Приказивање постова са ознаком Pojezna. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Pojezna. Прикажи све постове

четвртак, 09. фебруар 2017.

ПОЈЕЖАНИ ИЗВОЗИЛИ БИБЕТИНУ У ЕНГЛЕСКУ

Мало се зна, али је остало забиљежено да је из Појезне први извоз робе и производа у иностранство био извоз за Енглеску.
По завршетку Другог свјетског рата, владала је у Европи несташица свих врста меса, па и бибетине, која је највише тражена у Енглеској. То је дошло и до наших крајева, па су људи почели да узгајају бибе више него прије.
Кад бибе порасту до довољне тежине вршен је откуп. Из села за то је био задужен пољар Гавро Пијетловић . Све би сељаци своје  ћурке дотјерали на једно мјесто у селу, гдје им је вршена исплата на лицу мјеста. Гавро је сакупљао јата и сам на стотине ћурки тјерао до Прњавора, гдје их предавао накупцима, који су обезбјеђивали унапријед новац за откуп ћурки по селу.
Кад се каже тјерао, чини се чудно и  интресантно , али је било тако. Бибе нису превожене, него су тјеране путем, као ситна стока у јату. Ћурке – бибе су биле веома дисциплиноване приликом тјерања, тако да тај посао није био нарочито тежак. Гаври је требао само један штап, којим је управљао гдје да скрену и наставе пут. Тјерајући бибе у Прњавор Гавро никад није изгубио ни једну бибу.Успут их је  помало хранио житом.
Послије су Гавру прозвали Бибац. Тако су га до краја живота називали,говорећи Гавро Бибац, а не Гавро Пијетловић. И сада његову фамилију Пијетловића у Појезни називају ''бибцима''.

Текст и фотос: by Савко Пећић Песа

субота, 12. децембар 2015.

''МИЛИЋЕВ ГРОБ''



                                                    Црква Св. Илије Пророка из 1893.године у Појезни
            Петар М.Богуновић и његова супруга Даница су прије другог свјетског рата радили као учитељи у селу Прибинић, општина Теслић. 1937. године Петар је издао монографију под називом ИЗ УСОРСКОГ КРАЈА И ОКОЛИНЕ,која је отштампана у штампарији "Просвета"<сарајево 1937.године у којој пишући о простору села Прибинић говори:" на блиској удаљености од културног средишта овога села што чини српска конфесионална школа,више удобних зграда за потребе овдашњих шумских предузећа,налази се запуштени гроб, којег народ назива "Милићев гроб". То је гроб гласовитог хајдука Милића Икића из села Осиње,кога је Турски зулум натјерао у планине, Са својом четом много је страха и бриге задавао Турцима. Када се 1871. године,гоњен од Турских пандура,хтио да пребаци у Борја планину,дочекаше га Турци и убише. Пошто су му отсјекли главу и узели оружје и новац,однесоше одсјечену главу у Тешањ, гдје је на гради три недјеље висила на концу,на страх хришћанима а на весеље Турској редифи,која је тиме побједу славила. Народ,којем је Милић био заштитник и осветник,закопа на мјесту погибије његово тијело криомице од Турака."

Савко Пећић Песа
 

среда, 02. децембар 2015.

Oд искона Појезна


Од искона
као икона
све што је
Појезнa
мило и драго ми је

Ту су моји годови
родови и плодови
огњишта кућишта
и вјечна спавалишта
предака мојих


 

 Савко Пећић Песа

недеља, 13. септембар 2015.

