Приказивање постова са ознаком Ljudi i život. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Ljudi i život. Прикажи све постове

понедељак, 13. фебруар 2017.

ВЕЛИКИ КАМЕН

Шетачи нису могли проћи поред Укрине, а да не запазе велики камен низвиодно на средини, стотињак метaра испод старог дрвеног моста, а касније изнад новог бетонског на приличној удаљености. Кад љети вода окопни, остане дубоки вир и велики камен се могао видјети до половине како вири изнад воде и пркоси плаветнилу бистре воде из вира. Тако је својим горостасним изгледом и чврстоћом надјачавао све што расте и постоји около.Чак су се и бајери поклањали и дивили његовој јачини и љепоти вира који га чува.
Вир изнад Великог камена називали су Вилински вир. Ту су многи ноћни шетачи могли да виде како се виле окупљају код Великог камена  и играју вилинско коло. Није им нико могао прићи, него се из даљине могао чути њихов кикот и пљускање воде. Могле су се видјети њихове бијеле провидне хаљине како лебде на води и као разасути бисери цакле и преливају на површини вира.Онда изроне из вира као бијеле лабудицелагано лете у круг изнад. Свако ко би био упоран и покушао да приђе ближе, сљедећег јутрa би га нашли утопљеног поред бајера. Говорило се да су га виле омамиле љепотом, узеле његову мушку снагу и оставиле поред бајера. Други су опет причали да је један пошао да ухвати  најљепшу вилупао у вир и утопио се, па га је вода избацила далеко испод моста.
Кад би одсјели у кафани на БрионимаЛутво би започињао причу о неком Циганину који је живио изнад Укрине код Великог камена.
Сјећам са да се причало, али нисам то довољно озбиљно схватао. Негдје изнад бајера Укрине , ту у близини Великог камена становао је Циганин, звани Лотро. Тако су га назвалијер је био толико јак да је могао натоварена коњска кола са лотрима сам да вози. Био је осредњег раста, набијених мишицацрног и лијепо заокруженог лица и очијукоје су сијале као драги камен, а кад се насмијезуби су бјелином потпуно изоштравали црте његовогмомачког лица.
Тад би Лутво стаонагео се и помјерио у устима лулу на странуусмјерио поглед на Велики камен, који је стрчио изнад воде,а око њега вода је кружила, као да га ваја и обликује.
И шта би, Лутво, са тим твојим Циганином ? - прекиде га Лазар, наге до краја чоканчић и подругљиво се грохотом насмија Лутвиној причи, на тај начин је омаловажавајући.
Ех, која су то времена била Лазаре! Знаш ли да је Лотро једини могао да подигне Велики камен из воде?
Био је будала, луда. Што ће камен да диже? -лупи чоканчићем по столу Лазар и окрену се леђима према Великом камену.
Е, није вала тако, Лазаре. Лотро је био вилински. Тако се одвјакада причало, колико ја памтим.
Шта, Лутво, измишљаш? Хајд' да попијемо још по једну, па ће тај твој Лотро и да се ожени вилом.
Лутво као да се пробуди из сна, настави да прича, а Лазару већ би досадно да га слуша.
Тако је, тако, Лазаре. Не би ниједне жене у вароши да се једном за њим није окренула, барем из радозналости. Ниједну он жену није хтио ни да погледа која се мотала око њега.
Па, па ће да оде код вила и ожени се с неком од њих завапи Лазар.
Није, Лазаре, није. Једног јутра је у нашој махали осванула, а нико не зна одакле је дошла лијепа Жужа. Кажу да је била Мађарка. Била је бијела као сир, плавих очију, косе, а тијело као извајано. Читава махала се окретла за њом. Ни на кога није обраћала пажњу, само је понекад кад Лотро вуче теретзастајала и с њим понеку прозборила.
Кад дође љето, Жужа је редовно одлазила на Укрину, допливала би до Великог камена, ту се излежавала и сунчала по цијели дан. Понекад би скочила у вир и дуго пливала, па би опет отпочела на Великом камену. Откад је она дошла, нико више није прилазио Великом камену, само изблиза су је гледали и дивили се њеној љепоти. Од сунчевих зрака њена бјелина би почела да добија бакренасто црвену боју која је сада бљештала неком другом, још дубљом љепотомкао процвала ружа. Зато је назваше Ружа, па је Жужа љети била Ружаа зими Жужа.
Види, бога ти, завољела  Мађарка Ружа црног Циганина Лотрана.
Јест, вала, тако је, али се причало да она није Мађарка него вила и да се по васцијелу ноћ њих двоје купају у виру. Чули су неки људи како причајукако Лотро кад се Жужа попне на каменподигне њу и камен и тако хода по виру, а она се кикоће и извија као лептирица на камену.
Може, може бити, Лутво. Људи кажу да у Укрини има лептирица које су као паучина меке, бијеле и прозирне. Спавају тако дуго у води, па кад дође вријеме, изађу из вира и преобразе се у лептирицу.

