петак, 5. мај 2017.

ЂУРЂЕВДАН


Недељка Неда Ђукић Боројевић
Када зима љету се предаје,
и мљечика јаглацу удаје. 
Ђурђевњака убиру се гране,
прије сунца, у цик зоре ране.
Уплетени вјенчићи од биља,
од китица босиљка и смиља.
На проланку и зеленом гају,
здравац, грабеж, радује се мају.
И доласку славе над славама,
са капима росе у травама.
Крстовима од љескова прућа,
окићене њиве око кућа.
Сан уснила трнова ружица,
да умије, зарумени лица.
За чељади здравље и новаку,
одјек звона, на цркви барјаку.
По брдима пуштена и стада,
са плетивом чобаница млада.
Ослушкује фрулу ђе се чује,
преко брда чобан поручује.
"Исплела си приглавака чудо,
моје срце завоље те лудо.
До године моја ћеш се звати,
и славити и уз мене цвати.
А до друге родићеш ми сина,
засијати у сјају цекина.
Свилом ћу ти омотати скуте,
увезати косе разасуте.
Изорати бразду око куће,
зајазити воде све текуће.
Окупану травама из воде,
руменити капљом из јагоде.
Здравља, среће и рода и тора,
дариваће Ђурђевданска зора." 



О Ђурђевдану
Ја знам да ти знаш писати драга моја Недо, али ово ме је толико одушевило, да сам за час утонуо у стварни и бајковити дјечији сан славе Ђурђевдана. У то наше дјечије вријеме је ношена штафета, па не знаш чему си се као дијете више радовао, да понесеш штафету и претрчиш своју дионицу поносно и успјешно додаш у руке другом дјетету, или страх да не паднеш,па куд брука пред другарима и укор од учитељице.
А кад стигнеш кући из далека се из шупе пуши дим, на све стране мирише печеница - кршњаче на ражњу и колачи који су из рерне тек извађени шире ванилију.
Е , тад брат одмах узме нож и реже корицу са печенице за мене и моју сестру близанкињу Бебу а погачу натопи капљевином. Гладна дјеца би и турпију појела. По башчи цвијеће свих врста, милодух неодољиво мирише,а црвене менђушице се на низу њишу, као пијетлова кријеста.
И трешње су често о Ђурђевдану стизале и доносиле радост прољећа и слчаве Ђурђевдана.
По орању и сијању, по њивама и баштама би освануле младице лијеске, које су старија браћа ломили и доносили да усаде, као знак за добру и берићетну љетину. И док је црквено звоно Појежанско позивало на јутарњу Ђурђевданску молитву и уранак, ми смо дјеца већ по пшеници трчакрали боси и купали се росом која је разгаљивала млада тијела.
На Ђурђевдан се ако је било повољно и топло вријеме обавазно започињало купање у ријеци. Ми смо одлазили на поток Драшан, који је увијек имао воде и ту започињали купање.
Текст и фотоси : by Савко Пећић Песа

Нема коментара:

Постави коментар