Приказивање постова са ознаком Амвон из Појезне. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Амвон из Појезне. Прикажи све постове

четвртак, 12. март 2015.

ЛИЈЕПИ ДАНИ И ГОДИНЕ


За прославу Дана борца ''4.јул''у Појезни 1987.године. Гости из ваздухпловне базе Бихаћ, предају поклон. Они су редовно долазили и учествовали на турниру у малом фудбалу. Неколико пута су били побједници овог турнира.
Пуцо Даниловић предаје слику, тада нашег авиона ''Орао'', предсједнику Мјесне заједнице Појезна Душану Пећићу. Постоји и макета авиона ''Галеб'' у Паојезни, коју су донијели ови пилоти за поклон.
                                     Једна од екипа учесница турнира, први с лијева , стоји : Савко Пећић -судија.

На овај спортски догађај долазило је ивише од 50 екипа Пилоти из Бихаћа су редовно долазили сваке године. У саставу екипе из Бихаћа су редовно долазили Пуцо и Јадранко Даниловић и Нинковић ,споријеклом са овог краја,  те неколико других пилота, који су добро играли мали фудбал.

Оснивач овог турнира 1967/68.године је гимназијалац Савко Пећић.
                                                                      Из Дервенте се маршевало до Појезне !
Текст: Савко Пећић Песа
Фото архива: Фадил Пелесић и Савко Пећић Песа.

четвртак, 30. октобар 2014.

О нашим крајевима


Мрамор - стећак у гробљу Дријен из времена постојања старе цркве
Извод из чланка ''Амвон из Појезне''
Аутор : Мирослав Б. Душанић

На територији данашњег Дријена (код Башића) постојала је ранохришћанска црква изграђена од домаћег чврстог материјала (камена). Колико је мени познато, то је једна од најстаријих цркви на сјеверу Босне и Херцеговине, а сигурно је најстарија у увом дијелу Босне. Црква је била великих размјера и уз њу се налазило гробље. Није познато када је тачно изграђена, али је била, као и многе ранохришћанске цркве у БиХ, посвећена Светом пророку Илији (у народу познатијим као Илија Громовник). У славу овог пророка у цркву је постављен велики и рељефом украшен, амвон од олова. (Сам податак да је амвон од олова, је веома занимљив и из многих разлога подстиче на даљна истраживања.) Ако се не зна вријеме градње овог храма, са сигурношћу се зна када је ова црква порушена
Црква пророка Илије је доживјела трагичну судбину. Изграђена за потребе хришћанског српског становништва, у највећем јеку и процвату јереси богумилства, потпада под њихов утицај и бива од њих сасвим преузета. Сви покушаји поновног враћања су пропадали, јер је „богумилско учење заразило владајућу властелу“. Не бих се овдје на овом задржавао, али је познато да су против „нове јереси“ устали хришћани оба обреда (и они који су били уз Исток, као и они који су признавали папу). Тежак ударац богумилима наноси тек краљ Драгутин. Он се жени са угарском принцезом и добија посједе на поклон, а један од највећих изазова био му је, искоријенити јерес и приклонити „заражену властелу“ на вјерност. Није се превише ослањао на ријеч, већ се прихватио мача, стао на чело својих одабраника и кренуо у јуриш. У том налету 1283. године, богумили су доживјели тежак пораз, црква Светог пророка Илије је потпуно уништена а већина богумила погубљена. Само мањи број њих и њихових присталица је успио да избјегне смрт. Неки од преживјелих су успјели пријећи ријеку Укрину и пребацити се на територију данашњег Прњавора. Ту су се удомили и основали своју нову заједницу. Мјесто је по њима добило име Бабуни или Бабуновци, које је временом постало Бабaновци (бабунима је хришћанско становништво погрдно називало све пагане, богумиле и безбожнике). Живјели су сасвим изоловано и сви су падом под османску управу прихватили ислам.

Побједом над богумилима и њиховим протјеривањем изван граница земље над којом је добио управу, краљ Драгутин стиче углед (славу), потчињава властелу и учвршћује своју власт. Побједа над „безбожницима“ му је донијела и огромне приходе, које он одмах употрбљава за обнову вјере, тј. приступа одабиру локација за градњу манастира, којих није било у овом подручју. Први манастир, од неколико планираних, изграђен је у нашим крајевима, изнад Укрине на територији која данас припада селу Доњи Детлак. Манастир (манастирска црква и основне монашке одаје: спаваоница, одређени број ћелија, просторије за рад) су изграђени 1285-1300. године, мада је манастир у више наврата прошириван и дограђиван. (О томе посебан текст).

