Приказивање постова са ознаком Arheolozi. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Arheolozi. Прикажи све постове

субота, 08. август 2015.

КРАТКО О ДЕРВЕНТИ



Најстарији човјек на просторима око Дервенте појављује се врло рано, већ у вријеме старијег каменог доба. У долини ријеке Укрине и њеном залеђу археолошка истраживања су открила станишта прачовјека у Детлаку, Дријену, Лупљаници (Високо Брдо), Дервенти (Чардак), уз ушће рјечице Лупљаница у Укрину и на другим локацијама. Старије доба су праљуди типа Neandertal, док већ млађе доба носи раса Homosapijens,директни предак данашењег човјека.
Након престанка последњег леденог доба, прије око 12-11 хиљада година усталила се клима и човјек је почео да се бави сточарством и земљорадњом, што је довело до стварања првих насеља на обалама ријеке Укрине и њених притока у Детлаку, Пољу и Лужанима.
Из периода прије око пет хиљада година стварају се насеља Вис у Модрану, Високо Брдо Лупљаница, Градина изнада ушћа Илове у Укрину , Доњи Церани.
На подручју Доњег Детлака уз ријеку Укрину и у Куљеновцима пронађени су остаци керамике и урне које потичу из бронзаног доба отприлике 15оо година прије нове ере.
Римљани освајају и насељавају наше крајеве последњих деценија старе ере, чији трагови у облику темеља од зграда грађених ломељеним каменом везиван кречним малтером, налазе се у Пољу, Раскршће Модран и у долини ријеке Укрине на простору села Детлак.
Средњи вијек је за овај простор значајан из разлога досељавања Словена током 5-6 вијека наше ере. Централни дио Балакна насељавају племена Срба, чије су границе на сјеверу Сава,а на западу долина Врбаса.Из тог времена настали су топоними рјечица Величанка, село Велика, Модрина Модран, Сочаница од Сеочаница, Дријен, Церани, Осиња, Лужани, су имена по биљном растињу , Појезна по путу (појезд).
Из тог времена настале су житне јаме- ћупови или амбарине у Детлаку, Лупљаници и Дажници, усјечени у дубини и до два метра у кречњачком тлу.
Овај простор је од 7. вијека улазио у састав различитих средњовјековних држава,а највећи дио под влашћу угарског племства и у саставу средњовјековне босанске државе.
Пријре доласка Турака постојала насеља уз црквишта у Појезни и Дријену на локацији Џигеровац, које су саграђени већ у првим данима прихватања хришћанства код Срба.Ту су још трагови манастира и цркве у Доњем Детлаку, као и црквина у Куљеновцима. За манстир Детлак везан је први траг преписивања књига за потребе манастира.
Крајем 13. и почетком 14. вијека ови крајеви ће бити  у саставу угарске властеле под влашћу српског краља Драгутина који је добио ове просторе у мираз од Угара  и средњовјековне босанске државе у оквиру жупа Усоре на југу, те Укринице и Глажа на сјеверу.  Прилоком пропасти ове државе 1463.године у борби са Турцима, подручје сјеверне Босне а с њом и Дервенте остаје још шесдестак година година у рукама угарске државе у посједу српског деспота Стјепана Бериславића господара Брода и Посавине који је у вријеме турских освајања био турски вазал.Одбио је да прими ислам па су га Турци убили 1535. године. Од тада утврђење Добор на Босни остало је небрањено, па је тада био отворен даљи пут  турског освајања ових простора. Убрзо након тога Хусревбег заузима утврђење Кобаш на  Сави а 1536. године и Добор, чиме је , 1536. године подручје Дервенте дефинитивно пало под власт Турске државе.
У доба освајања Турака ово подручје још увијек није носило назив Дервента. Помињу се села Горња и Доња Укрина из којих је настала Дервента. Село Горња Укрина се налазило на десној обали ријеке Укрине на нешто узвишенијем крају, док је село Доња Укрина простирало се уз лијеву обалу ријеке Укрине, што данас чини насеље Омерагићи, гдје је било кришћанско становништво чији је процес исламизације започео доласком Турака, па ће број хришћанског становништа брзо опадати, што показује и попис из 1570.године.
Крајем 16.вијека  село Горња Укрина достигло је урбани развој чије су контуре већ указивале на грађевински развитак Дервенте.У попису из 1600. године , то је још увијек село Горња Укрина, али и касаба, што је у даљем времену  значило неко правно урбано подручје, гдје ће бити изграђено утврђење - дербент села Горња Укрина и формниране три махале са изграђеним џамијама . Сада под називом,  Градска џамија,Горњомахалска џамија и Доњомахалска џамија..
