Приказивање постова са ознаком Kultura. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Kultura. Прикажи све постове

понедељак, 13. фебруар 2017.

ВЕЛИКИ КАМЕН

Шетачи нису могли проћи поред Укрине, а да не запазе велики камен низвиодно на средини, стотињак метaра испод старог дрвеног моста, а касније изнад новог бетонског на приличној удаљености. Кад љети вода окопни, остане дубоки вир и велики камен се могао видјети до половине како вири изнад воде и пркоси плаветнилу бистре воде из вира. Тако је својим горостасним изгледом и чврстоћом надјачавао све што расте и постоји около.Чак су се и бајери поклањали и дивили његовој јачини и љепоти вира који га чува.
Вир изнад Великог камена називали су Вилински вир. Ту су многи ноћни шетачи могли да виде како се виле окупљају код Великог камена  и играју вилинско коло. Није им нико могао прићи, него се из даљине могао чути њихов кикот и пљускање воде. Могле су се видјети њихове бијеле провидне хаљине како лебде на води и као разасути бисери цакле и преливају на површини вира.Онда изроне из вира као бијеле лабудицелагано лете у круг изнад. Свако ко би био упоран и покушао да приђе ближе, сљедећег јутрa би га нашли утопљеног поред бајера. Говорило се да су га виле омамиле љепотом, узеле његову мушку снагу и оставиле поред бајера. Други су опет причали да је један пошао да ухвати  најљепшу вилупао у вир и утопио се, па га је вода избацила далеко испод моста.
Кад би одсјели у кафани на БрионимаЛутво би започињао причу о неком Циганину који је живио изнад Укрине код Великог камена.
Сјећам са да се причало, али нисам то довољно озбиљно схватао. Негдје изнад бајера Укрине , ту у близини Великог камена становао је Циганин, звани Лотро. Тако су га назвалијер је био толико јак да је могао натоварена коњска кола са лотрима сам да вози. Био је осредњег раста, набијених мишицацрног и лијепо заокруженог лица и очијукоје су сијале као драги камен, а кад се насмијезуби су бјелином потпуно изоштравали црте његовогмомачког лица.
Тад би Лутво стаонагео се и помјерио у устима лулу на странуусмјерио поглед на Велики камен, који је стрчио изнад воде,а око њега вода је кружила, као да га ваја и обликује.
И шта би, Лутво, са тим твојим Циганином ? - прекиде га Лазар, наге до краја чоканчић и подругљиво се грохотом насмија Лутвиној причи, на тај начин је омаловажавајући.
Ех, која су то времена била Лазаре! Знаш ли да је Лотро једини могао да подигне Велики камен из воде?
Био је будала, луда. Што ће камен да диже? -лупи чоканчићем по столу Лазар и окрену се леђима према Великом камену.
Е, није вала тако, Лазаре. Лотро је био вилински. Тако се одвјакада причало, колико ја памтим.
Шта, Лутво, измишљаш? Хајд' да попијемо још по једну, па ће тај твој Лотро и да се ожени вилом.
Лутво као да се пробуди из сна, настави да прича, а Лазару већ би досадно да га слуша.
Тако је, тако, Лазаре. Не би ниједне жене у вароши да се једном за њим није окренула, барем из радозналости. Ниједну он жену није хтио ни да погледа која се мотала око њега.
Па, па ће да оде код вила и ожени се с неком од њих завапи Лазар.
Није, Лазаре, није. Једног јутра је у нашој махали осванула, а нико не зна одакле је дошла лијепа Жужа. Кажу да је била Мађарка. Била је бијела као сир, плавих очију, косе, а тијело као извајано. Читава махала се окретла за њом. Ни на кога није обраћала пажњу, само је понекад кад Лотро вуче теретзастајала и с њим понеку прозборила.
Кад дође љето, Жужа је редовно одлазила на Укрину, допливала би до Великог камена, ту се излежавала и сунчала по цијели дан. Понекад би скочила у вир и дуго пливала, па би опет отпочела на Великом камену. Откад је она дошла, нико више није прилазио Великом камену, само изблиза су је гледали и дивили се њеној љепоти. Од сунчевих зрака њена бјелина би почела да добија бакренасто црвену боју која је сада бљештала неком другом, још дубљом љепотомкао процвала ружа. Зато је назваше Ружа, па је Жужа љети била Ружаа зими Жужа.
Види, бога ти, завољела  Мађарка Ружа црног Циганина Лотрана.
Јест, вала, тако је, али се причало да она није Мађарка него вила и да се по васцијелу ноћ њих двоје купају у виру. Чули су неки људи како причајукако Лотро кад се Жужа попне на каменподигне њу и камен и тако хода по виру, а она се кикоће и извија као лептирица на камену.
Може, може бити, Лутво. Људи кажу да у Укрини има лептирица које су као паучина меке, бијеле и прозирне. Спавају тако дуго у води, па кад дође вријеме, изађу из вира и преобразе се у лептирицу.