„ПЕСНИЧКА ХРИСОВУЉА“ МИРОСЛАВУ Б. ДУШАНИЋУ

У ПАРАЋИНУ„ПЕСНИЧКА ХРИСОВУЉА“
МИРОСЛАВУ Б. ДУШАНИЋУ,

Мирослав Б. ДУШАНИЋ рођен 1961. год. у Појезни (Дервента – БиХ). Као жртва државног терора (цензура, претреси, хапшења, одузимање пасоша и држављанства) напушта Београд, где је живео и радио, и почетком 90-их завршава у егзилу у Немачкој. Пише и преводи на немачком и српском језику. На немачком говорном подручју заступљен у више антологија, ауторских зборника и књижевних часописа (Schnippsel, Die Brucke, Schrieb, Glarean Magazin, Dulzinea…), био је уредник за поезију у часопису “Schrieb” из Ердинга (Горња Баварска), активан учесник у интернационалним и интеркултурелним пројектима, хуманитарна делатност (Pro Asyl, UNICEF), награђиван за поезију, превођен на шпански, португалски, руски и румунски језик. Његов ауторски блог: "Lyrik — Lyric — Poezija" трајно архивира Немачки архив за литературу.

среда, 20. октобар 2010.

Појезна времеплов

Појезна, 1954., и...
Гости на Ђурђевдан 1956. године код куће Радојке Пећић у Појезни. Момчић што стоји, то сам ја, Савко Пећић,а мушко дијте са цвијећем у руци је Драган Ђурић, сада директор ФК ''ПАРИЗАН'' Београд.
 
Појезна 1954.године, пред кућом Љубе Планинчевића. Тад се љети , углавном ходало бос, није било обуће.
Испред , Основна школе у Појезни, генрација из 1954/55. Од познатих, Ђорђо и Милан Пећић, Момчило Продић, Радивоје Митрић и други. У то вријеме, владала је огромна биједа, глад и немаштина. Већина дјеце је у ритама, боси и слабо обучени.
Молер, Љубо Планинчевић са својом групом радника на кречењу школе у Станарима. Од алата, ту је фрча - четка, а боја и материјал креч.

Као документ, ове фотографије говоре о једном времну иза рата, кад је владало сиромаштво, али народ је све издржао, преживио и обновио. Сад Појезна ни прближно није оно што је некад била. То је модерно село са модерним кућама и пристојним животом. Асфалтирани су скоро сви главни путеви.
Fotografije архива Томо Планинчевић из Појезне.
Тekst: © by Savko PEĆIĆ PESA

субота, 16. октобар 2010.

СТАРЕ СЛИКЕ ИЗ ПОЈЕЗНЕ

Појезна из 1930. година
 Томо Планинчевић
 Успомена
 Касија Планинчевић у Бањалуци 1933.године
 Трговина у Појезни 1930. године
 Свадба у Појезни 1938. године
Теферич у Појзни код Томе Планинчевића, тридестих година: Томо стоји први с лијева, до њега, чучи Зорка и Перо Глишић, затим су ту у бијелим кошуљама, Благоје и Мара Жунић и Јово Опачић.
 Свештеник и учитељ Миливоје Јелић са попадијом  у Појезни из око 1930. године. 
Фолклорна група у Појезни 1933. године
Ове старе фотографије из Појезне свједоче о постојаности овог села и његовом богаству кроз вијекове.Породица Планичевић је била богата породица у доба Краљевине Југославије. Сав живот у Појезни се одвијао око ове породице и још неколико газда у селу. Планичевићи су предњачили у свему. Имали  су двије трговине и велико земљишно имање и много стоке. Код њих је , углавном долазио културни слој људи из града, свештеници, учитељи, људи из власти, жанадарми, трговци, занатлије и други.  На тај начин се преносио на ову породицу утицај градског живота.Тај утицај града се ширио, не само на ову породицу, него и на остало становништво у селу. Као што је у облачењу, бављењу културом, ( у то вријеме у Појезни су многи знали да свирају гитару или хорски да пјевају), затим у градњи кућа, начину организовања домаћинства, потреби школоваља дјеце (Појежњани су још 1908. године о свом трошку изградили основну школу и плаћали учитеља да учи дјецу), па онда о култури и  узгајању воћа, поврћа и житарица, бављењу сточарством, што имало огроман утицај на развој села.  Према причањима, оних који памте или су чули те приче, Планинчевићи нису били напрасити и строги људи, као газде и богаташи, за то вријеме. Дружили су се са свим сељанима и нису их израбљавали, па су људи код њих радо долазили на рад и тако се овај утицај преносио на друге сељане, који су видјели, како се може боље радити и организовати домаћинство.
Томо Планинчевић је имао пуно дјеце, а познатије име је Љубо, који је доскора живио у Дервенти, а бавио се фирмописањем. Његов син Томо живи у Београду. Ове Фотографије су  из Томине архиве. Томо ''млађи ',носи име свог дједа и чува имање у Појезни и кућу је нову направио, гдје се налазе и ове фотографије у његовој архиви, као успомену на своје поројекло.Томо често долази у Појезну са својом супругом, дјецом и унучадима.
Fotografije архива Томо Планинчевић из Појезне.
Тekst: © by Savko PEĆIĆ PESA

