Приказивање постова са ознаком Мирослав б. Душанић. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Мирослав б. Душанић. Прикажи све постове

понедељак, 10. август 2015.

МИРОСЛАВ Б.ДУШАНИЋ

Мирослав Б. Душанић на Међународном илинданском сусрету пјесника ''Прљача 2015.'' у Дервенти на ријеци Укрини.
 
Наиме, пјесник - лирик Мирослав Б. Душанић, који борави и ствара у Њемачкој, није физички био присутан на овим сусретима, али се његов дух и љубав према своме родном крају, Укрини, Појезни и Дервенти, осјетио кроз ријечи које су објављене у овогодишњем алманаху поводом 14. сусрета пјесника ''Прљача 2015.''. Ови сусрети су одржани, 9.8.2015.године код Жутог Моста у Доњем Детлаку поред ријеке Укрине.
Савко Пећић Песа је искористио ову прилику и прочитао кратаку пјесму ''Прљача'' коју је путем интрнета објавио лирик Мирослав. Сви присутни пјесници и гости манифестације су упознати о стваралаштву Мирослава Б. Душанића, који нашу ријеч стихом, описом и сликом преноси широм свијета.
ПРЉАЧА
Стојиш поносна и пркосна
знајући да се огледаш
у таласима Укрине
пушташ лађаре низ њен ток
пецаш рибу и слушаш пјеснике
срећна што си свратиште
њих и Њеног Величанства

Мирослав .Б. Душанић

Фото  и текст: by Савко Пећић Песа

четвртак, 30. октобар 2014.

О нашим крајевима


Мрамор - стећак у гробљу Дријен из времена постојања старе цркве
Извод из чланка ''Амвон из Појезне''
Аутор : Мирослав Б. Душанић

На територији данашњег Дријена (код Башића) постојала је ранохришћанска црква изграђена од домаћег чврстог материјала (камена). Колико је мени познато, то је једна од најстаријих цркви на сјеверу Босне и Херцеговине, а сигурно је најстарија у увом дијелу Босне. Црква је била великих размјера и уз њу се налазило гробље. Није познато када је тачно изграђена, али је била, као и многе ранохришћанске цркве у БиХ, посвећена Светом пророку Илији (у народу познатијим као Илија Громовник). У славу овог пророка у цркву је постављен велики и рељефом украшен, амвон од олова. (Сам податак да је амвон од олова, је веома занимљив и из многих разлога подстиче на даљна истраживања.) Ако се не зна вријеме градње овог храма, са сигурношћу се зна када је ова црква порушена
Црква пророка Илије је доживјела трагичну судбину. Изграђена за потребе хришћанског српског становништва, у највећем јеку и процвату јереси богумилства, потпада под њихов утицај и бива од њих сасвим преузета. Сви покушаји поновног враћања су пропадали, јер је „богумилско учење заразило владајућу властелу“. Не бих се овдје на овом задржавао, али је познато да су против „нове јереси“ устали хришћани оба обреда (и они који су били уз Исток, као и они који су признавали папу). Тежак ударац богумилима наноси тек краљ Драгутин. Он се жени са угарском принцезом и добија посједе на поклон, а један од највећих изазова био му је, искоријенити јерес и приклонити „заражену властелу“ на вјерност. Није се превише ослањао на ријеч, већ се прихватио мача, стао на чело својих одабраника и кренуо у јуриш. У том налету 1283. године, богумили су доживјели тежак пораз, црква Светог пророка Илије је потпуно уништена а већина богумила погубљена. Само мањи број њих и њихових присталица је успио да избјегне смрт. Неки од преживјелих су успјели пријећи ријеку Укрину и пребацити се на територију данашњег Прњавора. Ту су се удомили и основали своју нову заједницу. Мјесто је по њима добило име Бабуни или Бабуновци, које је временом постало Бабaновци (бабунима је хришћанско становништво погрдно називало све пагане, богумиле и безбожнике). Живјели су сасвим изоловано и сви су падом под османску управу прихватили ислам.