Наручи Лазар још једну туру пића и одмахну руком као да не жели да слуша Лутву, али га је ипак прича заголицала.
 Кад дођоше аустроугарски инжењери да пројектују пругу поред Укрине, бише одушевљени љепотом укринских бајера, бистре воде и Велим каменом на средини ријеке. Били су помало изненађени што су Турци мост направили узводоно повише Великог камена, а нису преко, јер би камен био прави ослонац. Био ту с њима стари  Бећирбег и исприча да је то Велики камен и Вилински виргдје се ноћу окупљају виле и купајуда је то чаробно мјесто и зато је тако лијепо.
Било је то много чудно Аустријанцима, а пошто је међу њима било много радника Чеха, почеше се на нашки спорзумијевати, јер су Чеси понешто разумјели и натуцали наш језик.
Тако ми Ћабе, мој прадјед Стојан је причао да кад су почели Турци градити мост, правили су преко Великог камена. Кад стубове преко дана у вир забију и греде поставе, ујутру кад би дошли ни греда ни стубова нигдје није било. Говорило се да су ноћу све разрушиле виле и њихов вилењак. Грађа би отпловила низ воду.Тако су неколико дана радили и увијек би се дешавало исто. Оду код Бајтала Симе, старог човјека који је боравио и живио сам у колиби на брду изнад Укрине. Ухватило га је старчко сљепило, само је помало чуо кад му се уз ухо прича. За њега се говорило да је био мудар и проницљив човјек. Он им је рекао да се на Великом камену мост никада неће моћи направити, јер је то вилинско коло и да мост граде узводно или низводно од њега.
Па како то да сада вила нема код Великог камена? - питали су се Аустријанци.
Бећирбег је дуго ћутао, па као да се присјетио.
Јесте, јесте. Има њих и сада, али се не могу видјети. Старац Бајтало Симо је рекао да ће виле нестати кад поред Великог камена прође велики црни коњ који из себе суче големи дим и ватру, а за собом вуче огромни терет. Већ причају Којићи у Лужанима да су код млина Гвоздаревића видјели када су виле из њихвог вира отишле на четири бијела коња и нема их више.
Ћиро је већ саобраћао до Лужана, a Аустријанци су само слијегали раменима и говорили:
Gut, gut. O, mein Gоt. Допро, допро.
Лазар је већ био попио трећу и скоро да је за столом заспао кад је пристигао Мато Седлан.
Хајд', Лазаре, још једну, па да кренемо на вашар. И Лутви донеси дуплу, нешто ми се замислио много.
Лутво је упорно буљио у Велики камен.
Хајд', нека буде, Мато, и од тебе једна тура, а ја ћу на вашару кило јагњетине да турим на сто. Тамо моја Перса ради и пече јагањце.
Вашар се одржавао у Српској вароши код православне цркве изнад Укрине, па није било далеко преко моста, а њима се није много ни журило.
Знаш ли, Мато, да је неки Рус дошао и већ неколико дана нешто шара по артијама тамо доље испод црквеКаже да има неке боје у облику штапића и њима шара и испадну слике као да су живе.
- Ма, је ли? Откуд Рус овдје? Може свашта бити на тим папирима, па да и наш вашар нашара и остане тако негдје у Русији забиљежен - зачуђено ће Мато.
Лупише се чоканчићима сва тројица да наздраве, толико јако да се сви окренуше за сусједним столовима мислећи да неко лупа срчу.
Е , Мато, Мато, Лазар ми не вјерује, али била је то љубав која се не памти у нашој махали.
А чија љубав, Лутво, забога?
Па је ли и ти не знаш, Мато? Па велика љубав Циганина Лотре и Руже, то јест Мађарке Жуже. Не, не, у ствари...
Шта? Шта  у ствари? Ето, да од тога нема ништа - добаци Лазар и од смијеха тури лулу скоро до грла.
Ма, није она била Мађарка Жужа нити Ружа, нити је Лотро био Циганин. Она је била вила, а он вилењак. Ха-ха!
На то се Мато насмија, руком махну и све чоканчиће обори у воду.
Би већ добро загријало, а тројица јарана се добро нацврцали. На Укрину су пристизали купачи. На Велики камен се успела лијепа Кети. Лазар погледа низ Укрину, па колутајући очима крену узводно до Велеиког камена и ту му поглед застаде. Зажмири једном, отвори очи, не може да вјерује. Опет их протрља, одбаци лулу на сто и стави руке на чело. Сунце је зракама обасјавало лелујаву воду у виру, а одбљесци су играли у очима. На Великом камену је угледао лијепу Кети и није се могао начудити да је Лутво био у праву. Устаде иза стола, шешуљаво пијандође до краја платформе сплава. За њим кренуше Мато и Лутво.
Лазар опет протрља очи, упери поглед према Великом камену гдје се мешкољила лијепа Кети, а из вира јој се додворавао мишћави младић. Испружи руке према Великом камену и викну: Лутво, забога, ено их! - и паде са платформе у воду. За њим упаде Лутво,а Мато се нагну, испружи руку да их дохвати, те и он за њима паде у Укрину.
Док су се из воде извлачили, лијепа Кети је отишла с Великог камена. Мало су се тако освјежили и отријезнили
. Кад је Лазар поново погледао на Велики камен, тамо није било лијепе Кети, само камен на средини Укрине.
Тако ми Христа, Лутво, видио сам Циганина Лотру и  Мађарку Жужу на Великом камену.
Кренуше коначно тако уз причу преко моста на вашар. Био је већ преод и сунце се спуштало изнад Укрине обасјавајући бајере зрацима који су се пробијали кроз крошње врбака, а благи повјетарац је освјежавао читаву долину наносећи мирис дима са роштиља.
Прича је и даље текла, машти није било краја, док не пријеђоше преко моста и дођоше испод цркве Успенија пресбете Богородице и нађоше се међу мноштвом народа, робе и понуда. Успут су их заустављале мале Циганичице нудећи, да им у длан гледају и проричу судбину.У шатрама бубњеви, даире, пјевачице и плесачице трбушног плеса неодољиво су мамиле муштерије. Од весеља орила се читава Српска варош,а њих тројица утонуше у свакојако пиће и неодољиви мирис вашарских ђаконија уз јагњеће печење код Персе, све до јутра кад се сунце појављивало зором с истока и бацало опет своје златне зраке на Укрину.
Српска варош на тренутак је била у сну, мирна, све до поновног буђења вашарске галаме
.