Рушењем цркве Светог пророка Илије, страдањем и бијегом богумила и њихових присталица, овај крај остаје дуже вријеме потпуно ненасељен. Једино амвон од олова са својим лијепим рељефом доживљава другу судбину. Њега је неко од становника пренио у данашњу Појезну...


  
Амвон из Појезне
Припремио и фотоси: by Савко Пећић Песа

среда, 24. септембар 2014.

Амвон из Појезне четврти дио



 Стари надгробни споменик у појежанском гробљу код Мршића
Зуб времена је присилио мјештане овог подкрњинског села поред Илове, да се опросте од свог „старог храма“ посвећеног Светом пророку Илији. Његов животни вијек није трајао дуже од обичног људског, само 72 године (1893-1965). Посљедњих неколико година свог бивствовања, због трошности је постао више опасност по вјернике, но уточиште. И само је чудо да се у изненадним олујним налетима, а они су у овим крајевима били чести, није догодила ни једна несрећа. За сачувати није остало скоро ништа. Не зато што тога није било, него што „туђи“ разграбише. Нешто покупише туђе војске и освајачи, нешто на превару из њега однесоше „учени људи“ и никада више не вратише, нешто „затурише и отуђише“ домаћи профитери.
Изузетно вриједну „плочу са натписима“, која је у храму служила као олтар, задржала се у служби само 12 година и однешена је у Прњавор. Дошла 1905. године у пратњи аустроугарских војника, нека учена „наша и аустроугарска господа“. Нису се задржали дуго, нису имали времена ни кафу да попију, измијенили пар ријечи са парохом Симом Петровићем, дали му 750 аустријских круна да обезбиједи нови, и из храма однијели олтар („плочу“). О „старом олтару“, односно „плочи“ није се више говорило. А народ није нико ни питао, народ је неписмен, њему ионако није мјесто за олтаром. Кад се примијетило да „плоче“ нема, било је касно, а више није било на животу ни мјештана који су о „плочи са натписом“ подробније знали. Многи од њих су нестали у бурним годинама. Неки на „нашој страни“, неки мобилисани за туђина, неки завршише животе у логорима и стратиштима на домаћем терену (логор у Добоју), неки у далеком Араду...
Али они који су долазили и односили, они су веома добро знали којим то поводом чине. „Плоча са натписом“ није била нека обична. Она је у Појезну донешена у вријеме „када српски живот није вриједио црвљива боба“. Када су се са свих страна чули само јауци и извијали густи облаци дима. Донешена је (којег ли случаја, као да су мјештани Појезне изабрани и одређени само да чувају) са рушевина „велике српске светиње“, симбола опстанка нашег човјека на овом простору, манастира „Драгиње“ из Доњег Детлака. Овај манастир, задужбина краља Драгутина, чије име је петипо вијекова поносно носио (1285-1835), сравњен је до темеља. Манастир је у свом бијесу (али и уз здужну потпору Аустроугарске) порушио дервентски капетан Махмут-бег Беговић. (О овим догађајима, као и о манастиру Драгиња у посебној серији текстова.)
Из „старог храма“ у Појезни однешена је и „стара рукописна књига“ – Октоих, а однио ју је А. Пољанић, наводно за потребе Земаљског музеја у Сарајеву. Од тада му се губи траг, а овај Октоих је из радионице „драгињских монаха“ – дјело из манастира Драгиња (Доњи Детлак). Када је храм Светог пророка Илије порушен (1965), остао је амвон и остало је звоно изузетно јасног и препознатљивог звука. Они који су нам све вриједно однијели, да су знали да је и то значајно, сигурно би нам и то одузели...
Нови храм посвећен Светом цару Лазару, користи амвон Св. пророка Илије све до 2002. год. Тада се ангажовањем појежанског пароха Јове Марковића приступа реконструкцији (обнови) храма. Храм поприма сасвим нови изглед. Наш „историјски амвон“ се одстрањује из службе, а на његово мјесто долази новоизграђени од мермера. Информисан сам да се „стари амвон“ чува у новом храму (надам се да је тако).
При обнови храма у његовим темељима су „пронађени дијелови одежде са разнобојним влакнима“ (Савко Пећић Песа), као и један стари крст од месинга, израђен у цариградској радионици, и на њему је натпис Свети Никола. Било би добро да се неки од стручњака позабави мало са овим крстом, да му одреди тачну старост. Поготово када се зна, да је у Ћеслици (Појезни) на Старом православном гробљу, била изграђена црквица посвећена Светом Николи Чудотворцу, која је била у служби два вијека (око 1283-1512).

