Приказивање постова са ознаком Пећићи. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Пећићи. Прикажи све постове

недеља, 06. новембар 2016.

ДУХ У ПОЗОРИШТУ


ДУХ У ПОЗОРИШТУ

Позоришна сцена
Глумци играју своје улоге
У једном ћошку
Видио сам сподобу
На сцени игра
Моју улогу

Био сам запањен
Просто збуњен
Гледајући сподобу у мом лику
Пред мноштвом публике
Која је уживала
Избуљених очију
Унакажених лица
Церекајући се мени
А смијехом гушила пљесак

Осрамоћен и ојађен
Остао сам дуго у друштву
Духа ђаволског
Који ме хтједе
преобрлатити


Савко Пећић Песа

Цртеж: Мирослав Радновић
Текст : Савко Пећић Песа

четвртак, 21. јануар 2016.

МОЈ ОТАЦ ДУШАН

 
 
Мој отац Душан и мајка Радојка стекли су десеторо дјеце. Нажалост, наша сестра, мала Милица у ратним данима и одмах иза рата кад је живот заиста био тежак је обољела и није преживјела.
Ја и моја сестра Алексија Беба - близанкиња били смо најмлађи. Рођени смо 1949. године,а отац је умро 1955. године. Нисмо га ни упамтили али се по причама сјећамо неких његових навика. Био је  кажу добар и миран човјек и вриједан сељак. Први би са својом воловском запрегом обрадио своје њиве и онда помагао и другма. Волио је да калеми, па се по нашем крају и сада могу наћи огромни стари калеми разних воћака које је отац Душан калмио. У прољеће би носио са собом ножић - чакију и младице од воћа и гдје би год нашао подлогу за калемљење ту је накаламио младицу , а то је остајало и расло поред путева, шумарака и башти, јер људи нису сјекли калеме, чак у сред њиве.
Ово је кућа у селу Појезна у којој смо сви рођени и живјели.Уствари, то је кућа  и огњиште одакле су се изродили сви Пећићи. Првобитно је била брвнара, а негдје пред Други свјетски рат је озидана и промијењен дрвени кров са баџом у средини куће гдје је било огњиште са веригама. Кућа је тада покривена бибер цријепом, који и сада траје.

Текст и фотоси : by Савко Пећић Песа

понедељак, 06. април 2015.

ДЕЈАНОВА ПРВА ИЗЛОЖБА



 
 
 
 
 
 
 
Дервента, 6.4.2015.године.
Унук Дејан приредио је прву своју отворену изложбу цртежа у ходнику дједове куће и на тај начин додатно украсио зидове и простор у кући. Изложаба је отворена сваким даном од 9,оо до 18,00 часова.
Дејан је задовољан изложбом и поводом тога је изјавио да је у припреми изложбе помогао му брат Дарко и бака Марица.
- Узео сам и братов цртеж робота, да буде на изложби,а ја сам нацртао ајкулу, коју су ловци успјели да ране, јер је била опасна за дјецу, рекао је Дејан и истакао, да ће бити веома задовољан ако његову изложбу види више дјеце.
Он је нагласио да ће организовати још изложби јер сваки дан понешто нацрта,а посебно кад је код баке и дједа и у обданишту.

Фотоси и текст : by Савко Пећић Песа

недеља, 01. фебруар 2015.

МОЈА ЖИВОТНА ПРИЧИЦА



 Ја са мајком и сестром близанкињом Бебом - Алексија и унука Душанка
Биле су то давне године, кад сам уписао гимназију, школске 1961 - 1962. године.То су били моји први доласци у град и сусрет са новим животом и начином учења у тежим условима од оних у основној школи. Данас од тога човјек просто не може замислити много чега како је било тада и како су се дјеца школовала са села, одлазећи у град за знањем.  

Ништа ме више не враћа у старе дане и прве доласке у Дервенту на школовање, као дервентски дрвореди и липе поред зграде Учитељске школе и католичке цркве. И сад ми у ушима одјекује гукање грлица, кумрија и голобова, те вечерњи звуци гитаре, прима и тиха пјесма  распјеваних будућих учитеља и учитељица, који су се ту често окупљали, учили да свирају а онда би се забављали и пјевали заједно пјесме. Нашли би се ту и већ озбиљни момци и дјевојке поред  липа и кестена у сјени, тек толико да су се силуете загрљених могле уочити испод слабо обасјаних стабала.

