Приказивање постова са ознаком Fototeka. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Fototeka. Прикажи све постове

петак, 24. март 2017.

ЛИЈЕК ПРИРОДЕ




Све је на дохват руке
златно природно батаство
само треба убрати  
што природа нуди

Годинама размишљамо о здрављу
а пуно здравља нам станује 
на њиви у шуми на пропланку
само треба препознати биљку

Нису богати само они 
који новац имају и све купују
него они који  добро знају
природу да читају и препознају

Гдје пчелица и бумбар лете
гдје лептир крилима лепрша
тамо  је цват од искона као лијек
и здрава природна средина 

Савко Пећић Песа
Фотоси : Савко Пећић Песа

среда, 01. фебруар 2017.

ПРВЕ ФОТОГРАФИЈЕ ПОТИЧУ ОД 1839.ГОДИНЕ

ПРВЕ ФОТОГРАФИЈЕ ПОТИЧУ ОД 1839.ГОДИНЕ

Скригин : Мајка Кнежепољка 1944.године.
Фотографија у Србији. Убрзо након обелодањивања проналаскафотографије, 19. августа 1839. у Паризу, ова делатност се појавила у аустроугарским и јужнословенским земљама, па и у Кнежевини Србији.
19. век
Раздобље дагеротипије
Прву фотографску технику дагеротипију, то јест фотографију на металу, у Србији је први применио трговац Димитрије Новаковић, који је за време боравка у Паризу 1839. научио поступак код проналазача Луја Дагера. Литограф, сликар и уметник примењених уметности Анастас Јовановић научио је дагеротипски поступак у Бечу и већ га је 1841. применио: најпре је начинио свој „Аутопортрет“ (дело је сачувано!), затим је дошао у Београд и дагеротиписао кнеза Михаила. Брзој популаризацији дагеротипије највише су допринели путујући дагеротиписти. Најранији који је долазио у Србију био јеЈосиф Капилери; деловао је за кратко у Београду у лето 1844.
Талботипија
После 1850. путујући мајстори напуштају дагеротипију и уводе трајнији поступак, тзв. талботипију, то јест фотографију на папиру. Живећи и радећи у Бечу Анастас Јовановић је прихватио тај поступак 1844. и годинама га користио приликом портретисања личности из културног, црквеног и политичког живота Кнежевине Србије, које су долазиле у Беч. Та дела су већином сачувана и налазе се у Збирци фотографија Музеја града Београда. Око 1851. талботипију је прихватио и Георгије Кнежевић, први српски фотограф у Војводини, који се убрзо затим определио за колодијумски поступак, и фотографије на албуминском папиру.
Отварање сталних атељеа
Средином 19. века стекли су се услови за оснивање сталних фотографских атељеа. У Београду 1861. почиње са радом фотограф Флоријан Гантенбајн. Међу првим српским атељеима, отвореним у Београду је и атеље Георгија Ђоке Краљевачког на Зеленом Венцу и у Кнез Михаиловој улици на бројевима 3,8 и 19. [1] Опште прихватањеколодијумске, тзв. мокре плоче и увођење популарних и јефтинијих фотографија облика и величине посетнице, почетком шездесетих година доводи до даљег ширења фотографије и оснивања фото-атељеа и у мањим местима.
                                                             Прва сачувана фотографија у Србији 1839.година.
 Кнез Михајло Обреновић -фотограф Анастас Јовановић
 Вук Стефановић Караџић 1860.године.
 Петар Петровић Његош
Прослава у Београду 1865.године.
Сви подаци и текст, као и фотоси преузети са интрнета ''Викпендија''.
Интресанто: Вук Стефановић Караџић и Његош, о њима постоје оргиналне фотографије. Све досада, као и ја многи су сигурно замишљали их онако како је умјетник нацртао.
Припремио : Савко Пећић Песа

субота, 07. јануар 2017.

понедељак, 26. децембар 2016.

ДЕРВЕНТА

                                                                    Слика с новог моста 1999.-2000.године.
Ово је заиста Дервента.
Од рушевина у ратним разарањима 1992.године, створен је нови и љепши град у коме се може живјети и има мјеста за све који хоће да граде нову дервентску будућност.


Фотос : by Derventa Cafe i RadioDerventa.com

петак, 09. децембар 2016.

DERVENTA NOĆU

 Драперија 1
 Драперија 2
 Стари мост
 Стари мост
 На Тргу православља
                                                                                        На Тргу православља
Мој град Дервента ноћу, 8.12.2016.године.
Фотоси : by Савко Пећић Песа

четвртак, 10. новембар 2016.

МИРОСЛАВ Б. ДУШАНИЋ





Мирослав Б. Душанић лирик из Појезне, живи у Њемачкој. Читајте његов блог : http://miroslavdusaniclyrik.blogspot.ba/

Савко Пећић Песа

четвртак, 28. април 2016.

Дошло вријеме враћања селу

 
 
 
 
 


ГОРЊИ ЦЕРАНИ
            Села све више постају пуста. Земље се парложе и зарастају у шуму. Школе које су некада биле препуне ђака сада су пред затврањем, јер нема дјеце. Ријетко ко размишља да остане на селу. Ипак, има и оних који размишљају другачије да ће села природно почети оживљавати и све ће више људи прихватати живот из више разлога.
             -Прерано смо се сви одрекли села. Село пружа многобројне могућности доброг живота у чистој животној околини, здравој храни и слободном животу без буке, загађења, индустрије, саобраћаја , каже Душан Илић из Горњих Церана.
           Данас је Душан пензионер. Свој радни вијек је провео радећи по свијету и на крају у Дервенти. Каже да је на Илића Брду у његово вријеме било више дјеце , него сада у читавом селу.Трчкарали су по блатњавим путићима, уживали и школовали се, одлазили трбухом за хљебом у градове да се запосле. У ово доба , Илића брдо је пусто, нема дјечије граје,а умјесто блатњавог пута је асфалт на домак сваке куће. Више се кукуруз не окопава ручно и мукотрпно мотиком три пута. Ливаде се не косе ручно косом, него машински,а умјесто воловске запреге брује моћне машине - трактори.У град се не стиже пјешице за пола дана, него асфалтним путевима за неколико минута. Могућности  за живот у селу су многоструко бољи него раније, а опет народ одлази са села.
           У Илићима само Милован Илић са својом супругом Божицом станује. Отишао је у пензију прије неколико година и вратио се у село. Засадио је више од 20 хиљада садница крушке и јабуке. Он и његова супруга, кажу, да их рад у воћњаку одржава.
И Душан Илић са својим синовима на очевом имању, које је насљиједио, засадио је више од десет дунума љешника. Долази редовно у село и ради на имању, а озбиљно размишља да се пресели и живи у селу, гдје све има природно и чисто.
           -Ова кућу је отац саградио 1907. године, ту је стари кијер, мљечари,а и стари карамут коме је више од сто година. Успјели смо то сачувати и сада смо задовољни да није пропало у рушевинама.Потпуно сам сигуран да ће се многи враћати на село, па гдје има ове љепоте, осим на селу, каже Душан и шири руке показујући околину.
          Село је одувијек било привлачно за већину вриједних домаћина, који су имали своје посједе , вриједно радили и бавили се земљорадњом и сточарством. Од тога се живјело и преживљавало у натежим временима. Сељак се тешко одрицао свог власништва над земљишним посједима . Трпио је до последње и није продавао земљу. Ко ће сада радити и остати на селу, питање је државе и тренутних друштвено-политичких односа , која мора  да више поведе рачуна и стимулише опстанак младих људи на селу.

Фотоси и текст : by Савко Пећић Песа