Мирослав Б. Душанић
Фотос: Савко Пећић Песа

понедељак, 22. септембар 2014.

Амвон из Појезне - трећи дио


Симићи су једна од најстаријих породица у Појезни. На спомен обиљежију пише да је Јаков Симић рођен 1832. године, што веома далеко датира у прошлост Појежана.

Из (мени) доступних историјских извора не може се утврдити да ли су мјештани тражили дозволу за градњу цркве. Али оно што опчињава је њихова упорност и приврженост својој православној вјери. Мјештани су у камену шкриљцу исклесан амвон (око 1590.) три вијека тајно користили за вјерске обреде. Три пуна вијека су мјештани износили амвон и платна на од монаха Василија одређен/предвиђен и освјештан црквени простор. И у свим тим тешким и превртљивим временима, они су свој амвон сачували, да би га у погодном тренутку уградили у дуго жељену „богомољу“. Када се човјек замисли над овим, ово дјелује као бајка, скоро нестварно. Па зар се није нашао нико који би се пред османским завојевачем „избрбљао“, било случајно или намјерно. Али ово није бајка...

Управо на том мјесту је становништво 1893. године саградило цркву Светог пророка Илије са звоником, и у тој цркви напокон „удомило“ свој "покретни/преносиви" амвон. Томе у част је од тада, сваке године на Илиндан (Илињдан) – 20. јула по старом, односно 02. августа по новом календару, приређивана велика светковина (црквени збор), који је увијек био изузетно добро посјећен, не само од становништва овог села, него и из свих околних мјеста. За тадашње вријеме била је то једна изузетно лијепа грађевина, мада је за материјал употријебљено пруће које се уплитало, а између је набијана земља, кориштено је дрво (летве и даске) и ћерпић. Црква је била покривена дрвеним летвама. Увидом у документацију СПЦ ова црква није била званично освећена, тј. њеном званичном отварању није присуствовао владика. (Да ли је и ко уопште извршио освећење, и по чијем налогу односно у чије име, који свештеници су присуствовали итд., не бих да нагађамо. О овом ћу се поново позабавити, и наравно све откривене податке надопунити.)





Само да подсјетим, 1937. год. проф. др. Миленко С. Филиповић записује: И сада стоји црква која се подигла место чадора. Црква је малена. Сем што је апсида изведена полукружно, основа је правоугаона. Из ове цркве је однешена изузетно вриједна рукописна књига. О томе извјештава и госп. Филиповић: Познати сакупљач старина из Сарајева А. Пољанић однио је неку рукописну књигу из Појезне (Oktoix).



Уз ову цркву се окупљало становништво села Појезне и околних села: Јеланска, Брестово, Митровићи, Цвртковци, Тисовац и Црнча (то су званични црквени наводи, незванични су нешто шири, јер је познато да су на Службе долазили и мјештани удаљенијих села која нису имали цркву). Сједиште пароха је било у селу. Али остаје пуно спорних питања - црквенохијерархијска, али се тичу и вођења црквених књига - које треба разјаснити. Познато је, да је село имало парохијски дом, да је постојала и црквена општина. Званично црквено средиште - протопрезвитерат је био у Тешњу.   



Пошто је црква била саграђена од прилично слабог материјала – била је то црква од „плетера, дрвета, прућа и набијене земље“ - "црква плетара", она је 1965. године, због своје дотрајалости, морала да се поруши.   





На истом мјесту је у периоду од 1966-1968. године саграђена нова црква, у коју је амвон поново пренешен, тј. уграђен. Али из (за сада мени) непознатих разлога, црква се посвећује Светом цару Лазару. Тако је направљен један куриозитет (да ли из незнања или из непоштовања сопствене традиције или можда постоје неки објашњиви разлози!?) - црква посвећена  Светом цару Лазару има амвон посвећен Светом пророку Илији. Тако се историја неким чудом поновила. Подсјећам, прва црква у мјесту (направљена у Старом православном гробљу, непосредно послије 1283.) била је посвећена Светом Николи Чудотворцу а имала амвон Светог пророка Илије.






(наставиће се)


Мирослав Б. Душанић
Фотос: Савко Пећић Песа

недеља, 21. септембар 2014.

АМВОН ИЗ ПОЈЕЗНЕ ДРУГИ ДИО



У историјској грађи краљ Драгутин није баш представљен као изузетно частан војсковођа, али му се приписује изузетна лукавост и непредвидљивост. Био је добар дипломата и знао је добро да маневрише. Лојалност угарском краљу је показао у збацивању оца са пријестола, јер му је сметала централизација власти, али такође и у својим антивизантијским коалицијама (као нпр. са Карлом I Анжујским, краљем Сицилије). Са тим поступцима он је папи "подгријавао наде" да ће те земље пасти/бити приведене под контролу Ватикана. Ту угарску и папинску наклоност, краљ Драгутин је веома добро наплатио. Уз богате дарове и добро опремљену војску, он у свом надлежству потпуно уништава „богумилску јерес“, преузима властелинске посједе богумилских присталица и почиње да обнавља хришћанску вјеру. Због повјерења које је задобио, није био контролисан и радио је све на своју руку. Ватикан и угарска пријестоница били су далеко. Почео је интензиввно да обнавља цркве и гради храмове, који су требали да буду носиоци и гарант његове моћи. Пропашћу богумила, рушењем њихових упоришта а посебно центра (црква Светог пророка Илије), овај дио Босне се омрежава густо повезаним храмовима и манастирима.
                               Амвон из Појезне, потиче из око 1590.године.
Тадашњи становници Појезне су из рушевина цркве Св. пророка Илије сачували неоштећен оловни амвон, пренијели га у своје село и изградњом цркве употријебили га у исте сврхе. Саградили су једну мању цркву у гробљу које је и данас познато као Старо православно гробље. Највјероватније је црква изграђена непосредно послије крвавих догађаја, тј. послије 1283. Тачну годину изградње је немогуће утврдити, али се зна да је црква била изграђена комбиновањем камена и дрвета. А порушена је и запаљена од стране сејмена када је ова територија заузета од Турака. Остало је записано да је Хусрев-бег 1512. год. заузео Ћеслицу (стари назив села) са виноградским посједом Ћесница. У цркву је постављен "оловни амвон", али је из сасвим необјашњивих разлога новосаграђена црква посвећена сасвим другом свецу - Светом Николи Чудотворцу (заштитнику Православља). Зашто је то тако остаје и даље непознаница.


Прикупљајући материјал за своје радове, 1937. год. проф. др. Миленко С. Филиповић записује: У Појезни на старом православном гробљу, говори се да је била црква и да су је запалили сејмени. Он даље наводи да је у Појезни била и „чадор“, покретна шатор-црква. Платно од тога чадора се дуго чувало. И сада стоји црква која се подигла место чадора. Црква је малена. Сем што је апсида изведена полукружно, основа је правоугаона. Кажу да је место трпезе била у олтару нека плоча са натписом, која је однета у Прњавор. У цркви је један дискос од олова. Познати сакупљач старина из Сарајева А. Пољанић однио је неку рукописну књигу из Појезне (Oktoix).



Интересантно је да је амвон од олова увијек описиван као „диск“ који је „одвајкада“ ту постојао. По причању господина Душана Јелића, сина свештеника Миливоја Јелића, који је 1951. године као учитељ службовао у Појезни, у том храму (мисли се на црквицу у Старом православном гробљу) је био похрањен један „диск“ изграђен од олова, којег су османлијски војници однијели са собом и истопили. Он такође наводи (али то није ничим поткријепљено - недостају докази) да је на „диску“ био исписан натпис: „село Појна 1202. година''. Па су многи били убјеђења да је Појна стари назив њиховог села, а да је временом преиначено у Појезна. Наравно, ово није тачно, како је настало име села ја сам већ описао у једном од текстова.

Ове тврдње су побијене пронађеним историјским изворима. Потврду о имену и величини села  проналазимо у првим сачуваним писаним документима, а они су као и за многа друга мања мјеста на Балкану из времена османске владавине. Наиме, Османлије су одмах по освајању одређених територија, дотичне територије са цјелокупним становништвом и материјалним добрима, уписивали у књиге власништва „Османске државе“. Поводи за то су били различити, а овдје је довољно да се помене, да је један од разлога био њихов уходан и веома добро развијен систем опорезивања, са којим се финансирала османска држава, војска, чиновништво и наравно њихова нова освајања.

А што се наводног натписа тиче, чак и да је постојао, овај натпис не би говорио о овом селу (Појезни), него о мјесту гдје се амвон првобитно налазио, а то је црква Св. пророка Илије (данашње село Дријен).


Иако је амвон од олова нестао, његов изглед нам је већим дијелом познат. За то можемо да захвалимо непознатом локалном каменорезцу/умјетнику, који је по сјећању за вјерске потребе исклесао нешто мању копију амвона.

Мирослав Б. Душанић
Фотос: Савко Пећић Песа

среда, 17. септембар 2014.

Амвон из Појезне



   Крст пронађен приликом ископавања темеља за реконструкци цркве
 Фотос: Савко Пећић Песа
Захваљујем се госп. Савку Пећићу који је у више наврата објављивао краће текстове и фотографије амвона. Он ме је подстакао и „натјерао“ да се њиме  позабавим. А у народу су кружиле и преносиле се приче које су биле добронамјерне, али нису имале увијек „историјско покриће“...

На територији данашњег Дријена (код Башића) постојала је ранохришћанска црква изграђена од домаћег чврстог материјала (камена). Колико је мени познато, то је једна од најстаријих цркви на сјеверу Босне и Херцеговине, а сигурно је најстарија у увом дијелу Босне. Црква је била великих размјера и уз њу се налазило гробље. Није познато када је тачно изграђена, али је била, као и многе ранохришћанске цркве у БиХ, посвећена Светом пророку Илији (у народу познатијим као Илија Громовник). У славу овог пророка у цркву је постављен велики и рељефом украшен, амвон од олова. (Сам податак да је амвон од олова, је веома занимљив и из многих разлога подстиче на даљна истраживања.) Ако се не зна вријеме градње овог храма, са сигурношћу се зна када је ова црква порушена...

Наиме, цијело шире подручје је због свог положаја али и климе било изузетно добро насељено. Археолошка истраживања су потврдила, да за разлику од неких других подручја, на простору сјеверне Босне постоји континуитет насељености, од старијег каменог па све до у доба средњег вијека. Али то нимало не изненсђује,  јер је опште познато, да су за опстанак људске заједнице у једном подручју одлучујући фактор водени ресурси. Ако једно подручје има добро разгранату водену мрежу, оно је по правилу добро и насељено. Један летимичан поглед на мало бољу географску карту, довољан је, да би се схватило о чему је овдје ријеч. Ако је вјеровати римским историографима, прије него што су Римљани завладали овим подручјем, сјеверна Босна је припадала западноилирском и јужнопанонском културном кругу и била је изван утицаја гласиначког подручја. Тачно разграничење ових утицаја нам у највећој мјери остаје непознато. Ништа паметнији нећемо постати ни ако набројимо та многобројна племена звучних имена, која нестају и поново се појављују под неким другим именом. За нас је довољно да знамо да су их Римљани именовали под заједничком одредницом Илирима. Римска владавина завршава крајем IV. вијека. У том вијеку је забиљежен и упад келтских племена, а неки историграфи већ тада помињу и словенска племена, која у мањем броју продиру у ова подручја и ту се трајно задржавају – они смјеллији закључују да су они већ у III. вијеку (с другим племенима) учестовали у нападима на римску царевину. 

Да су подручја уз водене токове, па тако и наше, уз ријеке Укрину и Илову и њихове притокице, била насељена са „српским племенима“, помиње – додуше доста шкрто и веома снисходљиво, али о томе на другом мјесту – и мађарски историчар и тадашњи цијењени архивар у европским круговима, др. Јулије Паулер. У својој краткој расправи под насловом: „Како и када је Босна припала Угарској“, на једном мјесту он помиње:
 „да су у долини Босне и у споредним долинама била насељена поједина српска племена, без сталне свезе између себе, налик на Румуње северинске бановине, само с том разликом, да то нијесу биле придошлице, већ од многих вијекова старосједиоци  у својим жупама. Трагови појединим овим  жупама могу се разабирати до у XIII. вијек, па је по томе ласно докучити, што се је Босна онако лако распала у поједине дијелове, н. пр. бановине Усоре и Соли (Banati Osora & Só).“

Паулер у свом тексту нешто тачније одређује простор гдје су живјела „српска племена“, он њихова насеља смјешта југоисточно од подручја Пожега и Валпово – „мала српска племена, која су била на југоисток од тих приједјела, све горе до врела Босне, развођу између јадранског и црноморског подручја, не могаху отети утицају релативно уређене угарске државе, већ јој се подредише. По слабој свези, која отуд настаде, по великој автономији – да се послужим модерним изразом – која остаде босанским племенима, може се, - и не гледећи на даљину земље од средишта угарске државе, што је такођер било у прилог већој самосталности – закључити, да је то подређење било с добре воље и да се је с добре воље уздржала свеза.“

Цитати су преузети из Гласник земаљског музеја у Босни и Херцеговини; књига II., година II.; Сарајево, април-јуни 1890. (Начин самог презентирања ових информација али и њихов значај, ја ћу обрадити у посебном тексту. За нас је за сада довољно и ово „исцијеђено признање“, јер га помиње човјек, који је то морао знати на основу свога знања и државног наименовања – Др. Јулије пл. Паулер, управитељ Краљевског угарског државног аркива.)

Овај мали искорак сам направио да би заинтересовани читаоц схватио, ко је у то далеко предосманско вријеме живио на сјеверу Босне. Да су то била српска племена, и да она нису дошла касније, како то многи босанско-херцеговачки, хрватски или било који други историчари тврде.

Црква пророка Илије је доживјела трагичну судбину. Изграђена за потребе хришћанског српског становништва, у највећем јеку и процвату јереси богумилства, потпада под њихов утицај и бива од њих сасвим преузета. Сви покушаји поновног враћања су пропадали, јер је „богумилско учење заразило владајућу властелу“. Не бих се овдје на овом задржавао, али је познато да су против „нове јереси“ устали хришћани оба обреда (и они који су били уз Исток, као и они који су признавали папу). Тежак ударац богумилима наноси тек краљ Драгутин. Он се жени са угарском принцезом и добија посједе на поклон, а један од највећих изазова био му је, искоријенити јерес и приклонити „заражену властелу“ на вјерност. Није се превише ослањао на ријеч, већ се прихватио мача, стао на чело својих одабраника и кренуо у јуриш. У том налету 1283. године, богумили су доживјели тежак пораз, црква Светог пророка Илије је потпуно уништена а већина богумила погубљена. Само мањи број њих и њихових присталица је успио да избјегне смрт. Неки од преживјелих су успјели пријећи ријеку Укрину и пребацити се на територију данашњег Прњавора. Ту су се удомили и основали своју нову заједницу. Мјесто је по њима добило име Бабуни или Бабуновци, које је временом постало Бабaновци (бабунима је хришћанско становништво погрдно називало све пагане, богумиле и безбожнике). Живјели су сасвим изоловано и сви су падом под османску управу прихватили ислам.



Побједом над богумилима и њиховим протјеривањем изван граница земље над којом је добио управу, краљ Драгутин стиче углед (славу), потчињава властелу и учвршћује своју власт. Побједа над „безбожницима“ му је донијела и огромне приходе, које он одмах употрбљава за обнову вјере, тј. приступа одабиру локација за градњу манастира, којих није било у овом подручју. Први манастир, од неколико планираних, изграђен је у нашим крајевима, изнад Укрине на територији која данас припада селу Доњи Детлак. Манастир (манастирска црква и основне монашке одаје: спаваоница, одређени број ћелија, просторије за рад) су изграђени 1285-1300. године, мада је манастир у више наврата прошириван и дограђиван. (О томе посебан текст).
Рушењем цркве Светог пророка Илије, страдањем и бијегом богумила и њихових присталица, овај крај остаје дуже вријеме потпуно ненасељен. Једино амвон од олова са својим лијепим рељефом доживљава другу судбину. Њега је неко од становника пренио у данашњу Појезну...
(наставиће се!)
Мирослав Б. Душанић


недеља, 24. август 2014.

ПОЈЕЗНА – историјско помињање


Фотос: Савко Пећић Песа
У средњем вијеку је било уобичајено да насељена мјеста обухватају огроман простор. Тако је и насељено мјесто Ћеслица (данашња Појезна) била просторно далеко већа, него што је то данас. Она је осим њених данашњих граница обухватала и територије села Доњи Церани, као и веће дијелове Дријена и Осиње. Када се први пут јавља под именом Ћеслица није познато. Са сигурношћу се може тврдити да је под тим именом било познато и средином 15. стољећа. Зна се да је 1461. године у посједу овог насељеног мјеста био кнез Радивој (Томаш) Остојић Котроманић. Он је за то добио и писмену потврду којом су му потврђени посједи у земљи Усори: град Тешањ, села уз ријеку Укрину и Илову, Градачац (Грачац), те села у области Сребреника и на Мајевици. Село Ћеслица (Појезна) је административно припадало Тешањској жупи. Прегледом историјске грађе може се закључити да је Тешањска жупа организационо била подијељена у „мање жупе“, тј. одређени број насељених мјеста био је обједињен под „заједнички кров“, а носилац јој је била (најчешће) црква (црквено средиште, црквена жупа). Овај податак је веома интересантан јер се на основу њега да закључити, да су и друге жупе биле организационо „исцјепкане“ у мање јединице. Насељена мјеста Детлак, Црнач/Црна (Црнча) и Ћеслица (Појезна) су били дио црквене жупе Св. Козме и Дамјана (Светих Врачева). У овој скупини су поред поменутих села данашње општине Дервента и села која данас припадају другим административним јединицама. У документима тадашњег времена сама жупа је била позната и под својим скраћеним именом Жупа Козмедање (скраћивањем имена Козме и Дамјана). Падом Тешња (жупног и црквеног средишта) под османску управу, хришћанско становништво које не прихвата ислам било је присиљено да бјежи на сјевер, на територије које још нису биле од њих заузете.


Насељено мјесто Ћеслица (Појезна) је 1512. године пало под османску управу. Те године су трупе Фериз-бега заузеле Сребреник, Соко, Тешањ, Озрен, Усору и Требетин. Његова претходница је био изузетно оспособљен и успјешан војсковођа Хусрев-бег, који са својим трупама силовито прелази ријеку Илову и продире у дубину територије данашњих села Појезна и Црнча. Преласком ријеке Илове, Хусрев-бегове трупе у свом походу ка сјеверу заузимају комплетну територију насељеног мјеста Ћеслица (Појезна), које је због несигурности и страха од османске најезде већ било знатно ослабљено. Оно је у периоду од 1503-1512. год. изгубило више од половине свога становништва. Наиме, већ 1503. год., иако територија данашње општине Дервента није била под османском влашћу, долази до великих миграционих помјерања. Те су године угарско-турским споразумом на седам година тврђаве Добој и Маглај потпале под османску управу, док су Сребреник и мјеста у Посавини (уз ријеку Укрину и Саву) остала у рукама Мађара. Запосјевши тврђаву Добој османским трупама су „посавска врата“ била широм отворена, и било је само питање времена када ће Османлије да заузму Посавље (Посавину) и избију на ријеку Саву. Заплашено становништво масовно напушта своја села и повлачи се на сјевер, трудећи се да пријеђу у Славонију, тада под мађарском (угарском) влашћу. 



Османско продирање на сјевер је било изузетно добро испланирано, продирало се у „дубину територије“ на различите начине. Понекад су то били само пљачкашки упади, паљење имовине, застрашивање становништва, одвођење у заробљеништво или слично, понекад су то биле веће војне операције у којима су заузимане територије и стављане под своју контролу. Комуникације између насељених мјеста су биле прекинуте. Села на сјеверу Тешањске жупе су била потпуно одсјечена и изолована од свог матичног црквеног средишта. Тада је насељено мјесто Црнач (Црна), тј. данашња Црнча, остало без становника и прије него што је потпало под османску управу. Село Брестова (Брестово) је такође највећим дијелом остало пусто, а становништво се осјетно смањило и у Ћеслици (Појезни).



Та 1512. година је била кобна и за насељено мјесто Детлак, иако није освојено, оно је својим највећим дијелом остало без становника. Хусрев-бег се у свом походу зауставио на рјечици Појезници, највјероватније због недостатка људства, али његов изненадни упад је становнике Детлака отјерало у избјеглиштво. Тако је Детлак (данашња територија села Горњи Детлак и Календероваци) у периоду од 1512-1536. године  посатао ненасељена зона (тампон зона) између османске и „утврђене“ мађарске територије. Мађари су границе своје државе бранили са босанске стране, њихове трупе су се организовале на простору око ријеке Укрине, и контролисали су простор између ријека Укрине и Саве. Када је Хусрев-бег упао на територију данашњег села Црнча, затекао је потпуно запуштено село без иједног становника. Цијела територија је била урасла у коров а виногради највећим дијелом подивљали.