Из оближње посластичарнице долазили су неодољиви мириси бурека и баклава, те свакојаких колача. Чини ми се много јаче, мирисније и привлачније тада, него сада, ваљда зато, што ми тада нису били доступни. Ни алуминијских петодинарки нисам имао у џепу,а поготово брнозану банку за коју се могло купити доста колача. Био сам страшно љубоморан на једну моју другарицу, која је сваки дан ишла на колаче кад смо се враћали из школе. Нудила је и мене, али нисам ишао, јер сам се плашио да би морао да платим, а нисам имао новца. Касније ће ме у сластичарницу одвести мој старији брат Ђорђо, који је учио молерски занат, па је већ помало радио и понешто зарађивао. Био сам веома срећан, што сам коначно тај мирис могао да осјетим у устима и да пробам мале баклавице изрезане тачно, као под конац у облику ромба. Појео сам тад и једну кремпиту и попио бозу, по први пут у животу. Био сам задовољан, а брат поготово, што ме могао почастити. Тад ми је у продавници на пијаци купио килограм мермеладе. Мермелада је била густа,  није се разлијевала, као данас. Трговац великом кашиком захвати измјери и запакује у папирну кесу- фишек. То је било интресантно са фишеком.Мермелада је дуго била основно јело за доручак.Тад је брат купио и једне лијепе саметне бијеле пантолоне. Носио сам их све до четвртог разреда гимназије.

Као ученику, гимназијалцу у граду који је  крај с крајем једва састављао, било је довољно да има јести једном дневно. Што има развуче се за читаву седмицу. Једном сам гладаовао два дана. Не знам како сам пјешице стигао у село Појезну, гладан и исцрпљен.

Наиме, два друга Здравко и Раде из истог разреда дођу код мене. Како ме није било код куће, уђу у стан који се налазио у дворишној зградици пуној мема и влаге. Врата се нису могла закључавати. Газда за то није много бринуо. Био је баш петак. Све што су нашли од јела су појели. И тако сам ја за петак и суботу остао без хране. Нисам се љутио, јер и ја сам код њих често одлазио кад смо заједно учили латински језик под сијалицом. У мојој просторји није било електрике и сијалице. За расвјету користио сам лампу на гас – петролеј са цилиндром.

Једне недјеље морао сам остати  у школи ради међуразредних спортских такмичења. Бранио сам фудбал и рукомет. Читав дан нисам ништа окусио, осим воде . Кад сам дошао кући појео сам много црвених ротквица из Адемове њиве, које сам још морао крадом из земље повадити и мало од блата опрати. Од њих је настала мука у стомаку, па сам се исповраћао. Много исцрпљен и уморан преспавао сам ноћ, као топ, што народ каже.
Мајка Радојка - испраћај у војску
Ујутру је брат Жарко бициклом донио у спортској торби пуно хране.  Мајка Радојка спремила је торбу и послала га из села да довезе у Дервенту. Жарко је испричао да се мајка била забринула за мене и рекла да брзо иде како дијете не би цркло од глади. Жарку је било драго да дође у Дервенту бициклом, јер се ријетко кад таква прилика указивала.Једном је дошао бициклом по снијегу и леду.

Живјело се , учило и ишло у школу, од понедјељка до суботе. Са комадом погаче, двоје, троје куваних јаја и режањ сланине. Ако је и то преостало код куће, гдје је било још осморо дјец. Био сам са сетром Бебом близанкињом најмлађи.Оца смо изгубили рано. Умро је кад сам имао пет година. Мајка је сваки пут мој дио чувала и крила од многобројних гладних уста да би ми у недјељу кад се враћам у Дервенту спремила као јело за читаву сљедећу седмицу. Увијек је говорила да мора барем мене , као  девето дијете послати даље у школу.
Тад се читаво љето ишло бос...!!!! ( негдје 1957-1958.година.)
И тако је било сваке седмице, од Дервенте до села. Зато нисам имао времена за суботње и недјељње шетње по граду и упознавање дјевојака из учитељске школе и других средњих школа, које су се некако лијепиле више за гимназијалце, него за будуће учитеље. Никад нисам сазнао,зашто ?

Мени је то вријеме и таква ситуација можда и некако погодовала да не излазим у град. Био сам без одјеће, која би одговарала за изласке у град или излет са дјевојчицама. Оне су обично биле пристојно и лијепо обучене и напросто киптиле од црвенила и љепоте. Стидио сам се своје одјеће, а можда оне и нису на то гледале толико колико се мени чинило.