Становници села Горња и Доња Укрина почетком 1575.године саградили су мост на ријеци Укрини и обавезали се се да ће га чувати и поправљати,а мост је обезбјеђивао нормалан пролазак трговачких каравана с југа према сјеверу и обрнуто. Била је то тада веома значајна трговачка саобраћајница на релацији: Тешањ – Добој – Горња Укрина – Дубочац на Сави.
Први пут се назив Дервента јавља у аустријским изворима у  периоду између два турско-аустријска рата, то јест од Пожаревачког мира 1718.године до Београдског мира 1739.године.И поред тога што неки извори говоре да се тај назив Горња Укрина помиње као Велики дербент много раније.
Вријеме све до друге половине 19.вијека биће обиљежено непрекидним бунама хришћана против турске власти . Поп Јовичина буна из 1834. године је једна од најзначајних буна хришћана против Османске власти на дервентском подручју.
На основу одлуке Берлинског когреса , године 1878. извршена је анкесија Босне и Херцеговине од стране Аустро – Угарске. Тад су настале и значајне политичко-административне промјене. Дервента постаје сједиште дервентског котара. У то вријеме села , Осиња, Црнча, Церани и Појезна нису припадали котару Дервента.
Дервента доживљава привредни напредак због изградње жељезничке пруге и жељезничке станице 1878. године. Сљедеће 1879.године оснива се прва ''Дирекција царских и краљевских жељезница БиХ'' са сједиштем у Дервенти.
У том времену биће изграђена зграда за гимназију,а касније за препарандију - учитељску школу. Прва општа болница  у Дервенти отвориће се веома брзо,већ 1885.године, док ће се касније 1904.године изградити за потребе дервентског котара нова зграда за  болницу, која је и сада у употреби.
Биће забиљежено да је 1914. године штампан Котарски дервентски лист, претећа данашњег ''Дервентског листа''.
Након Првог свјетског рата ствара се Краљевина Срба Хрвата и Словенаца 1918. године. Дервента је срез и припада у састав Области Бањалука. Након увођења бановина1929.године Дервента је у саставу Врбаске бановине.
У Другом свјетком рату, од априла 1941. године до априла 1945. године, дервентски крај је био под окупацијом фашистичке њемачке и Независне државе Хрватске.Вршен је стравичан терор над Српским, јеврејским становништво и свима који се нису повиновали новој окупационој власти.На дервентском подручју је под вођством КПЈорганизован народноослободилачки покрет. Тако је већ 12. Децембра 1942.године у Појезни дигнут устанак. Током овог рата погинуло је 1.012 становника општине.
Борцима НОР-а у Појезни је подигнут споменик – монумент, аутора вајара Изета Ђузела дервенћанина, који живи и ради у Загребу.
Послије Другог свјетског рата у условима социјалистичког привредног и друштвеног развоја обиљежен је брзим темпом обнове земље,а потом индустријализације.
У рату 1992.године – 1995. године град и већи дио насеља општине су окупирале хрватско-муслиманске снаге, потпомогнуте регуларним јединицама ХВО из Хрватске. Заведн је терор над Србима, који нису се из града на вријеме повукли. Основани су логори за Србе у Дому ЈНА, Рабићу и школи Пољари. Град је ослобођен 4.јула 1992.године,а цјелокупна општина је ослобођена крајем августа 1992.године. У општини је уништенеа привреда и инфрструктура, те расељен већи дио становништва,угулавном Хрвата и Муслимана.
У овом одбрабено-отаџбинском рату страдало је 382 бораца Војске Републике Српске и 31 цивил.
Потписивањем Дејтонског споразума општина Дервента припада Републици Српској.Од тада , па све до сада споро али сигурно траје обнова града и насеља и чине се напори за повратак расељеног становништва. У Дервенту је доселио већи број избјеглог становништа из Крајине, нарочито из општина Петровац и Гламоч и других крајишких општина.
У периоду од 1995. до 2015. године инфраструктура Дервенте је углавном у градском језгру обновљена и знатно је промијенила свој некадашњи изглед.
Савко Пећић Песа

четвртак, 26. фебруар 2015.

