КРАТКО О ДЕРВЕНТИ

Најстарији човјек на просторима око Дервенте појављује се врло рано, већ у вријеме старијег каменог доба. У долини ријеке Укрине и њеном залеђу археолошка истраживања су открила станишта прачовјека у Детлаку, Дријену, Лупљаници (Високо Брдо), Дервенти (Чардак), уз ушће рјечице Лупљаница у Укрину и на другим локацијама. Старије доба су праљуди типа Neandertal, док већ млађе доба носи раса Homosapijens,директни предак данашењег човјека.

Након престанка последњег леденог доба, прије око 12-11 хиљада година усталила се клима и човјек је почео да се бави сточарством и земљорадњом, што је довело до стварања првих насеља на обалама ријеке Укрине и њених притока у Детлаку, Пољу и Лужанима.

Из периода прије око пет хиљада година стварају се насеља Вис у Модрану, Високо Брдо Лупљаница, Градина изнада ушћа Илове у Укрину , Доњи Церани.

На подручју Доњег Детлака уз ријеку Укрину и у Куљеновцима пронађени су остаци керамике и урне које потичу из бронзаног доба отприлике 15оо година прије нове ере.

Римљани освајају и насељавају наше крајеве последњих деценија старе ере, чији трагови у облику темеља од зграда грађених ломељеним каменом везиван кречним малтером, налазе се у Пољу, Раскршће Модран и у долини ријеке Укрине на простору села Детлак.

Средњи вијек је за овај простор значајан из разлога досељавања Словена током 5-6 вијека наше ере. Централни дио Балакна насељавају племена Срба, чије су границе на сјеверу Сава,а на западу долина Врбаса.Из тог времена настали су топоними рјечица Величанка, село Велика, Модрина Модран, Сочаница од Сеочаница, Дријен, Церани, Осиња, Лужани, су имена по биљном растињу , Појезна по путу (појезд).

Из тог времена настале су житне јаме- ћупови или амбарине у Детлаку, Лупљаници и Дажници, усјечени у дубини и до два метра у кречњачком тлу.

Овај простор је од 7. вијека улазио у састав различитих средњовјековних држава,а највећи дио под влашћу угарског племства и у саставу средњовјековне босанске државе.

Пријре доласка Турака постојала насеља уз црквишта у Појезни и Дријену на локацији Џигеровац, које су саграђени већ у првим данима прихватања хришћанства код Срба.Ту су још трагови манастира и цркве у Доњем Детлаку, као и црквина у Куљеновцима. За манстир Детлак везан је први траг преписивања књига за потребе манастира.

Крајем 13. и почетком 14. вијека ови крајеви ће бити  у саставу угарске властеле под влашћу српског краља Драгутина који је добио ове просторе у мираз од Угара  и средњовјековне босанске државе у оквиру жупа Усоре на југу, те Укринице и Глажа на сјеверу.  Прилоком пропасти ове државе 1463.године у борби са Турцима, подручје сјеверне Босне а с њом и Дервенте остаје још шесдестак година година у рукама угарске државе у посједу српског деспота Стјепана Бериславића господара Брода и Посавине који је у вријеме турских освајања био турски вазал.Одбио је да прими ислам па су га Турци убили 1535. године. Од тада утврђење Добор на Босни остало је небрањено, па је тада био отворен даљи пут  турског освајања ових простора. Убрзо након тога Хусревбег заузима утврђење Кобаш на  Сави а 1536. године и Добор, чиме је , 1536. године подручје Дервенте дефинитивно пало под власт Турске државе.

У доба освајања Турака ово подручје још увијек није носило назив Дервента. Помињу се села Горња и Доња Укрина из којих је настала Дервента. Село Горња Укрина се налазило на десној обали ријеке Укрине на нешто узвишенијем крају, док је село Доња Укрина простирало се уз лијеву обалу ријеке Укрине, што данас чини насеље Омерагићи, гдје је било кришћанско становништво чији је процес исламизације започео доласком Турака, па ће број хришћанског становништа брзо опадати, што показује и попис из 1570.године.

Крајем 16.вијека  село Горња Укрина достигло је урбани развој чије су контуре већ указивале на грађевински развитак Дервенте.У попису из 1600. године , то је још увијек село Горња Укрина, али и касаба, што је у даљем времену  значило неко правно урбано подручје, гдје ће бити изграђено утврђење - дербент села Горња Укрина и формниране три махале са изграђеним џамијама . Сада под називом,  Градска џамија,Горњомахалска џамија и Доњомахалска џамија..