Момци и дјевојке са села, који су се школовали  у средњим школама по градовима љети би долазили кући. Окупљали су се и састајали на сеоским зборовима - игранка и тако су се стицала нова познаства међу њима и рађале прве љубави.

Ето , тако је то било некад !

Текст и фотоси : by Савко Пећић Песа

среда, 31. децембар 2014.

ПЕЋИЋИ И ЊИХОВО ПОРИЈЕКЛО

У селу Појезна код Дервенте много је старих породица које су очувале сјећање на своје поријекло и традицију, као што су Симићи,Старчевићи,Икићи, Продићи, Вујчићи, Бркићи, Планинчевићи, Марићи и други. Неке су породице потпуно изумрле и не постоје више, као што су Станковићи, којих има и сада у Осињи.
Породица Пећића је једна од старијих и бројнијих у селу Појезна. Само у Појезни има више од 50 домаћинсатва, а не мали број их је по свијету закућио,па се Пећићи могу сусрести у Србији, Словенији, Њемачкој, Холандији, а највише у Дервенти. Још увијек се сви својатају и рођаче,те женидбе није било никада једних између других. Веома су поносни на своје презиме и чувају га као дио нечег чиме се поносе.
Кад су први Пећићи дошли на подручје у селу гдје данас живе, није познато,а није нигдје ни записано. Зна се само да је то било негдје давно и да су дошли испод планине,а које планине и то се тачно не зна. Било је то највјероватније почетком или средином 17 вијека.
Постоје нагађања да су Пећићи дошли од Пећи у Србији са Косова и зато се зову Пећићи.
Опет, други кажу, што је највјероватније, да је испод планине Влашић некада давно дошао чобан Цвијан са синовима Ћетојем, Стојаном и Газибаром. Цвијанов отац се звао Пећо, од чега је настало презиме Пећић. То се дешава у доба када настају презимена, негдје доласком Турака на ова подручја. Тако је настало првобитно, Цвијан Пећићев,а онда Цвијан Пећић.
Нигдје у неким посебним књигама нема да су се Пећићи другачије назвали,а из именослова и презимена, многих под Влашићких села и од Борја нема таквог изворног презимена.Што није случај за остала многобројна презимена на подручју подкрњинског краја која се подударају са презименима са планине.То значи, да је презиме Пећић настало тек доласком у село Појезну. Најстарији Пећић по имену који се помиње и записано у стаблу је Цвијан, који је рођен 1820.године, чији се отац звао Пећо.        
Недељко Пећић је живио дуго ,скоро је био доживио деведесет година и знао је доста о поријеклу Пећића, тако је он причао,пред крај прошлог вијека.
- Некада давно у зиму са својим стадом чобани су силазили с планине у ниже крајеве да презиме. Тако је и неки Цвијан (око 1810.), од оца Пеће долазио и зимовао на овим крајевима. Једног прољећа Цвијана су задржали Спасојевићи из Доњих Церана код којих је зиме зимовао, да им буде комшија јер тада је у селу било свега неколико кућа. Он је на то пристао и са собом је довео оца Пећу и три сина, Газибара (1838.), Ћетоја (1840.), и Стојана (1842.). Ћетоја се одијелио и прешао на друго брдо,а Стојан је као најмлађи остао на старом огњишту гдје је започео живот њихов отац Цвијан, звани Пећо по оцу. Газибара није дуго живио, био је онако више шерет и нерадник,није се женио и није имао насљедника, али ће Цвијанови по њему добити надимак Газибаре.
Најстарији споменик на коме се нешто може прочитати о Пећићима, је споменик Стојану Пећићу у Појезни , на коме пише да је умро 28.децембра 1901.године и иза себе оставио четири сина Теодора,Алексу,Андрију и Јову и двије кћери Марицу и Јеку. Најмлађи Јово имаше два сина, Душана и Милана. Душан је стекао девоторо дјеце, седам синова и двије кћери,а млад умрије од свега 46 година старости 1955.године. Иза њега остала  су дјеца са мајком Радојком које је подизала у сирумаштву и биједи али је ипак успјела усмјерити на прави пут многобројну своју дјецу, Вујадина, Богдана, Стојана, Босиљку, Јову, Жарка, Ђорђа,Савка и Алексију.