недеља, 08. март 2009.

ИЗ ИСТОРИЈЕ ПОЈЕЗНЕ


Кремен - камени алат из каменог доба.
Нова реновирана црква у Појезни
Црква из 1966. године
Црква из 1893. године
Крст из 1856. године
Амовон из Појезне

Појезна је село које припада ниском побрђу са сјеврене стране планине Крњин. Удаљено је од центра општине града Дервента око 28 километара.

Поуздано се зна да је село Појезна постојало још прије 1570. године када је према турским тетфтерима извршен први попис становништва на овим крајевима. Првобитно се шире подручје називало Чеслица, а касније ће настати име Појезна. Постоји неколико тврдњи како је настао топоним Појезна. Најпоузданији је, ипак онај, који говори да је ту од вајкада постојао православни храм. Душан Јелић каже, да је причано да се у Појезни налазио неки диск од олова, којег су Турци однијели и истопили.

(Душан Јелић син свештеника Миливоја Јелића , који је службовао у Појезни, а Душан је 1951. године у Појезни радио као учитељ.)

Он каже да је наводно на диску писало, ''село Појна 1202. година''. Ова година(?) би могла отприлике означавати вријеме кад су ови поткрњински крајеви били већ насељени. Од Појна, што је значило на старославенском појање - молитва, настало је име Појезна. Касније ће се помињати да је у Појезни постојала црква у гробљу, па послије ове, која је порушена, била звана ''шатор црква'' или ''покретна црква''. ''Покретна црква'' је била у вријеме Турака кад се нису смјеле правити цркве од чврстог материјала. Прва памтећа црква је направљена од плетера и прућа са звоником 1893. године. Била је посвећена Светом пророку Илији, али се прича да је , много прије те цркве била друга, која је посвећена Светом Николи. Стара црква од плетера је порушена због дотрајалости 1966-1968. године, а на њеном мјесту направљена је нова, која је посвећена Светом цару Лазару. Овај храм је потпуно обновљен 2006. године.

О црквама - храмовима у Појезни остало је нешто записа, али и пронађених и сачуваних вриједних предмета. Амвон, (мјесто са кога епископ или свештеник говори) је веома стар и карактеристичан, због тога што је направљен од камена кречњака - шкриљца, којег на овом подручју има доста, па се може тврдити да је амвон израдио овдашњи мајстор. Овај амвон има осам исклесаних листова- кракова, а не шест. Претпоставља се да је направљен још у доба ''покретних цркава'', када се морало одређивати мјесто исток запад приликом обављања молитве, молебана или литургије. Други предмет је крст, који је пронађен 2006. године приликом обнове храма. Поуздано се зна да је овај крст направљен у некој од цариградских умјетничких радионица, а вријеме настанка је 1856. година. На гробним мјестима приликом копања темеља пронађени су сегменти одежда свешетеника, или пак неких виших црквених веледостојника, јер се тврди да је Појезна била некад неки црквени центар, барем до нивоа арихијерјског намјесништва.

(Најстарији пронађени предмет овог краја је из каменог доба.)

Tekst i fotografije: © by Savko Pećić PESA