Ствара и осликава ријечју:
Недељка Неда Ђукић
Боројевић.
Овог пута њена инспирација потиче од ријечи у коментару изречене од Ђорђе Панзалаовића алијас
Ђуро Пракљача, и прича из дјетињства Савка Пећића
Песе.
У пјесми Неда употребљава архаизме из прошлих времена, који су некада
били у обичном разговору наших сељана, па и данас се негдје могу чути само у нашим селима
дервентске општине и нигдје више...
Изњедриле Воча ме и Бара,
и тканица, са прегаче шара.
Топло крило и рубине скуће,
и мекане погачице вруће.
А зубунчић сукнени што гребе,
чувала је баба и кад зебе.
Зими само, док вјетрина дува,
облачила да јој крста чува.
Рогуља је и подвора било,
сикириште, или друго штило.
А најчешће виле и мотика,
пред очима увијек ми слика.
С´јетовала и туђе кô своје,
старијима зубе да не броје.
Асинлука да чуват´ се треба,
и покоре од Бога са неба.
"Не идите послије пре´ода,
куд´ отиче из лукшије вода.
Парјеница у дну је авлије,
и скривена кô ноге у змије.
Јер ред није да је види свако,
од малена учили ме тако.
Треба крити од мушкога ока,
због срамоте, али и урока.
А кум стари да избане нама,
у земљу би пропала од срама.“
Зором међом док спава још село,
одлазила на оближње врело.
Ударала руменога лица,
са пракљачом изараменица.
Пређу, сукно и дебље и тање,
а у бреми било га све мање.
Уз обалу опрано понеси,
залеђено до куће донеси.
Протискује раме обраница,
осмијеха не скида са лица.
Скривала је кô дланови жуље,
дрмозине, са бунџама труље.
И под стреву стављала да суши,
хероина с пламеном у души.
На рубини заледи и скуће,
а чекају дјечица код куће.
Ускришкана рубина од пола,
ударала у кољена гола.
А чарапе ледене вунице,
мотале се око цјеванице.
Ухватило на њима се иње,
а ни гласа кукавице сиње.
Попуштале узице су танке,
а потоци текли у опанке.
Крај огњишта само зеру стала,
прилазила дјечица јој мала.
Миловала главице им меке,
и причала свакоме потеке.
Успаванке пјевала је дјеци,
сламарицу да простиру свеци.
Анђели ће спавати са њима,
а Бог срећу даривати свима.
Јаче сунце сиротињи грије,
снагу даје и наваке двије.
Одвајала од сна и од уста,
тврде вјере, понизна и чуста.
А ништа јој тешко било није,
с потомцима хтјела да се смије.
Да вјерују очима што пламте,
у сјећању насмијану памте
и тканица, са прегаче шара.
Топло крило и рубине скуће,
и мекане погачице вруће.
А зубунчић сукнени што гребе,
чувала је баба и кад зебе.
Зими само, док вјетрина дува,
облачила да јој крста чува.
Рогуља је и подвора било,
сикириште, или друго штило.
А најчешће виле и мотика,
пред очима увијек ми слика.
С´јетовала и туђе кô своје,
старијима зубе да не броје.
Асинлука да чуват´ се треба,
и покоре од Бога са неба.
"Не идите послије пре´ода,
куд´ отиче из лукшије вода.
Парјеница у дну је авлије,
и скривена кô ноге у змије.
Јер ред није да је види свако,
од малена учили ме тако.
Треба крити од мушкога ока,
због срамоте, али и урока.
А кум стари да избане нама,
у земљу би пропала од срама.“
Зором међом док спава још село,
одлазила на оближње врело.
Ударала руменога лица,
са пракљачом изараменица.
Пређу, сукно и дебље и тање,
а у бреми било га све мање.
Уз обалу опрано понеси,
залеђено до куће донеси.
Протискује раме обраница,
осмијеха не скида са лица.
Скривала је кô дланови жуље,
дрмозине, са бунџама труље.
И под стреву стављала да суши,
хероина с пламеном у души.
На рубини заледи и скуће,
а чекају дјечица код куће.
Ускришкана рубина од пола,
ударала у кољена гола.
А чарапе ледене вунице,
мотале се око цјеванице.
Ухватило на њима се иње,
а ни гласа кукавице сиње.
Попуштале узице су танке,
а потоци текли у опанке.
Крај огњишта само зеру стала,
прилазила дјечица јој мала.
Миловала главице им меке,
и причала свакоме потеке.
Успаванке пјевала је дјеци,
сламарицу да простиру свеци.
Анђели ће спавати са њима,
а Бог срећу даривати свима.
Јаче сунце сиротињи грије,
снагу даје и наваке двије.
Одвајала од сна и од уста,
тврде вјере, понизна и чуста.
А ништа јој тешко било није,
с потомцима хтјела да се смије.
Да вјерују очима што пламте,
у сјећању насмијану памте
Недељка Неда Ђукић Боројевић
Уредио и фотоси : Савко Пећић Песа
Нема коментара:
Постави коментар