ЧАМАЦ СТАР 300 ГОДИНА


         Народна библиотека ''Бранко Радичевић'' у Дервенти поред библиотетичке дјелатности у свом организационом саставу има и Завичајну музејску збирку. Грађа за музејску збирку је започела да се прикупља још прије тридесет и више година и у њој се налазе вриједни сачувани предмети из разних временских раздобља,као и фотографије.Међу експонатима посебно су запажени етно примјерци дервентског краја. Истина Завичајна музејска збирка није још након рата отворена за јавност,али на томе сада ради један радник дипломирани етнолог,па се ускоро може очекивати да би Музејска збирка могла бити приступачна и отворена за јавност.Неки њени експонати су у току рата оштећени,па је потребно све то довести на онакво стање како је то некада изгледало.

            Посебно интресантан експонат у Завичајној музејској збирци је чамац који је сасвим случајно пронађен у у Босанском Дубочцу на ријеци Сави.Мјештани су негдје у августу 1988.године товарећи шљунак наишли на комад дрвета веће дужине и на први поглед нису на то обраћали пажњу.Кад је дрво откопано нешто више, могло се видјети да се не ради о обичном трулом пању дрвета него о  неком предмету који је личио на чамац.Мјештани су о том  вриједном проналаску обавијестили тадшње раднике Завичајног музеја који су пажљиво чамац извадили из шљунка , заштитили од даљих оштећена и пренијели у Дервенту.Чамац је направљен од једног дебла великог дрвета тесањем и копањем удубљења. Дубина је око 4о,а ширина 60 до 70 цантиметра,док је дужина нешто више од 6 метара.


Процјењује се да би овај чамац могао бити стар 300 година ,па чак и много више. Мјесто израде чамца није утврђено,а сасвим је непознат овакав начин израде чамаца.Имајући у виду да је дрво храстово, могло би се закључити да је могуће поријекло храста са  планине Мотајице гдје га има доста и сада и да је израђен и његов власник био  неки од мјештана из неких од села поред Саве. Ни најстарији мјештани се не сјећају било каквих прича о сличном чамцу на том крају и његовом власнику.
      Нема писаног трага,а нити било ко памти да су чамци на такав начин израђивани уз Саву на овим крајевима у новије вријеме,па је старост сигурно велика,јер се технологија градње чамаца од дасака већ одавно познаје и практикује.


             Tekst i fotosi : by Савко ПЕЋИЋ ПЕСА

недеља, 14. септембар 2014.

НАУЧНИ СИМПОЗИЈУМ О ДЕТЛАКУ

 
 
 
 