Становници села Горња и Доња Укрина почетком 1575.године саградили су мост на ријеци Укрини и обавезали се се да ће га чувати и поправљати,а мост је обезбјеђивао нормалан пролазак трговачких каравана с југа према сјеверу и обрнуто. Била је то тада веома значајна трговачка саобраћајница на релацији: Тешањ – Добој – Горња Укрина – Дубочац на Сави.

Први пут се назив Дервента јавља у аустријским изворима у  периоду између два турско-аустријска рата, то јест од Пожаревачког мира 1718.године до Београдског мира 1739.године.И поред тога што неки извори говоре да се тај назив Горња Укрина помиње као Велики дербент много раније.

Вријеме све до друге половине 19.вијека биће обиљежено непрекидним бунама хришћана против турске власти . Поп Јовичина буна из 1834. године је једна од најзначајних буна хришћана против Османске власти на дервентском подручју.

На основу одлуке Берлинског когреса , године 1878. извршена је анкесија Босне и Херцеговине од стране Аустро – Угарске. Тад су настале и значајне политичко-административне промјене. Дервента постаје сједиште дервентског котара. У то вријеме села , Осиња, Црнча, Церани и Појезна нису припадали котару Дервента.

Дервента доживљава привредни напредак због изградње жељезничке пруге и жељезничке станице 1878. године. Сљедеће 1879.године оснива се прва ''Дирекција царских и краљевских жељезница БиХ'' са сједиштем у Дервенти.

У том времену биће изграђена зграда за гимназију,а касније за препарандију - учитељску школу. Прва општа болница  у Дервенти отвориће се веома брзо,већ 1885.године, док ће се касније 1904.године изградити за потребе дервентског котара нова зграда за  болницу, која је и сада у употреби.

Биће забиљежено да је 1914. године штампан Котарски дервентски лист, претећа данашњег ''Дервентског листа''.

Након Првог свјетског рата ствара се Краљевина Срба Хрвата и Словенаца 1918. године. Дервента је срез и припада у састав Области Бањалука. Након увођења бановина1929.године Дервента је у саставу Врбаске бановине.

У Другом свјетком рату, од априла 1941. године до априла 1945. године, дервентски крај је био под окупацијом фашистичке њемачке и Независне државе Хрватске.Вршен је стравичан терор над Српским, јеврејским становништво и свима који се нису повиновали новој окупационој власти.На дервентском подручју је под вођством КПЈ-е организован народноослободилачки покрет. Тако је већ 12. Децембра 1942.године у Појезни дигнут устанак. Током овог рата погинуло је 1.012 становника општине.

Борцима НОР-а у Појезни је подигнут споменик – монумент, аутора вајара Изета Ђузела дервенћанина, који живи и ради у Загребу.
Послије Другог свјетског рата у условима социјалистичког привредног и друштвеног развоја обиљежен је брзим темпом обнове земље,а потом индустријализације.

У рату 1992.године – 1995. године град и већи дио насеља општине су окупирале хрватско-муслиманске снаге, потпомогнуте регуларним јединицама ХВО из Хрватске. Заведн је терор над Србима, који нису се из града на вријеме повукли. Основани су логори за Србе у Дому ЈНА, Рабићу и школи Пољари. Град је ослобођен 4.јула 1992.године,а цјелокупна општина је ослобођена крајем августа 1992.године. У општини је уништенеа привреда и инфрструктура, те расељен већи дио становништва,угулавном Хрвата и Муслимана.

У овом одбрабено-отаџбинском рату страдало је 382 бораца Војске Републике Српске и 31 цивил.

Потписивањем Дејтонског споразума општина Дервента припада Републици Српској.Од тада , па све до сада споро али сигурно траје обнова града и насеља и чине се напори за повратак расељеног становништва. У Дервенту је доселио већи број избјеглог становништа из Крајине, нарочито из општина Петровац и Гламоч и других крајишких општина.

У периоду од 1995. до 2015. године инфраструктура Дервенте је углавном у градском језгру обновљена и знатно је промијенила свој некадашњи изглед.

Савко Пећић Песа