Побједом над богумилима и њиховим протјеривањем изван граница земље над којом је добио управу, краљ Драгутин стиче углед (славу), потчињава властелу и учвршћује своју власт. Побједа над „безбожницима“ му је донијела и огромне приходе, које он одмах употрбљава за обнову вјере, тј. приступа одабиру локација за градњу манастира, којих није било у овом подручју. Први манастир, од неколико планираних, изграђен је у нашим крајевима, изнад Укрине на територији која данас припада селу Доњи Детлак. Манастир (манастирска црква и основне монашке одаје: спаваоница, одређени број ћелија, просторије за рад) су изграђени 1285-1300. године, мада је манастир у више наврата прошириван и дограђиван. (О томе посебан текст).

Рушењем цркве Светог пророка Илије, страдањем и бијегом богумила и њихових присталица, овај крај остаје дуже вријеме потпуно ненасељен. Једино амвон од олова са својим лијепим рељефом доживљава другу судбину. Њега је неко од становника пренио у данашњу Појезну...


  
Амвон из Појезне
Припремио и фотоси: by Савко Пећић Песа

недеља, 21. септембар 2014.

АМВОН ИЗ ПОЈЕЗНЕ ДРУГИ ДИО



У историјској грађи краљ Драгутин није баш представљен као изузетно частан војсковођа, али му се приписује изузетна лукавост и непредвидљивост. Био је добар дипломата и знао је добро да маневрише. Лојалност угарском краљу је показао у збацивању оца са пријестола, јер му је сметала централизација власти, али такође и у својим антивизантијским коалицијама (као нпр. са Карлом I Анжујским, краљем Сицилије). Са тим поступцима он је папи "подгријавао наде" да ће те земље пасти/бити приведене под контролу Ватикана. Ту угарску и папинску наклоност, краљ Драгутин је веома добро наплатио. Уз богате дарове и добро опремљену војску, он у свом надлежству потпуно уништава „богумилску јерес“, преузима властелинске посједе богумилских присталица и почиње да обнавља хришћанску вјеру. Због повјерења које је задобио, није био контролисан и радио је све на своју руку. Ватикан и угарска пријестоница били су далеко. Почео је интензиввно да обнавља цркве и гради храмове, који су требали да буду носиоци и гарант његове моћи. Пропашћу богумила, рушењем њихових упоришта а посебно центра (црква Светог пророка Илије), овај дио Босне се омрежава густо повезаним храмовима и манастирима.
                               Амвон из Појезне, потиче из око 1590.године.
Тадашњи становници Појезне су из рушевина цркве Св. пророка Илије сачували неоштећен оловни амвон, пренијели га у своје село и изградњом цркве употријебили га у исте сврхе. Саградили су једну мању цркву у гробљу које је и данас познато као Старо православно гробље. Највјероватније је црква изграђена непосредно послије крвавих догађаја, тј. послије 1283. Тачну годину изградње је немогуће утврдити, али се зна да је црква била изграђена комбиновањем камена и дрвета. А порушена је и запаљена од стране сејмена када је ова територија заузета од Турака. Остало је записано да је Хусрев-бег 1512. год. заузео Ћеслицу (стари назив села) са виноградским посједом Ћесница. У цркву је постављен "оловни амвон", али је из сасвим необјашњивих разлога новосаграђена црква посвећена сасвим другом свецу - Светом Николи Чудотворцу (заштитнику Православља). Зашто је то тако остаје и даље непознаница.


Прикупљајући материјал за своје радове, 1937. год. проф. др. Миленко С. Филиповић записује: У Појезни на старом православном гробљу, говори се да је била црква и да су је запалили сејмени. Он даље наводи да је у Појезни била и „чадор“, покретна шатор-црква. Платно од тога чадора се дуго чувало. И сада стоји црква која се подигла место чадора. Црква је малена. Сем што је апсида изведена полукружно, основа је правоугаона. Кажу да је место трпезе била у олтару нека плоча са натписом, која је однета у Прњавор. У цркви је један дискос од олова. Познати сакупљач старина из Сарајева А. Пољанић однио је неку рукописну књигу из Појезне (Oktoix).