У Бањалуци и Дервенти је 12. и 13. септембра одржан научни симпозијум, на тему ‘’КУЛТУРНО – ИСТОРИЈСКИ КОМПЛЕКС ДОЊИ ДЕТЛАК’’. Први дан скуп је одржан у Бањалуци, а други у Дервенти гдје је организована посјета комплексу Доњи Детлак.
Организациони одбор Научног симпозијума „Културно-историјски комплекс Доњи Детлак“ чинили су академици Драго Бранковић, Рајко Кузмановић и Драгољуб Мирјанић, те проф. др Станиша Тутњевић, мр Средоје Новић, мр Слободан Наградић, начелник општине Дервента Милорад Симић и Дражен Богић.
Госте и учеснике симпозијума у Доњем Детлаку је дочекао и поздравио епископ зворничко-тузлански Хризостом.
Организатори овог Научног симпозијума су Академија наука и умјетности РС, Републички завод за заштиту културно-историјског и природног насљеђа РС и Општина Дервента.
Члан организационог одбора проф. др Станиша Тутњевић је, говорећи о комплексу Доњи Детлак, изразио наду да ће скуп резултирати зборником радова на основу којег ће та локација бити научно валоризована. Према његовим ријечима, најстарија и најзначајнија у овом комплексу је археолошка локација Амбарине, која потиче из доба сеоба народа од четвртог до шестог вијека нове ере.
Он је додао да је, као друга битна претпоставка о постојању манастира Детлак, чињеница да је у досадашњим ископавањима нађено довољно елемената да се може претпоставити да је ту био манастир.
„Треће је чињеница да је у том селу у периоду од 1550. до 1628. године настао један рукопис, књига која је веома чисто и јасно датирана и прецизирана да припада том подручју. Именован је као Детловачки евхологион и постојање те књиге је најбољи доказ да је ту било жариште неког духовног живота“, рекао је Тутњевић.
Члан Организационог одбора Средоје Новић нагласио је да Доњи Детлак има културни значај, да је то мјесто које је једно вријеме било посјећено, а потом запуштено, те да је група ентузијаста из тог села покренула питање да се том мјесту дефинитивно да културни ниво и освијетли са научног и историјског значаја.
„То нас охрабрује да чинимо корак напријед како бисмо направили и заинтересовали грађанство да је култура изнад нас. Сви који изгубе културни идентитет немају шансу задржати ни национални, ни било који други идентитет“ рекао је Средоје Новић, министар цивилних послова БиХ.
На симпозијуму је разматрано више од двадесет реферата али је у дискусијама и освртима учествовало више од 50 учесника из Републике Српске и Србије.
Симпозијум у Бањалуци ,првог дана је отворио академик Рајко Кузмановић, предсједник АНУРС-а.

Текст и фотоси : by Савко Пећић Песа

петак, 14. фебруар 2014.

Манастир Доњи Детлак


 
Манастир или тачније речено манастирски комплекс је из времена владавине краља Драгутина (започет и комплетно изграђен за његове владавине), он је одабрао локацију и додијелио му земљиште... Посједи су се временом увећавали, а послије осмаског упада знатно смањили. Турци су манастир затекли неоштећен, одузели су му извјесне посједе али је и поред тога имао прилично велико власништво... Направљен је договор између Хусрев-бега и игумана манастира о порезима и посједима... Манастир се уствари откупио. Тиме је манастир сачуван... 

by Савко Пећић Песа 
 Mrgud Spirit Тачно роде: Када је Хусрев-бег 1536. год. заузео ове просторе, један дио манастирске земље је отуђен и као ратни плијен додијељен османској властели из Тешња (Хусрев-ага, Ејнехан-војвода, Хусејн-војвода, Ејне-бег, спахија Касим, кнез Курд – касније Арслан-војвода). Тај компактни дио изузетно плодне земље назван је Тешњани, Данас је то земљиште познато под нешто измијењеним именом Тешањска Колонија. Мирослав Б. Душанић

четвртак, 02. јануар 2014.