                                 
(Прича је рођена из маште аутора о ВЕЛИКОМ КАМЕНУ на Укрини код Бриона. Само су неки историјски подаци тачни и убачени у контекст приче,што читалац може лако препознати чтајући причу.)

Фотографије: Архива из албума Бранислава Болтара, које је наслиједио од оца Теодора.

Прича : Савко Пећић Песа

недеља, 22. јануар 2017.

ЖИВОТ НАШИХ БАКА И МАЈКИ

Ствара и осликава ријечју: 
Недељка Неда Ђукић Боројевић.
Овог пута њена инспирација потиче од ријечи у коментару изречене од Ђорђе Панзалаовића алијас Ђуро Пракљача, и прича из дјетињства Савка Пећића Песе. 
У пјесми Неда употребљава архаизме из прошлих времена, који су некада били у обичном разговору наших сељана, па  и данас се негдје могу чути само у нашим селима дервентске општине и нигдје више...
Изњедриле Воча ме и Бара,
и тканица, са прегаче шара.
Топло крило и рубине скуће,
и мекане погачице вруће.
А зубунчић сукнени што гребе,
чувала је баба и кад зебе.
Зими само, док вјетрина дува,
облачила да јој крста чува.
Рогуља је и подвора било,
сикириште, или друго штило.
А најчешће виле и мотика,
пред очима увијек ми слика.
С´јетовала и туђе кô своје,
старијима зубе да не броје.
Асинлука да чуват´ се треба,
и покоре од Бога са неба.
"Не идите послије пре´ода,
куд´ отиче из лукшије вода.
Парјеница у дну је авлије,
и скривена кô ноге у змије.
Јер ред није да је види свако,
од малена учили ме тако.
Треба крити од мушкога ока,
због срамоте, али и урока.
А кум стари да избане нама,
у земљу би пропала од срама.“
Зором међом док спава још село,
одлазила на оближње врело.
Ударала руменога лица,
са пракљачом изараменица.
Пређу, сукно и дебље и тање,
а у бреми било га све мање.
Уз обалу опрано понеси,
залеђено до куће донеси.
Протискује раме обраница,
осмијеха не скида са лица.
Скривала је кô дланови жуље,
дрмозине, са бунџама труље.
И под стреву стављала да суши,
хероина с пламеном у души.
На рубини заледи и скуће,
а чекају дјечица код куће.
Ускришкана рубина од пола,
ударала у кољена гола.
А чарапе ледене вунице,
мотале се око цјеванице.
Ухватило на њима се иње,
а ни гласа кукавице сиње.
Попуштале узице су танке,
а потоци текли у опанке.
Крај огњишта само зеру стала,
прилазила дјечица јој мала.
Миловала главице им меке,
и причала свакоме потеке.
Успаванке пјевала је дјеци,
сламарицу да простиру свеци.
Анђели ће спавати са њима,
а Бог срећу даривати свима.
Јаче сунце сиротињи грије,
снагу даје и наваке двије.
Одвајала од сна и од уста,
тврде вјере, понизна и чуста.
А ништа јој тешко било није,
с потомцима хтјела да се смије.
Да вјерују очима што пламте,
у сјећању насмијану памте

Недељка Неда Ђукић Боројевић

Уредио и фотоси : Савко Пећић Песа

понедељак, 28. новембар 2016.

ЗБОРОВИ И ПРЕЛА НАШИХ СЕЛА

 
Збор у Појезни код старе цркве
ИЗ ДЕРВЕНТСКИХ СЕЛА
Играло се и пјевало раји,
на ледини, или на мераји.
Уз шаргију, ´ватали у коло,
дођи и ти да поиграш лоло.
Дуга перда и терзијан мали,
струне цвиле, свирци раштимали.
Виолина, гудало загуди,
животу се, радовали људи.
А опанчић везе, па удари,
не да срцу веселом да стари.
Бруђу игра и прашину диже,
сапанац се откопчати стиже.
Цркве биле, окупљања мјеста,
и дружења, као свеци честа.
