Приказивање постова са ознаком Osinja. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Osinja. Прикажи све постове

субота, 12. децембар 2015.

''МИЛИЋЕВ ГРОБ''



                                                    Црква Св. Илије Пророка из 1893.године у Појезни
            Петар М.Богуновић и његова супруга Даница су прије другог свјетског рата радили као учитељи у селу Прибинић, општина Теслић. 1937. године Петар је издао монографију под називом ИЗ УСОРСКОГ КРАЈА И ОКОЛИНЕ,која је отштампана у штампарији "Просвета"<сарајево 1937.године у којој пишући о простору села Прибинић говори:" на блиској удаљености од културног средишта овога села што чини српска конфесионална школа,више удобних зграда за потребе овдашњих шумских предузећа,налази се запуштени гроб, којег народ назива "Милићев гроб". То је гроб гласовитог хајдука Милића Икића из села Осиње,кога је Турски зулум натјерао у планине, Са својом четом много је страха и бриге задавао Турцима. Када се 1871. године,гоњен од Турских пандура,хтио да пребаци у Борја планину,дочекаше га Турци и убише. Пошто су му отсјекли главу и узели оружје и новац,однесоше одсјечену главу у Тешањ, гдје је на гради три недјеље висила на концу,на страх хришћанима а на весеље Турској редифи,која је тиме побједу славила. Народ,којем је Милић био заштитник и осветник,закопа на мјесту погибије његово тијело криомице од Турака."

Савко Пећић Песа
 

уторак, 03. новембар 2015.

МОЈА ШКОЛА



Шести разред 1961./62.година,наставаница и разредник Мара Дуспара
Стоје с лијева: Миољка Новић, Загорка Ђурић,Марица Бабић, Миланка Лукић,Јагода Василић,Босиљка Панзаловић, наставница Мара Дуспара,Нада Ђурић, Милица Вукичевић.Поповић ...Љубица Панзаловић,Љубица Стјепановић,
Чуче: Владо Милошевић, Милован Станић, Душан Илић, Васић ...Бошко Спасојевић,пок. Ново Лукић, Станимир Радојчић,Ново Бабић,пок. Радивоје Кукић,Драго Пијетловић.
Леже: Марко Лисичић, пок. Игњатија Марић, Савко Пећић и с капом Милан Добриловић, звани Штуцо.
 Зграда шестогодишње школе у Осињи 1961/62.година.
Након завршених четири разреда школе у Појезни требало је наставити даље школовање. Било је то веома тешко питање и скоро не рјешиво у том времену 1956./ 57.године.Први разред сам започео код учитељице Радојке Кандић. Била је родом, негдје од Травника, колико се сјећам,а муж је био Младен, који је сваке седмице долазио из Травника.Она ме учила кратко у првом разреду,а онда је дошла наша учитељица Рефија Езић из Босанског Брода. Учитељица Рефија је била веома строга учитељица. Она ме је учила у првом и другом разреду.Тад је Рефија отишла из Појезне,а дошла је нова учитељица,  Ана Самарџић , касније ће се удати за Драгана Радића из Појезне.Учитељица Ана ме учила у трећем и четвртом разреду. У школу је ишла сестра близанкиња Алексија,а сви су је звали Беба. Тад сам први пут почео читати књиге. Учитељица Ана је из своје библиотеке посудила дјела Карла Маја, па сам тада прочитао роман Робинзон Крусо и друге.Мислим да сам тада , већ заволио читање књига.

Након завршетка четвртог разреда добио сам књигу, као награду, за одлично учење, скраћену верзију Робинзона Круса са илустрацијама. Тог дана, на завршетку четвртог разреда и подјели свједожби, добро се сјећам, још ме једна ствар много обрадовала. Најстарији брат Вујадин био је столар и након веће зараде купио је  и донио у кућу радио. Радио је тада био ријетка справа у граду, а поготово на селу. Струје није било, па су били ''паклићи'', велики, тешки, скоро више од три килограма. Морали су се пунити сваких , барем нкон годину дана. Антена је дигнута на кућу и развучена до штале да би се ухватио средњи талас из далека. Батерија - Паклић се морао чувати да се не троши, па је радио укључиван, само кад су вијести и емисија ''Село весело'' , која је емитована недјељом на радију  Београд, са Чакљом и Мијом Алексићем. То је била емисија, која се тада највише слушала, а у кући се окупљало много народа да би је слушало. Људи су пуцали од смијеха, вицевима, причицима и другом. ''Сједи дједа на врх сламе, брковима плаши вране'', остало ми је у сјећању из ове емисије. Након емисије, дуго се препричавало што се слушало,а понеко дјете је научило, скоро сву емисију напамет.

Недјељом би се,одрасли, као публика, дјеца и омладина окупили у нашем дворишту и ту смо играли фудбал до почетка радио преноса утакмице, првенства Југославије, или ако је играла репрезентација Југославије. Играло се на више датих голова, као тимови Црвена звијезда и Партизан. Како је ко за кога навијао, тако је био у тиму. Боља је увијек била Црвена звијезда, гдје сам ја бранио,а мање играо, јер је била велика конкуренција за улазак у тим.

Слушали смо пренос и сјећам се да смо тих година побиједили Мађарску са 1:0, на НЕП стадиону у Будимпешти,а гол је постигао Галић. Била је то прва побједа, након много година. Пренос је вршио Радивоје Марковић,преко радија Београд.

У селу је наш радио био трећи и најбољи, а већ раније су имали у Појезни , собосликар-молер Љубо Планинчевић и траговац Драгутин Катанић. И ми смо из куће,а било нас је много дјеце, до тада ишли код Планинчевића да слушамо пренос утакмица са Фудбалског првенства, које је тада одржано у Чилеу.

Доласком јесени и почетка нове школске године настају моје муке , гдје и како наставити школовање.У Осињи је била шестогодишња школа,а због тога што није било наставника, речено је да се неће уписивати ученици те године. Неколико пута сам у љето, август  ишао у Осињу, али никада нисам нашао никога да би уписивао у школу. Подворник Глигор Тривуновић је једном рекао да неће бити уписа, јер нема учитеља. Тад сам оштетио свједожбу коломазом са дрвених кола. Наиме, тад су запреге, коњи или волови возили кола дрвена, или гвоздена,а осовине су подмазиване коломазом, који се куповао у задрузи (задругу су сви називали продавницу у селу). Ко није имао зашто купити колмаз, подмазивао би са свињском масти, што је било много лошије и оштећивало је више осовине кола. Имао сам неке кратке црне гаће и кошуљицу жуте боје са неким цртежима. Кошуљица је била сва у неким шарама. Од обуће нисам имао ништа, јер се тад љети у селу ишло без обуће, то јест бос. Не знам, како и од куда у мали  џеп кошуље је доспио грумен коломаза, па се моја свједожба уколомазила. То сам очистио, али је флека остала од масноће и црне боје. Мене је то много плашило да не узму свједожбу за важећу, због флеке, и да ме учитељи ради тога не приме у школу. Свједожба је сачвувана до данас и сада постоји са флеком. Нико ме никада није питао, како је уфлекана. Старији брат Ђорђе – Ђоле је већ похађао седми разред у Брестову, што је мало даље од Осиње и требало је прелазити ријеку Илову. Веома рано је устајао, да би стигао у школу. Био је потпуни мрак, па се мајка много плашила за њега, али је он ишао са неким другарима,па се нису плашили.До школе у Појезни га је пратио наш пас звани Шарго,ту се састајао са другарима и настављао пут у Брестово,а Шарго би се сам вратио кући.

Ја сам хтио да се упишем у пети разред у Брестову, али мајка Радојка није допуштала. Прво, што није имала од чега да ми купи обућу, одјећу и књиге,а друго, оно најважније плашила се да нећу моћи ићи тако далеко у школу, јер сам био нејачак. Сестру Бебу, близанкињу није никако имала намјеру да даље школује, тако да она није завршила неку већу школу од четири разреда. Једног дан сам побјегао од куће и кренуо за село Брестово,али нисам тамо отишао, јер сам чуо да је у Осињу дошао наставник и да се врши упис у пети разред. Школа је већ била почела и каснило се око 15 дана.Узмем своју свједожбу и упишем се у пети разред и тако започнем школовање у овој школи. Наставница је била Дуспатра Мара, а математику и физику је предавао Недељко Штамбак родом из Далмације. Оженио је српкињу Стану Спасојевића из Доњих Церана и с њом стекао двоје дјеце.Остао је дуго у Осињи. Био је цијењен у свим селима осињског краја. Куд апсурда, започе рат 1992.године и Недељко постаде један од коловођа ХВО(Хрватског вијећа одбране) у Дервенти,а знао је, кажу да изјави, како му је циљ да заузме Осињу и Појезну. Погинуо је , одмах на почетку рата 1992.године. Како се касније сазнало у једном обрачуну у редовима ХВО Дервента. Што је наставника омиљеног у Осињи на то натјерало да буде такав, остало је непознато, али објективно речено, био је добар наставник.

Зграда шестогодишње школе у Осињи је била испод садашње православне цркве, посвећене светом Пантелејмону. На том мјесту је након рушења старе оронуле зграде направљен Парохијски дом. У тој школи завршим пети и наставим похађати шести разред. При крају шестог разреда, то јест 28. маја 1962.године пријеђемо у новоизграђену осињску осмољетку ,која ће добити име по овдашњем борцу НОР-а (Другог свјетског рата) из Доњих Церана Ђорђи Панзаловићу. Овај датум се у овој школи обиљежава као дан школе.Ту сам завршио седми и осми разред. Занимљиво, да је у седмом и осмом разреду Хемију предавала , моја учитељица из Појезне Рефија Езић. Е , од ње сам научио уредност и тачност у раду. Исто тако, наставник биологије Асим Хоџић, који ми је предавао у Осињи, касније ће ми предавати Биологију у гимназији. Након завршетка осмог разреда школовање сам хтио да наставим у Дервенти, па да изучим за учитеља. То ми се омакло, па сам завршио гимназију, а касније и студије, гдје сам дипломирао на ВТШ у Загребу.


Текст и фотоси : by Савко Пећић Песа

среда, 04. фебруар 2015.

О ОСИЊИ ИЗ АРХИВЕ


Све је исто само нисмо знали
''Пред сваке изборе за народне посланике и за предсједника општине обећавана је изградња пута Осиња – Станари, односно Осиња – Лупљаница. У предизборној кампањи давана су средства и пут се почињао правити, а чим избори прођу, радови су престајали и тако се понављало од избора до избора.''
Тако је то било прије 95 година, или у прошлом вијеку, као и сада, обећања пуно,а мало се чега испуни. Битно је да се избори добију, а народ нека чека сљедећу параду.
У прошлом 20.вијеку , за вријеме краљевине Југославије, Осиња је била општина. Овој општини су припадала села: Осиња, Црнча,Појезна, Доњи и Горњи Церани, Дријен и Горњи Детлак.Општина је из Драгаловаца пресељена  1920.године у Осињу гдје је било сједиште, да би већ 1921.премјештено у Појезну у задружну зграду,која је била пониж школе.Након двије године кад је опао интрес земљорадника за удруживање, Општина је преселила, опет у Осињу, у кућу Јове Новића. У овој кући општина је била све до 1937.године., а тада је преселила у Горње Церане, у кућу Милоша Антонића и, најзад,1939.године поново преселила у Осињу у зграду бившег дућана Панте Кукића.
Осињско подручје је тада припадало Жандармеријској станици Драгаловци. Жандари су патролирали по селима ,а познат је био поднаредник Јово Тркуља, који се дуго памтио,као строг жандар.
Начелника општине бирали су грађани, али срески начелник је имао другостепену власт. Срез је био у Тешњу. Општина Осиња је имала 21 одборника. За изборе прављене су кандидатске листе,а листа која је добијала највише гласова, њен носилац листе постајао је предсједник општине. У селима су бирани кнезови на скуповима сељака. Он је био главна везеа између народа и општине. Сваке недјеље одржавани су скупови сељацима,а скуп се сазивао клепалом. На скуповима су преношена наређења,уручивана службена пошта.
Општина је имала свој буџет,који је сакупљан од пореза.
За вријеме старе Југославије предсједници општина у Осињи били су : Новић Јово из Осиње,Тошић Томо из Дријена,Спасојевић Никола из Доњих Церана и Јелић Саво из Осиње.


Tekst i crteži : by Савко Пећић Песа

(Кориштени материјали из монографија Осиња 1982.године.)