ПРАНГИЈА



ЗАБОРАВЉЕНИ ’’ТОП’’ ЗА ЗАБАВЕ И СВАДБЕ !
Пише : Савко Пећић Песа
Дервента, 2005.године.
            Кад би било кога сад упитали о кавом се предмету или направи ради вјероватно да само изузетни познаваоци би рекли о чему је ријеч.Ријетко се може наћи и у музејима као да јој није ни тамо било мјеста,а толико је некада нешто значила и означавала. То је прангија која није ушла нигдје у књиге сликом и поред тога што се њено име често изговара.Напримјер,најчешће ,а да не знају ни како изгледа ,многи и би да имају као прангију,чврсту и јаку да испали као топ.Прангија ,заправо и јесте мали топ из кога се није пуцало као из оружја , него је служила за почасне паљбе о светковинама и за показивање времена.
            -Тако би ,кад дође дванест сати ''одгулила'' прангија и знало би се да је настало подне. Њом се означавао почетак и завршетак молитве у цркви.Ено чула се прангија,треба ићи на молитву,памтим и ја као дијете. Исто тако о светковинама из прангије се прангијало и пуцало до зоре,прича Душан Јелић,који је сачувао прангију.
Он  је пронашао у рушевинама правосланог храма у Дервенти заједно са већ покојним Миланом Попаром и сачувао.
У дервентској цркви биле су двије прангије, а само је пронађена једна,сјећа се он и напомиње да је и у Појезни код цркве била једна прангија,те да за друге цркве није сигуран да су имале прангију.Покојни свештеник Ново Петровић их је чувао,али није вјероватно никад очекивао док је био жив да ће у рату бити порушена црква у којој је читав живот служио,а с њом ће нестати и прангије.
Прангија ове величине је тешка више од 10 килограма,ливена је од туча,као и сви стари топови. Пунила се и набијала барутом,а при дну има мали отвор кроз који се фитиљом палила барутна смјеса која је експлозивно сагоријевала,са веома јаком детонацијом.С њом су руковали и пуцали само изучени за то људи.
И тако нестале су прангије старе као и дервентска црква посвећена Успенију Пресвете Богородице која је направљена 1855.године,а негдје тад је започело и прангијање са прангијама које су наручиване чак у Бечу.Одиграле су своју улогу,поготово што још увијек у то вријеме употреба црквених звона није дозвољавана од турске власти.
-Сјећам се добро,отац Миливоје ми је био свештеник,а и дјед Марко,па сам и рођен уз цркву и поред цркве сам боравио ишао у школу и видио шта све има и како се ради око цркве и у цркви.Као дијете волио сам кад се пуца из прангије.Величина славе или светковине се мјерила колико су прангије радиле,говорило се и препричавало дуго послије неког вјенчања у цркви како су и прангије пуцале,а то није могао да приреди баш свако,сјећа се Душан Јелић.

Фотос и текст: by Савко ПЕЋИЋ ПЕСА

понедељак, 05. август 2013.

непознанице

+
 
 
Амабари још увијек загонетка

Још увијек постоји загонетка ко је градио у камену шкрљцу амбаре у Доњем Детлаку. Није утврђено тачно у ком су временском раздобљу настали и која их је друштвена заједница градила и за које сврхе су им служили амбари. Предпоставља се да се то десило у доба сеоба нараода и да нису везане за вријеме прављења манастира у Детлаку, јер исти такви амбари постоје у Горњој Лупљаници. Постоји вјероватноћа да су монаси након организовања монашке заједнице у Детлаку користили за своје потребе амбаре, првенствено, као спремишта за храну, посебно житарице, сушено воће и пчелињи мед.
Прошлог викенда академик др. Станиша Тутњевић обишао је неколико значајних археолошких  локалитета и мјеста старина на подручју општине Дервента. Прије свега, њега је интресовало постојање амабара у Горњој Лупљаници, ради поређења и успостављања везе и сличности између амбара у Доњем Детлаку за које се већ одавно зна. Према тврдњама мјештана у Горњој Лупљаници на локалитету Брестовци постојало је неколико амбара исклесаних у камену са поклопцима, који се ни по чему не разликују од амбара у Доњем Детлаку. Од свих сада је видљив само један у облиђњој шуми и поред њега постоје још два  затрпана амбара, док су остали затрпани по њивама кад су сељани обрађивали земљу.
Академик Др. Станиша Тутњевић је изразио задвољство што је могао да посјети амбаре у Горњој Лупљаници и увјери се у истинитост постојања истих амбара, као што су у Доњем Детлаку, идући трагом писања Савка Пећића Песе о овим амбарима у Горњој Лупљаници.
Тутњевиће је боравио и на извору рјечице Лупљаница,а потом на Плехану и на Бањицама код Дубочца.
Његов боравак је означен с циљем употпуњавања сазнања о нашим крајевима и постојању значајних арехеолошких локалитета, као и старина, значајних за утврђивање постојања друштвених заједница у прошлости  кроз вијекове на овом простору.
Тутњевић је написао двије књиге које говоре о нашим крајевима, ''Поп Јовичина буна'', Београд 2007. године и ''На трагау манастира Детлак'', Београд 2008.године, па је  све забиљежио, фотографисао и очекивати је да иза ових обилазака и сакупљања грађе изађе нова књига о нашим крајевима.
У пратњи академика Др. Станише Тутњевића су били Војо Новић , писац неколико књига о детловачком и календеровачком крају, те  познавалац многобројних архелошких локалитета и мјеста гдје се налазе етно старине дервентског подручја Савка Пећића.

