезе јетре сељачке... Е неће моћи! Свети мученик Тривун ми је свједок!

Боро Петковић

Fotos 1 : Савко Пећић Песа
Fotos 2 : Архива ФБ.

уторак, 09. децембар 2014.

САВЈЕТ ПРАБАКЕ

Бака Илинка је доживјела стоту годину.Правио сам новинску репортажу о њеном животу. Добро се држала у тим годинама , једино, што није  добро чула, па ми је помагала њена невјеста од праунука, који је био негдје на раду у иностранству. Мене је највише интресовало како је бака Илинка живјела као дјевојка. Причала је свему и о томе, како никада није прежалила што свог момка, будућег мужа Ристу није пољубила као дјевојка.
И тако елем, разговарамо,а бака Илинка се окрену невјести: ''Дијете моје немој ти бити без мушкарца, користи своју младост док је лијепа, кад остариш зажалићеш.''

Невјеста, некако стидна: ''Бако, па шта ће твој праунук рећи кад дође?''

''Не брини се ти драго дијете за њега, наћиће он себи другу, а да ти не видиш, а ако не нађе и он ће зажалити за својом младости. Уживајте дјецо док сте млади и немојте бити љубоморни једно на друго. Ех да ми је да сам сад млада , као ви, знала би ја шта би радила.''

Бака Илинка на крају ми рече да све то напишем, да млади могу прчитати шта је она рекла !

Савко Пећић Песа

понедељак, 08. децембар 2014.

ПРИСЈЕЋАЊА

Моје новинске приче о људима !
Репортажна прича је објављена у ''Гласу Срспске'' 2003.године.
ВЛАДИМИР ЈЕ 6.12.2014.ГОДИНЕ ПРЕМИНУО.

Присјећања дервентског поштара Владимира Бећаревића

                                                         ЖИВОТ У ПИСМИМА
Доносио сам и добре и лоше вијести. Некада сам морао да чекам да се окупе сви укућани да им отворим и прочитам писмо, јер нико у кући није умио да чита, каже Бећаревић

         Ако у Доњим Церанима код Дервенте упитате за Владимира Бећаревића, мало ко ће се одмах сјетити о коме се ради. Наиме, овог човјека сви знају углавном по „имену“ – Поштар.
          То „име“ носи „заслужено“ – цијели свој радни вијек разносио је писма. У пензију је 75-годишњи Владимир Бећаревић отишао 1992. године, али му је надимак и данас остао. Млађе генерације, које и не памте вријеме у којем је Бећаревић радио, такође га  знају једино као Поштара.
          Почео је да ради као поштоноша далеке 1949. године у пошти Осиња и ту је остао до пензије на истом радном мјесту. За то вријеме упознао је буквално све становнике из села Доња и Горња Осиња, Појезна, Доњи и Горњи Церани и Црнча. Нема куће на подручју осињског краја којој није долазио и доносио писма.
          - Била су то времена кад је писмо значило много. Људи су одлазили у далека мјеста како би нашли посао, млади су ишли на одслужење војног рока. Са њиховим писмима стизали су радост и весеље у куће осињског краја. Често сам морао сачекати да сви укућани дођу да бих отворио и прочитао писмо, јер је било случајева да нико од укућана није знао да чита – присјећа се Бећаревић.
          Вели да је многа писма морао више пута да прочита. Укућани би га слушали и научили скоро сваку ријеч напамет. Бећаревић признаје да му је најтеже било уручивати судска писма са доставницом и телеграме са тужним садржајем о несрећи и смртном случају.
          - Није било лако доћи пред туђу кућу и донијети телеграм да му је неко смртно настрадао. Али, увијек сам ишао сам, није ми требала помоћ. Људи су ме познавали и чим бих дошао знали би којим поводом долазим. Увијек када бих доносио тужне вијести, притекле би упомоћ и комшије – каже Бећаревић.
          Истиче да је данашњим поштарима неупоредиво лакше да раде. Имају мотоцикл, а путеви су проходни, асфалтирани. Када је Владимир почео да ради није било ни путева, ни мотоцикла. Пошту је доносио из Дервенте и разносио је у тридесетак километара удаљена села Осиње.
          Педесетих и шездесетих година прошлог вијека није било ни телефона у Осињи. Писма су путовала дуго, по 15 и више дана, а ако негдје „залутају“, и мјесецима.
          Владимир је добро знао коме и од кога стижу и она миришљива писма са љубавним садржајима. Доносио је радост у њедарца и срца младих дјевојака које су с нестрпљењем чекале писмо од момка. Таква писма увијек је морао лично уручивати, јер се није смио упустити у „опасност“ да неко други дође до писма и прочита га. Често су га момци или дјевојке молили да таква писма чува и не уручује „трећим лицима“.
          - Ех, кад би се сва та писма сад на једном мјесту сакупила, била би то читава историја нашег краја – каже Владимир и са задовољством истиче да никада није пожалио што је читав живот радио посао поштара. Док је био млађи нудили су му да иде у школу, али до краја је остао вјеран послу разношења поште.
          Имао је и непријатних случајева, углавном када би замолио некога да понесе писмо свом комшији, а тај би успут навратио у кафану, напио се и изгубио писмо. Ипак, новац није давао никоме, увијек у руке онога на чије је име упућен.
          Владимир Бећаревић у свом радном вијеку никада није кажњен, а много пута је похваљиван и награђиван.
          Каже да своје политичко опредјељење није промијенио пуних пола вијека. Ушао је у СКОЈ давне 1947. године, а већ двије године касније примљен је у Савез комуниста. Остао је досљедан љевици па је сада најстарији члан Социјалистичке партије у општини Дервента.
          - Увијек сам поштено радио и нисам трчао за нечин великим. Био сам на много омладинских радних акција. Добро се сјећам кад смо почели кроз наша села да правимо прве путеве. Радили смо и дан и ноћ да би било боље. Зато ми није лако да данас гледам како се све то упропаштава, а нико за то не сноси одговорност – каже Бећаревић.
          Додаје да добро разумије потребе новога времена, али да не разумије неодговорност и бахатост. Да је мало старог васпитања, свима би нам било боље, тврди Владимир Бећаревић или једноставније – Поштар.

Савко Пећић Песа