Сат им био, ток сунчева хода,
жеђ гасила, са извора вода.
Старији су, ишли од из´ода,
млађарија, послије пре´ода.
А дјевојке, љепоте из снова,
и на њима, тазе роба нова.
Сви у коло, ко жели до кога,
рука руци, а и свој до свога.
Срце туче, хоће да искочи,
када сретне, неке миле очи.
Па од неко, доба намигују,
и ватрене, искре ишчекују.
До Штрбаца и Милића Гаја,
стизала је из Дервенте раја.
Код Мусића, Кајиновић млина,
састати је било се милина.
Пуста младост, носила далеко,
брда, њива и потока преко.
У Жуниће и Гојковац ишло,
до Остружње стигло и обишло.
На Осињи, Пантелија свети,
Сочаници, Петровдан и Цви´ети.
Играло се и пјевало свуда,
после рада и великог труда.
За момке се знало из Церана,
није било спортскије дворана.
На Машалу, у Грабик Тепића,
момака је било кô борића.
Ни препрека, сокака блатније,
до Брестова отић´ ништа није.
Радост била, свеци кад освану,
Мишинцима, Церу и Плехану.
Из Тетиме и села Башчара,
није било трубе ни гитара.
Већ посавске пјесме и игара,
мирис липе, радосних јутара.
Запјевају грла у момака,
осмјехује, цурица се свака.
"Цуро Јело, похвали се свима,
теби даћу, срце у њедрима.
Нема кола моја мила нане,
док у колу прегача не мане.
Мала Дано, у мом срцу ти си,
још ми љубав, обећала ниси."
О Видову, на брду Савића,
за Спасово, у гају Тадића.
Први пута, цуре се укажу,
и прегачу, шарену покажу.
Црвен папир и украси мали,
са сватовских, коња што су пали.
У торбици, цурице имале,
и образе, руменити знале.
Дријен, Детлак и Календеровци,
сваки светац, знали и основци.
У Црнчи се, Духови славили,
и косачи, одушка правили.
"Сушите се, зелени откоси,
ил´ у поток вода нек вас носи.
А ја одо´ у коло играти,
виолина да ме кући прати"
А недјеље, љепше биле прије,
играло је, коло код Лексије.
Пут затворе колона се прави,
Луковача из кола се јави.
Само гази и не скривај лица,
у џепу је здравствена књижица.
Кошуља је од перлона моја,
осигуран Саво од убоја.
У Појезни бивало се често,
одвајкада слављеничко мјесто.
И четврти славио се јули,
за Дан Борца на далеко чули.
Годови су многи и свети Илија,
кад се народ, око цркве свија.
Звона звоне, разбијају зраке,
и парају небо и облаке.
Сијела су, зборови и прела,
оличење, дервентскије села.
Одлазио, народ на зборове,
кршни момци, водили спорове.
Из освете, понеко и страда,
у засједи и кад се не нада.
Кап је врео, камен преливала,
сузом лице, мајка умивала.
Носио се, колац и палија,
није било, других амајлија.
Пиштољ само, по неко имао,
за оружје ко се занимао.
Ножић мали, био за појасом,
ко дјевојци, прегача за пасом.
Милиција народна кад дође,
око кола више пута прође.
И у њедра цурама не смије,
гдје момачка чакија се крије.
За дервентске, момке сви су знали,
чакијицу, тај сувенир мали.
Пргавом је, лако заку´ати,
малер бије, а лош глас га прати.
Коло игра, од милине тресе,
попије се, па се и занесе.
„Стани коло, устави шаргијо,
имал´ ико да би се побио?“
Без шаргије, игре више нема,
стане коло, свијет кући спрема.
Ко је гужв´о и какво је стање,
међу свима, главно је питање?
Који ли се оженио лола,
цуру кући повео из кола.
Шта је било, морали да знају,
и данима о том да блањају.
В´јести нове и добра и ругла,
шта ће друго, није било Гугла


