АМВОН ИЗ ПОЈЕЗНЕ И ПЛОЧИЦА ИЗ ДОЊЕГ ДЕТЛАКА

Амвон из цркве Светог Илије Пророка у Појезни 

Веза , изглед и значење са колима, 

светог Илије Громовника 

ЗАПИСАО:  МИРОСЛАВ Б. ДУШАНИЋ  

''Када су Срби примили хришћанство, они су особине свог старог Бога Перуна, владаоца над муњом и громом, пренијели на Светог пророка Илију и назвали га Илија Громовник. Народ га и дан данас слави с великим страхопоштовањем (Илиндан), јер га сматра најсиловитијим међу огњеним свецима. На фрескама и иконама Свети пророк Илија је често представљан како у Огњеном походу путује у Ватреним колима. Илија Громовник се по народној традицији вози небом у Ватреним (Огњеним) колима у која су упрегнути силни (огњени) коњи (често крилати), из чијих ноздрва сукљају ватрени пламенови. Када се он у огњеним колима по небу и облацима вози, то толико громогласно тутњи – грми, да цијела земља подрхтава, а испод точкова његових кола сијевају ватрене варнице – муње, које су, кад на земљу падну, у стању све у пепео да сажежу.
Рељефна слика на сачуваном амвону из Појезне: Овдје је неопходно поново напоменути, да је овај амвон од камена шкриљца, накнадно изграђена копија амвона од олова (око 1590. год.), који се првобитно налазио у Храму Светог пророка Илије (на територији данашњег села Дријен). На амвону је лијепо стилизован и представљен точак (један од точкова) са Огњених кола Светог Илије (Громовника), са којима се он уздигао на небо, и са њима по небу и облацима вози. Мотив на амвону је од изузетног историјског значаја – не само за овај крај, него и за цијелу Босну и Херцеговину, а посебно Србе.

 Кола светог пророка Илије на фрескама.

Да су подручја уз водене токове, па тако и наше, уз ријеке Укрину и Илову и њихове притокице, била насељена са „српским племенима“, помиње – додуше доста шкрто и веома снисходљиво, али о томе на другом мјесту – и мађарски историчар и тадашњи цијењени архивар у европским круговима, др. Јулије Паулер. У својој краткој расправи под насловом: „Како и када је Босна припала Угарској“, на једном мјесту он помиње:
 „да су у долини Босне и у споредним долинама била насељена поједина српска племена, без сталне свезе између себе, налик на Румуње северинске бановине, само с том разликом, да то нијесу биле придошлице, већ од многих вијекова старосједиоци  у својим жупама. Трагови појединим овим  жупама могу се разабирати до у XIII. вијек, па је по томе ласно докучити, што се је Босна онако лако распала у поједине дијелове, н. пр. бановине Усоре и Соли (Banati Osora & Só).“

Паулер у свом тексту нешто тачније одређује простор гдје су живјела „српска племена“, он њихова насеља смјешта југоисточно од подручја Пожега и Валпово – „мала српска племена, која су била на југоисток од тих приједјела, све горе до врела Босне, развођу између јадранског и црноморског подручја, не могаху отети утицају релативно уређене угарске државе, већ јој се подредише. По слабој свези, која отуд настаде, по великој автономији – да се послужим модерним изразом – која остаде босанским племенима, може се, - и не гледећи на даљину земље од средишта угарске државе, што је такођер било у прилог већој самосталности – закључити, да је то подређење било с добре воље и да се је с добре воље уздржала свеза.“

Цитати су преузети из Гласник земаљског музеја у Босни и Херцеговини; књига II., година II.; Сарајево, април-јуни 1890. (Начин самог презентирања ових информација али и њихов значај, ја ћу обрадити у посебном тексту. За нас је за сада довољно и ово „исцијеђено признање“, јер га помиње човјек, који је то морао знати на основу свога знања и државног наименовања – Др. Јулије пл. Паулер, управитељ Краљевског угарског државног архива.)''

Поставља се питање како и на који начин знак који на каменом амовону у Појезни сачуван има  везе са знаком нађеним у ископинама гробљишта у Доњем Детлаку, гдје се тачно виде исти облици само умањени и израђени од метала, то јест кружна плочица величине 1 цм, што се јасно види из приложеног описа.

(Мирослав Б. Душанић се упокојио 2018.године у Њемачкој.)

Припремио : Савко Пећић Песа