Приказивање постова са ознаком sjećanja. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком sjećanja. Прикажи све постове

недеља, 26. март 2017.

ЛАЋКО



ДЕРВЕНТСКО И ГЛАМОЧКО ГЛУВО
( Јовичић Свети Лаћку, фебруара – 2016.)
-изненада преминуо 20.3.2017.године-
Гледам очима чари Дервенте
живот остао у Гламочу
поглед се губи изнад Динаре
Рунолиста нема више 
неко га је прије убрао

Чобански кромпир из ватре 
по њивама торови нестали
коло не игра на гумну јопет 
нити се топот чује и јопет
а тупи ударци коњске запреге
галопирају срцем које се стеже
и обруче око вена прави

Не стиже се погледом даљина
до загрљаја плавог неба
које нигдје тако не плави
него у Гламочу ноћном ведрином
лутајући дервентским улицама
гледајући у празан мјесец
дрхтим у својој судбини

Дервенту би дао за Гламоч
а Гламоч са Дервентом 
стрпао у њедра поред срца 
да заједно вјечно спавамо
миришући Рунолист са Динаре
у гламочком пољу кромпира
и да чујем јопет – оно моје
глуво гламочко.

Фотоси и пјесма : Савко Пећић Песа


четвртак, 09. фебруар 2017.

ПОЈЕЖАНИ ИЗВОЗИЛИ БИБЕТИНУ У ЕНГЛЕСКУ

Мало се зна, али је остало забиљежено да је из Појезне први извоз робе и производа у иностранство био извоз за Енглеску.
По завршетку Другог свјетског рата, владала је у Европи несташица свих врста меса, па и бибетине, која је највише тражена у Енглеској. То је дошло и до наших крајева, па су људи почели да узгајају бибе више него прије.
Кад бибе порасту до довољне тежине вршен је откуп. Из села за то је био задужен пољар Гавро Пијетловић . Све би сељаци своје  ћурке дотјерали на једно мјесто у селу, гдје им је вршена исплата на лицу мјеста. Гавро је сакупљао јата и сам на стотине ћурки тјерао до Прњавора, гдје их предавао накупцима, који су обезбјеђивали унапријед новац за откуп ћурки по селу.
Кад се каже тјерао, чини се чудно и  интресантно , али је било тако. Бибе нису превожене, него су тјеране путем, као ситна стока у јату. Ћурке – бибе су биле веома дисциплиноване приликом тјерања, тако да тај посао није био нарочито тежак. Гаври је требао само један штап, којим је управљао гдје да скрену и наставе пут. Тјерајући бибе у Прњавор Гавро никад није изгубио ни једну бибу.Успут их је  помало хранио житом.
Послије су Гавру прозвали Бибац. Тако су га до краја живота називали,говорећи Гавро Бибац, а не Гавро Пијетловић. И сада његову фамилију Пијетловића у Појезни називају ''бибцима''.

Текст и фотос: by Савко Пећић Песа

понедељак, 16. јануар 2017.