Интересантно је да је амвон од олова увијек описиван као „диск“ који је „одвајкада“ ту постојао. По причању господина Душана Јелића, сина свештеника Миливоја Јелића, који је 1951. године као учитељ службовао у Појезни, у том храму (мисли се на црквицу у Старом православном гробљу) је био похрањен један „диск“ изграђен од олова, којег су османлијски војници однијели са собом и истопили. Он такође наводи (али то није ничим поткријепљено - недостају докази) да је на „диску“ био исписан натпис: „село Појна 1202. година''. Па су многи били убјеђења да је Појна стари назив њиховог села, а да је временом преиначено у Појезна. Наравно, ово није тачно, како је настало име села ја сам већ описао у једном од текстова.

Ове тврдње су побијене пронађеним историјским изворима. Потврду о имену и величини села  проналазимо у првим сачуваним писаним документима, а они су као и за многа друга мања мјеста на Балкану из времена османске владавине. Наиме, Османлије су одмах по освајању одређених територија, дотичне територије са цјелокупним становништвом и материјалним добрима, уписивали у књиге власништва „Османске државе“. Поводи за то су били различити, а овдје је довољно да се помене, да је један од разлога био њихов уходан и веома добро развијен систем опорезивања, са којим се финансирала османска држава, војска, чиновништво и наравно њихова нова освајања.

А што се наводног натписа тиче, чак и да је постојао, овај натпис не би говорио о овом селу (Појезни), него о мјесту гдје се амвон првобитно налазио, а то је црква Св. пророка Илије (данашње село Дријен).


Иако је амвон од олова нестао, његов изглед нам је већим дијелом познат. За то можемо да захвалимо непознатом локалном каменорезцу/умјетнику, који је по сјећању за вјерске потребе исклесао нешто мању копију амвона.

Мирослав Б. Душанић
Фотос: Савко Пећић Песа

петак, 05. септембар 2014.

РОДНИ КРАЈ


Родни крај

Ко је тај Мирослав Б. Душанић
Пастир без фруле и оваца
Пјесник без иједне књиге
Лутајући путник или неки патник
У предјелима сивила и кише

 

О којим болима и ранама пише
Да ли се на тијело жали
На болест што му кости разара
Или га мучи губитак завичаја
Напуштена кућа и мајка стара

 

За болест се можда нађе лијека
За родним крајем пати се довијека

 
Мирослав Б. Душанић
РОДНИ КРАЈ


Ко је тај Мирослав Б. Душанић

који опет треба туговати

свој завичај памтити

у небо гледати

У предјелима сивила кише



О којим болима и ранама пише

да ћути и подноси и

тихо дише да чује шапат

да дотакне гране цера

јасена врбе храста или

барем коприве и

да осјети бол и ране

свог завичаја



За родним крајем пати се довијека
и љубав коју му дајеш

а заузврат те мучи

и никако те умом

не напушта да дому свом

одлетиш као ластавица

сљедећег прољећа се вратиш

и свијаш гнијездо

на својој земљици и извору

под Уставом поред Драшана

и са својом мајком остарјелом

о рођењу своме причу завршиш



Савко ПЕЋИЋ ПЕСА
 Фотоси:  by Савко Пећић Песа

недеља, 24. август 2014.

ПОЈЕЗНА – историјско помињање


Фотос: Савко Пећић Песа
У средњем вијеку је било уобичајено да насељена мјеста обухватају огроман простор. Тако је и насељено мјесто Ћеслица (данашња Појезна) била просторно далеко већа, него што је то данас. Она је осим њених данашњих граница обухватала и територије села Доњи Церани, као и веће дијелове Дријена и Осиње. Када се први пут јавља под именом Ћеслица није познато. Са сигурношћу се може тврдити да је под тим именом било познато и средином 15. стољећа. Зна се да је 1461. године у посједу овог насељеног мјеста био кнез Радивој (Томаш) Остојић Котроманић. Он је за то добио и писмену потврду којом су му потврђени посједи у земљи Усори: град Тешањ, села уз ријеку Укрину и Илову, Градачац (Грачац), те села у области Сребреника и на Мајевици. Село Ћеслица (Појезна) је административно припадало Тешањској жупи. Прегледом историјске грађе може се закључити да је Тешањска жупа организационо била подијељена у „мање жупе“, тј. одређени број насељених мјеста био је обједињен под „заједнички кров“, а носилац јој је била (најчешће) црква (црквено средиште, црквена жупа). Овај податак је веома интересантан јер се на основу њега да закључити, да су и друге жупе биле организационо „исцјепкане“ у мање јединице. Насељена мјеста Детлак, Црнач/Црна (Црнча) и Ћеслица (Појезна) су били дио црквене жупе Св. Козме и Дамјана (Светих Врачева). У овој скупини су поред поменутих села данашње општине Дервента и села која данас припадају другим административним јединицама. У документима тадашњег времена сама жупа је била позната и под својим скраћеним именом Жупа Козмедање (скраћивањем имена Козме и Дамјана). Падом Тешња (жупног и црквеног средишта) под османску управу, хришћанско становништво које не прихвата ислам било је присиљено да бјежи на сјевер, на територије које још нису биле од њих заузете.