Син Цвијанов, Ћетоје стече синове Симеуна (1861.) и Ђорђу,(1877.). Симеун стече синове, Стјепана,(1900),Спасоја (1904.), Лука (1909.) и Уроша (1929.). Ђорђо стече синове, Здравка (1917.),Нинка (1922.),Стевана (1926.)Милоша (1928.),и Гостимира (1933.).
*Између ових података појављују се Пећићи звани Јошкићи, а најстарији међу њима је Ђорђо, који је стекао синове Јову и Глигора, који није имао насљедника. Чији је син Ђорђо , то се не зна, али је највјероватније у уској вези са Пећом. Јово је имао синове, Рајка, Љубу и Васкрсију. Рајко и Васкрсија су остали без насљедника, док је Љубо стекао синове Миланка, Десимира и Чеду.
Тако су настали Пећићи  по надимцима Јошкићи,Ћетојевћи по Ћетоју и Газибаре по Газибари,причао је Недељко.
Није баш познато како је дошло касније до подјеле по надимцима на Ајкиће и Цвијановиће, међу Пећићима званим Газибаре.
Сви ови надимци нису никада постали презиме, нити се ко љутио кад га назове неко тим надимком, јер Пећићи су се тешко одрицали свог презимена и увијек су остајали Пећићи, а крсна слава је свима Ђурђевдан, то јест Свети Георгије.
Касније су у Појезну на своје имање, Пећићи за комшије доселили Станчиће испод Љубића и с њима се ородили.
И поред тога што су се фамилије изродиле и преко деветог кољена, Пећиући никад ни помишљали нису да се жене или удају међу Пећићима, па се и сада рођакају са најудаљенијом фамилијом Пећића.
Одувијек прогресивни и напредни и кад су били нешколовани ,а посебно школовани,поносни и чврсти у вјери и свом држању били су цијењени и оспоровани кроз вријеме.Своју вјеру у краља и отаџбину нису никада губили.Стога ће у Другом свјетском рату бити на страни краљеве војске, а и као скојевац и комуниста, Недељко познати трговац у Дервенти, који је одселио касније у Вуковар и тамо скончао свој живот. Послије рата слиједи вријеме кад се није због тога могло напредовати,а ни школе одабирати.Одувијек испуњени истим идеалима Пећићи су знали ко су и шта су, вјерујући у себе и прихватајући оно што је прогресивно.На вријеме су увидјели и позитивне ствари и идеје нове државе, па су прихватали те идеје, те били први на свакој новом покретању акције у селу Појезна.Први су били увијек у акцијама и подржавали народни развој,посебно свог краја.
Кућа у којој су се изродили и почели разилазити Пећићи је и сад у добром стању. Наравно имала је доста поправки и преправки до садашњег изгледа. Првобитно је била брвнара,покривена даском,а онда негдје за вријеме Краљевине Југославије поправљена озидана и покривена ситним цријпом. Чак постоји винова лоза, за коју се не зна од када је ту засађена,а говори се да ју је засадили први Пећићи који су дошли и ту се скућили.
Има их доста школованих, врсних занатлија, а још највећи број се бави пољопривредом на селу. Има и богатих и власника великог богаства. Милан Пећић је власник познате бензинске пумпе ''Нада'' у Дервенти, а Ристо Пећић пилане у Појезни. По свијету су већ достигли до доктора наука.
Пећићи су цијењени као људи - фамилија и имају пријатељства међу свим народима, Бошњацима, Хрватима и чак постоје родбинске везе удајом или женидобом између.
За сада само је пронађено презиме Пећића у Трстенику Србија ,гдје има пет кућа,али са овим Пећићима немају никакве родбинске везе. Постоји нека тврдња да су и они дошли од Пећи и да су била два брата која су отишла на двије стране, један према Босни,а други према Србији и тако се никада више видјели нису.Након упознавања ипак се посјећују и наврате једни другима јер су пријатељства створена кроз културно-забавне сусрете.
(Напомена : Ако су неки подаци, које је аутор навео не слажу с неким потврднијим доказима, онда то није учињено намјерно, јер сакупљати податке од многих извора и живе ријечи без писаних доказа, увијек прозводе и понеку грешку. Ипак ово је до сада најтачнији и изворнији писани траг о Пећићима. )
У Појезни , 2014.године.

Савко ПЕЋИЋ ПЕСА