Fotosi i tekst by Савко Пећић Песа

уторак, 29. новембар 2011.

Доњи Детлак

Кров за Амбарине
Ових дана у Доњем Детлаку започети су радови на уређењу и заштити археолошког локалитета Амбарине. Средства за ову намјену су обезбијеђена потсредством УНЕСКА. Носилац пројекта уређења је Републички Завода за заштиту културно-историјског и природног насљеђа,а радове изводи дервентско грађевинско предузеће ЕХТA-Р.
Општина Дервента је извршила откуп земљишта, тако да се радови могу несметано одвијати.
Претходно су извршене све припреме, од израде Пројектног задатка и идејног рјешења уређења дијела Културно-историјског комплекса Детлак – Локалитет 1 - Амбарине. Циљ овог уређења је да се адекватно заштити цјелокупан комплекс и омогући јавно презентовање.
Током 2009. године, археолошки локалитети у Доњем Детлаку су проглашени културним добром,а објекат црква на Привременој листи националних споменика БиХ, те има историјски значај због претпоставке о могућем постојању манастира.
Вријеме је послужило и радови на изради бетонске конструкције се интезивно изводе. До сада је постављена арматура и изливено више од половине стопа за носиве кровне стубове.У првој фази биће извршено наткривање простора Амбарине, те уређен прилазни пут, док ће се радови на уређењу и конзервирању експоната радити накнадно.
- Веома је значајно што ће археолошки комплекс у Доњем Детлаку бити уређен, јер већ дуго стоји незаштићен и није приступачан за многобројне знатижељнике, који би хтјели да виде,а нарочито школске и студентске ексурзије, каже директор Туристичке организације Дервента Гроздан Ружичић.
Према његовим ријечима, Дервента ће на овај начин постати значајна и интресантна археолошка дестинација, гдје ће моћи сви они који посјете овај локалитет на једном мјесту, видјети археолошке локалитете од каменог до савремног доба,а у првом реду то су, Амбарине, Пећина – испоснице и манастирска црква са гробљем из раног средњег вијека. 

Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA

понедељак, 16. мај 2011.

палеолит

палеолит
Виско Брдо (Томасово брдо), Лупљаница, Дервента. Палеолитска станица, неолитско и енеолитско насеље. Смјештене је на највишем бријегу у горовитом ланцу што се протеже између ријеке Укрине и Босне.Основу бријега чине плиоценска ријечина тераса на коју је у току плеистоцена вјетром нанаесено неколико слојева прапора и иловаче.Ископавања су вршена у неколико наврата од 1959. до 1970.године.Палолитско станиште чини фертилни хоризонт од најмање два културна стратума. Слабије је заступљен моустриен, а много јаче ауригнациен. Овај хоризонт се налази приближно на дубини од 90 до 110 цм. Неолитско насеље са керамиком винчанске културне скупине и бројним земуницама. Надземне грађевине нису примијећене. Овај слој је одвојен од палеолитског стерилним надслојем материјала из постглацијалног доба.Енеолитско насеље ласињске културе садржано је у доста танком слоју близу површине земље.
Ђ. Баслер.
 Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA

понедељак, 09. мај 2011.

млађи палеолит

Зобиште
 

 
 
На Зобишту , Доњи Детлак, Дервента налази се локалитет вишеслојне палеолитске станице. На истакнутој главици иловастог бријега налази се више слојева с остацима пребивалишта палеолићана. Фертилни хоризонт стере се од површине до дубине од 55 цм, али је најјча концентрација налаза на дубини од 18 до 30 цм. У богатом културном инвентару с овог мјеста доминантан је моустериен, док је при самој површини установљен и танки слој гравиттиена. Ђ.Баслер
Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA

петак, 29. април 2011.

