ОБИЧАЈИ И СТАРИНЕ

Обичаји на Ђурђевдан

Предања кажу,  да је на Ђурђевданак увијек био хајдучки састанак. Хајдука више нема, па ни хајдучких састанака и растанака. Многи обичаји су заборављени. О Ђурђевдану у народу се његовало и одржавало много обичаја.
Ђурђевдан је увијек на дан 6. маја. Вријеме када се природа пробудила, а прољеће набујало од разних трава, дивљег цвијећа излисталог и процвалог дрвећа. Багреми, глогови и друге разне цвјетаче богато цвјетају и околином шире опојни мирис. Пшеница је израсла скоро до класања ,а жито изникло до три пера. Све то чини један посебан осјећај радости и благостања. Зато се каже у народу,  да је Ђурђевдан најљепши дан.

Многи Ђурђевдан славе као своју крсну славу.

На Ђурђевдан се почиње купати у ријеци или потоцима. Тог дана, дјеца и одрасли поране и боси трче по трави и пшеници и тако почињу са прољетним купањем. Ако је лијепо вријеме , онда ће се у току дана купати у рјеци.
Домаћа стока се први пут изводи на пашу свјеже траве. Прво се ''осоли'', то јест даје се смјеса исјецканих мирисних трава са брашном и соли. Обавезно међу биљем је милодух – селен. Кад то стока поједе, онда се изводи на пашу траве. Стока не смије предуго остати на паши, како би се постепено прилагођавала јакој травној храни, након зимске исхране сијеном.

Сваки домаћин куће, без обзира да ли слави или не слави као крсну славу Ђурђевдан, обилази своје имање, налази љескове гранчице и поставља на средини сваке обрађене њиве, ради тога да љетина роди, буде здрава и да лед не побије.
Ујутру се обавезно одлази у цркву, пале се свијеће и моли за благостање, здравље у кући и на имању.

Некад се причало да су постојале ''бабе врачаре'' , које нарочито о Ђурђевдану нису мировале. Говорило се, да су знале својим погледом или справљеним напитком  ''урећи'', бацити чине на стоку, љетину, која неће напредовати и бити здрава те године , код оних на кога су оне бациле своје чаролије. Зато би домаћин обавезно навече палио свијећу у штали код стоке и кадио тамјаном, да не би ''Баба врачара'' бацила гатку код њега.
              Лазарице, опет долазе на Ђурђевдан  код домаћина који слави да се почасте јелом и пићем и продају чанке, вретена, солењаке и мосурове. Ови предмети су направљени од меког и лаганог дрвета – јошике.

               Лазарице,  ''Бугарке'', у вријеме ускршњег поста, око Лазаревдана посјећују домаћинства и играју лазарице. То су обично мале дјевојчице које играју, окрећу се и пјевају, желећи  домаћину, да у току године све буде богато, здраво и весело.
             ''Ова кућа богата,  пуна дуката....'', и тако играјући понављају.

Домаћин обавезно плати у новцу или намирнцама.

              На Ђурђевдан домаћин части сиромахе јелом и пићем који наврате у његову кућу.

Савко Пећић Песа

ПОСНА ПИТА

ОБИЧАЈИ КОЈИ НИСУ ЗАБОРАВЉЕНИ

 Посна пита за велику недељу

Последња седмица поста пред долазак дана Васкрсења Господа Исуса Христа – Васкрс у народу је остао обичај по коме се посту придаје посебан значај. У дане велике недеље више се уздржава од разних људских задовољстава, хране, пића, дувана и других животних потреба.А ову седмицу обично посте и они који нису постили читав пост. Посна храна се строго бира и спрема без уља, онако како се то каже насуво.

У Великој Сочаници, затекли смо Виду Китоњић у спремању посне пите за неколико наредних дана, јер се по обичају и традицији на велики четвртак, петак и суботу храна не спрема.

- Ово је пита гужвара коју спремам за сву чељад. Након што умијесим брашно на води и мало соли, оклагијом развучем у листове, који се запеку на плати од шпорета. Све се то умота у тепсију и запече. За јело се прелије водом и ставља на печење без било каквог додатка. Може се ставити мало црвеног лука , али најбоље је без ичег, вели Вида Китоњић.( Вида више није жива,а запис је направљен 2007.године.)

Према њеним ријечима, јело се спрема обично понедељком, напољу, ако је лијепо вријеме или на веранди, ако пада киша. Тако је каже научила од старих и увијек то ради на ''двору'' – напољу од кад је преузела улогу домаћице у кући.

На исти начин се мијеси погача, која се једе уз поврће, лук, печени неогуљени кромпир у рерни или на жару под пепелом или неко друго поврће.

И док је Вида спретно превртала комаде тијеста и претварала у танке листове за питу гужвару на лијепом и сунчаном дану около су зујале пчеле на све стране, задржавајући се на цвјетовима цвијећа и тек отвореним латицама цвејетова воћа. Све је одисало неком чудном чистоћом, радошћу и љепотом сједињеном у шаренилу са бијелим колутовима тијеста и брашна под отвореним небом, најављујући тако долазак највећег и најрадоснијег хришћанског празника - Васкрса.

Савко ПЕЋИЋ ПЕСА