Недељка Неда Ђукић Боројевић

Фотоси архива: Савко Пећић Песа 

понедељак, 04. јул 2016.

Слободан Ћустић монокомедијом “О глуматању” одушевио Дервенћане.


 
 
 
Глумац Слободан Ћустић синоћ је Центру за културу извео своју монодраму ”О глуматању”.
Ћустић је дан раније стигао из Београда, а како је рођен у Осињи, не чуди да је прво посјетио најближу родбиноу, а потом и пријатеље, којих се зажалеио након дужег времена. Било је то његово својеврсно опуштање пред представу и на тај начин представити се дервентској публици.

Искусни глумац је развијао причу до танчина и сваки присутни гледаоц није могао одољети шта ће се након изговорених првих ријечи даље догађати. Монодрама ”О глуматању’ је заправо биографски опис живота глумца, од његововг дјетињства до глумачкуих зрелих година.

Мало људи зна да је Слободан Ћустић поријеклом из Осиње. Са шкртих брда где је слабо рађало жито, а увијек се много сијало и много радило. Као дјечак рано се отиснуо у свијет трбухом за хљебом и тако се нашао у Београду, мјесту гдје се могло напредовати, али и пропасти, за кратко вријеме. Волио је школу, желио је да постане хирург, али га је срећа или несрећа упућивала на друго. Остало је забиљежено да је успјешно положио пријемни испит у Београдском драмском позоришту међу 720 кандидата, а примало се само 12 студента. Већ у првој години студија снима први филм, а на другој и познати филм ”Кудуз”. Свијет глуме ће га забавити, али и разочарати, јер живот је глума у коме влада стална борба и превласт јачих.

На крају је, како у представи каже, постао хирург, али као глумац, јер је добио такву улогу., Глумац из ових крајева који се винуо у највиша достигнућа глумачког заната, па сад обавља функцију директора Београдског драмског позоришта.

Било како било дервентски посјетиоци Центра за културу били су одушевљени и дугим аплаузом су поздравили наступ.


Текст и фотоси : by Савко Пећић Песа