РАКИЈА КАРАМУТУША И ШЉИВА

РАКИЈА И КАЗАН 

Прије су били мали казани за  печење ракије. Бакарни суд – котлић, У њега је могло да стане највише , од 30-40 литара кома.
Туљак је био од дрвета, цијев од дрвета,чабар од древета. Све се морало лијепити блатом да се не сасуши и цури кроз рупе, пара алкохола и врела вода из чабра. Туљак се стави на котлић и такође облијепи иловачом, рјеђе кашом од брашна. Испод бакарног котлића се заложи ватра и тако се ракија пекла. На овај начин се мало ракије добијало, јер због мале количине кома и због дрвених цијеви није се могло много ни извадити јачег алкохола. Мало бољи домаћини су хватали ракију од  20 до 22 степена, док је углавном се узимало као мјера 12 до 15 степени.Такве се ракије могло више попити, али је послије много бољела глава, због веће количине метил алкохола који се остао у слабој ракији. Кад из казана не цури више алкохол, него само течност има мирис алкохола,то се звала патока. Данас људи ракију јачине 12- 15 степени не ваде , то је за њих патока.
На сваки казан ракије се морао платити порез. Зато су казани постављани уз потоке и шумице. Уствари постављани су тамо гдје има воде и гдје се из даљине не може видјети да се пуши дим, како порезници и милиција не би открили печење ракије. Послије , кад је укинут порез на печење ракије, престало се крити, али су и даље казани постављани поред воде,потока , уређених извора, званих устава или азна.
Печење ракијуе у селу је било интресантно и радови коме су се многи радовали. Кад све добро роди,а поготово шљивици , ракија се пекла данима,а казан није преношен с једног мјеста на друго, него се ком довозио до казана.
Цртеж: Изглед старог казана 
Кад почне сезона печења ракије,а то је с јесени, почетком и крајем септембра, онда се око казана окупи много озбиљних људи , момака и дјеце. Дјеци је то било интресантно из више разлога. Испод жара у лужини се пекао кромпир и јесењи печењци. У листу од купуса се пекла кукуруза, пшенична и ражева погача. Знало се окупити много свијета, па се првих десетак казана попије и тако дочека ноћ поред казана. 
Пјевало се и шаргијало. Дјецу су привлачиле приче старијих које су често биле оне страшне о ратовању и бојевима ,сусрет с вуковима, о разним приказама и ђаволским колима. Веома лијепо је било слушати, нарочито оне који су знали много прича и јунаштава о хајдуковању и из битака.
Чим би пао мрак , дјецу би хватао страх, И све би се више увлачили неком у крило. Сами нису смјела отићи кући кад падне мрак.
Тако сам и ја некоме у крилу заспао и никада не знам ко ме је донио до куће у кревет, јер сам увијек заспао поред казана, а будио се код куће у кревету.

Текст, фотоc и цртеж: by Савко Пећић Песа

четвртак, 21. јануар 2016.

МОЈ ОТАЦ ДУШАН

 
 
Мој отац Душан и мајка Радојка стекли су десеторо дјеце. Нажалост, наша сестра, мала Милица у ратним данима и одмах иза рата кад је живот заиста био тежак је обољела и није преживјела.
Ја и моја сестра Алексија Беба - близанкиња били смо најмлађи. Рођени смо 1949. године,а отац је умро 1955. године. Нисмо га ни упамтили али се по причама сјећамо неких његових навика. Био је  кажу добар и миран човјек и вриједан сељак. Први би са својом воловском запрегом обрадио своје њиве и онда помагао и другма. Волио је да калеми, па се по нашем крају и сада могу наћи огромни стари калеми разних воћака које је отац Душан калмио. У прољеће би носио са собом ножић - чакију и младице од воћа и гдје би год нашао подлогу за калемљење ту је накаламио младицу , а то је остајало и расло поред путева, шумарака и башти, јер људи нису сјекли калеме, чак у сред њиве.
Ово је кућа у селу Појезна у којој смо сви рођени и живјели.Уствари, то је кућа  и огњиште одакле су се изродили сви Пећићи. Првобитно је била брвнара, а негдје пред Други свјетски рат је озидана и промијењен дрвени кров са баџом у средини куће гдје је било огњиште са веригама. Кућа је тада покривена бибер цријепом, који и сада траје.

Текст и фотоси : by Савко Пећић Песа

понедељак, 21. децембар 2015.

