У прошло вријеме након многих ратова, исцрпљености земље, сиромаштво и бијада народа је била стварност. Људи су увијек одлазили пријеко, тако се говорило да би зарадили који динар и враћали се на своје, својој дјеци и породици. Породице су биле сиромашне, једва се преживљавало. У јесен се убирало једва неколико сепета кукуруза, бјелчића или жућка, а велико богатство је било убрати једна или двоја лотра. Владале су разне болести, заразе, шугавост и краставост. Ипак и поред тога породице су се одржавале и бориле за бољи живот. Основа живљења је била склад и мир у кући. Поштовање старијег, поштовање породице, комшије и фамилије.Сваки сокак је био пун играраји , граје и дјеце. Школе препуне , као шипак од румених дјечачића и дјевојчица.
Данас је некако то све нестало. Нестало је и сиромаштво. Куће су грађевински веома добре изграђене, али се породице не виђају, одлазе једне од других. Ријетко се кафа попије са комшијом, пријатељем и слично. Нико нема низашта времена, осим за своју личну задовољштину. Препуне куће по селима и градовима, лијепо изграђене и опремљене остају празне.Људи одлазе. Куда....? Дјеце у школама нема,а школе остају празне. Нема у сокацима граје као некад, а и пјесма је утихнула.
Није све у међама и размеђима, јер се и данас често око међе свађају, а земља остаје запарложена и у оструге обрасла.
Нема коментара:
Постави коментар