ОБИЧАЈИ И СТАРИНЕ

Обичаји на Ђурђевдан

Предања кажу,  да је на Ђурђевданак увијек био хајдучки састанак. Хајдука више нема, па ни хајдучких састанака и растанака. Многи обичаји су заборављени. О Ђурђевдану у народу се његовало и одржавало много обичаја.
Ђурђевдан је увијек на дан 6. маја. Вријеме када се природа пробудила, а прољеће набујало од разних трава, дивљег цвијећа излисталог и процвалог дрвећа. Багреми, глогови и друге разне цвјетаче богато цвјетају и околином шире опојни мирис. Пшеница је израсла скоро до класања ,а жито изникло до три пера. Све то чини један посебан осјећај радости и благостања. Зато се каже у народу,  да је Ђурђевдан најљепши дан.

Многи Ђурђевдан славе као своју крсну славу.

На Ђурђевдан се почиње купати у ријеци или потоцима. Тог дана, дјеца и одрасли поране и боси трче по трави и пшеници и тако почињу са прољетним купањем. Ако је лијепо вријеме , онда ће се у току дана купати у рјеци.
Домаћа стока се први пут изводи на пашу свјеже траве. Прво се ''осоли'', то јест даје се смјеса исјецканих мирисних трава са брашном и соли. Обавезно међу биљем је милодух – селен. Кад то стока поједе, онда се изводи на пашу траве. Стока не смије предуго остати на паши, како би се постепено прилагођавала јакој травној храни, након зимске исхране сијеном.

Сваки домаћин куће, без обзира да ли слави или не слави као крсну славу Ђурђевдан, обилази своје имање, налази љескове гранчице и поставља на средини сваке обрађене њиве, ради тога да љетина роди, буде здрава и да лед не побије.
Ујутру се обавезно одлази у цркву, пале се свијеће и моли за благостање, здравље у кући и на имању.

Некад се причало да су постојале ''бабе врачаре'' , које нарочито о Ђурђевдану нису мировале. Говорило се, да су знале својим погледом или справљеним напитком  ''урећи'', бацити чине на стоку, љетину, која неће напредовати и бити здрава те године , код оних на кога су оне бациле своје чаролије. Зато би домаћин обавезно навече палио свијећу у штали код стоке и кадио тамјаном, да не би ''Баба врачара'' бацила гатку код њега.
              Лазарице, опет долазе на Ђурђевдан  код домаћина који слави да се почасте јелом и пићем и продају чанке, вретена, солењаке и мосурове. Ови предмети су направљени од меког и лаганог дрвета – јошике.

               Лазарице,  ''Бугарке'', у вријеме ускршњег поста, око Лазаревдана посјећују домаћинства и играју лазарице. То су обично мале дјевојчице које играју, окрећу се и пјевају, желећи  домаћину, да у току године све буде богато, здраво и весело.
             ''Ова кућа богата,  пуна дуката....'', и тако играјући понављају.

Домаћин обавезно плати у новцу или намирнцама.

              На Ђурђевдан домаћин части сиромахе јелом и пићем који наврате у његову кућу.

Савко Пећић Песа