ПРАНГИЈА

ЗАБОРАВЉЕНИ ’’ТОП’’ ЗА ЗАБАВЕ И СВАДБЕ !

Пише : Савко Пећић Песа

Дервента, 2005.године.

            Кад би било кога сад упитали о кавом се предмету или направи ради вјероватно да само изузетни познаваоци би рекли о чему је ријеч.Ријетко се може наћи и у музејима као да јој није ни тамо било мјеста,а толико је некада нешто значила и означавала. То је прангија која није ушла нигдје у књиге сликом и поред тога што се њено име често изговара.Напримјер,најчешће ,а да не знају ни како изгледа ,многи и би да имају као прангију,чврсту и јаку да испали као топ.Прангија ,заправо и јесте мали топ из кога се није пуцало као из оружја , него је служила за почасне паљбе о светковинама и за показивање времена.

            -Тако би ,кад дође дванест сати ''одгулила'' прангија и знало би се да је настало подне. Њом се означавао почетак и завршетак молитве у цркви.Ено чула се прангија,треба ићи на молитву,памтим и ја као дијете. Исто тако о светковинама из прангије се прангијало и пуцало до зоре,прича Душан Јелић,који је сачувао прангију.

Он  је пронашао у рушевинама правосланог храма у Дервенти заједно са већ покојним Миланом Попаром и сачувао.

У дервентској цркви биле су двије прангије, а само је пронађена једна,сјећа се он и напомиње да је и у Појезни код цркве била једна прангија,те да за друге цркве није сигуран да су имале прангију.Покојни свештеник Ново Петровић их је чувао,али није вјероватно никад очекивао док је био жив да ће у рату бити порушена црква у којој је читав живот служио,а с њом ће нестати и прангије.

Прангија ове величине је тешка више од 10 килограма,ливена је од туча,као и сви стари топови. Пунила се и набијала барутом,а при дну има мали отвор кроз који се фитиљом палила барутна смјеса која је експлозивно сагоријевала,са веома јаком детонацијом.С њом су руковали и пуцали само изучени за то људи.

И тако нестале су прангије старе као и дервентска црква посвећена Успенију Пресвете Богородице која је направљена 1855.године,а негдје тад је започело и прангијање са прангијама које су наручиване чак у Бечу.Одиграле су своју улогу,поготово што још увијек у то вријеме употреба црквених звона није дозвољавана од турске власти.

-Сјећам се добро,отац Миливоје ми је био свештеник,а и дјед Марко,па сам и рођен уз цркву и поред цркве сам боравио ишао у школу и видио шта све има и како се ради око цркве и у цркви.Као дијете волио сам кад се пуца из прангије.Величина славе или светковине се мјерила колико су прангије радиле,говорило се и препричавало дуго послије неког вјенчања у цркви како су и прангије пуцале,а то није могао да приреди баш свако,сјећа се Душан Јелић.

Фотос и текст: by Савко ПЕЋИЋ ПЕСА