Пријатељу Савку Пећићу

Ову пјесму сам посветила моме пријатељу Савку Пећићу и многим другим инетектуалцима из неког прошлог времена, када се знање стицало теже, а и успјех вредновао другачије, него данас и кад се нико није продавао за шачицу ничега…

Недељка Неда Ђукић Боројевић

ОМЛАДИНО ДРАГА

Саслушати треба док се има кога,
шта то срећу квари и туђи од свога.
Из књига се уче науке примјери,
за стручњаке врле и друштву по мјери.
Све остало знање из куће се носи,
колијевке, сталка, табанчића боси´.
Рађала се дјеца, хвала милом Богу,
сви весели здрави и лакије ногу.
Уз прст било свега, право и једнако,
а за посла спремни и честито свако.
За доручак вруће попаре ил´ пуре,
гладних уста доста, што асталу журе.
Средине курузе, божанскога дара,
са тученим сиром уваљана шара. 
Није могло свако да иде у школу,
морали у бразди, разору и волу.
У струњици тврди окрајак курузе,
танка шнита сира, ђе крава се музе.
Опанке на ноге, а торбак на леђа,
прескакали потоке, ишли преко међа.
Из школе по мраку, пржило се кући,
на шпорету чекали, колачићи врући.
По сунцу и киши, дан за даном тако,
опанчиће нове није им´о свако.
Копали су, жели и косили траву,
одликаши суви, напасали краву.
Сањали о срећи и свјетлима града,
у пламену гасаре треперила нада.
Са мукама младости борили се сами,
говорили ништа, ни оцу ни мами.
Ни рођеној браћи, све срамота било,
ко и змија ноге, осјећаје крило.
Данас на сва уста и велику грају,
осјећања троше и јефтино дају.
Од куће се у град одлазило с тугом,
из дворишта приче дијелиле са дугом.
У мемљивој собици и подруму неком,
није ватре било, гријали се деком.
Ал´ ишло се опет собичку са столом,
завичајној слици, ил´ с неким идолом.
Стицали су знање, понос били роду,
пропадали нису, ни пратили моду.
Враћали се радо у двориште старо,
од радости скак´о и на ланцу Гаро.
Очеве слушали, поштовали мајке,
доводили зетове, унуке и снајке.
И славили славе, молили се Богу,
за срећу и здравље и за братску слогу.
Са вјером у себе, плели среће мреже,
и нудили помоћ ком´ је било теже.
Живот дане троши, а године лете,
успомене живе и на младост сјете.
И смрт за врат ето, доћи ће полако,
срце отић´ пуно, родило се так´о.
И с мајчином сузом, савјете што кити,
“Све је лакше сине, него човјек бити”!

Недељка Неда Ђукић Боројевић

Неда ! 

То она мени, хајд боме се занијела и укрстила те ријечи у сврач ноге што смо прстима разапињали, ко ће брже тананије и лакше да други не види, како се то ради, а онда се Шаров одвезао с ланца , читаву шуму претрчао и весео опет радосно дотрчао кући.

Ето ти, то је љепота живота и кромпир с њиве у јесен који се чобану нађе и у ватру тури, па у прољеће кад кишица топлија пада, пужеви гамижу и на траву миришу,а ноге босе по трњу траже и трче за пужем, као да трчи сто на сат,а јадан ни метар не може да пријеђе за сат, а канта зарђала пуна, пужији рогови изпиљили на све стране. Биће за књигу или теку,па и за медењак слатки.

А орач, кад забразди прву прољетну бразду и кукавица закука, зна се биће брзо трешања и крушака. Прије тога треба пријећи преко авлије с мотиком на рамену и курузчиће опрвичити, загрнути и пшеницу скинути.

Ох радости и љепоте, кад машина за вршидбу дође,сва дјеца трче да виде и данима на моторе што стењу и кашљу личе.

Ћао, браво, изненађен, задовољан и пресрећан што друга имам који разумије и лице мије пјесмом као прије.

Хвала Недо, медена с пропланака, шума и њива наших, пчелица што мед сакупља, чува од заборава нити које нас животно шареном ниском повезују у увојке прошлости ради будућности.

Савко Пећић Песа