Насељено мјесто Ћеслица (Појезна) је 1512. године пало под османску управу. Те године су трупе Фериз-бега заузеле Сребреник, Соко, Тешањ, Озрен, Усору и Требетин. Његова претходница је био изузетно оспособљен и успјешан војсковођа Хусрев-бег, који са својим трупама силовито прелази ријеку Илову и продире у дубину територије данашњих села Појезна и Црнча. Преласком ријеке Илове, Хусрев-бегове трупе у свом походу ка сјеверу заузимају комплетну територију насељеног мјеста Ћеслица (Појезна), које је због несигурности и страха од османске најезде већ било знатно ослабљено. Оно је у периоду од 1503-1512. год. изгубило више од половине свога становништва. Наиме, већ 1503. год., иако територија данашње општине Дервента није била под османском влашћу, долази до великих миграционих помјерања. Те су године угарско-турским споразумом на седам година тврђаве Добој и Маглај потпале под османску управу, док су Сребреник и мјеста у Посавини (уз ријеку Укрину и Саву) остала у рукама Мађара. Запосјевши тврђаву Добој османским трупама су „посавска врата“ била широм отворена, и било је само питање времена када ће Османлије да заузму Посавље (Посавину) и избију на ријеку Саву. Заплашено становништво масовно напушта своја села и повлачи се на сјевер, трудећи се да пријеђу у Славонију, тада под мађарском (угарском) влашћу. 



Османско продирање на сјевер је било изузетно добро испланирано, продирало се у „дубину територије“ на различите начине. Понекад су то били само пљачкашки упади, паљење имовине, застрашивање становништва, одвођење у заробљеништво или слично, понекад су то биле веће војне операције у којима су заузимане територије и стављане под своју контролу. Комуникације између насељених мјеста су биле прекинуте. Села на сјеверу Тешањске жупе су била потпуно одсјечена и изолована од свог матичног црквеног средишта. Тада је насељено мјесто Црнач (Црна), тј. данашња Црнча, остало без становника и прије него што је потпало под османску управу. Село Брестова (Брестово) је такође највећим дијелом остало пусто, а становништво се осјетно смањило и у Ћеслици (Појезни).



Та 1512. година је била кобна и за насељено мјесто Детлак, иако није освојено, оно је својим највећим дијелом остало без становника. Хусрев-бег се у свом походу зауставио на рјечици Појезници, највјероватније због недостатка људства, али његов изненадни упад је становнике Детлака отјерало у избјеглиштво. Тако је Детлак (данашња територија села Горњи Детлак и Календероваци) у периоду од 1512-1536. године  посатао ненасељена зона (тампон зона) између османске и „утврђене“ мађарске територије. Мађари су границе своје државе бранили са босанске стране, њихове трупе су се организовале на простору око ријеке Укрине, и контролисали су простор између ријека Укрине и Саве. Када је Хусрев-бег упао на територију данашњег села Црнча, затекао је потпуно запуштено село без иједног становника. Цијела територија је била урасла у коров а виногради највећим дијелом подивљали.



На новоосвојеним просторима османска управа оснива пет нових нахија: Тешањ, Усора, Маглај, Требетин и Озрен. Насељено мјесто Ћеслица улази у састав Тешањске нахије... (наставиће се)
Мирослав Б. Душанић