АРАН

 
Добри стари аран.
На селу су одувијек радови били разноврсни, али некада су они били различитији и другачији, него данас. Сваком убирању љетине се радовало, славило и Богу на даровима захваљивало. 
О том сваком значајном послу везан је неки лијеп обичај. За косидбу траве, косци су се такмичили, ко ће бити најбољи. Ко је био најбољи био је колибаша, што значи да је био први на откосу,а за њим остали. На ливади је било некад више од 50 косаца.Колибаша би навече добио киту цвијећа од дјевојке у кући, а за косце се спремала посебна вечера и дарови. Исто је било приликом жетве пшенице. Пшеница се жела ручно српом и посебно су жене биле спретне у жетви,а мушкарци су правили ужат за везивање снопова и стављање у крстине - крсташе, како не би киша и влага нашкодиле пшеници до вршидбе. 
Вршидба се чекала дуже времена, јер вршалица није било много у селу, па док стигну у сваки крај села требало је чекати. За вршидбу пшенице се припремала површина на земљи с које је мотиком дио по дио скидана трава, па би остала глатка земљана површина. Ова се површина називала арман, отприлике величине једног ара.Можда је и по томе назван арман, ар - ман, арман. Арман је служио послије и прије вршидбе, читаву годину, за обијање и сакупљање граха и других повртларских култура, па се то лакше покупи и на вјетру одвоји чисто зрно.
Кад се направи арман, онда се поред армана из пшеништа довезу све крстине у сноповима и послажу у једну велику купу. Пшеница је стизала нешто касније него што стижу сада разне хибридне пшенице. Биле су познате двије врсте пшенице, шишуља и бркуља. Шишуља је била боља и боље рађала, док је бркуља имала велике бркове и то је често задавало проблема приликом рада око жетве и везивања у снопове, ако дијелови закаче и огребу лице, руку,а поготово око.
Вршидба је била крајем јула или у августу, па је чак захватала и почетак септембра, када је пристизао за вршидбу љуљ-смиљкета. Ако је било мање пшенице у неком домаћинству, онда су се комшије договарале да праве један арман и заједнички ручак за вршиоце. Вршиоци су ишли од домаћинства до домаћинста и нису никога прескакали у вршидби.Услуге су плаћане ушуром, то јест у натури  од 8 до 10 килограма пшенице на 100 кг.,односно један метер, како су сељаци називали ту мјеру. Сирамшним домаћинствима вршиоци нису ни узимали ушур. Вршиоци су биљежили количине извршене пшенице и касније сакупљали ушур, кад се сви вршаји заврше. Ово је на неки начин била ''крађа'', јер суха зрна пшенице су лаганија, него кад су влажна одмах након вршидбе. На то ипак, није нико обраћао посебну пажњу.
Некад се пшеница газила коњима или воловима,понегдје млатила моткама док није направљено гефло, којег су покретала два пара коња. Након гефла машину вршалицу је покретао мотор, у почетку разне врсте,а најпознатији је био ''аран'', који је дугачким кајишем био повезан на ременицу вршалице, зване ''бљувара''. За рад на бљувари требало је више радника; доносиоца снопова, резача снопова, распоређивање руковети и улагање у бубањ, те вилара који су одвајали сламу од зрна, па онда оних који су на решету редили жито и паковали у вреће и односили у магазу, те више радника који су сакупљали пљеву, која је служила за прављење ћерпића или као простирка за стоку, садијевања уз стожину сламе, која је била неопходна сваком домаћинству, чак се од ње правила простирка - сламарица за кревете.Све укупно требало је више од 30 радника за послуживање машине - вршалице зване ''бљуваре''. 
Послије ће се појавити вршалица звана ''дреш'', која је одмах редила жито и сипано у вреће.То ће  смањити број потребних радника за више од половине.Овај начин вршидбе ће трајати све до појаве комбајна, који је све послове обављао на њиви, од косидбе, до вршидбе и чишћења од пљеве и истресање зрна у прколице. Наравно, број потребних радника се још више смањио за обављање вршидбе,а на тај начин су се и губили обичаји. Није више било пјесме у част добре жетве, окупљања вршилаца и спремања добре вечере и давања дарова. Комбајнер може неколико домаћинстава ,зависно од површина да обиђе за дан,а армани више нису били потребни.
За вршидбу су везани разни обичаји. Вршиоци су посебно награђени,а сви су радо долазили а мобу и вршидбу. Прво, што су тако помагали једни другим,а друго за дан вршидбе се спремао богат ручак у сваком домаћинству. Обавезно су се пекле пите са бундавом и са слатким кајмаком. Од јела , обавезан је био пирјан. Пирјан је гулаш од пијетла који се хранио и чувао за дан вршидбе. Исијече се месо на комаде, пасира с луком у масти залије водом и кува. У то се обавезно убаци нови пристигли кромпир и мирођије, те запржи брашном и алевом паприком. Батак из пирјана је припадао вршиоцима, то јест мајсторима.Тако су се сви добро гостили,а било је и ракије.
Вршидба је за нас дјецу била најинтресантнији догађај у години. За вријеме вршидбе, поред мотора арана на пристојној удаљености, коју одреди мајстор мотора окупи се много дјеце и посматра како мотор и машина ради, те као се прави фитиљ за покретање арана. Некад се фитиљ палио по неколико пута, што је било напорно док мотор упали и почне да ради. То је нама дјеци било занимљиво.Кад прође вршидба онда смо од блата правили аране и вршалицу и то као палили стављајући фитиљ, и опонашајући гласом рад мотора - арана, ћуху,хуху ћуху ху ху, аа ћуху, тр, тр , тр, бр, бр.