Наручи Лазар још једну туру пића и одмахну руком као да не жели да слуша Лутву, али га је ипак прича заголицала.
 Кад дођоше аустроугарски инжењери да пројектују пругу поред Укрине, бише одушевљени љепотом укринских бајера, бистре воде и Велим каменом на средини ријеке. Били су помало изненађени што су Турци мост направили узводоно повише Великог камена, а нису преко, јер би камен био прави ослонац. Био ту с њима стари  Бећирбег и исприча да је то Велики камен и Вилински виргдје се ноћу окупљају виле и купајуда је то чаробно мјесто и зато је тако лијепо.
Било је то много чудно Аустријанцима, а пошто је међу њима било много радника Чеха, почеше се на нашки спорзумијевати, јер су Чеси понешто разумјели и натуцали наш језик.
Тако ми Ћабе, мој прадјед Стојан је причао да кад су почели Турци градити мост, правили су преко Великог камена. Кад стубове преко дана у вир забију и греде поставе, ујутру кад би дошли ни греда ни стубова нигдје није било. Говорило се да су ноћу све разрушиле виле и њихов вилењак. Грађа би отпловила низ воду.Тако су неколико дана радили и увијек би се дешавало исто. Оду код Бајтала Симе, старог човјека који је боравио и живио сам у колиби на брду изнад Укрине. Ухватило га је старчко сљепило, само је помало чуо кад му се уз ухо прича. За њега се говорило да је био мудар и проницљив човјек. Он им је рекао да се на Великом камену мост никада неће моћи направити, јер је то вилинско коло и да мост граде узводно или низводно од њега.
Па како то да сада вила нема код Великог камена? - питали су се Аустријанци.
Бећирбег је дуго ћутао, па као да се присјетио.
Јесте, јесте. Има њих и сада, али се не могу видјети. Старац Бајтало Симо је рекао да ће виле нестати кад поред Великог камена прође велики црни коњ који из себе суче големи дим и ватру, а за собом вуче огромни терет. Већ причају Којићи у Лужанима да су код млина Гвоздаревића видјели када су виле из њихвог вира отишле на четири бијела коња и нема их више.
Ћиро је већ саобраћао до Лужана, a Аустријанци су само слијегали раменима и говорили:
Gut, gut. O, mein Gоt. Допро, допро.
Лазар је већ био попио трећу и скоро да је за столом заспао кад је пристигао Мато Седлан.
Хајд', Лазаре, још једну, па да кренемо на вашар. И Лутви донеси дуплу, нешто ми се замислио много.
Лутво је упорно буљио у Велики камен.
Хајд', нека буде, Мато, и од тебе једна тура, а ја ћу на вашару кило јагњетине да турим на сто. Тамо моја Перса ради и пече јагањце.
Вашар се одржавао у Српској вароши код православне цркве изнад Укрине, па није било далеко преко моста, а њима се није много ни журило.
Знаш ли, Мато, да је неки Рус дошао и већ неколико дана нешто шара по артијама тамо доље испод црквеКаже да има неке боје у облику штапића и њима шара и испадну слике као да су живе.
- Ма, је ли? Откуд Рус овдје? Може свашта бити на тим папирима, па да и наш вашар нашара и остане тако негдје у Русији забиљежен - зачуђено ће Мато.
