БЈЕЖИМ ОД ПЕРУНА
Бјежим на врх бријега
под опсадом сунчаног
неба муње сијевају
стопала крвава земљу
додирују
звижди ваздух кроз
кости као кроз шуму
свјетлост је трома и
непрекидна
нема магле пада мрак
С лавежом керуша оде трком
под грм склања се од грома
и кише
вјетар са снијегом
вришти и брише
све оловке и ријечи у
књигу уписане
на папиру гуштери
палацају
зној пробија нема суза
Врела вода између бајера тече
весело у роју комарци
праве вече
утјеху потражих у
ужареној маси
крв што се груша више
кроз вене не тече
нема душе прође узлауд
лијепо вече
трчи човјек низ брдо
камен се котрља
Признаћу једно не бјежим од себе
него од ужарене масе и
нечије умоболести
и мозгова који кључају
и пуцају петарде око мене
дрхти земља бријег се
клима подивљала нечија воља
бјежим у осјећају и
душом рањив од овог неспокоја
листам прошлост бојим
се за будућност
Све ће се срушити плашим се великог Перуна
Савко Пећић Песа
Нема коментара:
Постави коментар