Фотоси: архива ФБ.
Текст: Савко Пећић Песа

понедељак, 07. децембар 2015.

УСПОМЕНЕ

Појезна, 19.3.1969.године.
Мој дан испраћаја у војску 1969.године. Тад се сликала сестра Беба - Алексија и пок. снаха Роса, рођена Иванић.У саобраћајној жељезничкој несрећи у Загребу на путу за Њемачку Роса ће изгубити веома млада живот.

Савко Пећић Песа

субота, 05. децембар 2015.

СЈЕЋАЊЕ

Моји,
покојна мајка Радојка и најстарији, покојни брат Вујадин. 
Савко Пећић Песа

среда, 18. новембар 2015.

сјећање на пок.Милу Бећаревића


Угарци

(пок.Мили Бећаревићу)



Док у души живи прошлост

срце немирно дрхти

као усамљен паук на паучини

под ударом вјетра



Моји угарци сагоријевају

гасе погледе уназад

а стазе нијеме и  зарасле

у капима росе плачу

пустаре трњем све гуше



На капима росе

које сам животом газио

има изласка и заласка сунца

сванућем опстаје нада

у појезди и пријезди

мог зачетка



Прежалити или ћутати

и једно и друго

појездом и пријездом

туђина у срце боде

хеј хеј далеки мој роде



Савко Пећић Песа

уторак, 03. новембар 2015.

МОЈА ШКОЛА



Шести разред 1961./62.година,наставаница и разредник Мара Дуспара
Стоје с лијева: Миољка Новић, Загорка Ђурић,Марица Бабић, Миланка Лукић,Јагода Василић,Босиљка Панзаловић, наставница Мара Дуспара,Нада Ђурић, Милица Вукичевић.Поповић ...Љубица Панзаловић,Љубица Стјепановић,
Чуче: Владо Милошевић, Милован Станић, Душан Илић, Васић ...Бошко Спасојевић,пок. Ново Лукић, Станимир Радојчић,Ново Бабић,пок. Радивоје Кукић,Драго Пијетловић.
Леже: Марко Лисичић, пок. Игњатија Марић, Савко Пећић и с капом Милан Добриловић, звани Штуцо.
 Зграда шестогодишње школе у Осињи 1961/62.година.
Након завршених четири разреда школе у Појезни требало је наставити даље школовање. Било је то веома тешко питање и скоро не рјешиво у том времену 1956./ 57.године.Први разред сам започео код учитељице Радојке Кандић. Била је родом, негдје од Травника, колико се сјећам,а муж је био Младен, који је сваке седмице долазио из Травника.Она ме учила кратко у првом разреду,а онда је дошла наша учитељица Рефија Езић из Босанског Брода. Учитељица Рефија је била веома строга учитељица. Она ме је учила у првом и другом разреду.Тад је Рефија отишла из Појезне,а дошла је нова учитељица,  Ана Самарџић , касније ће се удати за Драгана Радића из Појезне.Учитељица Ана ме учила у трећем и четвртом разреду. У школу је ишла сестра близанкиња Алексија,а сви су је звали Беба. Тад сам први пут почео читати књиге. Учитељица Ана је из своје библиотеке посудила дјела Карла Маја, па сам тада прочитао роман Робинзон Крусо и друге.Мислим да сам тада , већ заволио читање књига.

Након завршетка четвртог разреда добио сам књигу, као награду, за одлично учење, скраћену верзију Робинзона Круса са илустрацијама. Тог дана, на завршетку четвртог разреда и подјели свједожби, добро се сјећам, још ме једна ствар много обрадовала. Најстарији брат Вујадин био је столар и након веће зараде купио је  и донио у кућу радио. Радио је тада био ријетка справа у граду, а поготово на селу. Струје није било, па су били ''паклићи'', велики, тешки, скоро више од три килограма. Морали су се пунити сваких , барем нкон годину дана. Антена је дигнута на кућу и развучена до штале да би се ухватио средњи талас из далека. Батерија - Паклић се морао чувати да се не троши, па је радио укључиван, само кад су вијести и емисија ''Село весело'' , која је емитована недјељом на радију  Београд, са Чакљом и Мијом Алексићем. То је била емисија, која се тада највише слушала, а у кући се окупљало много народа да би је слушало. Људи су пуцали од смијеха, вицевима, причицима и другом. ''Сједи дједа на врх сламе, брковима плаши вране'', остало ми је у сјећању из ове емисије. Након емисије, дуго се препричавало што се слушало,а понеко дјете је научило, скоро сву емисију напамет.

Недјељом би се,одрасли, као публика, дјеца и омладина окупили у нашем дворишту и ту смо играли фудбал до почетка радио преноса утакмице, првенства Југославије, или ако је играла репрезентација Југославије. Играло се на више датих голова, као тимови Црвена звијезда и Партизан. Како је ко за кога навијао, тако је био у тиму. Боља је увијек била Црвена звијезда, гдје сам ја бранио,а мање играо, јер је била велика конкуренција за улазак у тим.

Слушали смо пренос и сјећам се да смо тих година побиједили Мађарску са 1:0, на НЕП стадиону у Будимпешти,а гол је постигао Галић. Била је то прва побједа, након много година. Пренос је вршио Радивоје Марковић,преко радија Београд.

У селу је наш радио био трећи и најбољи, а већ раније су имали у Појезни , собосликар-молер Љубо Планинчевић и траговац Драгутин Катанић. И ми смо из куће,а било нас је много дјеце, до тада ишли код Планинчевића да слушамо пренос утакмица са Фудбалског првенства, које је тада одржано у Чилеу.

Доласком јесени и почетка нове школске године настају моје муке , гдје и како наставити школовање.У Осињи је била шестогодишња школа,а због тога што није било наставника, речено је да се неће уписивати ученици те године. Неколико пута сам у љето, август  ишао у Осињу, али никада нисам нашао никога да би уписивао у школу. Подворник Глигор Тривуновић је једном рекао да неће бити уписа, јер нема учитеља. Тад сам оштетио свједожбу коломазом са дрвених кола. Наиме, тад су запреге, коњи или волови возили кола дрвена, или гвоздена,а осовине су подмазиване коломазом, који се куповао у задрузи (задругу су сви називали продавницу у селу). Ко није имао зашто купити колмаз, подмазивао би са свињском масти, што је било много лошије и оштећивало је више осовине кола. Имао сам неке кратке црне гаће и кошуљицу жуте боје са неким цртежима. Кошуљица је била сва у неким шарама. Од обуће нисам имао ништа, јер се тад љети у селу ишло без обуће, то јест бос. Не знам, како и од куда у мали  џеп кошуље је доспио грумен коломаза, па се моја свједожба уколомазила. То сам очистио, али је флека остала од масноће и црне боје. Мене је то много плашило да не узму свједожбу за важећу, због флеке, и да ме учитељи ради тога не приме у школу. Свједожба је сачвувана до данас и сада постоји са флеком. Нико ме никада није питао, како је уфлекана. Старији брат Ђорђе – Ђоле је већ похађао седми разред у Брестову, што је мало даље од Осиње и требало је прелазити ријеку Илову. Веома рано је устајао, да би стигао у школу. Био је потпуни мрак, па се мајка много плашила за њега, али је он ишао са неким другарима,па се нису плашили.До школе у Појезни га је пратио наш пас звани Шарго,ту се састајао са другарима и настављао пут у Брестово,а Шарго би се сам вратио кући.

Ја сам хтио да се упишем у пети разред у Брестову, али мајка Радојка није допуштала. Прво, што није имала од чега да ми купи обућу, одјећу и књиге,а друго, оно најважније плашила се да нећу моћи ићи тако далеко у школу, јер сам био нејачак. Сестру Бебу, близанкињу није никако имала намјеру да даље школује, тако да она није завршила неку већу школу од четири разреда. Једног дан сам побјегао од куће и кренуо за село Брестово,али нисам тамо отишао, јер сам чуо да је у Осињу дошао наставник и да се врши упис у пети разред. Школа је већ била почела и каснило се око 15 дана.Узмем своју свједожбу и упишем се у пети разред и тако започнем школовање у овој школи. Наставница је била Дуспатра Мара, а математику и физику је предавао Недељко Штамбак родом из Далмације. Оженио је српкињу Стану Спасојевића из Доњих Церана и с њом стекао двоје дјеце.Остао је дуго у Осињи. Био је цијењен у свим селима осињског краја. Куд апсурда, започе рат 1992.године и Недељко постаде један од коловођа ХВО(Хрватског вијећа одбране) у Дервенти,а знао је, кажу да изјави, како му је циљ да заузме Осињу и Појезну. Погинуо је , одмах на почетку рата 1992.године. Како се касније сазнало у једном обрачуну у редовима ХВО Дервента. Што је наставника омиљеног у Осињи на то натјерало да буде такав, остало је непознато, али објективно речено, био је добар наставник.

Зграда шестогодишње школе у Осињи је била испод садашње православне цркве, посвећене светом Пантелејмону. На том мјесту је након рушења старе оронуле зграде направљен Парохијски дом. У тој школи завршим пети и наставим похађати шести разред. При крају шестог разреда, то јест 28. маја 1962.године пријеђемо у новоизграђену осињску осмољетку ,која ће добити име по овдашњем борцу НОР-а (Другог свјетског рата) из Доњих Церана Ђорђи Панзаловићу. Овај датум се у овој школи обиљежава као дан школе.Ту сам завршио седми и осми разред. Занимљиво, да је у седмом и осмом разреду Хемију предавала , моја учитељица из Појезне Рефија Езић. Е , од ње сам научио уредност и тачност у раду. Исто тако, наставник биологије Асим Хоџић, који ми је предавао у Осињи, касније ће ми предавати Биологију у гимназији. Након завршетка осмог разреда школовање сам хтио да наставим у Дервенти, па да изучим за учитеља. То ми се омакло, па сам завршио гимназију, а касније и студије, гдје сам дипломирао на ВТШ у Загребу.


Текст и фотоси : by Савко Пећић Песа