На новоосвојеним просторима османска управа оснива пет нових нахија: Тешањ, Усора, Маглај, Требетин и Озрен. Насељено мјесто Ћеслица улази у састав Тешањске нахије... (наставиће се)
Мирослав Б. Душанић




среда, 20. август 2014.

ПОЈЕЗНА – поријекло имена



Насељено мјесто Ћеслица (Појезна) је захватало огроман простор, граница на југу је била ријека Илова која га је разграничавала од насељеног мјеста Брестова (Брестово). Источна граница села је почињала на ушћу рјечице Осиње у Илову, даље узводним током рјечице Осиња до ушћа рјечице Ојданица, па цијелим током Ојданице све до њеног извора, да би се завршила на рјечици Појезница (у правцу данашњег засеока Башићи у Дријену). Село Појезна је познатије под својим старијим изворним именима Ћеслица и Ћесница. Првобитно су се тако називали виноградарски посједи који су се налазили на овом подручју. Посјед Ћеслица се налазио у простору између ријеке Илове и рјечице Драшан. Име је настало од ријечи ћесл, множина ћесла (стара лужичко-српска ријеч), која означава четку с кратком дршком, а користила се за кречење. Иначе само кречење је називано ћеслење, а ћеслење је означавало и кречњачке гребене (стрмине, стране, обронке брда). Глаголски облик је ћеслић у данашњем значењу кречити, ћеслиски је присвојни придјев у значењу кречњачки, од креча или кречњака. Ово подручје је било изузетно богато кречњаком, становници су познавали процес прављења креча од кречњачког камена – постојали су многи „кречокопови“/каменоломи, гдје је вађен кречњачки камен. Процесом печења и потом „гашењем креча“ у кречанама, добијао се изузетно квалитетан креч. Креч је био у широкој употреби, у виноградарсву је коришћен као заштита од природних оштећења (повреда чокота), али и као заштита од животиња и најезде инсеката. Када се у прољеће окрече приземни дијелови чокота винове лозе, као и воћњаци, то је давало једну изузетно лијепу и јединствену слику. Био је то сигурно довољан разлог, да се цијело то подручје назове Ћеслица. Од кречњачког камена шкриљца прављени су различити употребни предмети, посебно је коришћен у грађевинарству. Веома често је и умјетнички обрађиван, урезавани су и уклесавани у њега цртежи и натписи.


Виноградарски посјед између рјечице Драшан и рјечице Појезница (простор данашњег села Доњи Церани) је такође припадао селу Појезна и звао се Ћесница. И овдје је за име употријебљена лужичко-српска ријеч ћесница у значењу страх, уплашеност, заплашеност, али је означавала и мјесто гдје се догодила несрећа проузрокована из страха или како би локално старосједилачко становништво рекло, из или од „страве“ – стравично мјесто (мјесто гдје се догодила изузетно језана (пуне језе) или језовна несрећа, данашњим ријечником језива, грозна, страшна несрећа). Ријеч ћесница у свом другом значењу означава спарину (спарно вријеме пред невријеме, олују). Још једна лужичко-српска ријеч је била у употреби у овим крајевима: ћеснина, означавала је уско („узано“) мјесто, „стијешњено“или сужено мјесто (тјеснац, кланац), али и потешкоћу, стијешњеност, сатјераност у безизлазну ситуацију („у мишију рупу“).



Данашње име села - Појезна, није настало као што многи мисле од конструкције ријечи пој (лијепо пјевање) и зна (од знати), то није било мјесто гдје се добро пјевало или гдје се знало често добро запјевати и провеселити. То није ни конструкт од пој и зов (позив, звати), гдје те позвају на лијепу пјесму и весеље, напротив, назив је само пријевод ријечи ћесница у савременији српски језик. Када су придошлице с југа (избјеглице из крајева у које су већ продријеле Османлије) населили ово село и ту неки трајно и остали, сусрели су се са чудноватим именима чија значења нису могли одгонетнути. Када су им старосједиоци објаснили значења ријечи, у употребу се убацују и пријеводи. Једно вријеме су у оптицају била двојна имена. Све чешће се чуло да неко одлази у оне страшне Језане или у мјесто Језовну. И као што је то обично и бивало, онај назив који се више користио, којег је већина прихватила, тај и опстаје у оптицају. Од Језане и Језовне је временом проистекла Појезовна, тако да је ово насељено мјесто познато и под тим називима, да би на крају добило садашњи облик Појезна.
Мирослав Б. Душанић