Лупише се чоканчићима сва тројица да наздраве, толико јако да се сви окренуше за сусједним столовима мислећи да неко лупа срчу.
Е , Мато, Мато, Лазар ми не вјерује, али била је то љубав која се не памти у нашој махали.
А чија љубав, Лутво, забога?
Па је ли и ти не знаш, Мато? Па велика љубав Циганина Лотре и Руже, то јест Мађарке Жуже. Не, не, у ствари...
Шта? Шта  у ствари? Ето, да од тога нема ништа - добаци Лазар и од смијеха тури лулу скоро до грла.
Ма, није она била Мађарка Жужа нити Ружа, нити је Лотро био Циганин. Она је била вила, а он вилењак. Ха-ха!
На то се Мато насмија, руком махну и све чоканчиће обори у воду.
Би већ добро загријало, а тројица јарана се добро нацврцали. На Укрину су пристизали купачи. На Велики камен се успела лијепа Кети. Лазар погледа низ Укрину, па колутајући очима крену узводно до Велеиког камена и ту му поглед застаде. Зажмири једном, отвори очи, не може да вјерује. Опет их протрља, одбаци лулу на сто и стави руке на чело. Сунце је зракама обасјавало лелујаву воду у виру, а одбљесци су играли у очима. На Великом камену је угледао лијепу Кети и није се могао начудити да је Лутво био у праву. Устаде иза стола, шешуљаво пијандође до краја платформе сплава. За њим кренуше Мато и Лутво.
Лазар опет протрља очи, упери поглед према Великом камену гдје се мешкољила лијепа Кети, а из вира јој се додворавао мишћави младић. Испружи руке према Великом камену и викну: Лутво, забога, ено их! - и паде са платформе у воду. За њим упаде Лутво,а Мато се нагну, испружи руку да их дохвати, те и он за њима паде у Укрину.
Док су се из воде извлачили, лијепа Кети је отишла с Великог камена. Мало су се тако освјежили и отријезнили
. Кад је Лазар поново погледао на Велики камен, тамо није било лијепе Кети, само камен на средини Укрине.
Тако ми Христа, Лутво, видио сам Циганина Лотру и  Мађарку Жужу на Великом камену.
Кренуше коначно тако уз причу преко моста на вашар. Био је већ преод и сунце се спуштало изнад Укрине обасјавајући бајере зрацима који су се пробијали кроз крошње врбака, а благи повјетарац је освјежавао читаву долину наносећи мирис дима са роштиља.
Прича је и даље текла, машти није било краја, док не пријеђоше преко моста и дођоше испод цркве Успенија пресбете Богородице и нађоше се међу мноштвом народа, робе и понуда. Успут су их заустављале мале Циганичице нудећи, да им у длан гледају и проричу судбину.У шатрама бубњеви, даире, пјевачице и плесачице трбушног плеса неодољиво су мамиле муштерије. Од весеља орила се читава Српска варош,а њих тројица утонуше у свакојако пиће и неодољиви мирис вашарских ђаконија уз јагњеће печење код Персе, све до јутра кад се сунце појављивало зором с истока и бацало опет своје златне зраке на Укрину.
Српска варош на тренутак је била у сну, мирна, све до поновног буђења вашарске галаме
.

