недеља, 1. фебруар 2015.

МОЈА ЖИВОТНА ПРИЧИЦА



 Ја са мајком и сестром близанкињом Бебом - Алексија и унука Душанка
Биле су то давне године, кад сам уписао гимназију, школске 1961 - 1962. године.То су били моји први доласци у град и сусрет са новим животом и начином учења у тежим условима од оних у основној школи. Данас од тога човјек просто не може замислити много чега како је било тада и како су се дјеца школовала са села, одлазећи у град за знањем.  

Ништа ме више не враћа у старе дане и прве доласке у Дервенту на школовање, као дервентски дрвореди и липе поред зграде Учитељске школе и католичке цркве. И сад ми у ушима одјекује гукање грлица, кумрија и голобова, те вечерњи звуци гитаре, прима и тиха пјесма  распјеваних будућих учитеља и учитељица, који су се ту често окупљали, учили да свирају а онда би се забављали и пјевали заједно пјесме. Нашли би се ту и већ озбиљни момци и дјевојке поред  липа и кестена у сјени, тек толико да су се силуете загрљених могле уочити испод слабо обасјаних стабала.

Из оближње посластичарнице долазили су неодољиви мириси бурека и баклава, те свакојаких колача. Чини ми се много јаче, мирисније и привлачније тада, него сада, ваљда зато, што ми тада нису били доступни. Ни алуминијских петодинарки нисам имао у џепу,а поготово брнозану банку за коју се могло купити доста колача. Био сам страшно љубоморан на једну моју другарицу, која је сваки дан ишла на колаче кад смо се враћали из школе. Нудила је и мене, али нисам ишао, јер сам се плашио да би морао да платим, а нисам имао новца. Касније ће ме у сластичарницу одвести мој старији брат Ђорђо, који је учио молерски занат, па је већ помало радио и понешто зарађивао. Био сам веома срећан, што сам коначно тај мирис могао да осјетим у устима и да пробам мале баклавице изрезане тачно, као под конац у облику ромба. Појео сам тад и једну кремпиту и попио бозу, по први пут у животу. Био сам задовољан, а брат поготово, што ме могао почастити. Тад ми је у продавници на пијаци купио килограм мермеладе. Мермелада је била густа,  није се разлијевала, као данас. Трговац великом кашиком захвати измјери и запакује у папирну кесу- фишек. То је било интресантно са фишеком.Мермелада је дуго била основно јело за доручак.Тад је брат купио и једне лијепе саметне бијеле пантолоне. Носио сам их све до четвртог разреда гимназије.

Као ученику, гимназијалцу у граду који је  крај с крајем једва састављао, било је довољно да има јести једном дневно. Што има развуче се за читаву седмицу. Једном сам гладаовао два дана. Не знам како сам пјешице стигао у село Појезну, гладан и исцрпљен.

Наиме, два друга Здравко и Раде из истог разреда дођу код мене. Како ме није било код куће, уђу у стан који се налазио у дворишној зградици пуној мема и влаге. Врата се нису могла закључавати. Газда за то није много бринуо. Био је баш петак. Све што су нашли од јела су појели. И тако сам ја за петак и суботу остао без хране. Нисам се љутио, јер и ја сам код њих често одлазио кад смо заједно учили латински језик под сијалицом. У мојој просторји није било електрике и сијалице. За расвјету користио сам лампу на гас – петролеј са цилиндром.

Једне недјеље морао сам остати  у школи ради међуразредних спортских такмичења. Бранио сам фудбал и рукомет. Читав дан нисам ништа окусио, осим воде . Кад сам дошао кући појео сам много црвених ротквица из Адемове њиве, које сам још морао крадом из земље повадити и мало од блата опрати. Од њих је настала мука у стомаку, па сам се исповраћао. Много исцрпљен и уморан преспавао сам ноћ, као топ, што народ каже.
Мајка Радојка - испраћај у војску
Ујутру је брат Жарко бициклом донио у спортској торби пуно хране.  Мајка Радојка спремила је торбу и послала га из села да довезе у Дервенту. Жарко је испричао да се мајка била забринула за мене и рекла да брзо иде како дијете не би цркло од глади. Жарку је било драго да дође у Дервенту бициклом, јер се ријетко кад таква прилика указивала.Једном је дошао бициклом по снијегу и леду.

Живјело се , учило и ишло у школу, од понедјељка до суботе. Са комадом погаче, двоје, троје куваних јаја и режањ сланине. Ако је и то преостало код куће, гдје је било још осморо дјец. Био сам са сетром Бебом близанкињом најмлађи.Оца смо изгубили рано. Умро је кад сам имао пет година. Мајка је сваки пут мој дио чувала и крила од многобројних гладних уста да би ми у недјељу кад се враћам у Дервенту спремила као јело за читаву сљедећу седмицу. Увијек је говорила да мора барем мене , као  девето дијете послати даље у школу.
Тад се читаво љето ишло бос...!!!! ( негдје 1957-1958.година.)
И тако је било сваке седмице, од Дервенте до села. Зато нисам имао времена за суботње и недјељње шетње по граду и упознавање дјевојака из учитељске школе и других средњих школа, које су се некако лијепиле више за гимназијалце, него за будуће учитеље. Никад нисам сазнао,зашто ?

Мени је то вријеме и таква ситуација можда и некако погодовала да не излазим у град. Био сам без одјеће, која би одговарала за изласке у град или излет са дјевојчицама. Оне су обично биле пристојно и лијепо обучене и напросто киптиле од црвенила и љепоте. Стидио сам се своје одјеће, а можда оне и нису на то гледале толико колико се мени чинило.

Момци и дјевојке са села, који су се школовали  у средњим школама по градовима љети би долазили кући. Окупљали су се и састајали на сеоским зборовима - игранка и тако су се стицала нова познаства међу њима и рађале прве љубави.

Ето , тако је то било некад !

Текст и фотоси : by Савко Пећић Песа

Нема коментара:

Постави коментар