Млађи палеолит

Чардак, Дервента.
На обронцима иловасте главице бријега на сјеверној периферији града налазе се на површини земље окресиване кременице, дијелови керамике,а пронађена је и камена сјекира. По археологу Ђури Баслеру, то је археолошки локалтитет из Млађег палеолитског доба.
Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA

среда, 10. новембар 2010.

ДОЊИ ДЕТЛАК

...културно добро од великог значаја
 
АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТ ДОЊИ ДЕТЛАК

У Доњем Детлаку, Непокретно културно добро од великог значаја . Археолози из Републичког Завода за заштиту културно-историјског и природног насљеђа истраживали Амбарине и Пећину. Утврђене мјере заштите комплекса.  Расписан конкурс за уређење и заштиту локалитета Амбарине.

Ускоро би се могло очекивати коначно уређење Амбарина у Доњем Детлаку, јер су Министарство просвјете и културе Републике Српске и Републички завод за заштиту културно – историјског и природног насљеђа, расписали конкурс за израду: Пројектног задатка и идејног рјешења уређења дијела, Културно-историјског комплекса Детлак – Локалитет 1 - Амбарине, у циљу обезбјеђивања адекватне заштите и презентације комплекса. Овај конкурс је отворен до краја новембра ове године.
 
Током 2009. године, Републички Завод за заштиту културно-историјског и природног насљеђа извршио археолошка истраживања Амбарина и Пећине у Доњем Детлаку. На основу ових истрживања и предходних истраживања која су урађена 1892. године, Републички завод за заштиту културно-историјског и природног насљеђа, у циљу обезбјеђивања адекватне заштите и презентације, урадио је Елаборат за проглашење Културно-историјског комплекса Детлак и са приједлогом  Одлуке о утврђивању непокретног културног добра од великог значаја – Културно-историјског комплекса Детлак, и приједлог Одлуке за стављање под заштиту непокретног културног добра од великог значаја   и  упутио га у процедуру у складу са Законом. 

Читав комплекс је подијељен у  прву и другу зону за које је предвиђен режим мјера заштите за чување, одржавање и коришћење добра и његове околине. Према подацима и материјалним пронађеним доказима, сматра се да су православно гробље и црква стари више од 300 година, јер је према опису Косте Хермана из 1892. године, у Детлаку  евидентирано, да је у то доба ту била православна црква и православно гробље, старо око 200 година.

Амбарине су смјештене  југозападно од цркве на удаљености од око стотињак метара. Према евиденцији из 1892. године, установљене су 23 јаме у облику амфора (односно ћупова), чија се дубина креће од 1,3 до 2 метра, а ширина 1 до 1,5 метара у средини, односно 0,5 метара на отвору. Ћупови су усјечени у суви и меки морски терцијарни пјешчењак. Том приликом очишћено је и потпуно претражено 15 амбарина, док је осам остало затрпано и неистражено. Истраживања су показала да су се у ћуповима налазили земља и кости животиња,  углавном  глодара,  као и многобројни фосили  разних  врста пекта (љуштура) и ецхинус (риба). 

Екипа археолога са руководиоцем тима професором археологије, Љубицом Срдић извршила је откривање слоја земље и растиња на локлаитету Амбарине у 2009. години и евидентирана су 23. амбара.
Објекат црква се налази на Привременој листи националних споменика БиХ, и има историјски значај, због претпоставке о могућем постојању манастира и представља локалитет од интереса за археолошка истраживања. 

На локлаитету Пећине (ћелије - келије – испоснице), истраживачи су  установили  остатке  палеолитских  кременица,  фрагменте  керамике, животињске кости и металне ексере, као и остатке једног дрвеног стуба у откопавању

Значајни материјални доказ о старинама у Доњем Детлаку предстваља, надгробни споменик (стећак) у облику стеле, кој се налази у југозападном дијелу гробља.  Накривљен  је,  обрастао  маховином  и  лишајем. Украшен  је  урезаним Андрејиним  крстом  са  једне стране, док  се  са друге  стране  јавља исти крст пластично приказан. Овај надгробни споменик археолози су оквирно датовали да су из 14. или 15. вијека.

Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA