РЕШЕТО

РЕШЕТО ЗА РЕЂЕЊЕ  ЖИТА

Пшеница, раж, јечам, зоб није се обрађивала , то јест обављала вршидба на исти начин као у данашње вријеме. Пшеницу је прво требало пожњети  на њиви ручно српом, па повезати у снопове са ужадима која су се правила од струкова пшенице. Касније ће се пшеница косити косом, што је олакшало рад, јер за жетву српом требало је много више жетелаца, а за један да косом је могао један косац да уради више него десетак жетелаца. Снопови су слагани у купе или крстине и тако једно вријеме стајали на стрњишту, па тек онда одвожени на харман – арман који је био у домаћинском дворишту ближе шталама. Арман је површина на земљишту обично десет са десет метара дужине и ширине,а могао је да буде и већи. Са одређеног мјеста гдје домаћин одреди да ће бити арман са површине се скине слој са травом, па остане само углачана земља. Арман је служио послије за многе друге радове, као што је обијање граха,вршидбу соје и смиљкете, као и друге послове, јер се на земљи лакше моглопо купити  зрневље и није се губило у трави.

РЕШЕТО

Пшеница се обијала некада ручно, па гажена стоком,а онда је усавршено гефло, којим је покретана машина с бубњем на коме су били гвоздени клинови и обијали зрневље пшенице са класа . Што се брже бубањ окретао боље је обијао из класа пшеницу. Ипак наовакав начин доста је пшенице остајало у слами. Гефло су покретали коњи трчећи у круг. Затим ће машину покретати мотори. Најпознатији мотор за те намјене је је био аран. Машина с бубњем је називана машина ''бљувара'', коју је окретао јак мотор на пренос кајишем, па се бубањ веома брзо окретао и боље избијао зрна из класа. За овај посао вршидбе требало је много радника. Мајстор , који је залагао снопове, затим додовач,његов помоћник и неколико радника који су додавали снопове, сјекли ужад. Машина би брзо гутала пшеницу и избацивала сламу, зрна и пљеву заједно. То би други радници вилама претресали и издвајали сламу од зрна и пљеве. За тај посао је требало десетак радника који су вилама истресали сламу, све до радника који су дјели – слагали у стог сламу. Један радник уз стожину, који знао обликовати стог а два радника су дизала рогуљама сламу. За вршидбу пшенице на овакав начин требало је тридесетак радника, то јест вршилаца. Након што се пшеница издвоји са пљевом , онда се реди на решету. Решето су окретала најмањер два радника и  још два или три радника пунили су џакове пшеницом и односили у амбар. Пљева се острањивала на страну. Некад се све користило, слама, пљева и род пшенице. Пшеница за исхрану  људи , живине и стоке, ако је било вишка,а пљева за градњу ћерпића као везивно ткиво, док је слама стављана као простирка за стоку и на тај начин правило стајско ђубриво.Појавом дреша решето неће више бити потребно. Данас се комбајнима одмах одвоја пшеница у зрну на њиви,а због других материјала градње и гнојења њива, пљева и слама нису више потребни.

Решето које је сачувано у породици Недељка Чолића.

Истресање вилама из сламе трине и пшенице. Прављење стогова сламе. 

Машина бљувара, покреће је мотор звани ''аран''

Фотоси и текст:  by Савко Пећић Песа

ЧАМАЦ СТАР 300 ГОДИНА

         Народна библиотека ''Бранко Радичевић'' у Дервенти поред библиотетичке дјелатности у свом организационом саставу има и Завичајну музејску збирку. Грађа за музејску збирку је започела да се прикупља још прије тридесет и више година и у њој се налазе вриједни сачувани предмети из разних временских раздобља,као и фотографије.Међу експонатима посебно су запажени етно примјерци дервентског краја. Истина Завичајна музејска збирка није још након рата отворена за јавност,али на томе сада ради један радник дипломирани етнолог,па се ускоро може очекивати да би Музејска збирка могла бити приступачна и отворена за јавност.Неки њени експонати су у току рата оштећени,па је потребно све то довести на онакво стање како је то некада изгледало.

            Посебно интресантан експонат у Завичајној музејској збирци је чамац који је сасвим случајно пронађен у у Босанском Дубочцу на ријеци Сави.Мјештани су негдје у августу 1988.године товарећи шљунак наишли на комад дрвета веће дужине и на први поглед нису на то обраћали пажњу.Кад је дрво откопано нешто више, могло се видјети да се не ради о обичном трулом пању дрвета него о  неком предмету који је личио на чамац.Мјештани су о том  вриједном проналаску обавијестили тадшње раднике Завичајног музеја који су пажљиво чамац извадили из шљунка , заштитили од даљих оштећена и пренијели у Дервенту.Чамац је направљен од једног дебла великог дрвета тесањем и копањем удубљења. Дубина је око 4о,а ширина 60 до 70 цантиметра,док је дужина нешто више од 6 метара.

Процјењује се да би овај чамац могао бити стар 300 година ,па чак и много више. Мјесто израде чамца није утврђено,а сасвим је непознат овакав начин израде чамаца.Имајући у виду да је дрво храстово, могло би се закључити да је могуће поријекло храста са  планине Мотајице гдје га има доста и сада и да је израђен и његов власник био  неки од мјештана из неких од села поред Саве. Ни најстарији мјештани се не сјећају било каквих прича о сличном чамцу на том крају и његовом власнику.

      Нема писаног трага,а нити било ко памти да су чамци на такав начин израђивани уз Саву на овим крајевима у новије вријеме,па је старост сигурно велика,јер се технологија градње чамаца од дасака већ одавно познаје и практикује.

             Tekst i fotosi : by Савко ПЕЋИЋ ПЕСА

Старе ограде

 

Стара ограда од цјепаница, која се слагала једна на другу између кочева на повез од прућа, најчешће врбе, овдје на слици умјесто прућа  је жица! Ово је ограда од наложница, јер су цјепанице наслагане једна на другу,па отуда наложница. Неки кажу да је то врљика,па отуда и ограда се назива врљичарка. Углавном, данас је веома ријетко наћи ограду од наложница, односно врљика.

Савко Пећић Песа

ПРАНГИЈА

ЗАБОРАВЉЕНИ ’’ТОП’’ ЗА ЗАБАВЕ И СВАДБЕ !

Пише : Савко Пећић Песа

Дервента, 2005.године.

            Кад би било кога сад упитали о кавом се предмету или направи ради вјероватно да само изузетни познаваоци би рекли о чему је ријеч.Ријетко се може наћи и у музејима као да јој није ни тамо било мјеста,а толико је некада нешто значила и означавала. То је прангија која није ушла нигдје у књиге сликом и поред тога што се њено име често изговара.Напримјер,најчешће ,а да не знају ни како изгледа ,многи и би да имају као прангију,чврсту и јаку да испали као топ.Прангија ,заправо и јесте мали топ из кога се није пуцало као из оружја , него је служила за почасне паљбе о светковинама и за показивање времена.

            -Тако би ,кад дође дванест сати ''одгулила'' прангија и знало би се да је настало подне. Њом се означавао почетак и завршетак молитве у цркви.Ено чула се прангија,треба ићи на молитву,памтим и ја као дијете. Исто тако о светковинама из прангије се прангијало и пуцало до зоре,прича Душан Јелић,који је сачувао прангију.

Он  је пронашао у рушевинама правосланог храма у Дервенти заједно са већ покојним Миланом Попаром и сачувао.

У дервентској цркви биле су двије прангије, а само је пронађена једна,сјећа се он и напомиње да је и у Појезни код цркве била једна прангија,те да за друге цркве није сигуран да су имале прангију.Покојни свештеник Ново Петровић их је чувао,али није вјероватно никад очекивао док је био жив да ће у рату бити порушена црква у којој је читав живот служио,а с њом ће нестати и прангије.

Прангија ове величине је тешка више од 10 килограма,ливена је од туча,као и сви стари топови. Пунила се и набијала барутом,а при дну има мали отвор кроз који се фитиљом палила барутна смјеса која је експлозивно сагоријевала,са веома јаком детонацијом.С њом су руковали и пуцали само изучени за то људи.

И тако нестале су прангије старе као и дервентска црква посвећена Успенију Пресвете Богородице која је направљена 1855.године,а негдје тад је започело и прангијање са прангијама које су наручиване чак у Бечу.Одиграле су своју улогу,поготово што још увијек у то вријеме употреба црквених звона није дозвољавана од турске власти.

-Сјећам се добро,отац Миливоје ми је био свештеник,а и дјед Марко,па сам и рођен уз цркву и поред цркве сам боравио ишао у школу и видио шта све има и како се ради око цркве и у цркви.Као дијете волио сам кад се пуца из прангије.Величина славе или светковине се мјерила колико су прангије радиле,говорило се и препричавало дуго послије неког вјенчања у цркви како су и прангије пуцале,а то није могао да приреди баш свако,сјећа се Душан Јелић.

Фотос и текст: by Савко ПЕЋИЋ ПЕСА

Oсињани тргају од заборава

Удружење жена Осиња организовало је изложбу етно предмета,посијело-радиље, народна кола и припремиле народна јела овог краја,која су посјетиоци могли да пробају и окусе драж прошлости и чистоте домаће хране.

Тектс и фотографије: Савко Пећић Песа

срп

Срп је био веома корисна алтака у сваком домаћинству.Користио се за жетву пшенице и осталих стрних жита. Руковет по руковет до снопа.Такође се користио за жетву кукурузовине,сијерка,сунцокрета и друго.

Сваки способни члан домаћинства,који је могао да ради на њиви имао је свој срп.За вријеме великих моба,жетве пшенице ,срп се позајмљивао из једне куће у другу. Наравно са српом се могло ужети и мало траве, те сасјећи коров око куће, кад није било тримера, као данас.

Fotografija i tekst: by Савко Пећић Песа