                                 
(Прича је рођена из маште аутора о ВЕЛИКОМ КАМЕНУ на Укрини код Бриона. Само су неки историјски подаци тачни и убачени у контекст приче,што читалац може лако препознати чтајући причу.)

Фотографије: Архива из албума Бранислава Болтара, које је наслиједио од оца Теодора.

Прича : Савко Пећић Песа

четвртак, 09. фебруар 2017.

ПОЈЕЖАНИ ИЗВОЗИЛИ БИБЕТИНУ У ЕНГЛЕСКУ

Мало се зна, али је остало забиљежено да је из Појезне први извоз робе и производа у иностранство био извоз за Енглеску.
По завршетку Другог свјетског рата, владала је у Европи несташица свих врста меса, па и бибетине, која је највише тражена у Енглеској. То је дошло и до наших крајева, па су људи почели да узгајају бибе више него прије.
Кад бибе порасту до довољне тежине вршен је откуп. Из села за то је био задужен пољар Гавро Пијетловић . Све би сељаци своје  ћурке дотјерали на једно мјесто у селу, гдје им је вршена исплата на лицу мјеста. Гавро је сакупљао јата и сам на стотине ћурки тјерао до Прњавора, гдје их предавао накупцима, који су обезбјеђивали унапријед новац за откуп ћурки по селу.
Кад се каже тјерао, чини се чудно и  интресантно , али је било тако. Бибе нису превожене, него су тјеране путем, као ситна стока у јату. Ћурке – бибе су биле веома дисциплиноване приликом тјерања, тако да тај посао није био нарочито тежак. Гаври је требао само један штап, којим је управљао гдје да скрену и наставе пут. Тјерајући бибе у Прњавор Гавро никад није изгубио ни једну бибу.Успут их је  помало хранио житом.
Послије су Гавру прозвали Бибац. Тако су га до краја живота називали,говорећи Гавро Бибац, а не Гавро Пијетловић. И сада његову фамилију Пијетловића у Појезни називају ''бибцима''.

Текст и фотос: by Савко Пећић Песа

уторак, 31. јануар 2017.

Епитафи у слици који говоре

    Споменици у гробљима су често прави извор информација који могу бити веома корисни за закључивање како су наши преци живјели некад. Најчешће ту се могу наћи значајни историјски подаци из којих се може закључити  какво је било друштвено уређење, период ратова, као и социјално економско стање људи који су живјели у одређеном временском периоду. Често се ту могу наћи епитафи о трагичним случајевима и забрањеним љубавима младих која се завршила трагично одласком у заједничку смрт.
             У Горњем Детлаку један споменик је веома уочљив и интресантан. На њему је уклесана слика, коју је покојник за живота вјероватно завјетовао породицу да тако уради. То је занимљив епитаф у слици без ријечи. Наиме покојник је за живота се бавио и волио да ради око стоке у свом сеоском домаћинству, што га је највјероватније одржавало у животу да је толико све то поштовао и зажелио да се његовом споменику исклеше његова слика са кравама. Тако је за сва времена , док тај споменик постоји обиљежено једно вријеме и остао епитаф у слици без ријечи, који много говори, само треба знати читати.

Фотоси и текст: by Савко Пећић Песа

понедељак, 16. јануар 2017.

РАКИЈА КАРАМУТУША И ШЉИВА

РАКИЈА И КАЗАН 

Прије су били мали казани за  печење ракије. Бакарни суд – котлић, У њега је могло да стане највише , од 30-40 литара кома.
Туљак је био од дрвета, цијев од дрвета,чабар од древета. Све се морало лијепити блатом да се не сасуши и цури кроз рупе, пара алкохола и врела вода из чабра. Туљак се стави на котлић и такође облијепи иловачом, рјеђе кашом од брашна. Испод бакарног котлића се заложи ватра и тако се ракија пекла. На овај начин се мало ракије добијало, јер због мале количине кома и због дрвених цијеви није се могло много ни извадити јачег алкохола. Мало бољи домаћини су хватали ракију од  20 до 22 степена, док је углавном се узимало као мјера 12 до 15 степени.Такве се ракије могло више попити, али је послије много бољела глава, због веће количине метил алкохола који се остао у слабој ракији. Кад из казана не цури више алкохол, него само течност има мирис алкохола,то се звала патока. Данас људи ракију јачине 12- 15 степени не ваде , то је за њих патока.
На сваки казан ракије се морао платити порез. Зато су казани постављани уз потоке и шумице. Уствари постављани су тамо гдје има воде и гдје се из даљине не може видјети да се пуши дим, како порезници и милиција не би открили печење ракије. Послије , кад је укинут порез на печење ракије, престало се крити, али су и даље казани постављани поред воде,потока , уређених извора, званих устава или азна.
Печење ракијуе у селу је било интресантно и радови коме су се многи радовали. Кад све добро роди,а поготово шљивици , ракија се пекла данима,а казан није преношен с једног мјеста на друго, него се ком довозио до казана.
Цртеж: Изглед старог казана 
Кад почне сезона печења ракије,а то је с јесени, почетком и крајем септембра, онда се око казана окупи много озбиљних људи , момака и дјеце. Дјеци је то било интресантно из више разлога. Испод жара у лужини се пекао кромпир и јесењи печењци. У листу од купуса се пекла кукуруза, пшенична и ражева погача. Знало се окупити много свијета, па се првих десетак казана попије и тако дочека ноћ поред казана. 
Пјевало се и шаргијало. Дјецу су привлачиле приче старијих које су често биле оне страшне о ратовању и бојевима ,сусрет с вуковима, о разним приказама и ђаволским колима. Веома лијепо је било слушати, нарочито оне који су знали много прича и јунаштава о хајдуковању и из битака.
Чим би пао мрак , дјецу би хватао страх, И све би се више увлачили неком у крило. Сами нису смјела отићи кући кад падне мрак.
Тако сам и ја некоме у крилу заспао и никада не знам ко ме је донио до куће у кревет, јер сам увијек заспао поред казана, а будио се код куће у кревету.

Текст, фотоc и цртеж: by Савко Пећић Песа

четвртак, 28. април 2016.

Дошло вријеме враћања селу

 
 
 
 
 


ГОРЊИ ЦЕРАНИ
            Села све више постају пуста. Земље се парложе и зарастају у шуму. Школе које су некада биле препуне ђака сада су пред затврањем, јер нема дјеце. Ријетко ко размишља да остане на селу. Ипак, има и оних који размишљају другачије да ће села природно почети оживљавати и све ће више људи прихватати живот из више разлога.
             -Прерано смо се сви одрекли села. Село пружа многобројне могућности доброг живота у чистој животној околини, здравој храни и слободном животу без буке, загађења, индустрије, саобраћаја , каже Душан Илић из Горњих Церана.
           Данас је Душан пензионер. Свој радни вијек је провео радећи по свијету и на крају у Дервенти. Каже да је на Илића Брду у његово вријеме било више дјеце , него сада у читавом селу.Трчкарали су по блатњавим путићима, уживали и школовали се, одлазили трбухом за хљебом у градове да се запосле. У ово доба , Илића брдо је пусто, нема дјечије граје,а умјесто блатњавог пута је асфалт на домак сваке куће. Више се кукуруз не окопава ручно и мукотрпно мотиком три пута. Ливаде се не косе ручно косом, него машински,а умјесто воловске запреге брује моћне машине - трактори.У град се не стиже пјешице за пола дана, него асфалтним путевима за неколико минута. Могућности  за живот у селу су многоструко бољи него раније, а опет народ одлази са села.
           У Илићима само Милован Илић са својом супругом Божицом станује. Отишао је у пензију прије неколико година и вратио се у село. Засадио је више од 20 хиљада садница крушке и јабуке. Он и његова супруга, кажу, да их рад у воћњаку одржава.
И Душан Илић са својим синовима на очевом имању, које је насљиједио, засадио је више од десет дунума љешника. Долази редовно у село и ради на имању, а озбиљно размишља да се пресели и живи у селу, гдје све има природно и чисто.
           -Ова кућу је отац саградио 1907. године, ту је стари кијер, мљечари,а и стари карамут коме је више од сто година. Успјели смо то сачувати и сада смо задовољни да није пропало у рушевинама.Потпуно сам сигуран да ће се многи враћати на село, па гдје има ове љепоте, осим на селу, каже Душан и шири руке показујући околину.
          Село је одувијек било привлачно за већину вриједних домаћина, који су имали своје посједе , вриједно радили и бавили се земљорадњом и сточарством. Од тога се живјело и преживљавало у натежим временима. Сељак се тешко одрицао свог власништва над земљишним посједима . Трпио је до последње и није продавао земљу. Ко ће сада радити и остати на селу, питање је државе и тренутних друштвено-политичких односа , која мора  да више поведе рачуна и стимулише опстанак младих људи на селу.

Фотоси и текст : by Савко Пећић Песа